DOBA HEROJA
 
  PARTIZANI
  => Dušan Lazić - U partizanskom Sremu
  => Milan Krdžić - Kolona ranjenika
  => Džavid Husić - Valter nije dočekao
  => Po šumama i gorama
  => Nikola Anić - Oslobođenja Jugoslavije
  => Đorđe Radišić - Za ranjenog druga
  => J. Radovanović - 67 dana Užičke republike II
  => Ivan Šibl - Iz ilegalnog Zagreba
  => Drugi svetski rat
  => Druga proleterska I
  => V.Đ.Kostja - Miodrag Milovanović Lune
  => KRV I ŽIVOT ZA SLOBODU
  JOSIP BROZ TITO
  JUGOSLAVIJA
  YU MARKSISTI
  NASLOVNA
  KNJIGA GOSTIJU
  LINKOVI 678
  NA DANAŠNJI DAN '41-45
  LINKOVI
  RODOLJUB COLAKOVIC - ZAPISI IZ OSLOBODILACKOG RATA
Milan Krdžić - Kolona ranjenika

Prvi dani u bolnici

U nekoliko zgrada, u centru Nove Varoši, smešteno je 30 – 40 ranjenika. Pored njih ima dosta i bolesnika.

Kažu da mi, kao bolnica, pripadamo partizanskoj četi «Maksim Gorki».Kakva simbolika! I sam Gorki bio je bolestan.

Među ranjenicima i bolesnicima bilo nas je iz raznih krajeva Srbije. Većina je doneta na nosilima ili je prepešačila i preko 100 km, bez najnužnije lekarske pomoći. Za njima su ostala poprišta borbi u srbiji, domovi, roditelji, a mnogi su ostavili i ženu i decu. Otuda su mnogi s tugom drugovali. Svi su bili uvereni u skori povratak u Srbiju i razgovor se najviše vodio o tome.

Od Uvca i Kokinog Broda dopirala je gotovo danonoćno pucnjava. Dugi mitraljeski rafali, učestala puščana paljba, potmule eksplozije mina, bombi i granata – sve se to povezalo u jedno: Srbija se bori! Kako je teško ležati u krevetu i slušati odjek vatre naših drugova, a ne biti s njima, ne deliti teškoće i radosti!

Na trećem krevetu, levo od mene, ležao je Vinko Zelnik Viktor *, Slovenac, jedan od mnogih koje su Nemci proterali iz Slovenije u Srbiju ali i jedan od onih Slovenaca koji su prihvatili Srbiju baš kao da je njihova rođena Štajerska ili Koruška. A od njih je, eto, tu donedavno, bila čitava četa. Ratovali su po Srbiji i borili se sa istim elanom i voljom kao i mi koji smo se rodili tu i upoznali svaki grm, kamen i breg. Viktor je došao u 1. ariljsku četu još pre četiri meseca, dok se nalazila u zasedi na mestu zvanom Klisura. Vrlo brzo se uklopio u novu sredinu i postao njen nerazdvojni deo. Ranjen je u nogu. Rana nije bila teška, ali je njemu bilo teško da leži. Tugovao je za drugovima, za četom.

- Doktore – često je pitao lekara Mišu Pantića – može li se zarastanje rane nekako ubrzati? Nemam sna, a znate kako je divno tamo među drugovima, na položaju.

Iz čete su došli drugovi Šnajco i Drago Jovanović. Seli su kod mene na improvizovani drveni krevet. Dugo smo razgovarali o opštoj situcaiji. U tom momentu, iz daljine, čuo se odjek mitraljeskog rafala.

- Čuješ, posle kratke pauze reče Šnajco – to nedićevci tuku naše položaje. Sve je krenulo protiv nas. Sav žbilj, šljam – čitava kontrarevolucija, i to ne samo Srbije. Ali neka. Neka ih, samo dok sine proleće, biće nas opet svuda.

Nisam čuo šta su dalje govorili. Topao mlaz krvi pošao mi je niz ruku. Usled jakog odliva krvi onesvestio sam se. Doktorka Julka i drugarica Ljubinka već su zaustavile krvarenje rane. Drugovi su otišli. Nervozna doktorka ih je oterala.

-Zašto ste mi oterali drugove? – upitao sam glasom punim prekora.

Julka i Ljubinka su me pogledale sa sažaljenjem. Bilo mi je krivo što me tako gledaju. Nisam jedini i zašto da me žale. Ljubinka me zna. Ona je rodom iz mog sela, ali zašto me žali Julka?....

- Morali su da odu – reče Julka, Hitno su ih zvali iz štaba. Puzravili su te i rekli da će opet doći

_________________________________________
* Narodni heroj, poginuo u Sloveniji 1943.


Poseta antifašista


Iz daljine se čula žestoka puščana paljba i dugi puščani rafali. U sobi zavlada tišina. Viktor sočno opsova sa izričitim slovenačkim naglaskom. Julka ga poprego pogleda, ali ne reče ništa.

U sobu uđe Beli:

-Vesti drugovi, reče on. «Slobodna Jugoslavija» javlja: partizani Jugoslavije vode žestoke borbe u zapadnim delovima Srbije. Na istočnom frontu vode se teške borbe. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Dali neko želi da ponovim čitanje? – reče na kraju nekim svečanim tonom Beli, naš radio – reporter, kako su ga pre neki dan prozvali drugovi.

-Danas si nešto kratak! – dobaci mu Mihailo Švabić.

-Pa baš zato sam pitao da li da se još jedamput pročita. Možda će tada biti duže – reče kroz smeh Beli i izgubi se u vratima.

-Drugovi, poče Julka, sutra je subota, doći će nam u posetu drugovi iz grada. Bolnicu moramo doterati. Vodite računa kako ćete se ponašati. Ako vas pitaju kakva je hrana, recite da je dobra.

-Dobro, dobro doktore, biće sve u redu – upade naš uvekljubopitljivi Kraljevčanin. Nego, reci mi kada će već jednom prestati ovaj sneg?

-Ja nisam meteorolog, otkud ja to znam? – dobaci Julka.

-Dobro, dobro doktore, niste odgovorili na pitanje. Ovom prilikom neću vam dati nikakvu ocenu – reče kroz smeh Kraljevčanin.

On je ranjen u nogu, prebijena mu je butna kost desne noge. Rana je teška. Bolovi često nesnošljivi, ali lekova za umirenje bolova nema. Rana mu često krvari. Trebalo bi nogu amputirati, ali kako i ko? Nikakvih sredstava nema. Pa ipak, Kraljevčanin je miran i često se šali.

-Znate šta, uvaženi doktore – produži kroz smeh – kada se završi rat Vi treba da budete ministar zdravlja. Tada ne zaboravite da ovde, u Novoj Varoši, naredite da se podigne bolnica, i to baš na ovom mestu.

-Je li bre, Kraljevčanine, poče oštrim tonom Mile, student iz Pomoravlja: Kakva su to buržoaska gledanja na budućnost, kakvi ministri? Pa protiv koga se ti boriš? Ti nemaš veze s budućnošću. Da ti nisi slučajno neki malograđanski ili buržoaski element?

-Pazi, bogati, pa vi, Jagodinci, znate i nešto više sem da gajite ćurane – sarkastično odbrusi Kraljevčanin.

-Doktore – javi se iz ugla Jelić – rana mi opet krvari!

Tek što je to rekao na licu mu se pojavi nekoliko kapi znoja. Lagano skupi ruku pored sebe i ućuta. Bolničarka Mira brzo se približi krevetu, nekom maramom snažno poveza nogu iznad rane i poče brzo da odvija zavoj. Smilja mu je krpom kvasila čelo i grudi. Više od pola sata trajalo je vraćanje iz nesvesti i tek tada blede usne počeše da se pokreću, a očni kapci da se otvaraju,

Noć je. Dugo sam se mučio dok me nije osvojio kratak ali nepiran san. Rane noću mnogo više bole noću nego danju. Zbog toga smo svi od noći zazirali. U sobi je gorela mala petrolejka.

Sutradan su nas obišli predstavnici antifašističkih organizacija iz varoši. Doneli su mnogo raznih namirnica. Radoznalo sam gledao veliku tepsiju sa baklavom. To je moja omiljena poslastica koju sam još pre nepunugodinu dana jeo u Beogradu. Ali šta to vredi kad kod nas malo ko može da jede. Viskoka temperatura iscrpljivala nas je – ubijajući u nama svaku želju za jelom. Svi smo vrlo slabo izgledali.

Bez ruke

Julka je bila čvrsto rešena da mi pomogne. Gangrena je već počela da prodire u deo mog tela. Trebalo je što pre amputirati ruku. Ali kako? Nije bilo ni najnužnijih sredstava. Možda bi sve to savladala,ali nije bila sigurna u to kako da me privoli na operaciju. Razgovarala je sa mnom ko zna koliko puta. Angažovala je I moje drugove iz čete, ali ni oni nisu uspeli. Svi njeni napori ostali su bez uspeha. Osećao sam da se u meni nešto buni protiv toga. U tom trenutku Saša je donela toplomer. Moja temperature je uvek ista: večernja 40,2, a jutarnja 39,5. Znam da to nije dobro. Kažu da zbog toga ne mogu da jedem, a je ne osećam glad. Stalno sam žedan, a vode mi daju tako malo kao da je to najskuplji lek. Drugu Posavcu koji je imao 41 dali su da se napije. Dva dana kasnije umro je. Pre toga stalno je molio: “Dajte mi vode, žedan sam”. Kažu da sum u ispunili poslednju želju.

Još jedan Julkin pokušaj da me ubedi u neophodnost amputiranja ruke ostao je bez uspeha. Otišla je iscrpljena I primetno nervozna.Danas sam prvi put primetio suze u njenim očima. Žalala me. A zašto, zbog čega sam ja takav? Zar zbog svojih teškoća treba I drugima da stvaram neprilike? Imam tek 18 godina I,kažu, mnoge stvari ne razumem. Verujem da je tako, ali zašto oni mene ne shvataju? Najzad sam zaspao. Kad god bih u bolnici zaspao, uvek bih sanjao da mi je ruka cela, da sam među drugovima, da trčim, jurim. Ovoga puta probudila me je žeđ. U sobi je bila potpuna tišina. Drugovi su spavali. Podigao sam se iz kreveta I sa stola uzeo čašu vode. Kad sam došao do kreveta, tek što sam seo, osetih topli mlaz krvi kako mi naglo silazi niz ruku. Nisam uspeo da legnem. Polusvetla soba okrenula se nekoliko puta oko mene. Šta je dalje bilo – ne znam. Kad sam se osvestio, kraj mene su bili Julka, Ljubinka, Saša I još nekoliko drugarica. Svi drugovi u sobi bili su budni. Bio sam potpuno iscrpen. Nisam imao snage ni da sednem na krevet. Julka me je netremice gledala. Bila je isuviše umorna. Hteo sam nešto da joj kažem, ali u tom trenutku u sobu uđe Cana sa flašom punom neke tečnosti. Julka stavi ruku na moju glavu I tiho reče:

-Moramo ti dati injekcije,jer si isuviše krvi izgubio.

-U redu! – izgovorio sam glasom koji sam I sam jedva čuo.

Dali su mi oko 50 injekcija u stomak. Telo je teško upijalo toliku tečnost. Zbog toga je, uz svaki ubod igle, sledilo lepljenje flasterom ubodenog mesta kako se tečnost ne bi povratila iz tela. Bio sam potpuno miran. Pedeset uboda u stomak I više od pola litra fiziološkog rastvora činili su svoje. Izgledalo mi je da mi neko čitavu površinu stomaka pali užarenim plehom. Julka je primetila sve to I, više za utehu, reče mi nekoliko reči. Nisam čuo šta je rekla.

-Sad mi je svejedno – odgovorih. – Ali, Julka, - prvi put izgovorih njeno ime – molim te šta se to sa mnom zbiva?

-Sada je sve dobro. Imao si jak odliv krvi. Od toga si pao u nesvest. Ovaj drug, tu pored tebe – I pokaza na jednog Užičanina – ustao je da pije vode I primetio da si u nesvesti.

-Da,da – upade joj on u reč. Ustao sam da pijem vode. U sobi su svi spavali. U jednom momentu čuo sam da nešto kaplje. Nešto se prosulo I sada se voda cedi, pomislio sam. Kada sam seo na krevet slučajno sam pogledao prema tebi I video da ležiš preko kreveta.Opipao sam ti čelo. Bilo je hladno. Tada sam osetio da dobovanje kapljica dolazi ispod tvog kreveta. Svetlo je bilo slabo I nisam odmah video da ti rana krvari. Tek što sam opipao tvoju ranjenu ruku, primetio sam da ona krvari. Tada sam shvatio da je to što kaplje krv koja natopila celu slamaricu.

On htede nešto da kaže, ali ga Julka prekide:

-Eto, sad vidiš šta je bilo. Sreća je što je on bio budan. Nego, da pređemo na naše staro pitanje – nastavi ona. Sutra moramo seći ruku, to je poslednji trenutak. Ne smemo više čekati!

Poslednju rečenicu izgovori naglašeno, pogleda me pravo u oči I, za trenutak zastade, očekujući kako ću da reagujem.

-Pristajem! Sad možete činiti šta god želite. – odgovrih ledeno.

Bila je iznenađena. Posmatrala me je s neskrivenom radošću i iznenađenjem. Imao sam utisak da me nije čula, te povikah. Spustila mi je ruku na čelo. Htela je još nešto reći, ali se brzo podiže i izađe iz sobe. Tu noć proveo sam bez sna. Ne zbog isčekivanja onog što će se sutradan zbiti, već zbog nepodnošljivih bolova. Na momente mi se činilo da tonem u neku čudnu provaliju, a zatim bih opet dolazio k sebi i osećao da sam u sobi, među drugovima. Noć je sporo prolazila i činilo mi se da nikad neće svanuti. Za stolom je ćutke sedela Saša. Mira je povremeno dolazila, merila mi puls i ponovo odlazila. U jednom trenutku, posle petog, šestog merenja pulsa, ona tiho reče:

-Počelo je da sviće.

Julka je rano došla u sobu i, mada joj se na licu video umor, bila raspoloženija nego obično. Prišla je mom krevetu, za trenutak me pogleda, dohvatila moju ruku i mereći mi puls gotovo netremice gledala u mene.

-Dobro je, - reče tiho. – Danas će mo je amputirati. Nadam se da nisi promenio mišljenje.

-Nisam – odgovorih joj kratko i bezvolno.

Oko devet časova bilo je sve spremno za operaciju. Nešto duži sto, na koji se moglo leći, postavljen je u predsoblje. Na maloj peći u uglu, ključala je vuda u većem loncu. Iskuvana je mesarska testera kojom treba da se seče kost na ruci. Julka je bila primetno nervozna. Postavili su me da ležim. Na drugoj strani, doktor Pantić kvasio je vatu nekom bezbojnom tečnošću.

-Bojim se da neće biti dosta – šaptom reče Julki.

-Nema više! – uzvrati mu ona i pogleda u mene.

Saša mi je kontrolisala rad srca. Komad nakvašene vate staviše mi na nos i ja počeh da dremam. Čini mi se da sem brojo do trideset. Narkoza je brzo dejstvovala. Ne znam šta se dalje zbilo i koliko je vremena prošlo. U jednom trenutku počeo sam da osećam, kao u magli da je neko pored mene, a zatim tup bol i neki podmukli zvuk struganja. Otvorih oči i progovorih:

-Osećam sve što radite.

Mala količina narkotika nije bila dovoljna da me održi u snu do kraja operacije.Bol je bio težak i ja stiskoh zube. Julka nervozno dobaci:

-Kontroliši rad srca!

Osetih malo olakšanje. Sad sam jasno raspoznavao sve oko sebe. Na Julkinom licu, nagnutom na moje rame, videle su se krupne kapi znoja. Već sam sasvim jasno video debeli sloj zavoja oko ramena i grudi i čuo kako Julka, sa olakšanjem, izgovori:

-Gotovo je!

U tom trenutku ona mi se nadnese na lice odsečenu ruku i prošaputa:

-Sahranićemo je.

Preneli su me u krevet. Imao sam osećaj da sav gorim. Bio sam užasno žedan. Tražio sam vodu, ali mi je nisu dali. Izmerili su mi temperaturu, ali mi nisu dozvolili da pogledam toplomer. Dan – dva kasnije rekli su mi da sam imao 40,7. Glava me je sve više bolela. Najzad su mi doneli čašu mleka. Osetih miris borovine i počeh da povraćam.

Popodne sam zaspao. Kada sam se probudio, u sobi je bila tišina. Drugovi su spavali. Na slaboj svetlosti petrolejke jedva sam primetio da za stolom sedi jedna drugarica. Nisam imao snage da se pomerim s mesta. Žeđ me je i dalje mučila te s naporom izgovorih:

-Vode!

Dobio sam čašu vode, ali mi se učinilo da je to samo kap.

Evakuacija


Odjeci borbe jasnije se čuju. Front je sve bliže Novoj Varoši. Uznemirenost i zabrinutost se jače ocrtavaju na Mišinom i Julkinom licu. U svakodnevnim poslovima se oseća užurbanost. Očito je da se nekud mora ići i da se ranjenici moraju evakuisati.Sa mnom su juče vršili probu. Obukli su me i pustili da hodam po sobi od kreveta do kreveta. Kako je to teško kad čovek oseća potrebu za brzim koracima, a,eto, sada to činim poput deteta koje tek treba da prohoda, teturajući se pri svakom koraku. Mučio sam se dugo. Krupne kapi znoja izbijale su po čelu. U nekoliko navrata činilo mi se da ću se srušiti. Nedostajala mi je ravnoteža.

Odsečenu ruku, osećao sam u svesti kao da je cela. Svrbeo me je lakat, rana bolela. Zar može fizički da boli nešto što ne postoji? Nisam smeo nikoga da pitam. Sumnjao sam u sebe – da sam možda poludeo. Mučilo me sve to. Iscrpen sam do kraja, ali ne mogu da zaspim. Pokušavam da se setim nekog bez ruke. Da li sam ikad video bezrukog čoveka? Da, sećam se! Video sam u Beogradu, u kući mog poznanika. Da, ali to je bio stariji čovek! Njega možda svakog dana oblače,a uz to, on nije u ratu. Tačno je to, ali ja sad smetam. Vredi li postojati? Trgao sam se. Smem li tako da mislim? Nije li teška slabost? U tom trenutku učini mi se da sam glasno razmišljao i da me svi drugovi gledaju i prebacuju mi. Otvorio sam oči i pogledao oko sebe. Potpuno tišina, drugovi su spavali. Slaba svetlost petrolejke delovala je umirujuće.

-Noćas napuštamo Novu Varoš! – kratko nam je saopštila Julka.

Niko nije pitao kuda se ide. Rečeno nam je samo da pokret neće biti dug. Nekoliko sanki s volovskom vučom već je čekalo pred bolnicom. Lakši ranjenici će prške. Na svake sanke stavljeno je popreko 4-5 ranjenika. Priprema za pokret odvijala se ćutke.

Brzo smo izašli iz grada. Posle nekoliko časova vožnje po gustoj šumi izašli smo na čistinu i tu stali. Hladno je. Svež vazduh me opija. Zaspao bih, ali ne mogu od hladnoće, bez obzira na to što smo zbijeni jedan uz drugog. Ispred nas čuje se potmulo stenjanje ljudi.

-Šta je to? – upitah poluglasno jednog druga koji je prolazio pored mene.

On se naže prema sankama, za trenutak me pogleda, pa reče:

-Napred su se prevrnule jedne sanke sa ranjenicima!

To su bile prve sanke. U njima najteži ranjenici. Oni koji su ranjeni u noge. Uhvati me jeza. «Kako užasni moraju biti bolovi pti iznenadnom prevrtanju sanki?» - razmišljao sam za sebe – «Koliko napora ulažu ti drugovi da ne zakukaju?»

Stajali smo dugo. Negde u daljini čuju se petli. Ponoć je prošla. U blizini smo nekog sela. Ležimo na leđima. Sneg sve više sipa po nama. Preko ćebadi je bar 10-15 santimetara snega. Sad više ličimo na belu traku koja se sporo kreće napred.

Ulažem velike napore da što više okrenem glavu i osmotrim šta se nalazi levo i desno od mene. Ne uspevam. Jer su pored mene, s jedne i druge strane, teži ranjenici. Krenuli smo dalje. Ćutke. Ležimo jedan uz drugog već 3-4 časa, a ni reči.Bezvoljnost i apatija prema sebi i prema i drugome. A šta bi moglo i da se kaže? Možda drugovi prored mene spavaju? Ne osećam uopšte nijednog od njih. Činimi se da su potpuno hladni. Osećam da sanke klize uz prilično strmu stranu. Neko sa strane dobaci, isprekidano i prilično glasno:

-Drugovi,pazite, sanke će se prevrnuti!

Seljak koji je vodio volove zastade. Sanke se ne zaustaviše.Nekoliko srugova teško se probijalo sa strane da bi pridržalo sanke. Posle nekoliko minuta krenusmo dalje.

Sporo i teško probijala se kolona kroz sneg dubok više od jedan metar. Negde daleko čuli su se odjeci eksplozija. Zaključujem da se sve više udaljujemo od Srbije. Da li to činimo privremeno ili za duže vreme? Ne, to ne može biti! Vratićemo se čim grane proleće. Ko bi mogao da nas otera iz šuma koje su naše, od ljudi koji su naši?


Surov zagrljaj Zlatara

Zora je. Svetlost dana teško se probija kroz gustu vejavicu. Hladnoća steže sve više. Noge gotovo i ne osećam. Za trenutak me obuze srah. Provlačim zdravu ruku ispod ćebadi i pipam butinu na desnoj nozi. Osećam je. Znači, nije smrznuta.

Na Uvcu potpuna tišina.

Stali smo. Ispred sanki vidim deo veće zgrade. Seljak koji je do tada išao ispred volova stade pored sanki. Vide mu se semo grudi i guste čekinje na licu. Ćutao je i gledao negde bezazleno. Neko sa strane dobaci:

-Ajde ti, druže, šta čekaš tamo, pomozi!

-Jel je? – upita on glasno i krenu.

Znači, tu smo. Pokret je završen. Pokušao sam da se okrenem na desnu stranu. Uz veliki napor uspeo sam da to učinim. U trenutku drugovi su bili tu. Pridržaše me i postaviše me da sednem. Na 5 – 6 metara od nas nalazila se lepa zgrada na kojoj je pisalo: «Osnovna škola sela Radijević». Nekoliko stotina metara protezala se prostrana padina obrasla gustom četinarskom šumom.

-Planina Zlatar! – rekoše mi drugovi.

Škola je pretvorena u bolnicu. U ovim teškim ratnim danima valjda niko ne uči. Setih se kada sam išao u školu da mi je jedan od mojih dobrih drugova pričao kako bi voleo da bude rata. «Tada ne bismo išli u školu» - govorio je «jer je naš učitelj mlad i morao bi otići u rat». Sada, u ovo vreme, ne uči se iz knjiga, već iz surove prakse. Sada se uči kako treba živeti i umirati ili, još tačnije, kako treba umirati da bi se živelo.

Sve školske prostorije uređene su za smeštaj ranjenika. Nekoliko susednih kuća takođe. Ja i Švabić smešteni smo u jednu malu prostoriju. Ne znam šta je to moglo biti dok je škola radila. Kreveti od dasaka napunjeni slamom. U sobi toplo. Počinjem da se znojim. Ranu ne osećam. Švabić slabo izgleda.Ćuti. Njegova mala torbica puna je materijala za čitanje. Radovao sam se što ću biti s njim.

Julka je došla da nas obiđe. Bila je isuviše zamorena, ali zadovoljna što je protekla noć dobro prošla.

Na novo prebivalište brzo smo se privikli, ali nismo znali koliko ćemo ostati.

Osvanulo je vedro, hladno, ali sunčano jutro. U susednoj kući čuje se zveckanje posuđa. Kuvari spremaju doručak. To su divni drugovi. Sećam se jenog od njih. Nisam mu zapamtio ime. Uvek bi zagledao Posavca i govorio mu:

-Ima tako crnu kosu i krupne oči. O, takav je momak moj sin. Ko zna gde je sad? Pre dva meseca otišao je iz Užica kao kurir za Pranjane.Tada je usledila ofanziva – mi smo krenuli i ja ga više nisam video, niti bilo šta znam o njemu!

Na horizontu, tamo prema Novoj Varoši, vide se desetine manjih i većih kolona. Povremeni puncnji i opet zatišje. Šta to može da znači? To su naši. Odstupaju, zaključismo jednoglasno. Julka i Švabić su uznemireni. Ne znaju šta da čine. Da li ostati tu ili krenuti nekud dalje?

-No, ipak bi bilo dobro pripremiti se – predloži neko.

-Budite mirni, drugovi, preduzećemo već nešto – reče Švabić

Drugovi iz mesne partizanske grupe već su tu. Gledaju sumnjivo u pravcu brda na horizontu i vrte glavom.

-A šta ako to nisu naši? – reče glasno jedan od njih. – Za jedan čas, najduže dva oni mogu biti ovde. Za pola sata mogu nas imati pod vatrom mitraljeza.

-Slušaj ti, ne stvaraj paniku, šta misliš da bi nas drugovi pustili tek tako?

-Pa ne kažem da su to četnici – poče on da se pravda.

Dobro bi bilo da proverimo – reče jedan stariji drug.

Komandir mesne partizanske grupe, ozbiljan stariji čovek, stajao je zamišljeno i u jednom trenutku priđe Julki i i nešto joj šaptom reče. Ona klimnu glavom u znak odobravanja, a zatim s njim krenu prema obližnjoj kući. U toj zgradi je bila neka vrsta štaba naše bolnice. Posle 10 – 15 minuta Julka se vrati među nas:

-Drugovi, izvršićemo pokret!

U školi se odvijala užurbana priprema za pokret. Kuda i kako sa teškim ranjenicima? Nosila nije bilo, a i da ih je bilo – kako po snegu, dubokom gotovo dva metra, nositi ranjenike? Do sela se moglo nekako doći sankama, ali je dalje, prema planini, bilo nemoguće, sem uzanom dubokom stazom koju su morali da krče najsnažniji. A takvih ljudi je malo. Julka, Švabić i još neki drugovi doneli su brzo tu odluku. Treba se sa delom ranjenika odmah povući dublje u planinu, a najteže prebaciti kasnije.

Evo nas ponovo u koloni. Idemo preko jednog brežuljka. U našoj školskoj zgradi ostavljena su tri teška ranjenika. S njima je ostala jedna drugarica. Kao i nekoliko partizana – meštana. Oni treba da organizuju njihovo evakuisanje, i to što pre. Ubrzo smo zašli za breg i ušli u šumu. Novi horizonti, nova neizvesnost. Kretanje je vrlo naporno. Pred nama, na čelu kolone, ide oko desetak drugova sa ovog terena.S teškom mukom se probijaju i prave uzanu stazu kojom gazi naša kolona od stotinjak ranjenika i pratilaca.Ispred mene ide Krinka i pridržava Švabića. Posrće. On je sinoć imao visoku temperaturu. Otkako mi je ruka odsečena sada prvi put pešačim. Teturam se. Nedostaje mi ravnoteža. Preteže desna strana. Rana mi je potpuno otvorena, ali ne osećam bolove. Za mnom ide Olgica Grbić i pokušava da mi pomogne, ali uzana prtina ne dozvoljava da bilo ko ide sa strane. U koloni tišina. Neizvesnost se ocrtava na licima drugova. Zašli smo duboko u šumu Zlatara. Osećam jak miris četinara i to mi smeta. Iza Olgice ide Lala i posrće. Kaže da mu smeta belina snežnog pokrivača.

Nismo dugo išli. Zastadosmo pred nekom vodenicom u čijoj je blizini bilo još nekoliko kuća. Smestili smo se u njih. Straža je postavljena. Umor savlađuje. Za jelo niko ne pita.

Nekoliko drugova iz našeg obezbeđenja krenulo je da izvidi situaciju u u Radijevićima i uspostavi kontakt sa bilo kojom našom jedinicom. Jedno je bilo jasno: naša sudbina je neizvesna, ukoliko ne uhvatimo vezu s jedinicama. Ako se prepustimo sami sebi, veliko je pitanje da li će i moći da nas nađu.

Iz daljine dopire žestoka puščana paljba. U našem skrovištu zavlada potpuni mir.Izgleda da je odavno prošlo 12 časova.

U uglu sobe neko teško diše.

Probudili su nas. Osećam jak umor. Pokret.

Uspostavljena je veza s jedinicama. Ariljska četa došla je da nas prati do određenog mesta.

Šta je s našim drugovima koji su juče ostali u Radijevićima? Možda su ih naši drugovi prihvatili i prebacili na neko sigurnije mesto.

Naša kolona ličila je na crnu traku koja se sporo i teško pomerala napred.

Od guste vejavice niko ne vidi kuda idemo. Posle tri – četiri časa marša stižemo na manji proplanak oivičen gustim četinarom. Tu je 4-5 koliba i jedna nešto veća zgrada. Dobijamo po komadić zobano-ražanog hleba i, posle čekanja od pola časa smeštamo se u dve kolibe. Tu nam se priključuju i neki novi ranjenici. Na proplanku, između koliba i po šumama stotine ljudi, žena i dece. Neki su krenuli još iz Srbije. Među njima ima starijih ljudi i žena. U novom skrovištu nismo dugo ostali. Opet pokret.Velika kolona od preko 1.000 boraca. Tu je i oko 40 ranjenika.

Kolona sporo odmiče. Ne znam ko je na čelu te ogromne kolone. Sa staze niko ne može da skrene, jer je i sa jedne i sa druge strane čitav bedem. Kao da idemo dubokim rovom, iz kojeg, bar nama srednjeg rasta, vire samo glave. Kolona često zastaje,a zatim opet kreće. Ispred mene je Olgica Grbić. Ona je malog rasta i ne vidi ništa sem vrhova borova i jela. Sećam se u partizane je došla u Kosjeriću, negde septembra, i to iz trećeg razreda gimnazije. U rukama nosi neku kofu sa sanitetskim materijalom, a preko leđa joj prebačeno ćebe. Uz to, treba da brine o meni. Za mnom Lala. Niko ništa ne priča. Negde ispred nas čuje se plač deteta. Verovatno je gladno, a možda i bolesno.

Pala je noć mračna i hladna. Rana me sve više boili. Amputirana ruka svrbi me u laktu. Ponovo zastasmo. Kolonom se šaptom pronese komanda da neki drug prođe napred. Posle deset minuta taj drug se s teškom mukom probija pored kolone. Osećam potrebu da sednem, da legnem. Olgica se žali da joj je hladnu. Lala hoće da zapali cigaretu, ali ne sme. Posle više od pola sata stajanja kolona krenu. Negde u daljini čuje se lavež pasa.

-Kolona, stoj!

Olgica mi se unese u lice i šaptom upita:

-Mile, znašli ti kuda idemo? Zar je ovaj Zlatar tako veliki? Čitav dan i noć idemo, a nikako iz šume da izađemo.

Iznenadno puškaranje negde u pravcu četa naše kolone prekide razgovor. Negde zašekta puškomitraljez. Trgoh se. Posle pola časa opet pokret.

-Požuri! – prenosi se komanda.

Ulazimo u neko selo. U tim kroviranjima je toplo. Iza zida debelih balvana je toplina ljudskog daha. Samo da se malo otkravimo. Ali, mora se dalje.Negde u blizini čuje se žubor česme. Evo nas već pored izvora. Spuštamo se dobro utabanom stazom pored njega. Oko česme je zaleđeno. Tek što sam pružio malo duži korak da pređem preko potočića i naslonio se desnom nogom, naglo sam se okliznuo i pao na levu stranu. Jak udar o amputiranu ruku i zatim – neka mukla tišina. Onesvestio sam se. Kad sam se probudio bio sam sav mokar. Olgica me je trljala snegom sve dok nisam došao k sebi. Sveža rana potpuno je razvijena. Grudi su bile mokre od krvi, a glava i vrat od istopljenog snega. Ispod zavoja na ruci curila je krv. Jedva sam uspeo da ustanem i shvatim šta se sve desilo.Olgica me je pridržavala. Deo kolone, ukome sam bio pre pada, odmakao daleko. Sada je Olgica ispred mene, a za mnom je nepoznati drug. Teško sam se kretao. Pokvašena koda na glavi ledila se, a de krvlju nakvašene bluzesve više se stezao od mraza. Kao da mi je neko čitavu levu stranu grudi stavio u oklop.

Neprijatelj nas je napao

Zora je. Kolona i dalje kreće, ali sada ne više kroz šumu. Idemo stranom nekog brda. Dole, daleko od nas, vidi se prostrana dolina kojom teče reka, a dalje visoka brda.

Nekada sam uživao u raskošima prirode. Sada mi sve to smeta. Huka reke dopire do nas. «Da to nije možda Uvac», pomislih, «možda se vraćamo nekim zaobilaznim putem u Srbiju?». Pokušavam da razaznam teren. Na istoku crvenilo. Ubrzo će se potpuno razdaniti. Šta li nam nosi današnji dan? Na čistini, naša kolona se lepo vidi na dužini dva do tri kilometra. To je lanac koji se sporo pomera. Evo nas na visokom brdu odakle se kolona spušta prema dolini u kojoj se vidi reka, put u selo. Iz kuća se diže dim, a čelo kolone već se spušta prema kućama. Neko blaženo osećanje poče me obuzimati. Znači to je cilj našeg marša. Pred sobom već vidim toplu sobu i osećam pucketanje vatre u peći. Na licima drugova oseća se živost. Olgica se okrenu i reče:

-Vidiš li, naši se dole razmeštaju.Čim stignemo ranu ću ti ponovo previti. Noćas kada si pao nisam mogla da te privijem kako treba. Ne ljutiš se?

-Ne, zašto bih se ljutio? Ja i ne znam kako si me previjala.

Ulazimo u selo. Na prvi pogled čudno. Ispred kuća stoje samo muškarci. Tu i tamo neka dečija glava proviri i odmah se izgubi.Žena nigde nema.

-Ovo je muslimansko selo – reče Olgica, - kod njih je pravilo da se žene sklone ispred muškaraca. Ovo napominjem da ne bi slučajno ulazio u neku prostoriju koja nije za nas određena.

-Otkuda ti znaš da su kod njih takvi običaji?- upitah je radoznalo.

-Znam, saznala sam to u Novoj Varoši!

Posle kraćeg zdržavanja na ulazu u selo, razmestiše nas po kućama. Olga, ja i još četirii druga smešteni smo u sobu jedne velike kuće. Soba je lepa i što je najvažnije, topla. Svalismo se na drveni pod, spremni da se vrlo brzo prepustimo snu. Neki su već spavali. Olgica je preturala po kofi, tražeći zavoj da mi previje ranu. Na sredini sobe okrugla trpeza. To me podseti na očevu kuću iz vremena mog ranog detinjstva. Tek što je Olga pripremila zavoj u sobu uđe kuvar i donese šerpu s kačamakom. Svi smo bili iznemogli i gladni. Kuvar uze običnu kašiku kojom se jede jelo i poče da odvaja svakome po malo.

-Znate, drugovi, ovo je sve za ranjenike! – reče.

U tom trenutku odjeknu snažna puščana i mitraljeska vatra. Drugovi poskakaše s poda. Iz dvorišta je dopirala kuknjava. Neko povika:

-Jaoj, braćo, izgibosmo!

Kuvar skoči i panično povika:

-Drugovi napolje – najbolje u potok!

Pojurismo gotovo jedan preko drugog. Ispred kuće, na stotinjak metara, bila je gusta vrzina. Kuvar se sjuri prema njoj, a mi, ne znam ni sam kako, za njim. Oko nas fijuču zrna. Strah i panika rasterali su umor. Teškom mukom sam se probio kroz gustu vrzinu i ušao u veliku vododerinu koju je potok napravio. U prvi mah nisam ni primetio da sam upao gotovo do kolena u vodu, a lice izgrebano na nekoliko mesta. Naš doručak – kašika kačamaka – ostao je da se puši na okrugloj trpezi u onoj toploj sobi. Brisao sam krv sa lica i mahinalno ga sve više zamazivao. Isašao sam iz vode i zaklonio se za veliki kamen koji me je vrlo dobro štitio. Pored mene nije bilo nikoga. Iza obližnje bukve udalene 15 – 20 metara neko je glasno izgovarao moje ime. Glasovi su se mešali. Sada su dejstvovali i naši drugovi. Obostrana vatra postajala je sve žešća. Šta se to tako iznenadno sesilo? Napadnuti smo. Sav šljam Srbije krenuo je za nama. Prate nas u stopu i, upravo u momentu kad smo očekivali malo predaha, na nas je otvorena vatra. Nedaleko od nas protiče reka, a pored nje put. Vidim telefonske stubove. Koja je to reka, kuda vodi taj put? Šta će biti ako se putem, s one strane reke, pojave neprijateljske snage? Našli bismo se pod unakrsnom vatrom.

-Šta je tebi, pa ti si ranjen! Lice ti je u krvi! – prekide me iznenada Lala.

Njegovo prisustvo, tu pored mene, iznenadime.

Tek tada sam se setio da sam pre desetak minuta, provlačeći se kroz trnje i vrzinu, izgrebao lice na nekoliko mesta. Mahinalno sam istrljao lice rukom. Dlan mi je ostao sav u krvi.

-Nisam ranjen – odgovorih, već sam se nagrdio povlačeći se kroz vrzinu i ovo trnje.

Lala me celog odmeri i ponovo primeti:

-Ti si, izgleda, upao u vodu?

-Da – odgovotih mu hladno i u sebi poželih da me ostavi na miru.

Rekao je još nešto ali ga nisam slušao. Puščana i mitraljeska vatra bile su sve žešće. Počeli su da nas tuku i minobacačima, ali ne tako žestoko. Po svoj prilici, četnici nemaju dovoljno minobacača. Lala ode od mene. Verovatno je primetio da ga ne slušam.Prema meni je na udaljenosti od desetak metara išla Olgica. Provlačila se ispod vrzine. U ruci je nosila zavoj.

-Šta je s tobom? – upita. Lala mi reče da si sav krvav, ali da nisi hteo s njim da razgovaraš.

Bilo mi je žao Olgice i prema njoj nisam mogao biti ravnodušan.

-Ništa, ništa – odgovorih. To Lala naprazno diže uzbunu.

-Kako ništa?

Bilo mi je u tom trenutku krivo što već nisam oprao lice. Sagnuo sam se brzo nad potok i sa nekoliko pokreta ruke oprah lice. Nisam imao čime da se obrišem, pa to učinih nešto kasnije levim rukavom krvave košulje.

Vreme je već poodmaklo. Prošlo je sigurno tri-četiri časa, a mi smo neprestano u potoku. Kod mene su došli još neki drugovi. Ne znam im imena, jer nisu iz bolnice. Po njihovom pričanju zaključujem da su Sandžaklije. Rekli su mi da se nalazimo u selu Divcima, da je ispred nas Lim i put Prijepolje – Bijelo Polje. Oni su rodom negde od Prijepolja. Dali su mi parče zobenog hleba koje sam, uprkos velikoj gladi, jedva pojeo. Jedan drug me radoznalo posmatrao te reče:

-Ti, druže, mora da si iz nekog bogatog kraja?

-Nije bogat kraj, ali nije ni toliko siromašan da bi se jeo zobani hleb – odgovorih mu hladno i bez želje da se upuštam u razgovor.

Želeo sam da budem sam.

Ne znam da li zbog toga ili zbog obaveze prema jedinici, tek drugovi su ubrzo otišli. I tako u svome skrovištu za trenutak opet ostadoh sam. Nije mi smetala samoća. Sedoh na kamen i pokušah da skinem čizme koje su bile pune vode. Mučio sam se ali nisam uspeo. Nedostajala mi je leva ruka. Znoj me poče probijati; od gneva prema sebi bio sam spreman da zaplačem.Ali čemu to? Hiljade ljudi izgubile su živote, a koliko će nas još pasti? Verovanje da će se rat završiti brzo bilo je samo iluzija.Sedeo sam bezvoljan na kamenu i dvumio se da li da opet pokušam da skinem čizme. Mogao sam otići do prve grupe drugova i zamoliti ih da mi pomognu, ali nisam hteo. Moram naučiti da budem sam sebi dovoljan. Pokušao sam ponovo. Ali nije išlo.

-Šta je, ne ide? – javi se jedan sa druge strane.

Okrenuh se. Pored mene je bio dr Miša Pantić.

-Ne ide!- odgovorih hladno i bezvoljno.

-Čekaj da ti pomognem! – odgovori.

Pristadoh. Posle dugog natezanja uspeo je. Iscedio sam vodu iz čizama i mokre čarape stavio na obližnji kamen.

-Slušaj, pa ti si ugazio do pojasa u vodu.

Posle kratke pauze nastavi:

-Čekaj, imam jedne čarape u torbi, sad ću ti ih doneti.

Noge su mi već bile pomodrele i tople vunene čarape su me okrepile. Sada mi je Mišina usluga sasvim drukčije pala i rado bih mu zahvalio, ali on više nije bio tu. Otišao je da u vododerini obiđe ostale ranjenike i bolesnike. Pošto se malo sredih, osetih potrebu da se priključim ostalim drugovima od kojih je jedna grupa bila 15-20 metara daleko od mene. Pođoh ispod vrzine teturajući se.Ali, nekako sam ipak došao do drugova i vrlo brzo zažalio što sam to učinio.Njih petorica, među njima i Olgica, bili su zbijeni jedno uz drugo. Na frontu se i dalje pucalo, ali niko se nije pomerao s mesta. Tu sam čuo prve komentare o jutrašnjem iznenadnom napadu na naše jedinice. Glad me je teško mučila, ali sam znao da ni drugi nisu u boljem položaju. Moje razmišljanje prekide zujanje motornih vozila i topovska paljba po selu. Sada smo upali u unakrsnu vatru. Sa brda su nas tukli četnici, a sa puta, udaljeni 200-300 metara, italijanski tenkovi. Sjajna saradnja domaćih izdajnika i okupatora! Vatra iz tenkova postala je sve žešća. Iznad nas, na udaljenosti 100-200 metara, goreli su štala i seno. Čula se kuknjava. Nekoliko meštana je ranjeno ili poginula. Nedaleko od nas pade granata. Nekoliko parčadi udari u vrzinu iznad naših glava.

Vreme je sporo odmicalo. Tek ako je prošlo podne. Činilo mi se da će mrak doneti olakšanje, jer noć je uvek bila naš saveznik. Iza obližnje vrzine dolazila je Ljubinka. Brižljivo je obilazila svaku grupu ranjenika. Bila je beda. Kaže da je u obližnjoj kući previjala jednog druga koji je teško ranjen u nogu. Ko je taj drug, iz kog je kraja, nije mogla da nam odgovori.


U hladnim talasima Lima

Sunce je već zašlo. Februarski dan je kratak. Mraz steže sve više. Moje pantalone su do iznad kolena mokre. Osećam da se od mraza krute. Kako bi divno prijala topla soba! Glad me sve više muči, ali zima i umor su teži.

U sumrak je kod nas došla Julka. Bila je neraspoložena. Obradovali smo joj se, ali se ubrzo i razoačarali. Rekla nam je da će mo uveče krenuti dalje, Kuda, nije mogla da nam kaže.

-Sigurno ćemo u Srbiju – reče neko radosno

-Samo ti uživaj, druže, - dobaci jedan Sandžaklija uz neki ironičan osmeh.

-Vreme je da i mi izađemo iz skrovišta – predloži neko.

-Bolje da malo sačekamo, jer ako odavde izađemo naeće nas moći naći – odgovori Sandžaklija.

Ćutke se pomirismo s njegovim predlogom. Mraz je sve više stezao, više se nije moglo sedeti. Ustali smo i otpočeli da tapkamo na mestu. Negde u daljini, daleko preko Lima, odjeknulo je kratko puškaranje.

-To su Crnogorci – dobaci jednolično i hladno Sandžaklija.

-A gde je to, u kom pravcu? – upita neko.

-Tamo negde prema Kamenoj Gori.

«Kamena Gora! Kakva li je to planina?» - pomislih.

Kroz vododerinu nam je dolazila jedna osoba malog rasta.

-To je Olgica, ko bi tako mali mogao biti? – reče poluglasno jedan od drugova.

Na desetak metara od nas, ona zastade i progovori:

-Ja sam,drugovi! Treba odmah da krenete ovamo prema meni. Ja ću vas odvesti do našeg zbornog mesta.

Bez reči pođosmo za njom. Posle deset sati provedenih u potoku sada smo vrlo teško kretljivi. Noge kao da su počele da izdaju. Nismo išli dugo i već smo se umešali u kolonu. Vladala je potpuna tišina. Crna masa kretala se sporo i po komandi koja se prenosila šaptom. Išli smo pored reke. Iznenada, na suprotnoj strani ali dalje od obale, zapucaše puške.

-Stoj! – prenese se komanda i kolona zastade.

Posle 15-20 minuta krenusmo dalje. Nismo išli dugo i opet stadosmo. Ovoga puta skrenusmo u suprotnom pravcu. Na drugoj obali reke čulo se puškaranje. Čujemo čak i neke povike. Sudeći po svemu, naši prednji delovi prešli su reku i sada vode borbu. Kolona opet zastade. Evo nas na prelazu. Obala je u vrzini i niskom šiblju, tako da se površina vode ne vidi. Najveći deo boraca već je prešao reku. Ostali su ranjenici, stari ljudi, žene, deca i zaštitnica. Reku prelazi i komora. Čuje se zveket kazana, dozivanja drugova, kuknjava žena. Jedna žena je dozivala glasno:

-Sine, sine Mićo, drži se! – i glas se naglo izgubi.

Jedan tanki dečiji glasićnekoliko puta je ponavljao: «Mama, mama», a zatim prigušeni krik – i glas se izgubi u talasima reke. Među nama je Julka. Pored mene je Olgica.

-Drugovi, svlačite se! – reče glasno Julka.

Svlačili smo se kako je ko stigao i mogao. Neki su se spuštali do reke. Ja uz pomoć Olge jedva sam uspeo da skinem čizme i odelo. Ostao sam polunag. Olga je s mukom uspela da mi veže odelo oko vrata. Čizme i čarape stavila je u kofu. To će ona poneti. Hladnoća mi je ledila telo, a noge su mi se smrzavale u snegu. Niz strmu obalu, uzanom stazom, silazimo prema vodi. Ispred mene neki upadoše u kolonu i razdvojiše me od Olgice. Pođoh okomitom stazom u nadi da ću izbiti na samu reku. Ali tek što sam krenuo naglose okliznuh, padoh na leđa i prosto sleteh u reku. Upao sam u vodu do iznad kolena. Hladna voda me prosto preseče. Oko mene masa ljudi, žena. Pogledom sam tražio Olgicu ili bilo kog poznatog. Nekoliko trenutaka sam tako dozivao, ali se niko neodazva. Krenuh bez ičije pomoći. Nekada sam bio odličan plivač, ali sada sam bio bez ruke. Možda više nikad neću moći da plivam! Više nisam osećao hladnoću vode. Naprotiv, onim delovima tela koji su bili u vodi bilo je toplije. Gazio sam nesigurno. Već mi je voda iznad pasa. Očekivao sam svakog trenutka da me zanese i da potonem. Ali ne! Išao sam dalje. Pod nogama sam osećao šunkljovito tle rečnog korita. Sad mi je voda do grudi. Teško se krećem. Imao sam utisak da mi je odelo obešeno oko vrata. U jednom momentu počeh da osećam hladan pojas oko grudi u visini pazuha. «Šta je to sad, da li me to neka vodena neman svojim ledenim telom obavija?» Za trenutak me prođe jeza.Nedaleko od mene plivao je natovareni konj. Za rep mu se držala jedna drugarica, a sa strane, za samar dva druga. U jednom momentu osetih da voda postaje plića. Mokar deo tela je na spoljnoj temperaturi reagovao na meni nepoznat način. Ja sam ga osećao kao hladan pojas. Već sam prešao najveću dubinu. To me ohrabri. Evo me pri kraju. Do obale nije bilo više od 4 – 5 metara. Voda mi je nešto iznad kolena. Znači, prešao sam. Još koji korak i već sam tu. U tom momentu osetih da sam nagazio na neki gladak i tvrd predmet. Pokušak da ustuknem, ali nisam uspeo, jer sam se isuviše oslonio i noga mi okliznu nazad, a ja svojom težinom poleteh napred i padoh u vodu. Nisam uspeo da se dočekam na ruku, jer je zanošenje tela bilo isuviše iznenadno. Jedva sam uspeo da se izvrnem u desno i da se osloncem na ruku, podignem. Glava i odelo bili su potpuno ukvašeni. Stao sam za trenutak u vodu i, gorko ozlojeđen na sebe, počeh bristati oči i kosu. Niz telo mi se slivala voda iz odela. Na reci je i dalje vladala prava gužva. Prelazio je kako je ko mogao. Izašao sam na obalu. Sneg je bio potpuno utaban i uglančan. Ljudi su, izlazeći iz vode, psovali, jaukali i kretali dalje. Stao sam na obalu i zagledao prolaznike nadajući se da ću naći Olgicu. Počeo sam da je dozivam. Zvao sam je sigurno pet do šest minuta, ali se nije javljala. Ko zna šta je bilo s njom? Možda nije prešla, a možda su je odneli talasi Lima. Ja sam nekako prešao, a ona je dete, tek 14 ili 15 godina – razmišljao sam. Nisam zvao samo ja. Zvali su i drugi. Neko je zvao druga, neko drugaricu. Kolona i reka išli su dalje, svaki svojim pravcem i svaki svom cilju.

Pokušao sam da se obučem, jer na Olgicu ili nekog drugog nisam mogao računati.

Na začelju velike kolone

Dugo sam se mučio da obučem mokru košulju. Hladanoća je počela da steže lanena vlakna košulje, a uz to nisam umeo da se obučem. Pokušavao sam na sve načine, ali nije išlo. Teško bih je obukao kad bih imao i obadve ruke. Najzad sam je nervozno odbacio od sebe ipokušao da obučem pantalone. Nogavice suizgledale kao čunkovi od peći. Mraz ih je stegao. Posle mnogo napora, ipak sam nekako uspeo. Kaput sam već obukao lakše, ali pokvašeno sukno, a uz to već i ukrućeno od mraza, napalo mi je golo telo. Noge su mi bile tople kao da sam ih držao u užarenoj peći. Čarape i čizme su ostale kod Olgice, te sam produžio bos. Pored mene su prolazili pojedinci. Na reci nije više bilo one gužve i buke. Izgleda da sam bio među poslednjim. Počeo sam ponovo dozivati Olgicu Računao sam, ako je uopšte prešla s nama, mora čuti. Negde daleko od mene, gore na brdu, neka žena je dozivala nekoga. Na 30 – 40 metara od mene odmicali su poslednji iz kolone. Ustao sam i krenuo utabanom stazom. Nisam mogao skrenuti s pravca kretanja kolone, jer je sneg sa strane bio vrlo visok. U daljini se ču ponovo kraće prepucavanje. Znači kolona kreće dalje. Predamnom na stazi nije bilo nikoga. Išao sam sporo i potpuno ravnodušno. Nisam nigde primetio skretanje ili bilo kakvo račvanje prtine. Zagledao sam se ispred sebe. Nikoga nisam primetio sem na udaljenosti 50 -60 nešto nalik na žbun. Nisam ništa slutio. Približih se tamnoj mrlji za koju sam mislio da je žbun. Sad sam video da je to neka ljudska prilika koja sklupčana sedi na snefu. Obradovh se – neću više biti sam! Zastadoh i pogledah malo bolje. Neko je pokriven ćebetom sedeo na snegu pored staze. Moj dolazak očito nije primećivao. Sagnuh se i glasno upitah:

-Ko je to?

U tom trenutku usamljena prilika skide ćebe sa glave i ja, na veliko iznenađenje prepoznah Olgicu.

-Zar je moguće da si živ? – upita uzbuđeno – Ja sam te pola sata čekala na onoj strani Lima. Ne znam kako si se izgubio. Zvala sam te, ali se nisi odazivao. Kad te nije bilo, ja sam nekako, uz pomoć drugova prešla. Dugo sam čekala na obali i opet zvala i najzad pomislila na najgore. Vidiš, zbog toga sam i ostala iza kolone, a drugovi su sada sigurno daleko odmakli.

-Dobro je – odgovorih joj, zadovoljan što je vidim živu.

-Ti si bos! – primeti ona kao da je zaboravila da mi je sa one strane reke uzela čizme. – Oh, jese, tvoje čizme i čarape su kod mene u kanti. Daj da te obujem.

Noge su mi gorele i nisam osećao nikakvu hladnoću. Zbog toga joj predložih da to ne činimo sada, jer ne verujem da se mogu obuti.

Bolje da krenemo, nemoj da se zadržavamo. Kao što vidiš, drugovi su odmakli i treba da ih što pre stignemo.

Ona se usprotivi tome, ali posle mog upornog navaljivanja pristade.

Sada mi je bilo lakše. Olgica je išla ispred mene. Za njen uzrast i snagu ovo je bilo previše. Išli smo sigurno čitav sat, dok nismo čuli glasan ljudski žagor. Na stotinjak metara od nas primetismo belu kuću i ispred nje drugove. Stali smo i mi. Neki drugovi su bili unutra, a neki su pokušali da uđutiskajući se na vratima, tražeći koliko – toliko slobodnog toplog prostora. Olgica je tražila da me uvede u kuću ali od vrata nismo mogli dalje. Valjda svaki santimetar toplog kutka bio je prekriven ranjenim i promrzlim drugovima. Pošli smo iznad kuće i prešli na drugu stranu. Tamo nije bilo nikog. U posebnom krilu zgrade primetili smo jednu osvetljenu prostoriju i bez razmišljanja ušli u nju. Na podu, pored tople peći, ležala su tri druga. Spavali su. Naš dolazak nisu ni osetili. Jednome od njih uvijena je butina desne noge, a čitav donji deo tela bio je sveže natopljen krvlju. U uglu sobe, na malom drvenom uzvišenju nalik na krevet, sedeo e stariji čovek s dugom belom bradom i čalmom oko glave. Nismo mu rekli ni reči. Shvalili smo se na pod tople sobe. San je brzo počeo da nas hvata. Samo sam još čuo monotono otkucavanje okruglog budilnika na prozoru. Ubrzo me osvoji san. Kada sam se probudio u sobi nije više gorela petrolejka. Bilo je jutro. Budilnik je pokazivao 6,30 članova. Domaćina, kome ne znam da li smo bili dobrodošli, nije bilo među nama. U sobi je vladala potpuna tišina. Olgica i tri druga spavali su čvrstim snom. Pošto nisam nikoga čuo unaokolo, viknuh:

-Drugovi, dižite se! Ostali smo, naši su otišli!

Oni se trgoše. Ranjeni drug od naglog trzaja povredi ranu i glasno jauknu. Ostali su, još buntovni od sna trljali oči.

-Ništa, ništa, - odgovori jedan od njih. Sada će mo staviti druga na konja, pa krenuti zajedno. Tu nam je konj pred kućom. Brzo ćemo.

On izađe napolje. Olgica je sedela na podu. Nije primetila moj pogled, jer je zamišljeno gledala preda se.

Drug koji je izašao napolje ubrzo se vrati, zadihan i uzbuđen. Konja pred kućom nije bilo. Neko ga je sigurno uzeo.

-U kući nema nikoga sem nas – reče.

-Druže, nemoj da paničariš, naši su tu blizu. Ako konja nema pođi u obližnju kuću i nađi drugog! – odgovori mu Olgica oštrim tonom.

-Da, ali kuće su daleko, najbliža je gotovo pola kilometra odavde!

-Pa šta? – upade mu Olgica u reč. – Ne bi hteo valjda da ti je neko primakne pod prozor.

Njen ton bi mu čudan. Nisam mogao da shvatim otkud joj takva energija. Drug kome su bile upućene ove oštre reči sleže ramenima i, bez pogovora, izađe iz kuće. U sebi opet zavlada tišina. Samo je budilnik na prozoru otkucavao sekunde.

-Šta misliš Mile? – prekide ona dosta neprijatnu tišinu – da li da krenemo? Drugovima ionako ništa nemožemo pomoći. Oni će naći konja i krenuti za nama.

-Slažem se.

Brzo smo izašli pred kuću. Začudo, noge me nisu bolele. Tople vunene čarape koje mi je dr Pantić juče dao i čizme koje sam obuo udobno su mi štitile noge. Olgica je išla ispred mene. Utabana staza, kojom je pre nekoliko sati prošla kolona, počela je postepeno da se kravi. Naselja su bila od nas levo i desno bar pola kilometra. U jednom momentu Olgica zastade, okrenu se, pogleda pravo u oči i reče:

-Naših nigde nema. Izgleda da smo suviše zaostali. Krivo mi je sada što sam onom drugu onako oštro rekla. Možda je on bio u pravu? Razmišljam nešto o nama. Šta bi bilo kada bi nas sada neko presreo. Oružija nemamo. Najžalosnije bi bilo što niko od naših ne bi znao gde smo pobijeni.

-Hajde, Hajde, - dodadoh – opet ti preteruješ. Nego, bolje da požurimo, da što pre stignemo kolonu. Nisu oni daleko odmakli.

Ispred mene, na korak-dva, Olgica se okliznu i pade na meku ivicu duboke prtine, ali se brzo diže i nastavi da korača. Njeno odelo, pantalone i kratki kaput, napravljeni od nekog zelenog sukna, bili su potpuno izgužvani. Na nogama je imala pocepane muške cipele iz kojih se videlo golo stopalo.
Posle dva tri časa hoda naiđosmo na prvo selo. Nismo zastajali. Stariji muškarci sa fesovima na glavi stajali su pored puta i podozrivo nas gledali. Pokraj česme, usred sela, bilo je 4-5 žena.Kad nas primetiše prekidoše razgovor i spustiše feredže preko lica, nastavljajući da pune posude sa vodom. Prošli smo polako pored njih. Mora da su nas pratile pogledom sve dok nismo zašli za obližnju kuću.Prođosmo i pored nove grupe nešto mlađih muškaraca. I oni nas nemo dočekašeOčito im nismo dobrodošli.U jednom momentu učini mi se da neko ide za nama. Jasno sam čuo da škripi sneg na neki metar iza mojih leđa. Telom mi prođe jeza i poče da me hvata neka čudna malaksalost. Nisam smeo da se okrenem. Činilo mi se da neko diže debelu motku kojom će me lupiti po glavi. Instiktivno ispružih desnu nogu oslonivši se isuviše na vrh stopala. U tom trenutku izgubih ravnotežu i svom težinom tela poleteh napred utabanom stazom. Uspeo sam da ispružim ruku i da se dočekam. I baš tada nečija snažna ruka uhvati me za kragnu kaputa i ispravi me na noge. Naglo okrenuh glavu. Držao me je jedan stariji meštanin. Za trenutah obuze me čudna drhtavica. Hteo sam nešto da mu kažem, ali jezik mi se počeo zaplitati. Na njegovom koštunjavom licu ubrzo se ocrta blag osmeh. Njegova ruka pusti kragnu mog kaputa, i, primetivši moju zbunjenost, blago me potapša po ramenu. Tek tada osetih prijateljski glas. On izgovori još nekoliko nerazumnjivih reči. Gledao sam ga netremice. Videvši moji uznezverenost, pokaza rukom put staze dajući znak da krenem. Tek tada sam se okrenuo i pogledao Olgicu. Stajala je nema i posmatrala šta se događa sa mnom. Pokretom glave i rečima zahvalih se tom nepoznatom čoveku od koga sam osetio toliko straha i bojazni. Ponovo sam mogao da se okrenem i pogledam grupu ljudi koju smo maločas prošli. Tek ako smo bili od njih 50-60 metara. Oni su stajali nemo i posmatrali nas. Ubrzo smo izašli na na jedan breg iznad sela. S nama je išao i naš neočekivani saputnik. Odatle je staza vodila dugom blagom padinom na čijem se kraju videlo začelje kolone. Čovek zastade, progovori nekoliko reči i pokaza u pravcu kolone čije se začelje gubilo na kraju padine. Pruži nam prijateljski ruku i još jednom pokaza put kolone. Nisam mogao da dođem k sebi od ovog iznenadnog prijateljskog susreta. Zahvalili smo se i produžili ubrzano napred. Posle stotinjak metara okrenuli smo se. Stari, nepoznati prijatelj, stajao je na mestu gde smo ga maločas ostavili. Mahnu smo mu rukom u znak pozdrava, a on učini to isto. Išli smo još pola časa do mesta gde smo videli začelje kolone. Za to vreme okrenuli smo se još 4-5 puta i za sve vreme je on bio tamo na brdu, iznad sela.

Na 1-2 kilometra od nas videlo se selo. U njemu su zastali naši. Još jedan napor i bićemo s drugovima. Naša kolona nije nam mogla više umaći. Olgica je nešto pričala. I najzad, evo nas među drugovima. Mnogi su već razmešteni po kućama. Pripitasmo za bolnicu. Oni nam ukazaše na jednu kuću na ivici sela.

-Koje je ovo selo? – upitah jednog druga.

-Kamena Gora – odgovori dosta nemirno.

Obično, siromašno planinsko selo. Kad su nas videli drugovi se iznenadiše. Mnogi su verovali da smo izgubljeni. A sad smo uneli nadu da će i ostali koji još nisu došli pristići.

Kraj

DOBA HEROJA  
  U cilju očuvanja od zaborava naše slavne prošlosti, pokrenuta je ova internet stranica, kao digitalna biblioteka u koju će biti postavljene knjige i tekstovi o Narodnooslobodilačkom ratu, Josipu Brozu Titu i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
 
Advertisement  
   
Danas je bilo 68939 visitors (116393 hits) na stranici!
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=