PRVE RANE


Crrni oblaci rata približavali su se i Balkanu, navlačili se nad ljude i krovove male balkanske zemlje.

Jedina snaga, jedini glas koji je upozoravao na ratnu opasnost bio je glas Komunističke partije.

Uporedo sa nizom drugih priprema koje su članovi Parije i Skoja i drugi rodoljubi vršili u to burno predvečerje rata da spremni i dostojni svog imena dočekaju borbu, bila je organizacija kurseva prve pomoći.

U mnogim gradovima i selima devojke i žene pohađale su te kurseve, navikavale se da brzo i spretno pruže prvu pomož ranjeniku.

Nakon kapitulacije, u vreme kada je Partija pripremala oružani ustanak, ponovo su organizovani sanitetski kursevi. Ali daleko više i šire.

U Zrenjaninu, četiri kursa prve pomoći pohađa četrdeset žena i omladinki, u okupiranom Kraljevu dvadeset žena, u selu Ribnici šest omladinki. U Divoselu, Mogoriću, Vrepcu i drugim ličkim selima medincinarka Slava Blažević drži predavanja i upućuje žene kako će previti rane.

No, pored prvih znanja iz praktične medicine, na ovim sastancima koji se održavaju ilegalno, daleko od fašističkih vojnika i njihovih doušnika, čita se i napredna literatura, partijski bilteni, leci i proglasio.

Žene i omladinke sremskog sela Velika Remeta, Vrebačkog Pavlovca, zaseoka u Lici, žene iz Zaječara i Splita, spremaju se da ukažu pomoć svojim drugovima koji će uskoro, već za koji dan, krenuti u borbu u koji ih zove Partija.

A tamo ih čekaju meci, eksplozije granata, reski mitraljeski rafali - čekaju ih rane.


PRVE BOLNICE

A kada je borba počela, kada su planule prve ustaničke puške, tu, u tim redovima ustanika, nalaze se devojke i žene, sa torbicom u kojoj se bele meki zavoji.

Već u prvim ustraničkim akcijama i borbama posebna briga posvećuje se sanitetskom obezbeđenju. Briga je to za čoveka-borca, za spas njegovog života.

Pre nego što su partizanske jedinice 1941. godine napale Kraljevo, u Kraljevačkom partizanskom bataljonu dr Gojko Nikoliš je održao kurs za bolničarke. Nekolike partizanke raspoređene su po jedinicama.

U toj borbi, iza 1. čete, na rubu jedne šumice bilo je smešteno previjalište, koje je, sa svojim osobljem, spremno prihvatilo prve ranjenike.

Kao što se u borbu pošlo više srcem nego sa potrebnim oružjem, tako je i briga oko ranjenih drugova vođena s ogromnom ljubavlju koja je nadomštala krajnju oskudicu u sanitetskom materijalu, lekovima, instrumentima.

Nije bilo bolnica, nije bilo operacionih sala.

I sve to je morala nadoknaditi velika ljubav i pažnja prema ranjenom drugu, briga za njega i njegovo zdravlje.

U mnogim našim krajevima, gde nije bilo moguće formirati takve partizanske ambulante ili bolnice, ranjeni drugovi su smeštani po kućama simpatizera i rodoljuba.

Tako je u selu Jovanovcu kod Leskovca, već prvih dana ustanka, u dvorištu Dušana Mičića iskopana duboka jama koja je pretvorena u sklonište za ranjene partizane. Preko jame su stavljene debele grede koje su bile prekrivene slojem zemlje tako da i pored najupornijeg traganja fašistima nije pošlo za rukom da pronađu ranjenike sakrivene u ovom skoništu.

U selu Kalni Zorka Stojanović je, na sličan način, u svojoj kući negovala i skrivala ranjenog borca. Iako je selo bilo puno neprijateljskih vojnika, ranjenik je ostao u Zorkinoj kući četrdeset dana, sve dok nije ozdravio i bio u stanju da pođe za svojim odredom.

U OSLOBOĐENOM UŽICU


Kada je Užice oslobođeno, u njemu je odmah formirana i partizanska bolnica.

Svakog dana u Užice je dopremano sve više ranjenika. Prostorije su postale tesne, kreveta i posteljine bilo je malo. Tada se komanda mesta obratiola stanovnicima Užica. I stotine žena sa jastucima, dušecima i pokrivačima počele su da stižu u bolnicu.

Vrlo često su u bolnicu navraćali drugovi Tito, Ivan Milutinović, Aleksandar Ranović, Petar Stambolić i drugi.

U okolini Užica vodile su se ogorčene borbe za Nemcima i četnicima. Hrane je u gradu bivalo sve manje. I tada su ranjenici odlučili da se odreknu jednog obroka u korist drugova na položajima.

Bila je to, nako ranjavanja, njihova jedina mogućnost da i oni, na neki način, pomognu borbu.

Ranjenici su vrlo često u bolnici davali priredbe, i to obično, u velikoj sobi u kojoj su ležali nepokretni ranjenici. Sa štakama, rukama u gipsu i zavojima oko glave, ulazio bi u prostoriju pevački i recitativni hor. Otvarajući jednu takvu priredbu ranjeni komandir jedne čete Dragačevskog odreda, obratio se svojim drugovima ovim rečima:

''Iako smo u bolnici, iako smo ranjenici, neki od nas i teži, mi nećemo ni jauk, ni plač, ni suze. Kao što smo u boj išli bez plača i suza, sa pesmom na usnama, tako i sada, ovde, mi nećemo plač, mi hoćemo pesmu!''

I iznad glava, iznad bolesničkih kreveta zalepršala se pesma.

U to vreme u železničkoj loznici u Užicu tri vagona su preuređena u sanitetski voz. U jednom vagonu su bili kazani i tuševi, a u drugom ambulanta i previjalište, a u trećem bolesnički kreveti.

Taj prvi partiazanski sanitetski voz stalno je saobraćao čak do Višegrada, sakupljao ranjenike i prevozio u Užice.

Ali uskoro su nepreijateljske snage potisnule Užice sa svih strana. Ranjenici su prebačeni na Zlatibor.

Prva velika i prava partizanska bolnica prestala je da postoji.


***


Već u tim prvim mesecima oružane borbe vrhovni komandant, drug Tito, vodio je neposrednu brigu o ranjenim borcima.

Bolnica Valjevsko partizanskog odreda bila je smeštena prvih dana novembra 1941. godine u nekoliko seoskih kuća kod Rogačice.

Saznavši da se tu nalaze ranjeni partizani, četnici su krenuli na bolnicu.

Referent saniteta Valjevskog odreda dr. Đuro Meštrović odmah je o tome obavestio druga Tita. Znajući da bolnica nema posebnu jedinicu koja bi je mogla zaštiti, drug Tito je naredio da se sa položaja povuku dve čete i najbrže krenu prema Rogačici i zaštite ranjenike. Trčećim korakom uputili su se borci prema bilnici i stigli u poslednji čas.

Ranjenici su bili spaseni i još istog dana prebačeni na sigurnije mesto.

A čete su se, isto tako brzim korakom, vraćale na položaj, na svoja mesta.


''NE OSTAVI DRUGA RANJENIKA''


''Ranjenik se se sme ostaviti na položaju, on se mora izneti po svaku cenu, uz bilo kakve žrtve'' - bio je nepisani zakon partizanskog ratovanja, zakon koga su se svi pridržavali i zbog koga su mnogi borci izgubili život.

U jesen 1942. godine, narodni heroj Vlado Miklavc Henrik našao se sa dvojicom svojih drugova iz Dolenjskog partizanskog odreda pored ceste kojom je prolazila italijanska vojnička kolona.

Nije dugo razmišljao. Posavetovao se sa drugovima i zajedno s njima poleteo prema čelu kolone. Iznenađeni, Italijani se nisu mogli odmah snaći. I dok se čelo rasprštalo pod vatrom iz oružja trojice partiana, sredinakolone se rasporedila s obe strane ceste i osula vatru na Henrika i njegove drugove.

-Povlačimo se! - Povika je Henrik i krenuo prema šumici. Kada je stigao u zaklon iza jednog stabla, primetio je da je na cesti ostao da leži jedan drug. Bio je ranjen... Italijani su trčali prema njemu...

Henrik i drug koji se s njim dočepao šume samo su se pogledali. Već sledećeg trenutka su osuli rafal između ranjenika i Italijana, a zatim osmah ponovo krenuli na juriš. Italijani se ponovo razbežaše, a njih dvojica zgrabiše ranjenog druga i povukoše ga u šumu.

Bezbroj je znanih i sigurno još više neunanih boraca koji su poginuli u trenutku kada su krenuli da iz vatre izvuku ranjenog druga i saborca.

Bilo je to u bitki na Sutjesci. Na Zlatnom Boru Prva proleterska brigada vodi već nekoliko dana borbu s Nemcima, koji na ovaj vrh nadiru da spreče prelaz naših jedinca preko Tare kod Uzlupa. Time bi, ujedno, onemogućili i prebacivanje Centralne bolnice na Pivsku visoravan.

Stalno se smenjuju nemački i partizanski juriši, stalno se linija fronta pomera za nekoliko desetina metara prema jednima ili prema drugima.

Naročito teškim naletima odoleva Treća četa Beogradskog bataljona. Nemci kao da baš na tom mestu žele da prodru.

U jendom jurišu ostao je na uskom proplanku teško ranjen komandir čete Tanasijević. Poći po njega i izvući ga sa ''ničije zemlje'' značilo je isto što i poći u smrt. Pa ipak, dok su puškomitraljesci štitili telo ranjenogkomandira da mu se Nemci ne bi privukli, sa položaja se otisnuo komandir pratećeg voda Krezić. Pedalj po pralj puzao je po zemlji i kada je bio svega nekoliko metara od ranjenog druga, prestao je da se kreće.

Četa je širom otvorenih očiju posmatrala taj prizor. Već sledećeg trenutka uz proplanak je puzao borac Mirčetić. Ali nije daleko stiga.

Tada su Nemci krenuli na juriš. Ali četa ih je odbila beraneći tela ranjenih i mrtvih drugova. Još nekoliko puta tokom dana juriš se ponacljao, ali četa se nije povukla ni pedlja.

Kada se počelo mračiti, krenula je i ona na juriš i stigla do trojive svojih drugova koji su već bili mrtvi.

Sličan slučaj desio se i godinu dana kasnije u Slavoniji.

Puškomitraljezac 2. čete 2. bataljona Osječke brigade, Ivo Magoš, bio je u jednom jurišu ranjen i ostao na brisanom prostoru koji su tukli fašistički tenkovi.

Videći šta se desilo s puškomitraljscom, preko brisanog prostora pojuri borac Marko Jurišić. No u istom trenutku kada je stigao do Ive, i on je pogođen pao.

Sada je trebalo izvući obojicu. Komesar čete se upravo spremao da traži dobrovoljca kada se na čistinu uputio partizan Marin Grhić. Bez straha, lagano i odmereno, dok su oko njega praštali kuršumi, Marin se približavao ranjenom puškomitraljscu i mrtvom Marku. Sa druge strane kretao se ustaški tenk. Marin je potrčao. No, svega nakon nekoliko sekundi metak mu je sapleo korake.

Sve je to, između ostalih, posmatrao i mladi borac Ivan Marošević. Njemu je ovo bila prva borba. Bez jedne reči iskočio je iz rova i pošao tamo gde se trojci njegovih drugova tenk. Ali kratak je bio njegov prvi i poslednji juriš.

Tada je skočio ceo bataljon i pošao u napad.

Četiri mrtva druga sahranjena su istog dana jednog pored drugoga.

Ponekad je i jedan borac bio u stanju da učini gotovo neverovatne stvari da bi spasao svoje ranjene drugove koji nisu bili u stanju da sami sebi pomognu.

U leto 1944. godine, istarski partizani napadali su Mošćeničku Dragu. Nekoliko puta jurišali su na utvrđene fašističke položaje i bili odbačeni nazad. Fašisti su naročito ogorčen otpor davali iz jedne jednospratne, dobro utvrđene zgrade.

Tada je komandant, narodni heroj Vitomir Širola Pajo, pozvao dobrovoljce. Javilo se preko dvadeset boraca. Širola je odabrao trojicu. Sa pregrštima bombi i nekoliko boca benzina pošli su na juriš.

Oko njih su praštali meci odbijajući se od kamenja, ali njih četvorica su uspeli da, lagano puzeći, stignu do ulaza u zgradu.

Sa nekoliko bombi Širola je uspeo da ''otvori'' vrata i pobije posadu koja se nalazila do ulaza. Ostali su se povukli na sprat i odande zasipali bombama četvoricu partizana.

U jednom trenutku Širola je primetio da su sva trojica njegovih boraca ranjeni. Ležali su pred ulazom u zgradu.

Na brzinu ih je sklonio iza jednog kamena i rekao im da tu pričekaju, a on je sa bocom banzina poleteo prema susednoj zgradi, popeo se na krov i polio zapaljivom tečnošču kuću iz koje su fašisti pružali otpor.

Vratio se zatim do svojih drugova, natovario na leđa najteže ranjenog i pod mecima ga odvukao u zaklon.

Još dva puta se vraćao po kiši metaka i iznosio ranjene dobrovoljce.

Sa voljom kakvu može imati samo borac koji se bori za slobodu svog naroda, sa ljubavlju kakvu samo takvi borci mogu osećati za svoje drugove, za svoju jedinicu, koja im je i dom i porodica, činili su partizanski borci nesvakidašnje podvige kada je bilo u pitanju spasavanje ranjenog druga.

U januaru 1944. godine, Prvi bataljon Trinaeste brigade vodio je borbe na kotama između Đaka i Paklareva.

U jendom jurišu bio je ranjen borac Kukac. Dva njegova druga, Vlašić i Budanović, prihvatili su ga i poneli prema previjalištu.

Teško je bilo pod pljuskom zrna nositi ranjenog druga koji se nije mogao kretati.

U jednom trenutku Kukac je molio drugove da ga polože na zemlju. Kada su mu ispunili želju, on je dohvatio bombu i počeo da je odšrafljuje:

-Meni i onako nema života. Nemojte i vas dvojica zbog mene da stradate. Idite u četu, a ja ću sačekati neprijatelja ovde...

Drugovi nisu hteli ni da čuju. Istrgli su mu iz ruke bombu i poneli ga dalje.

No, posle kratkog vremena primetili su da su odsečeni. Nije bilo druge, već se povlačiti prema jednom šumarku. Tu su se malo odmorili i dogovorili kako će dalje. Verovali su da do jedinice nije daleko. Kretali su se lagano noseći Kukca kome su u šumici previli ranu. Već je prošao jedan sat, drugi, treći...

Odjednom su ispred sebe ugledali nekoliko nemačkih vojnika. Ali pre nego što su išta mogli da učine, ošine ih neprijateljski rafal. Meci zakačiše Vlašića u ruku, a Budanovića u nogu. Ipak su uspeli da se sklone dublje u šumu ne puštajući noslia sa Kukcem.

Tri dana i tri noći provela su tri ranjenika u šumi, pod vedrim nebom. Nakom toga pronašli su neku kolibu i tu se sklonili. Dvaneaset dana, pomažući se kako su umeli i mogli, živeli su u tom skrovištu.

Pronašli su ih tu njihovi drugovi, crne od dima, izmršavele, sasvim iscrpene od gladi.



***


Oružje je bilo svetinja za partizanskog borca. To je bilo sredstvo kojim se utirao put ka slobodi, to je bio ''jezik'' kojim je borac izgovarao svoje reči mržnje i ljubavi.

Borac se nikada nije rastavljao od svog oružja: nikada ga, ni po koju cenu, ne bi ostavio da padne neprijatelju u ruke.

Iako ranjen, iako nemoćan, on se poslednjim kapljicama snage izvlačio iz borbe i svoje oružje.

U proleće 1942. godine lički partizanski bataljon ''Velebit'' vodio je sa ustašama borbu kod Oštre. Tu je bio ranjen u nogu i sedamnaestogodišnji puškomitraljezac Momčilo Milojević.

Nije mogao da ide i pao je pokraj svog puškomitraljeza između naših i neprijateljskih položaja. Rana ga je bolela i on više nije imao snge da otera vatru. Odlučio je da se povuče prema svojoj četi pre nego što neko krene po njega. Jer taj bi mogao poginuti, a odred nema mnog boraca. A nema mnogo ni oružja. Gubitak jednog puškomitraljeza znečio bi mnogo za jedinicu.

Videći da neće moći rukama da izvuče i oružje i sebe. Momčilo je kaišem privezao mitraljez za zdravu nogu i stao da se povlači. Već je počeo da gubi svet kad su sa položaja pritrčali drugovi i pomogli mu.

Nekoliko meseci kasnije, kada je Četvrta proleterska crnogorska brigada napadala na Kupres, jedan rafal zakačio je i puškomitraljesca Marka Martinovića. Ali Marko na svoju ranu nije ni pomišljao, jer oko njega je ležalo više ranjenih drugova koje su bolničarke izvlačile. Trebalo je stalno držati vatru i pomoći da se ranjeni drugovi prenesu što dalje od ustaških položaja.

Puštao je Marko rafal za rafalom sve dok nije video da su bolničarke iznele i poslednjeg ranjenika.

Na njega, pošto nikome nije ni rekao da je ranjen, niko nije ni obraćao pažnju. A rana ga je bolela, pekla. Na brzinu ju je vezao i jedva pridržavajući mitraljez počeo je i sam da se povlači.

Krećući se tako preko Kupreškog polja, primetio je da neko leži u jednom grmu. Kada se približio, video je da je to ranjeni drug. Bez predomišljanja pomogao je ranjeniku da krene za njim.

I kada su se već stigli ispod Strožera, jedan metak je na Markovom telu napravio novu ranu. Dalje nije mogao. Ostao je tu sa ranjenim drugom i mitraljezom dok nisu došli drugovi po njih.


I DALJE NA POLOŽAJU


Iako ranjen, iako vrlo često na ivici između života i smrti, mnogi od boraca nije dozvolio da bude izvačen iz stroja. Ostao je na položaju, pored svog oružja i drugova sve dok se borba nije završila ili dok mu nije ponestalo snage.

Deveta krajiška brigada vodila je borbu za Glumačku Glavu. Neprijatelj je granatama i minama obasipao brigadu.

Jedna mins pala je u zaklon u kome se nalazio puškomitraljezac Marjan Štetić. Njegov mitraljez je ćutao: granata je ranila Marjana u ruku i prebila dršku njegovog oružja.

Osetivši to, neprijatelj je krenuo na juriš baš u tom pravcu. Ali se njegov stroj morao povući pred rafalima: iako ranjen, iako mu je oružje ostalo bez ručke, Marjan je nastavio da puca.

Tu su ga i zatekli: za mitraljezom, sveg oblivenog krvlju. I nije hteo da napusti položaj sve dok mu nije došla zamena.

Ostajali su ranjenici na položaju, pa kad već ništa drugo nisu mogli, hrabrili su i podsticali ostale drugove.

Prvog januara 1943. godine Trinaesta proleterska brigada napala je jako ustaško uporište u Krašiću.

Druga četa Drugog bataljona napadala je u pravcu groblja, gde su ustaše imale naročito jaka utvrđenja. Krenula je na juriš. Ali neprijatelj je uspeo daodbaci četu.

Među petoricom koji su u tom jurišu bili ranjeni nalazio se i komandir čete Ljuban Vrga. Teško ranjen u obe noge, on nije pristao da ga bolničarke prenesu u previjališe. Jer baš tada ustaše su se spremale za napad.

Ranjeni komandir ostao je da leži na položau. I dok su njegovi borci odbijali ustaški juriš, komandir ih je sa nosila bodrio i pevao.

Tek kada je napad odbijen Ljuban Vrga je pristao da ga odnesu sa položaja.

U to isto vreme, na crkvu, koja je bila puna ustašđa, napadao je Prvi bataljon. Jedan metak pogodio je u levu ruku komandira čete Nikolu Palčića. Ali ni on nije ostavio položaj, već je onako ranjen krenuo sa svojom četom u napad.

Bilo je slučajeva, naročito prilikom većih borbi, da je veliki broj ranjenih drugova odbijao da se povuče sa položaja. Oni su ostajali sa svojim oružjem i borili se kao i pre ratovanja.

To se desilo 9. jula 1944. godine, kada su Prva makedonska i Prva kosovsko-metohijska brigada napadale na Debar.

Mnogo je bilo ranjenih u toj borbi, ali malo onih, sem teških ranjenika, koji su pristali da napuste položaj.

Dok je bolničarka previjala mladog borca Dragana, on ju je neprestalno požurivao:

-Požuri, drugarice. Brže to radi!

Čim mu je previla ranu, on je poleteo na svoje mesto na položaju.

Ranjen u desnu ruku, drug Aco je, pošto su ga previli, uzeo automat u levu i nastavio da se bori - sve dok nijebio teško ranjen u nogu.

Povodom borbe za Debar, Glavni štab NOV i POJ Makedonije izdao je naredbu u kojoj pohvaljuje ranjenike za njihovo herojsko držanje:

''Ranjenici su sa pesmom trpeli bolove, zaboravljajući na svoje rane, interesujući se za tok borbe; oni koji su lakše ranjeni, nakon ukazivanja prve pomoći, junački su leteli ponovo u borbu... ''


DO POSLEDNJEG DAHA


Videći da se nalazi u smrtnoj opasnosti i da će poginuti svaki onaj koji pokuša da im se približi, mnogi ranjenici su, na razne načine, odbijali tu pomoć bolničarke ili druga, ne žaleći da za spasenje njihovog života drugi žrtvuju svoj.

Druga brigada Sedme banijske divizije napadala je Malu Gradusu. U jedom jurišu neprijateljsko zro je ranilo u nogu komandanta 2. batoljana narodnog heroja Adama Petrovića Gigca.

Komandant je ostao da leži nadohvat neprijateljskih cevi koje su neštedomice oko njega sipale ubitačna zrna. Pokušao je da se pokrene, ali nije išlo: koleno je bilo razmrskano.

Odjednom Gigac primeti kako mu, sa položaja, polako puzeći po zemlji, prilazi komesar bataljona Živko Batić.

Svaki čas oko komesara se dizala prašina od zrna koja su parala zemlju.

''Poginuće. A šta će bataljon bez njega. Ja ranjen, on mrtav'' - razmišljao je Gigac.

Sakupivši snagu, uspeo je da se pokrene i uperi pištolj prema drugu koji mu je puzao u susret:

-Komesare, odbi ili ću pucati!

-Pucaj, druže... - komesar se nije zaustavio.

Još nekoliko puta pretio mu je Gigac, molio ga da se vrati, ali komesar je ostao neumoljiv. Zrna su, kao grad prštala oko njih, a komesar je izvlačio ranjenog komandanta.

Kad su osetili da su teško ranjeni i da im nema spasa, borci su odvraćali drugove, odbijali njihovu pomoć upućujući ih na one kojima je pomoć bila potrebna.

U borbama protiv četnika oko Blagaja, borac Pete proleterske brigade Vajo Vujačić bio je teško ranjen baš kada je četa krenula na juriš.

Oko Vaja, koji je bio neobično omiljen, sakupilo se nekoliko drugova. Bila je tu i bolničarka sa zavojem u ruci.

Sav obliven krvlju Vajo je prekorevao drugove:

-Šta ste zastali. Meni nema spasa, ja samo gotov. Požurite napred za ostalima, a mene ostavite tu.

Bile su to njegove poslednje reči.

Braneći Zvornik, Prvi bataljon Prve proleterske brigade zaposeo je položaj prema sleu Capardu. Uz samu cestu postavila se 2. četa.

U njoj se nalazila i Milena Ivanović, gimnazijalka.

Nemci su napali jakim snagamai četu gorovo potpuno opkolili. Naređeno je povlačenje. U paklu u kome se tada četa našla, Milena je bila teško ranjena u trbuh. Bez jauka, bez reči, ležala je na zemlji. Drugovi potrčaše. Od podebljanih grana i šatorskog krila načiniše nosila. Kada su je stavili na nosila, ona im se tihim glasom obrati:

-Drugovi, nosite one koji se mogu spasiti... Odnesite i moju pušku... Samo mi bombu ostavite...

Ali niko se nije obazirao na njene reči. Četa se sada povlačila pod vatrom noseći i ranjenu Milenu.

Sve bleđe bivalo je njeno lice, oči se zamutile. Ali odjednom zaiskriše kada začu paljbu nemačkog ''šarca'' na kosi iza njih:

-Drugovi, ko to puca sa kose? - upita uplašeno.

-Naši su to, Milena.

-Ne nisu naši... Poznajem ja nemačke ''šarce''... Još nije kasno... Požurite... A mene ostavite tu... Samo mi bombu dajte.

Ali drugovi nisu puštali njena nosila. I povlačeći se zasipani vatrom nosili su je sve do večeri kada se njen mladi život ugasio.

Kada nisu mogli drukčije da svoje drugove oslobode od obaveze ptema njima, bilo je ranjenih borava koji su se odlučivali i na poslednji korak - ne zbog sebe, ne zbog svojih bolova, već zbogdrugova koji bi, i onako iscrpeni, primili na svoja iznemogla pleća još i tert nosila s ranjenicima.

Prva dalmatinska brigada prešla je Sutjesku i nastavila da se probija.

U koloni po jedan koračaju borci koji su cele prošle noći jurišali, koračaju lagano lakši ranjenici i tifusari.

Odjednom nad njihovim glavama, začu se huka avionskog motora. Dok su ga primetili, on je već bio nad njima, gotovo dodirujući krošnje visokih stabala. Nakon kratkog vremena ponovo je nadletao kolonu, ovog puta sa otvorenim mitraljezima. Pršti zemlja od mitraljeskog rafala. Borci napustiše poredak kolone i potražiše zaklon. Među poslednjima u zaklon iza debelog stavla uputio se i komesar čete Davor Radaković. Ali pre nego što je stigao do bezbednijeg mesta, naglo je pokleknuo, a odmah zatim spustio se na zemlju.

-Komesar je ranjen! - povikaše drugovi koji su prvi primetili šta se desilo Davoru.

Dotrčale su bolničarke i stale da mu prvijaju nogu. U isto vreme nekoliko drugova počelo je da lomi granje i da pravi nosila. Videći šta rade, komesar se usprotivi:

-Drugovi, ostavite to. Nemojte me nositi... Biće to za vas i suviše veliki teret... Svi ste toliko iznureni i bez toga...

Ali drugovi se nisu obazirali na Davoreve reči. I dok su bili zaokupljeni pravljenjem nosila trgnu ih iznenadi pucanj u neposrednoj bilzini.

Kada su se okrenuli, videli su ranjenog Davora sa razmrskanom slepoočnicom. Iz ruke, koja je klonula niz telo, iskliznuo je pištolj.

To nije bilo očajanje, to je bila samo želja, poslednja želja da se pomogne svojim drugovima, da im se olakša teret preteških ratnih dana.

Kada nije bilo nikakve nade u spas, kada je ranjeni drug bio u opasnosti da padne neprijatelju u ruke, nije se nikada dvoumio.

Radije je sam dobrovoljno polazio u smrt nego što bi dopostio da postane neprijateljski zarobljenik.

Tako je uradila i Jeja, narodni heroj i deseter u 2. četi 4. bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade.

Posle žestokih borb za Kupres, njena četa se pod pritiskom ustaša morala povući na novi položaj.

U zaštitnici je ostala Jeja sa svojim puškomitraljezom. Neustrašivo je pucala dok se četa prebacivala. I kada joj je ustaški rafal presekao obe noge, nije prestala da puca, da štiti povlačenje svoje čete.

Prolazeći pored nje, jedan drug, i ne primetivši da je ranjena, pozva je:

-Hajde, Jeja, vreme je da se i ti povučeš!

-Evo, odmah! Još samo nekoliko rafala da pustim - odgovorila mu je devetnaestogodišnja omladinka.

Municije je nestajalo, a ustaški naleti bivali su sve češći. Jeja se osvrtala. Četa još nije stigla da se povuče. Nastavila je da puca. Ispred njenog mitraljeza ležalo je desetak ustaša.

Tada joj mitraljez čudno zagrgolji - nije bilo više metaka.

Ležeći pored svojeg oružja, odšrafila je bobmu. I nije htela da je aktivira pre nego što su prve ustaše stigle do nje. Bomba je raznela njeno telo i usmrtila nekoliko fašista.

PONOVO U BORBU


Za njih je jedinica, njihova četa i brigada, bila dom za koji su ih vezale spone ljubave. A borba - sveta dužnost kojoj su se predali bez oklevanje.

I zbog toga borac, odvojen ranama i prostorom od svoje jedinice, od svojih drugova nije stao da misli na njih i borbe u kojima će ponovo učestvovati. Nije bio redak slučaj da još neizlečen potpuno ostavlja ambulantu ili bolnicu i odlazi u svoju jedinicu da bi nastavio da se bori.

Prva dalmatinska brigada napadala je Knin. Juriš za jurišem se smeljuje. Osam dana i osam noći već se vodi borba.

Jednog jutra, na položaju 1. bataljona pojavio se jedan partizan oslanjajući se na štake. Tak kad je prišao blizu, borci su prepoznali komandira čete Franu Bubića. On je u ranijoj borbi bio teško ranjen u nogu i lečio se u bolnici na Visu, a kasnije u Šibeniku. Kada su u bolnicu počeli da stižu ranjenici iz njegove brigade i kada su mu pričali o borbama koje se vode oko Knina, komandir Frane Budić nije izdržao, već se kradom izvukao iz bolnice i jednim vozom prebacio na položaje.

Drugovi nisu imali vremena da se čestio pozdrave sa svojim komandirom, kad je otpočeo juriš.

Četa je, kao na krililam, hitala napred, a pozadi nje na štakama, kreato se komandir Frane, onaj koji je uvek bio prvi, koji je uvek vodio.

U jednom momentu četa se pokolebala. Iza jedne kamene ograde teški nemački mitrealjez tutkao je po noj.

''Trebalo bi uništiti to mitraljesko gnezdo'' - pomisli Frane.

U tom trenutku sa položaje izvukoše desetara stipu. Umro je na komandirovim rukama.

Teški mitraljez tutkao je i dalje. Frane je bacio štake i sa Stipovog opasača skinuo dve bombe.

Šepajući i bolno se oslanjajući na ranjenu nogu, kretao se prama mitraljezu. Došavši pred kamenu ogradu izdigao se i zavitlao bombe.

Pre nego što je umakao, mitraljez je poslao još jedan rafal - u Franine grudi.

Sličan slučaj dogodio se i prilokom borbi za oslobođenje Beograda.

Dok je 2. bataljon Prve proleterske vodio ulične borbe po Beogradu, njegov borac Markan Majstorović ležao je ranjen u bolnici.

Slušao je kako reže mitraljezi, kako gruvaju topovi, a on, prikovan za bolesnički krevet nije mogao da učestvuje u borbi za glavni grad, u borbi o kojoj se sanjalo još na Neretvi i na Sutjesci.

Biti među onima koji će Beogradu darovati slobodu bila je posebna čast. Tako je to shvatio Markan Majstorović, seljak iz Bosanskog Grahova.

I krišom je počeo da se izvlači iz bolnice: prvo iz kreveta, iz sobe, iz zgrade.

Žurio se, koliko su mu neizlečene rane dopuštale, žurio se tamo odakle je dopirala jeka borbe.

Bio je dvadeseti oktobar, poslednji dan borbe za Beograd.

Svoje drugove Markan je zatekao na Kalemegdanu gde se slamao poslednji otpor Nemaca.

Žurio je Markan i stigao na vreme - da i on učćestvuje u poslednjem jurišu koji je njemu bio poslednji u životu i koji je Beogradu doneo slobodu.


JURIŠI ZA RANJENIKE


Za ranjenog druga, da bi mu spasli život ginuli su borci, ginule bolničarke. No, bilo je slučajeva kada su i cele jedinice prihvatale borbu da bi spasle svoje ranjenike, kada su čitave čete jurišale i branile položaj zbog nekoliko ranjenih drugova.

Dvanaesti juni 1943. godine. Niz padine Dragoš-sedla kreće se iznurena kolona 2. čete 4. bataljona Pete crnogorske proleterske brigade.

Posle dugih časova borbu i gladi, posle besane noći i nesitog dana, četa je zastala na jednom proplanku da se malo odmori.

I tek su se na vlažnu zemlju spustila umorna tela boraca, tek se prvi san lepio za trepavice, četu prene povik komandanta bataljona Vujadina Popvića:

-Drugovi, Nemci se približavaju našim ranjenicima...

Reč ''ranjenik'' probudila je za čas četu, prenula je iz prvog sna, odbacila umor, savladala glad.

Krenula je na juriš četa i već sledećeg trenutka susrela se sa Nemcima prsa u prsa.

U tom silovitom jurišu, fašisti su odbačeni, a ranjeni drugovi spaseni.


ČETA RANJENIH BORACA


Početak aprila 1943. godine. Jedince druge divizije prelaze Drinu. Na začelju se kreće i duga kolona ranjenika.

Sa svih strana napadaju četnici, a napred, pred kolonom, isprečila se brza i ćudljiva reka.

Zadatak da brani taj uskih mostobran dok se sve jedinice ne prebace dobila je jedna četa Druge proleterske brigade.

Bila je to četa mladih ljudih, veselih i uvek ornih za pesmu i šalu. Zbog toga su tu četu, koju je predvodio komandir Tihomir Matijević, nesvršeni učenik poljoprivredne škole iz Čačka, svi nazvali ''veselom četom''.

Četa je zaposela Humić, vis pored same Drine. Ispod njih tekla je reka i preko proizvodnog mosta kretala se kolona njhovih drugova.

U samo svanuće četnici počeše da napadaju četu. Odbijen je prvi napad, drugi, treći...

Četnici su svoju jedinicu zamenili drugom, odmornom i ponovo krenuli u napad.

A dole, preko Drine, stalno su se prebacivale jedinice. Ranjenika još nema, oni su tek na kraju kolone. Sa Humića se nije smelo pomeriti ni koraka nazad.

Počelo je da smrkava. ''Vesela četa'' je već imala devet mrtvih, među njima i sva tri komandira voda.

Ali kako se tada povlačiti, kako odstupiti, kad preko Drine tek što su počeli da se prebacuju ranjenici. Spora je ta njihova kolona i u nedogled se otegla.

Već deset mrtvih ima četa na Humiću. I nema ni jednog borca koji nije ranjen. Bele se i crvene zavoji, svi koji koji su preživeli ranjeni su, ali četnicima Humić ne predaju.

Municije sve manje, a tek se prebacija polovina ranjeničke kolone.

Komandir Tihomir poručuje četi:

-Štedite, drugovi, municiju... Naročito bombe... Treba još izdržati...

''Dokle izdržati?'' - ne pita niko.

Četa ima već trinaest mrtvih. Među njima je i komandir Tihomir Matijević.

Tada se sa druge strane začu borba. To je četi stizalo pojačanje. Sada još samo malo treba izdržati, još deset minuta ili najviše pola sata.

Iza svojih leđa začuše radosne povike:

-Drugovi, tu smo! Evo nas da vas odmenimo.


I bilo je potrebno da nova četa dođe na Humić i na nosilima odnese svoje izranjavane drugove.

Poslednja grupa ranjenika koja je prešla Drinu, bila je ''vesela četa'' koja se kretala na nosilima i štakama.


VELIKO SRCE NARODA


Narod je svojim borcima, svojoj vojsci široko otvorio srce. Ljudi, žene, omladinke shvataju borbu svoje braće, muževa i sinova kao svoju stvar i kad god je moguće pružaju ruku da pomognu, na razne načine, makar i skromnin doprinosima nastoje da učestvuju u borbu.

Naročitu ljubav narod je pokazivao prema ranjenim borcima. Topla briga jedinica boraca za svoje ranjene drugove prešla je i na narod.

Zavoje, lekove, hranu doturaju u partizanske jedinice, da bi tamo pomogli ranjenicima.

Vrlo često kolone žena i devojaka, sa ponudama, posećuju ranjene borce, otkidaju zalogaje od svojih usta i usta scoje dece i nose najbolje što se zateklo u kući ranjenicima i bolesnicima.

U drugim zimskim noćima pletu žene i omladinke čarape, prave zavoje. One su spremne da na svojim ramenima, satima i danima bez smene, nose ranjene borce u nosilima.

U zimu 1943. godine, zbog naglog prodora neprijatelja, hitno je trebalo evakuisati partizansku bolnicu iz Drežnice.

Ono malo bolničkog osoblja nije moglo samo svršiti taj posao. Pozvana je u pomoć omladina. Uskoro se pred bolnicom pojavila velika grupa od dve stotine devojaka iz Drežnice i brinjskih sela.

Sa pesmom su se prihvatile nosila i stavile ih na svoja još nejaka ramena.

Koračaju slabo obuvene devojačke noge po snegu, propadaju i s mukom se izvlače, ali ipak se kreću strmom stazom prema šumi, prema mestu gde će biti sklonjeni ranjeni borci.

Kolona se otegla, a omladinke se pod nosilima kližu, padaju. Ali na njihovim licima čita se ista misao:

''Pazite samo da se drug ne povredi!''

Ceo dan nose devojke ranjenike uz strmu, lednu planinsu stazu. Već se spušta noć, a pokret se nastavlja.

Jedna drugarica pod nosilima pada u nesvest. Napor ju je savladao. Čim je došla k sebi moli da joj dozvole da se ponovo prihvati nosila.

Oko ponoći kratak odmor. Pažljivo su devojke spustile nosila i pokrile ranjenike, a zatim polegale po snegu.

I ponovo pokret. Na izranjavljena ramena stavljaju mahovinu i na njih i na nju nosila.

I tako su punih petnaest časova nosile devojke ranjene borce po zimi i dubokom snegu.


ŽRTVA JEDNE MAJKE


Kada je trebalo za ranjenog borca i druga dati život, nije se mnogo premišljao. I ne samo život, već i njateža žrtva podnosila bi se kada je u pitanju bilo spasenje ranjenog borca.

U šumadijskom selu Rajkovcu, u kući Darinke Radović, partizani su izgradili zemunicu i u nju smestili jednog teže ranjenog druga. Nisu ga mogli nositi sa sobom, jer su se po tom kraju stalno motali četnici.

Darinki i njenim ćerkama ostavili su na dušu svog ranjenog druga.

Darinka, a naročito njene dve ćerke: dvadesetogodišnja Radmilča i trinaestogodišnja Stanka, obilazile su ranjenika u zemunici, previjale ga, donosile mu hranu...

Uskoru su četnici saznali da se u Darinkinoj kući krije ranjeni partizan. Ali gde je smešten nisu znali.

Jedne majske noći 1943. godine grupa četnika je upala u darinkinu kuću:

-Gde ti je onaj ranjeni komunista! - upitali su Darinku.

-Nikoga nemam u mojo kući - staloženo im je odgovorila ona.

Sledio je udarac. Darinka je ćutala. Tada su počeli da tuku njene ćerke. Ali ni one nisu ništa rekle.

Sve tri su četnici izveli iz kuće. Poveli su ih u portu. Još jednom su kazali Darinki:

-Reci gde je skriven partizan, pa ćemo vas sve tri pustiti kući.

Darinka je ćutala.

Tada su četnici dograbili Radmilu. Dok su je dvojica držala, treći joj je prineo kamu pod vrat:

-Govori gde je partizan ili ćemo ti zaklati ćerku - pretili su Darinki.

-Ne znam... - glasio je majčin odgovor dok se kama zarila u vrat njene ćerke.

Tada su zgrabili trinaestogodišnju Stanku:

-Gde je partizan, govori - povikaše Darinki.

-Ne znam... - glasio je njen ogovor.

Tada su navalili na Darinku. Boli su je, razali, ali ona im nije odala skrovište ranjenog partizana.

Ostala je da leži na travi, zajedno sa svoje dve ćerke, zajedno sa svojom tajnom.

Ranjenog partizana četnici nikada nisu pronašli.


TO NIJE BILA SAMO HUMANOST


Na ranjenika se, pored rane, okomilo niz neprijatelja. Nastupali su u jednoj čvrstoj koloni, zbijeni jedan uz drugog: glad, bolest, nemaština i stalna opasnost da ponovo ne bude ranjen.

Između ranjenog tela borca i opasnosti koje su ga vrebale u želji da dokrajče taj, već načeti život, snažno se isprečila ljubav lekara i bolničarki, ljubav ljudi koji su u sebi nosili mnogo veće kvalitete nego što je samo profesionalna humanost.

Najgore, za njih daleko gore od svih neprijateljskih juriša i napada, bila je krajnja oskudica sanitetskog materijala i instrumenata.

A rane su procvetale na telima drugova, trebalo je zaustaviti krv, sprečiti nadiranje smrti koja je ustremila na čoveka i druga.

U borbama na Sutjesci bio je ranjen puškomitraljezac iz Četvrte crnogorske proleterske brigade Milorad Lakić Mujo.

Ranjeniku su odmah pritrčale bataljonske bolničarke Olja i Ana.

Brzo su očistile ranu. Olga se mašila za svoju sanitetsku torbicu. Na njenom dnu ležao je poslednji zavoj.

Tužno se opraštajući od njega Olga je počela da previje Mujinu ranu. Ali suviše je malen bio taj zavoj i za čas se natopio krvlju.

Videći to, blničarka Ana dohvati makaze i počeo da reže svoj šinjel.

-Šta radiš to, Ana? - upita je ranjeni Mujo.

-Šinjel mi je suviše dug, i onako treba da ga skratim. Staviću preko zavoja ovaj komad šinjela, manje će ti rana krvariti.

I kada je, pre prelaska Sutjeske, hiruškoj ekipi Prve proleterske divizije stiglo naređenje da uništi ili zakopa sav materijal koji ne može sama da ponese, bez komore, to je odjeknulo kao najvažnija vest.

Ostaviti doboše sa sterilnom gazom, dragocene instrumente, lekove - to je bilo isto što i ne postojati više. Jer tu su, oko njih, ranjenici koji sa pravom zahtevaju pomoć. A kako pomoći bez najnužnijih sredstava.

Niko tog jutra u hiroškoj etapi nije razgovarao. Odvaljale su se stvari i teška srca odbacivale na stranu. Od jedaneast tovara pet su odvojili i uništili. A ostalih šest?

Ali tu je naređenje. I ne samo naređenje već i saznanje da se divizija ne može probiti sa komorom. Uništavaju se i zakopavaju topovi, minobacači, kuhinje...

Pa ipak, ekipa je odlučila da se od šest tovara sa najnužnijim instrumentima, zavojima i lekovima ne odvaja ništa.

Nešto od tog materijala članovi ekipe stavili su na svoja leđa, nešto natovarili na konje.

Krenuli su noću i niko nije primetio da hirurška ekipa nije izvršila naređenje. Tek kod Rataj-Kule ekipa je susrela komesara divizije Filipa Kljajića Fiću i komandanta Koču Popovića.

Nije im trebalo dugo da objasne komesaru i komandantu zašto su prekršili naređenje. Oni su to shvatili, ali su ih i upozorili da im je sav napor što su ga dosada učinili bio uzaludan, jer će u noćašnjem proboju sve propasti.

Međutim, članovi ekipe su uspeli da kroz zavesu nemačke vatre izvuku i svoje tovare sa dragocenim materijalom koga su mnogi ranjeni borci ostali u životu.


***


Samo ljudi koji su bili spremni da i svojim životom dokažu privrženost svom pozivu, samo oni koji su shvatili da u borbi za slobodu svojih naroda mogu potvrditi svoje čovečne stavove, mogli su da urade ono što su naši vojni lekari u ratu radili.

Ne samo što su ostajali pored svojih ranjenika u najtežim i najkritičnijim trenucima već su i tada, kada je smrt kidisala i na njihove vlasitite živote, pružali pomoć ranjenim borcima.

Prvih dana juna 1943. godine hirurška ekipa Prve proleterske divizije nalazila se u blizini Mratinja. Okolu su se vodile ogorčene borbe.

Sa položaja su doneli borca ranjenog u ruku. Rana je jako krvarila i trebalo je odmah izvršiti operaciju.

Lekar je posadio ranjenika na jedan kamen, a on seo na drugi, nasuprot njemu. I upravo je počeo sa amputacijom ruke, kad se iznad njih pojavio avion i otvorio vatru na ''operacijsku salu'' pod vedrim nebom. Ne prekidajući rad, lekar je prešao na drugu stranu, iza jednog kamena. Izbegavajući na taj način mitraljiranje i ne prekidajući započetu operaciju, on je još dva puta, zajedno sa pacijentom, obilazio oko kamena hvatajući zaklon.

U blizini istog sela nalazila se i hirurška ekipa Druge divizije. Pošto je neprijateljska avijacija neprekidno bombardovala ceo taj teren, ekipa se smestila pod jednu sirenu. Sanduci za sanitetski materijal služili su kao operacioni sto.

Lekari i asistenti u mokrim, tek iskuvanim belim mantilima izvršili su ovde preko dvedeset operacija.

A oko stene pod kojom su oni radili neprekidno su padale avionske bombe.

Desetine lekara i stotine bolničarki palo je u ratu. Najviše lekara pogunulo je u borbama na Sutjesci. Među njima je bio šezdeseogodišnji hirurg dr Karlo Herlinger.

Bio je već u godinama koje nisu dozvoljavale takve napore. Ali on se nije odvajao od svojih ranjenika.

I kada je, negujući njih, na Vučevui sam zahodio tešku ranu na prstima, učinio je ono što je poslednje mogao učiniti. Kada je bolničarka Ljiljana pritrčala da mu pruži prvu pomoć, on joj ro nije dozvolio govoreći:

-Idi ti moraš ići, vidiš kolika je kolona ranjenika. Njima je potrebna tvoja pomoć.


POBEĐENE RANE


Ranjeni drug nikada nije prestao da bude borac. Rana za njega nije bila opravdanje, već još veća obaveza da nastavi i ustraje u borbi.

Pa već kada mu ranjeno telo nije dozvoljavalo da pruži borbu, on ju je nastavljao svojim duhom, svojim nepokolebljivim moralom.

Bez jauka, nemo i dostojanstveno, ranjenik je podnosio najteže bolove i najveće napore. I snagom duha pobeđivao rane, pobeđivao smrt.

Deseta udarna brigada odoleva već satima neprijateljskoj artiljerijskoj vatri. Padaju granate i rasprskavaju se na položaju, a brigada se ne miče. Jer naređenje je: ostati na položaju, ne dopustiti Nemcima da krenu dalje.

Samo s vremena na vreme, sa položaja, prema brigadnom previjalištu polaze nosila sa teškim ranjenicima.

Upravo su četiri bolničara krenula sa nosilima na kojima leži Frane Arambašić, borac 2. čete 2. bataljona, kada susretoše jednog druga iz štaba divizije koji se uputio na položaj. On ih zaustavi raspitujući kako je na položaju. Dok su mu bolničari ukratko iznosili situaciju, ranjenik mu sa nosila reče:

-Nisu nas izbacili sa položaja... I neće.

Drug iz štaba upita ranjenika kako se oseća.

-Dobro je, samo da mi je da zapalim cigaretu.

Ovaj izvadi duvan, zavi cigaretu i pruži je ranjeniku.

Tada malo tiše upita bolničare:

-Je li ovaj drug teže ranjen?

-Granata mu je odsekla obe noge - glasio je odgovoe.

Ako je već njihovo telo pokleklo presečeno neprijateljski mzrnom i rafalom, duh je ostao nepokolebljiv. Nije bilo zrna koja su njega mogla uništiti.

I baš u tim trenutcima, pred smrt, ranjeni borci ispisivali su svojim duhom poslednje stranice svoje hrabrosti.

Decembra 1942. goddine Druga proleterska brigada napadal aj Livno, snažno ustaško uporište. Među ostalima, u borbi za Livno učestvovao je i devetnaestogodišnji puškomitraljezac Danilović, đak iz Užičke Požege.

Pred četom u kojoj se nalazio Danilović isprečio se ustaški bunker. I kada je komesar pozvao komuniste da krenu napred, na juriš, priključio im se i Danilović iako nije bio član Partije.

Napravio je svega nekoliko koraka kada je pao pogođen u trbuh. Mitrlajez mu je ispao iz ruku i odskočio u sranu. Bauljajući na kolenima i laktovima, Danilović se približio svom oružju. Vata njegovog mitraljeza pomogla je drugovima da nastave juriš.

Tada je čuo da neko u njegovoj blizini viče:

-Pozovite bolničarku! Danilović je ranjen.

Drugu koji se u sledećem trenutku naša pored njega tiho je rekao:

-Nemojte pozivati bolničarku. Izgleda da je samnom gotovo.

I sakupivši ostatak izrekao je svoju poslednju želju:

-Nije mi žao što umirem. Samo mi je žao što nisam postao član Partije.

Kada je Livno oslobođeno, komunisti Danilovićeve čete održali su sastanak na kome su u članstvo Partije primili i mrtvog puškomitraljsca.

Bilo je u ratu i takvih situacija kada se nije mogla pružiti brza i korisna pomoć ranjenim drugovima. Probijanje obruča nadmoćnijeg neprijatelja dovodio je do takvih slučajeva da su se ranjenici nalazili lice u lice sa neprijateljem.

Nakon završetka bitke na Sutjesci, Nemci su zarobili jednog teško ranjenog i iscrpenog partizana. Nije mogao ni hodati sam, već je od grana napravio štake i pomoću njih se kretao.

Nemci su pokušali da nešto saznaju od njega i jedan oficir ga je preko tumača uputio gde su se probili partizani sa Sutjeske i Zelengore. Ako im to kaže, pokloniće mu život.

Ranjeni borac je netremice posmatrao oficira. Kada je čuo šta ga pitaju, sa ono malo snage što je bilo u njemu odupro se o svoje štake uspravivši koliko je mogao više:

-Kako smo se probili, pitaš? I kuda smo prošli? - na licu ranjenika pojavio se osmeh. Podigao je desnu ruku sa štakom i uperio prema Zelengori:

-Gledajte gde leže vaši mrtvi vojnici, pa ćete dobiti odgovor.

Kada je tumač preveo njegove reči, rafal iz nemačkog automata raskifao je ranjenikove grugi.


''IGMANCI''


Bezbroj je priča, mnogo je zapisa o čvrstom duhu partizanskog ranjenika. Među mnogima tuje priča o ''igmancima'', dirljiva priča o nesalomljivoj snazi naših boraca.

Januara 1942. godine, Prva proleterska brigada krenula je na marš preko Sarajevsog polja i planine Igman. Po surovoj zimi, koja je živu u temperaturi potisnula više od trideset stepeni ispod nule, kolona boraca gazila je po snegu, po zaleđenim potocima, često zastajkujući. Ledeni vetar gušio je dah, ali išlo se napred.

Nakon ovog marša kroz ledanu pustoš noge boraca su promrzle. Neki nisu bili u stanju da skinu cipele ili čarape, već su ih morali razati noževima.

Preko sto šezdeset boraca sa teškim promrzlinama bilo je smešteno u staru kasarnu u Foči, koja je pretvorena u bolnicu ''Igman''. Šestorica od njih poglegli su ranama. Treblo je hitno nešto uraditi.

Na poziv Vrhovnog štaba, u Foču je sa Žabljaka došao dr Đuro Mešterović. Pošto je pregledao ranjenike, video je da je jedini spas ako se odmah amputiraju promrzli delovi negu.

Ali kako to uraditi, kako amputirati prste, stopala kada bolnica nema nikakvog sredstva za narkozu, za ublažavanje bolova.

Rešeno je da se bolesnicima objasni ovako stanje i da se sami jave oni koji ipak žele da se operišu.

Ubrzo se javio jedan borac, za njim drugi, treći.

Bolne su bile njihove rane, toliko bolne da im je smetal i ćebat kojom su se pokrivali. A kako će izdržati amputaciju bez narkoze, bez ublažavanja bola.

U sobi u kojoj su vršene operacije bile su samo dve drvene klupe. Na jednu bi postavili, a na drugu je sedao lekar.

Ni jedan od ranjenika nije pristao da mu vežu oči crnom maramicom, a mnogi su odbijali da ih pridržavaju bolničarke. Sami su se odupirali o klupu, čvrsto zarivali prste u drvo.

Tih dana se iz ''operacione sale'' neprekidno čula partizanska pesma. Za vreme operacije, pod najtežim bolovima, o ''igmanci'' su pevali i klicali partiji i drugu Titu.

Jedan za drugim ređali su se na drvenoj klupi gde su im sekli natrule kosti i otkidali smrznute prste. Ali jauk se nije čuo.

Svaki je želo da ne izostane za svojim drugom, da se ne pokaže slabiji od njega i da ne osramoti svoju brigadu.

U sećanju dr Đure Meštorvića, koji je vršio ove operacije, ostao je lik jednog sedamnaestogodišnjeg o ''igmanca'' koga on ovako opistuje:

''I kada mi je na stolu jednoga dana zapevao jedan sedamnaestogodišnjak, gotovo još dečak, sa istom muškošću kao i njegovi stariji drugovi, u meni se nešto provalilo, i nije bilo sile koja bi zadržala suze u mojim očima. Plakao sam...''


DRUG TITO I RANJENICI


Posebnu brigu i pažnju pklanjao je ranjenim borcima vrhovni komandant drug Tito.

Nije bilo borbe posle koje se on ne bi interesovao za drugove koji su bili ranjeni, nije bilo situacije u kojo on nije vodio brigu o ranjenicima.

Oni su bili u njegovom srcu, u njegovim mislima i planovima.

Mnogo je priča o drugu Titu i ranjenicima, priča koje su kružile od borca do borca, od jedinice do jedinice.

U bitki na Sutjesci ranjenici Druge proleterske brigade stigli su na Dragoš-sedlo. Tu su se smestili na maloj čistini okruženoj šumicom. Najteže ranjenike stavili su u dve napuštene i poluprazne kolibe.

Pred veče počela je kiša, hladna, jesenja.

U kolibi stisnuli su se, jedan uz drugoga, teški ranjenici. Oni lakši pokušavali su da od granja i šatorskih krila naprave kakav takav zaklon.

Po najvećem pljusku došao je konačar Vrhovnog štaba i naredio da se kolibe isprazne jer u njih treba da se smesti Vrhovni štab sa drugom Titom.

Bez reči teški ranjenici su izlazili iz koliba, na kišu, srećni što će videti Vrhovnog komandanta.

Krenuli su prema kolibama. Konačar je pozvao druga Tita:

-Druže Stari, ovde ćete se smestiti...

Drug Tito je upitao ko se do sada nalazio u kolibama. Odgovorili su mu da su tu ranjenicio Druge proleterske brigade.

Drug Tito se oštro obranio konačaru:

-Nećete, valjda, dozvoliti da ranjenici provedu noć na kiši...

Tada se okrenuo ranjenicima i pitao ih kako se osećaju.

Nakon kraćeg razgovora, naredio je:

-Kreći! Idemo dalje...

Tu noć Vrhovni komandant je proveo na kiši.


***


Po položajima se naglo pronela vest: drug Tito je ranjen.

Te su reči kružile od jedinice do jedinice i svaki borac je u tom trenutku bio spreman da još jače udari po neprijatelju.

Sve reči, sve msili tog dana bile su vezanae za Vrhovnog komandanta i njegovo ranjavanje.

U drugoj koloni boraca korajčao je i jedan borac, majušan rastom, jako slabo obučen, bos. Prolazeći pored jedne drugarice, on se zaustavi:

-Drugarice, je si li ti doktorka?

-Jesam - odgovori mu ona.

-Reci mi, je li drug Tito teško ranjen? - nastavi drug.

Nije, druže, ne brini - uteši ga lekarka.

Borac je klimnuo glavom i krenuo dalje. No, posle nekoliko koraka vratio se i ćuteći stao da prekopava po džepu. Izvadio je mali zavoj, žut i vlažan, i pružio je drugarici:

-Evo ti ovo, može zatrebati drugu Titu.

A zavoj je u to vreme bio dragocenost koja je mogla značiti i život.

Još istog dana borci su među sobom videli svog Vrhonog komadanta sa belom maramom oko vrata koja mu je pridržavala ranjenu ruku.


RANJENICI - PRVA BRIGA

Posle završetka bitke na Sutjesci, na Šestu istočnobosansku brigadu, s kojom se nalazila i veća grupa ranjenika, neprijatelj je krenuo iz Zvornika, Tuzle i Kladnja.

Pod neprijateljskim pritiskom brigada se, sa svojim ranjenicima, povlačila prema Milan-planini. Nakon nekoliko dana uzastopnih borbi već je bilo preko tri stotine ranjenika - više nego zdravih boraca.

Šrab brigade odlučio je da neko pođe u Vrhovni štab i obavesti druga Tita o stanju jedinice.

Vrhovni štab nalazio se u selu Ponijerki. Drug Tito se smestio u gustoj jelovoj šumi. Ćebe, sekcije, busola - to je bilo sve što se nalazilo na mestu gde je drug Tito radio.

Kada je saslušao drugove iz štaba brigade, da im je upustva i naređenja. Na kraju im se obratio rečima:

-I pazite na ranjenike... Neka vam to bude prva briga!


***


Za vreme šeste neprijateljske ofanzive Janjski partizanski odred dobio je veoma odgovoran zadatak: trebalo je da sve teške ranjenike Devete divizije sačuva na svom terenu ne napuštajući područje Janja i Vitogore.

Drugovi iz odreda počeli su sa evakuacijom ranjenika kada je stiglo naređenje iz Vrhovnog štaba da se partijski rukovodilac odreda smesta prijavi drugu Titu.

Vrhovni štab je smešten u jendoj seljačkoj kući u Popužama.

Drug Tito je primio partijskog rukovodioca i zainteresovao se kako će skloniti ranjenike.

Pošto ga je ovaj upoznao sa svim merama koje je Janjski odred preuzeo, drug Tito je raširio sekciju, pokazao na usamljene kolibe na Čardaku i Vitogoru i naredio da se tu smeste ranjenici, naglašavajući da je odred odgovoran za život svakog od njih.


***


Mnogo je primera, mnogo je priča o drugu Titu i ranjenicima. Ali svakako najljudskija i najtoplija je priča o događajima koji su se desili u februaru i martu 1943. godine, o bitki u dolini Neretve i Rame, za koju je drug Tito jednom prilikom rekao:

''Bila je to jedna od naših najslavnijih i ujedno najčovečanskijih bitaka - borba za ranjenike.''


BITKA ZA RANJENIKE


Hladni februarski dani 1943. godine.

Već gotovo mesec dana, iz dana u dan, iz noći u noć oslobođenu partizansku teritoriju sa svih strana napdaju Nemci, Italijani, ustaše, domobrani, četnici.

Četvrta po redu i do tada najžešća neprijateljska ofanziva u punom je jeku. Vrhovni štab sa Glavnom operativnom grupom, krenuo je ka Neretvi, istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori da bi izbegao koncantričan napad neprijatelja koji je zatvarao obruč oko naših snaga u Bosanskoj Krajni.

Ali sa jedinicama kreće se blizu četiri hiljade ranjenika koji usporavaju napredovanje i remete planove.

Već nekoliko dan putem Ošrelja i od Drvara prema Glamoču kretale su se dve kolone ranjenika. Sa zavojima na rukama, nogama, po telu, povlačili su se ranjeni borci u sastavu Centralne partizanske bolnice.

Po snegu, pod kišom bombi i mitraljeskim rafala koje su neprijateljsk iavioni nemilosrdno sipali na kolone ranjenika, krerala se najčudnija vojna bolnica kakva se kroz istoriju uopšte ne pamti.

Od sela do sela laganim korakom, kretali su seranjenici za glavninom partizanskih snaga. Bolo su podeljeni u tri grupe. Oni čije su ozlede bile lakše prirode išli su pešice i nosili oružje s kojim bi, u slučaju neprijateljskog napada, mnogi da brane sebe i svoje drugove. Za njima su na konjima jahali ranjenici koji, uglavnom, zbog povreda na nogama, nisu mogli da idu pešice.

Na kraju je bila grupa teških ranjenika. Oni su ležali na nosilima nepokrenuti i nesposobni da sami sebi pomognu.

Ta nosila, na brzinu napravljena, nosili su borci, žene i omladinke. Drške nosila usecale su im se u ramena, stvarale tamo bolne, krvave rane, ali grupa se kretala, po snegu, po vetru - napred, sa vojskom, za Titom.

Vunene šarenice prekrivale su tela ranjenika. Kad su prolazili kroz sela, iznosili su im posledji zalogaj hleba i poslednju kap mleka.

Kreću nosila kroz noć, kao neka velika crna krila lebde u m,raku. Veoma retko se čuje jauk ranjenika. Oni stisnutih usana podnose bolove, zimu i glad.

Ali ćute i oni koji ih nose i ne skidaju nosila sa ramena sve dok je u njima mrvica snage.

Čest je bio slučaj da borac, a naročito omladinka, od umora padnu pod nosilma. Ali tu su već našao drug koji će ih zameniti, koji će podmetnuti svoja pleća i poneti daljeranjenog druga.

Veoma sporo odmiče ta partizanska bolnica. Njeno čelo već je iza Duvna, dok joj se začelje nalzi još na Mliništu. Preko sto kilometara duga je ta kolona. Ali, ipak, napreduje.

Svaka grupa i svaki ešalon imaju svog komendanta i komesara, tu su lekari i bolničarke, itendanti i ekonomi.

Održavaju se sastanci, previjaju rane, sve u pokretu.

Iako izmučena i gladna, kolona je organizovana vojnički. Svi znaju kuda idu i šta ih sve čeka na putu. Pred ocim ranjenim drugovima ne kriju se teški dani koji oni idu u susret. Jer, iako nemoćni, iako ranjeni, to su hrabri ljudi i borci koji se nisu bojali fašističkih metaka, dok su jurišali ili se s bombama prikradali bunkerima.

Ako im je telo nemoćno, duh je ostao onaj stari, borački, partizanski.

Svaki od njih u ovoj dugoj koloni zna da se za njega brinu stariji drugovi, zna i oseća na sebi ljuvab i brigu Vrhovnog komandanta koji je ovu bitku i poveo da bi njih spasao.

I svesni da ih niko neće ostaviti na milost i nemilost, oni znaju da će jedan, deset, sto boraca pasti da bi sačuvali njihov ćivot već načet ranama.

Kroz zimu, kroz sneg, pod avionskim bombama i rafalima kreće se duga kolona ranjenih drugova.


***


Ta dugačka, bolna kolona ucrtana je duboko u kartu misli i pažnje Vrhovnog komandanta.

On nikada ne skida s uma brigu o ranjenim drugovima. Pogorovo ne sada kada su njihovi životi u opasnosti. On šalje depešu prvoj Proleteskoj diviziji:

''Ranjene ne smijete ostaviti tamo. Mi ćemo ići daleko- Treba ih prebaciti preko Mliništa u Glamočko polje, a odavde dalje. Naredite da se odmah izvrši... ''

Isto tako, nešto kasnije, pred napad na Prozor, u pismu drugu Aleksandru Rankoviću, piše:

''U okolici Štića i Prozora ne smiju se ranjenici slati, jer će tamo biti borbe. Ja ću dati dati zapovest kada treba dalje da se kreću. ''

Do druga Tita, u Vrhovni štab, stiže izveštaj šefa sanitetskog odseka dr Gojka Nikoliša. U tome izveštaju u velikom pokretu bolnica iz Bosanske krajine za Hercegovinu, pisanom 11. februara u Glamoč, između ostalog, se kaže:

''...broj teških ranjenika na nosilima iznosi oko 700... Trpimo oskudicu zavojnog materijala, kao nikada do sada za čitavo vreme rata. Ta oskudica upravo je strašna. Ima čitavih grupa ranjenika koji nisu mogli da budu previjeni 5-6 dana zbog nemanja zavojnog materijala... ''

Kako bolno odjekuju ovakvi izveštaji u njegovom srcu. Sve što može, drug Tito čini da pomogne ranjenim borcima, da se poboljša njihovo stanje. Ne prestaje njegova ljubava za njih i njegova neprekidna briga.

U pismu Aleksandru Rankoviću od 19. februara, drug Tito poručuje:

''...Za ranjenike ćemo poslati do Ravna sir, marmeladu i dvopek, tako da im se to daje jedan obrok u toku puta... Transporti ranjenika ni po koju cijenu ne smiju se kretari danju, već polaziti u 5h|1|. Poslaćemo neke kamione za prevoz ranjenika... ''

I kreće se bolna, izranjavana kolona znajući da o njoj i njenoj sudbini brine drug sa čijim su imenom na usnama polazili na juriše, sa čijom slikom su u mislima, bez jauka, podnosili bolove od zadobijenih rana.

Između njihovih života i smrti stoji on, stoje brigade i divizije drugova.


|1| - Misli se na 17 časova.


ODLUKA JE PALA


U malu vodenicu u Gračanicu, na obali Rame u kućerak u kome je bio smešten Vrhovni štab, nepreestano su dolazili kuriri sa položaja i donosili vesti o situaciji na bojištu, ulazili i izlazili radisti sa depešama, telefonisti, oficiri Vrhovnog štaba.

Ali ni jedna vest koju je drug Tito primio 27. i 28. febriara nije ga mogla obraodovati. Neprijatelj je nadirao sve jačim snagama, odbrana kod Gornjeg Vakufa je ozbiljno poljuljana.

A tu, nedaleko od ove vodenice na Rami, u Prozorskoj kotlini, nalazile su se četiri hiljade ranjenika.

Trebalo je sprečiti neprijatelja da nglim prodorom dođe do Prozora, do ranjenika.

I dvadeset osmog februara u veđenici na Rami održa je sastanak Politbiroa Centralnog komiteta komunističke partije jugoslavije i Vrhovnog štaba, na kome je odlučena sudbina ranjenika i bitke na Neretvi, izigrani planovi nemačkih i italijanskih generala.

Na tom sastanku je drug Tito izneo ozbiljnost situacije i svoj plan.

Trebalo je da odmah pregrupisati snage prema Gornjem Vakufu i poći u protivnapad kako bi se otklonio pritisak na ranjenike u Prozorskoj kotlini.

Zatim treba porušiti sve mostove na Neretvi i s njene leve obale povući Drugu proletersku brigadu. Rušenje mostova i povlačenje Druge proleterske brigade obmanuće neprijatelja i on će poverovati da partizanske jedinice uopšte ne nameravaju da pređu Neretvu. A baš nju će preći. Sjuriće se dolinom neretve i kod Jablanice preći zajedno sa ranjenicima, na njenu levu obalu, tamo gde ih fašisti najmanje očekuju.

Politbiro i Vrhovni štab složili su se sa planom druga Tita, planom koji će iz čeljušti fašističkih divizija izvući glacninu Narodnooslobodilačke vojske zajedno sa ranjenicima.

Još istog dana u vodenicu na Rami pozvani su komandanti Prve, Druge i Treće divizije.

Nagnut nad mapom, drug Tito je pokazivao puteve njihovih jedinica i odredio šta koja treba da radi.

Njegov prst bio je uperen prema Gornjem Vakufu.

I te noći osam brigada krenulo je u tom pravcu.

A na Makljenu, s dogledom na očima, Vrhovni komandant je osmatrao neprijateljske položaje i spremao se da jedinicama naredi da krenu u napad.

Početak napada bio je predviđen za treći mart popodne.


NA VILIĆA GUVNU


Međutim, dan pre toga, Nemci su nadmoćnim snagama počeli davrše snažne napade na svom desnom krilu želeći da preko prevoja Raduše prodru u Prozorsku kotlinu.

A tamo pod grebenima Raduše nalzila se bolnica sa četiri hiljade radnika.

Trebalo je što pre osujetiti nemački napad koji je sa krajnjim naporima odbijala već oslabljena Treća krajiška brigada.

Izbor je pao na Četvrtu crnogorsku proletersku brigadu koja je u to vreme napadala Konjic.

Kada je čelo kolone umornih boraca, koji su tek izišlio iz borbe, stiglo blizu vodenice na Rami, kurir Vrhovnog štaba presreo je brigadu i poveo njenog komandanta drugu Titu.

Kolona je zastala kraj puta da se odmori, a komadant brigade je ušao u vodenicu. Drug Tito koji je posmatrao raširenu sekciju, pozvao ga je da priđe bliže i na karti mu pokazao gde se nalaze Nemci. Linija Crni Vrh - Pidriš - Kobila nadvila se nadProzorsku kotlinu, nad selo Šćit, u kome su bili ranjenici.

-Vrlo je osjetljiv ovaj pravac - reče drug Tito pokazujući liniju koja preko Vilića Guvna silazi u Prozorsku kotlinu. - Nijemci će ovdje pokušatu da prodru. Ti treba da odmah povedeš brigadu u pravcu Prozor - Draševo - Vilića Guvno.

Kratko se zamislivši, drug Tito doda:

-Da bi stigli na vrijeme, koristićete se našim kamionima...

Tu je nekoliko kamiona koji su ranije pripadali italijanskoj diviziji ''Murđe''.

-Vaš je zadatak - nastavio je drug Tito - da po svaku cijenu spriječite Nijemce da se probiju preko Vilića Guvna za Šćit. Tamo se sada nalaze naši ranjenici. Ja vjerujem da će Četvrta brigada izvršiti ovaj zadatak kako treba...

Brigada je odmah počela da se prebacuje. Kamioni su stalno saobraćali prema Prozoru i prevozili borce do položaja.

Na sastanku u selu Ravnici održani su partijski sastanci.

Sa bataljonskih partijskih sastanaka upućena je poruka štabu brigade:

''Ako neprijatelj pređe preko našeg položaja, znajte, da na njemu nema više ni jednog živog borca.''

Te večeri brigada je prošla kroz Prozor. Grad je bio sav u ruševinama. Neprekidno je bombardovan i u sumraku su dogorevale poslednje kuće pogođene tog dana zapaljiv bombama.

I kroz tu pustoš, kroz vazduh svetlucav od vatri i zasićen mirisom paljevine, zaorila se pesma brigade.

Na periferiji popaljenog Prozora brigada je zastala da se odmori. Tu je svaki borac dobio po deset bombi i stotinu metaka za pušku, a puškomitraljezac dvanaest puta više.

Odozgo, sa Raduše, odjekivala je pucnjava.

U samo svitanje brigada je nastavila put. Napred je išao njen Drugi bataljon. Koračalo se brzo, iako je put vodio uzbrdo.

Bilo je oko devet sati kada je bataljon izbio na Vilića Guvno.

Još začelje nije čestito ni stiglo, a na snežnoj belini zazeleneli su se nemački strojevi.

Komandant bataljona Nikola Strugar rasporedio je svoje čete.

Nemci nisu bili dalje od dvadeset metara kada su kišom kuršuma zasuli položaj bataljona.

Kroz jeku rafala, pucnjava i eksplozija ručnih granata, položajem je, od borca do borca, strujala panika:

''Ne napuštati položaj sve dok Nemci ne budu odbijeni!''

Nakon kratkotrajne pauze koja je usledila posle prvog talasa čelične vatre začu se nemačka komanda:

-Forverc!

I zeleni lanac nemačkih vojnika se uspravi. Na pred su išli automatičari i puškomitraljesci.

Na položaju bataljona nasta kratka pometnja. Ali, odjednom, iz buke, izroni snažan komandantov glas:

-Ne odstupajte, drugovi! Ne odstupajte!

Zelena lavina sruči se na 1. četu. Nasta gušanje. Počeše da sevaju bajoneti...

U tu gužvu ulete i komadant bataljona. Primetivši ga, bborci počše da prave živi zid oko njega.

Bataljon otvori žestoku vatru ne dozvoljavajući da se digne drugi val nemačkih vojnika koji su jurišali.

Tada skoči komandir 3. čete Dušan Strugar i sa desetinom boraca polete napred. Do komandira je trčao borac Dušan Keković i podvriskivao:

-Ha, sokolovi, ha, orlovi, naprijed!

Borci zasuše nemačke položaje bombama.

A Dušan Keković osta ležeći na snegu.

Dan je. Podne. A na Vilića Guvnu bilo je tamno kao da je noć. Crneo se sneg od eksplozija i crveneo od krvi.

Već dva, već četiri sata vodi se borba na Vilića Guvnu.

Padaju borci, padaju puškomitraljesci.

Već peti omladinac gine na puškomitraljezu Maka Živkovića, ali njegovi se rafali ne prekidaju.

Položaj svaki čas nadleću avioni i istresaju tovare bombi.

Nemci se ponovo spremaju na juriš. Komandir 3. čete Dušan Strugar komanduje:

-Lijevo krlo hvataj!

A odande, s levog krila, kroz pucnjavu dopire glas Sime Barovića:

-Druže komandire, nema više nikog na lijevom krilu osim mene.

Ide Simo Barović od borca do borca, od jednog do drugog mrtvog druga, uzima bombe i baca ih na nemačke položaje.

Šest sati, osam sati vodi se borba na Vilića Guvnu. Mrak se već spustio na zemlju kada su stigli krajišnici i zajedno sa preostalim borcima 2. bataljona Četvrte proleterke crnogorske brigade krenuli na još jedan juriš.

Nemci više nisu mogli da izdrže. U begu su ostavili Vilića Guvno.

A tu, na snegu, ostao je prepolovljeni bataljon. Trideset četiri proletera pala su na Vilića Guvnu, njih osamdeset je ranjeno. Od 3. čete ostala je još samo jedna desetina.

Izveštavajući Vrhovnog komandanta o boju na Vilića Guvnu, štab Druge proleterske divizije, između ostalog, javlja:

''...Drugi bataljon ove brigade izdržao je 11 neprijateljskih juriša, a zatim, na bajonet, prešao u protivjuriš sa ostalim bataljonima. Borba se čitava tri sata vodila, prsa u prsa... Četvrta proleterska brigada, naročito drugi bataljon tte brigade, pokazala je čudo od junaštva, i samo se odlučnosti naših boraca i starješinskog kadra može zahvaliti da neprijatelj nije upao u naše bolnice... Borci i starješine te brigade potpuno su shvatili vaše naređenje, koje smo im prenijeli, da mi ne smijemo pustiti naše ranjenike... ''

Odmah sutradan vrhovni komadant drug Tito uputio je brigadi pismenu pohvalu u kojoj se, između ostalog, kaže:

''Svijesni svoje velike odgovornost i ljubavi prema našim ranjenim borcima, naši borci Četvrte crnogorske proleterske brigade svojom krvlju i svojim životom ispunili su slavno svoju zadaću. Za ovo besprimjerno herojstvo boraca Četvrte proleterske brigade, a naročito Drugog bataljona, izražavam im svoje priznanje i duboku zahvalnost... ''


***


I dok se na Vilića Guvnu odvijal borba za njihove živote, ranjenici su u Prozorskoj kotlini burno pratili pitku koja se odigravala na planini iznad njih.

Kraj manastira u Šćitu bio je smešten veći broj teških ranjenika. Ležali su na nosilima i sunčali se na ranom prolećnom suncu.

Preko njih su i toga dana, kao i raniji, preletali avioni. Ali ranjenici su odbijali da ih snažniji drugovi sklone na sigurnije mesto:

-Zar ne čujete gore, na planini borbu... - odgovarali su oni.

-To se za nas tuku drugovi, a mi da se aviona plašimo...

Bilo ih je sve više koji su zatražili da im daju oružje.

-Ako Nemci savladaju naše drugove, mi ćemo ih ovde sačekati.

Tog istog dana, grupa lakšh ranjenika nalazila se u šumi. I umesto da se odmaraju, oni su napravili preko sto nosila za teže ranjene drugove.

Na vest da je nemački napad na Vilića Guvno odbijen, u bolnici, među ešalonima ranjenika, zavladala je radost.

Mnogi kojima niko za sve vreme rata nije video suzu u oku, sada su neprestano brisali oči i govorili:

-Znali smo da nas naši drugovi neće dati Nemcima... Drug Tito vodi brigo o svima nama...


***


Bitka za ranjenike bila je dobijena.

Odbacivši neprijatelja od Gornjeg Vakufa, jedinice su kao lavina jurnule u dolinu Neretve. Ponovo je oslobođena Jablanica i prema njoj, sa severa, hitalju kolone jedinica i ešaloni ranjenika.

Petog marta, šef sanitetskog odseka Vrhovnog štaba izveštava druga Tita o pokretu ranjenika i, između ostaloga, konstatuje:

''Moral ranjenika je na zavidnoj visini. To se ispoljava u mnogobronim oblicima. Oni su mirno i s potpunim poverenjem u našu vojsku pratili borbu koja se razvijala u neposrednoj blizini na sektoru Prozora, jedino izjavljujući žaljenje što i sami ne mogu učestvovati.

Jednom prilikom se sto pet konjanika|2| javilo se da idu pešice, da bi omogućili pokret čitavog ešalona... ''

Hitanju desnom obalom Neretve jedinice borca, na konjima i kamionima prevoze se ranjenici.

I sve se to uliva u Jablanicu, gradić na Neretvi, mestu odakle će se poći na levu stranu brze i ćudljive reke i pomrsiti svi računi neprijateljskim generalima.

Ali kako preći Neretvu kada su svi mostovi porušeni. Kako se uspentirati na strme vrhove Prenja kada su oni načičkani četničkim bunkerima i mitraljeskim gnezdima?


|2| - Misli se na ranjenike koji su prenošeni konjima


PREKO PORUŠENOG MOSTA


Komandant Druge dalmatinske brigade, čija je jedinica oslobodila Jablanicu, dobio je nareođenje od druga Tita da, po svaku cenu, mora izvršiti prelaz preko Neretve baš tu, kod Jablanice.

Reka je bila brza i valjala je kamenje. Pokušati preći čamcima ili splavovima bilo je nemoguće.

Jedinu mogućnost pružao je srušen želaznički most. Miniran po sredini, on je kao neko ogromno izvrnuto rebro o gvođa, spajao obe obale Neretve.

Treći bataljon je dobio naređenje da prvi pređe preko porušenog mosta.

On se nalazio u selu Zlatu, nedaleko od Jablanice.

Čim je primo naređenje, komandat bataljona Bruno Vuletić postrojio je svoje borce i objasnio šta se od njih traži:

-U pitanju je prelaz glavnine naših jedinica, Vrhovnog štaba i ranjenika. Mi zadatak moramo izvršiti. To od nas traži partija i drug Tito, to od nas zahtevaju i ranjeni drugovi.

Kada je komandant zapitao ko se javlja dobrovoljno, prvi je istupio desetar Stevo Opačić:

-Ja ču sa svojom grom-desetinom izvršiti zadatak!

Pred veče batajon se postrojio. Na njegovom čelu bila je desetina Steve Opačića. Sa pesmom se krenulo prema Jablanici...

Kada se spustio prvi mrak, prama srušenom železničkom mostu prikradale su se senke dvanaestorice boraca. Bosi, u čarapama, sa torbicama puni bombi, prilazili su slomljenog konstrukciji mosta. Poneli su daske, stavljali ih preko srušenih rebara mosta i lagano se prebacivali sa jedne skele na drugu.

Polovina mosta spustila se prema reci, odakle se srušeni most opet dizao prema strmoj obali, gde je stajao bunker sagrađen još za vreme Austro-Ugarske.

Sa jablaničke obale stotine očiju pratile su kretanje desetine kroz mrak.

Prva polovina mosta bila je savladana. A sada se trebalo penjati.

Samo da ih četnici pre vremena ne primete.

Reka je hučala i svojom hukom zagušila šljapkanje bosih nogu i povremene udara dasaka o gvozdenu konstrukciju mosta.

Napred, na čelu desetine, išla su dva bombaša, a odmah iza njih desetar Stavo Opačić. Hitro, kao veverice, hvatali su se za hladne šipke i penjali strmim korakom mosta.

Kada su stigli do kraja, do samo obale, primetili su da se, prilkom miniranja, skela mosta otkačila od betonske pogloge koja ju je vezivala za obalu. I skelet mosta bio je za oko dva metra niži od obale.

Dva bombaša su zastala. Kako se popeti uz beton...

Ali desetar je već skočio i dohvatio se obale. Tu, odmah uz obalu, stajala je grupa četnika. Ali dok su se ono snašli, Opačić je već bacio bombu među njih, zgrabio njihov mitraljez i pojurio prema bunkeru.

Za njim je trčala i njegova ''grom-desetina''.

Sa nekoliko bombi četnička posada u bunkeru bila je likvidirana.

Uskoro su kanjonom Neretve odjeknuli tri snažne eksplozije: to je desetar Stevo Opačić sa tri bombe bačene u Neretvu dao znak dogovorima na desnoj obali da je mostobran uspostavljen i da sa može početi sa prelazom.

Odmah zatim, u koloni po jedan, krenuli su borci preko mosta.

Sutradan ujutro, na levoj obali Neretve, na strminama Prenja nalazila su se već dva bataljona Druge dalmatinske i cela Druga proleterska brigada boreći se sa četnivima i proširujući mostobran.

Nekoliko dana, preko uzanog mosta na neretvi, prelazile su kolone boraca i ranjenika.

I ovde, nad Neretvom, lelujala su se ranjenička nosila nošena sa mnog ljubaci i sa mnogo napora.


***


Četrnaestog marta, preko porušenog železničkog mosta na Neretvi prebačen je i poslednji ranjenik: rufar Polovina iz Kragujevačkog bataljona Prve proleterske brigade.

Kada su stigli do Jablanice, Nemci nsiu našli ništa sem tragova nogu u blatu na prilazima srušenom železničkom mostu.

''Nije bilo nikakvog plena, ni zarobljenika, ni jedan ranjeni, pa čak ni poginuli partizan nije nađan...'' - izjavio je general-pukovnik fon Ler.

Operacija ''Vas II'' zavšila se još neslavnije od predhodne.

Planirajući napad na ''Titovu državu'', njegovu vojsku i ranjenike, fašistički generali i njihove vođe nisu računali na jedan značajan faktor, na čoveka.

Njih je iznenadio moral naših boraca, iznanadila ih je briga koju su naši rukovodioci poklanjali borcima, a ranjenicima posebno.

Govoreći posle rata o najznačajnijoj odluci koju je doneo tokom narodno-oslobodilačkog rata, drug Tito je izjavio da je to bila bitka za ranjenike:

''Trebalo je spasavati ranjenike. A nije se moglo biti siguran da zbog ranjenika neće izginuti još toliko zdravih boraca. Bili smo opkoljeni. A ja sam vrlo dobro znao da kod nas briga o ranjenicima predstavlja ogroman faktor za čitavu našu armiju, za čitav naš pokret. Odluka je bila: spasti ranjenike po svaku cijenu... ''