Jugoslovenski narodi imaju slavnu prošlost. Oni su se vekovima borili za slobodu, odupirući se zavojevačima sa raznih strana. Srpski hajduci, senjski uskoci i drugi bili su ponos svoga naroda. Ali, narod se borio i za pravednije društvo. Dizao je bune i ustanke protiv stranih zavojevača i protiv bogatih zemljoposednika (plemića, grofova, begova, gazda), koji su od naroda oduzimali veliki deo rezultata njegovog rada. Brojne su bune i ustanci seljaka u svim jugoslovenskim zemljama. Čuvena je seljačka buna u Hrvatskoj pre više 400 godina, čiji je vođa bio Matija Gubec.

Iako su vekovima živeli razdvojeno, jugoslovenski narodi su osećali međusobnu povezanost i prijateljstvo. Oni su već pre 150 godina želeli da imaju zajedničku, jugoslovensku državu. Ilirski pokret sa jugoslovenskom idejom, koji se u to vreme razvio, imao je dosta pristalica, naročito u onim jugoslovenskim narodima, koji nisu imali svoju državu. Ilirski pokret je okupio istaknute javne i kulturne radnike, kao što su Ljudevit Gaj, Josip Juraj Štrosmajer, Jernej Kopitar, Vuk Karadžić, Petar Petrović Njegoš i mnogi drugi. Taj pokret je unapredio kulturu jugoslovenskih naroda, ali nije mogao da stvori jugoslovensku državu.

Tek kasnije, kada su Turska i Austro-Ugarska bile poražene u prvom balkanskom, odnosno prvom svetskom ratu, stvorena je Jugoslavija kao zajednička država jugoslovenskih naroda.

Jugoslovenska država zvala se prvo Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) a kasnije Kraljeva Jugoslavija. Bila je to država u kojoj su vladali kraljevska porodica i bogati ljudi. Oni su brinuli o svojim interesima i nisu vodili računa o napretku celokupnog naroda.

Ekonomski napredak zamlje bio je veoma spor. Za mnogo je iblo teško doći do posla. Siromašni u društvu nisu sticali prava svojim radom. Svi narodi nisu imali ista prava. Kultura i obrazovanje nisu bili dostupni svima. U mnogim selima nije bilo škole. Bioskopa i pozorišta bilo je veoma malo. U celini, zemlja se razvijala sporo i zaostajala je u odnosu na mnoge druge zemlje. Kraljevinom Jugoslavijom nisu ibli zadovoljni ni njeni građani ni njeni narodi. Zato Kraljevina Jugoslavija nije ni mogla da se razvije u zdravu i snažnu državu jugoslovenskih naroda.

U toku drugog svetskog rata Jugoslavija je ibla napadnuta. U zemlju su umarširale vojske ondašnje Nemačke, Italije, Mađarske i Bugarske. Nesposobna da se odupre, Jugoslavija je ibla brzo okupitana. Jugoslovenska država se raspala. Vlada i kralj su pobegli iz zemlje.

Ali jugoslovenski narodi nisu dugo odustali od borbe protiv okupatora. Znali su da ne mogu očekivati da ih neko drugi oslobodi. Oni su stupili u narodnooslobodilačku borbu (NOB) u koju ih je pozvala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) i drug Tito. Ta borba je trajala četiri godine, od 1941. do 1954, u toku koje su narodi Jugoslavije podneli ogromne žrtve. Zemlja je bila jako razorena, a 1,700.000 stanovnika dalo je svoje živote. Jugoslavija se oslobodila od okupatora. Osim otga, jugoslovenski narodi i njihovi borci u narodonooslobidilačkom ratu (NOR) nisu želeli onakvu Jugoslaviju kakva je bila pre ovog rata. Oni su hteli pravedniju i napredniju državnu zajednicu. I u tome su uspeli. Stvorili su socijalističku Jugoslaviju, ravnopravnu zajednicu naroda i narodnosti Jugoslavije.