DOBA HEROJA
 
  PARTIZANI
  JOSIP BROZ TITO
  JUGOSLAVIJA
  YU MARKSISTI
  => Svetozar Marković
  => BRANKO PRIBICEVIC
  NASLOVNA
  KNJIGA GOSTIJU
  LINKOVI 678
  NA DANAŠNJI DAN '41-45
  LINKOVI
  RODOLJUB COLAKOVIC - ZAPISI IZ OSLOBODILACKOG RATA
BRANKO PRIBICEVIC

Бранко Прибићевић

Социјализам светски процес

Глава II: Основни појмови

 

 

1. Уводне напомене

 

У истраживању проблематике савременог социјализма сусрећемо велики број термина са изразито поливалентним и амбивалентним значењима. Поред тако елементарних појмова као што су социјализам, комунизам и раднички покрет, у ову категорију улазе и многи други не мање значајни изрази, од којих су неки изведени из наведена три основна појма. Навешћемо само неколико најважнијих: светски социјализам, социјалиситчки покрет, међународни социјализам, социјалистички ''лагер'', међународна социјалиситчка заједница, светски социјалиситчки систем, социјалистизам светски процес, комунистички покрет, међународни комунистички покрет, прелазни период, интернационализам, јединство радничког, социјалиситчког или комуниситчког покрета, монолитно јединство, револуција, социјалиситчка револуција, путеви социјализма, тактика и стратегија борбе за социјализам, општи закони прелазне епохе или борбе за социјализам, суштина и форма борбе за социјализам, диктатура пролетеријата, догматизам, ревизионизам, реформизам, сталјинизам, национализам, хегемонизам, опште и посебно, заједничко и појединачно у социјализму и сл.

 

Иако листа није мала, она сигурно не исцрпљује списак појмова који су неадекватно или недоволјно обрађени. Анализирајући употребу наведених појмова, уочавамо две врсте ситуација. На једној страни су изрази који су били предмет бројних покушаја да им се прецизира значење и садржај, али без већих резултата. На другој су термини где је изостао сваки иоле озбиљан покушај да им се утврди значај. Међутим, поменута разлика нема неки већи принципијелан значај. Наиме, појава неколико лоших дефиниција једног појма није много повољнија од оне где нема никаквих дефиниција. И у једном и другом случају широм су отворена врата субјективизму, произвољности и разним манипулацијама и злоупотребама.

 

Садржај бар неких од наведених појмова изгледа тако очигледан да се поставља питање да ли су тачне наведене констатације о њиховој неадекватној и незадоволјавајућој научној обради. Два примера ће показати да је овај утисак погрешан. На овим примерима показаћемо да и изрази чији је смисао ''на први поглед'' сасвим јасан скривају многое недоумице и неизвесности. Такви су изрази раднички покрет и диктатура проелтеријата.

 

Израз раднички покрет је сигурно један од најшире употребљаваних политичких термина: ''На први поглед'' његов садржај је евидентан: то је скуп радничких организација. Поставља се, међутим, питање којих, односно каквих радничких организација. Да ли све политичке и дргуе друштвене организације чије се чланство састоји у већој мери од припадника радничке класе чине раднички покрет? У пракси се сусрећемо са неким организацијама саставвљених претежно од радника, а које очигледно не могу да се третирају као раднички покрет. Најбољи пример су разни облици послодавачких или ''жутих''  синдиката које подстичу, а понекад и организују послодавци и капиталиситчка држава како би спречили продор самосталног, класног радничког синдиката и тако учврстили своју доминацију. Према томе, овде неизвесноти нема - такве организацијен ису део радничког покрета.

 

Праве дилеме се отварају када се анализира природа политичких и разних друштвених организација у појединим социјалиситчким земљама. Поставлја се питање да ли у овим земљама постоје раднички покрети. У стручној ,па и политичкој литератури најчешће се избегава овако одређивање њихових владајућих партија и других друштвено-политичких организација. Док је, на пример, за француску или италијанску комуниситчку (исто тако и социјалиситчку) партију јасно да је (битни) део француског или италијанског радничког покрета, такво одређење се не даје за бугарску, мађарску или пољску комуниситчку партију. Поставља се питање зашто је то тако? Зашто неке комунистичке партије имају а друге немају својство радничког покрета? Касније ћемо видети да владајућа или водећа комуниситчка партија у неким случајевима може да задржи својство покрета, што само још више компликује наш проблем. Проблем постаје још сложенији када се каже да су све комуниситчке партије део једног ширет комуниситчког или радничког покрета. Намеће се питање: како може политичка организација која сама неам својство покрета да буде део једне шире, међународне целине која се одређује као покрет?

 

Сличне дилеме изазива израз диктатура пролетеријата. За разлику од појма раднички покрет, који савремена научна мисао није ни покушала да детаљније разради, овај је био предмет многи радова. Написано је мношто тудија о садржају овог појма. Па, ипак, и поред свих напора, израз је веома поливалентан, чак и кад је реч о значењима која се дају овом изразу у оквиру комуниситчког покрета. У политичкој литератури која долази из ових средина диктетура пролетеријата се одређује као:

 

- пресудан утицај радничке класе на политички систем,

 

- власт радничке класе,

 

- власт комуниситчке партије,

 

- политички систем који онемогућава деловање противника социјализма,

 

- политички систем у коме се ограничавају нека полиитчка права и слободе и сл.

 

Иако су неке од ових одредби доста сличне, у неким случајевима оне се и доста разликују. Која је тачна, научно утемељена?

 

Наредна разматрањапружиће основе да се бар делимично одговори нека од оних питања. Као и у другим областима научних истраживања, први и неизбежан корак у рпоцесу научног осветљења и теоријске концептуализације предмета испитивања је утврђивање гранциа, структуре и садржаја најзначајнијих појмова, односно друштвено-политичких реалитета на које се ови појмови примењују.

 

Али, најпре су потребнен еке уводне и методолошке напомене. Првенствено треба истаћи да одредбе којима тежимо неће, и не могу, да имају карактер прецизних и строгих дефиниција. Наш је задатак свакако много скромијији. Треба да утврдимо главне елементе структуре и садржаја одређених појмова. Природа категорија које су предмет испитивања и степен развоја научне мисли упућују на овакву пријентацију. Потребне су знатно шире, апонекад и флексибилније одредбе да би се обухватило сво богаство појавних обила савременог соицјализма.

 

Наредна напомена односи се на ширину захвата, на број појмова чији се садржај бити разматран. Најпре треба истаћи да сви наведени појмови и изрази нису подједнако значајни за наша разматрања. Полазећи од главних карактериситка нашег предмета истраживања, закључујемо да три појма имају доиста кључни значај: социјализам, комунизам и раднички покрет. Ови појмови морају потпуније да се размотре већ у овој фази, тј. у уводном делу излагања проблематике савременог социјализма. На истом место ће се, мада знатно кондензованије, изложити и садржај и смисао једног броја појмова који су изведени из претходниа наведена три основна, као што су социјалиситчки покрет, комунистички покрет, међународни социјалиситчки покрет, међунаронди комуниситчки покрет и сл. О већини осталих појмова биће говора у одговарајућим поглављима овог рада, особито у завршним.

 

И, најзад, поставља се суштинско питање теоријских критеријума и методолошких поступака којих ћемо се придржавати у оцењивању, испитивању и вредновању појединих социјалистичких идеја, санга и елемената социјалиситчке праксе. Ово питање је веома значајно зато што социјалистичке праксе. Ово питање еј веома значајно зато што социјалиситчке снаге нису нкад биле јединствене у оценама шта јесте а шта није битно обележје социјализма, шта јесте а шта није социјалиситчко. Како се социјализам развијао, и ове рзалике су постајале све веће. Зашто је то тако? Најважнији је разлог што су се вреемном, са порастом утицаја и привлачносит социјалиситчких идеја, прошириле социјалне средине и повећао круг организовнаих политичких снага које на један или други начин усвајају и ''присвајају'' ове идеје. Продор ових идеја у веома различите социјалне средине захтевао је, између осталог, и извесно њихово прилагођавање различитим друштвеним ситуацијама и потребама. Поставлја се, међутим, питање: како утврдити шта је у овим променама неизбежно и стваралачко допуњавање, а шта манипулација и злоупотреба?

 

Указаћемо најпре на два подједнако неприхватљива и истовремено опречна прилаза. Прво, не може се прихватити било чији монополу у утврђивању шта јесте а шта није социјалиситчко, што се испољава у настојањима да се сва сложеност и богаство облика и саджаја савременог социјализма укалупи у прокрустову постељу одређеног шаблона, универзалног модела. На другој страни, подједнако је неприхватљиво потпуно релативизовање критеријума која се своди на признавање социјалиситчког карактера свакој идеји или покрету чији носиоци сам исеби приписују такво својство. Очигледно је да се прави одговор мора тражити изван ове две екстремне интерпретације. Савремена марксистичка мисао не само што мора да распознаје опште и посебно, да разликује суштину од појавних облика, већ и да омогући идентификовање социјалиситчких феномена у сплету других друштвениох тенденција.

 

Да би се избегле замке и искушења, с једне стране, монополизма и хегемонизма, а с друге непринципијелног реаливизирања, критеријума социјализма - задовољавајуће теоријско и методолошко решење може да прижи само најшира интеза између основних социјалиситчких принципа, вредности и циљева, с једне, и историјске праксе, с друге стране. Теоријско-методолошки критеријуми неопходни за испитивање и вредновање одређених типова социјалиситчке политике, доктрине и праксе могу се изградити само у овом споју. Наравно, овде се домах намеће питање шта се подразумева под основним вредностима и циљевима, као и о којој се пракси мисли. Кад је реч о првом, мора се полазити од оних циљева, вредности и принципа који су у најопштије и, истовремено, најдубљем смислу изражавају историјски процес ослобођења радничке класе, прелаз из класног у бескласно друштво. У ову се категорију никако не могу укључивати такозване инструменталне вредности - теоријски и политички ставови који се односе на пут, начин, облике, средства и ритам остваривања основних принципа и вредности социјализма. Када је реч о пракси, марксиситчка мисао мора да буде отворена према свим историјским искуствима револуционарних покрета и других снага које се боре за радикалан друштвени преображај, а особито према оној пракси која представља највише домашаје у развијању социјалсиитчких друштвених односа, тј. у оствариванју најбитнијих социјалситичких постулата и вредности. Односећи се критички према стечени мискуствима, она морала подједанко испитивати и оно што је подстицало и убрзавало процес социјилаизма и оно што га је успоравало. Јано је да у односу на ова питања нема, нити може да буде, сагласности између појединих праваца и сегмената савременог социјализма, укључујући и оне који су у мањој или већој мери марксистички засновани и предељени. С друге стране, задатак је свих соицјалиситчких снага да стално теже, да остваре што виши степен заједништва, сличносити или конвергентности у утврђивању основних вредносити и постулата социјализма.

 

Придржавајући се наведених начелних смерница, настојаћемо да утврдимо најважније одредбе основних појмова и категорија битних за научну концептуализацију проблематике савременог социјализма.

 

2. Социјализам

 

Израз социјализам ушао је у политички речник и живот између треће и четврте деценије прошлог века. Иако корени социјалиситчких идеја сежу много даље у прошлост, појам се, у свом савременом значењу и смислу, јавио приближно тих година. У то време овај термин се употребљавао као општа ознака за радикалну критику постојећег капиталистичког поретка, али и алтернатаиву новом поретку. У прво време у средишту ове критике налазио се буржоаски индивидиуализам и либерализам, самоувереност и самозадовољство нове владајуће класе и посебно теза да је буржоаски поредак последња степеница у развоју модерног друштва, да је то ''и поред свих слабости и недостатака'', најбољи, па чак и једини могући облик организације модерног друштва.

 

Многи су истраживачи покушали да утврде када је први пут употребљена реч социјализам у наведеном значењу. Најверодостојнијим се сматрају оцене оних аутора који тврде да је израз ''социјалист'' први пут употребљен 1827. године у часопису ''Coperativ magazin'' који је у то време издавао истакнути енглески социјалист - утопист Роберт Овен. Реч социјализам, по већини звора, први пут је употребљена 1832. године у француском политичком журналу ''Le Globe''.

 

У првим фазама развоја социјализма, у њиховом предмарксовском периоду, главне одреднице биле су хуманизам, веома наглашени али и доста наивни оптимизам, филозофски рационализам (са јаким метафизичким елементима), социјална солидарност, заједништво и колективизам. Особито значајна била је критика приватне својине као праизвора свих зала и недаћа човека и друштва. Већ средином прошлог века садржај појма је знатно проширен, али је био и много више дифузан. Појавиле су се веома различите интерпретације. Маркс и Енгелс су у ''Манифесту комуниситчке партије'' изнели прву систематску класификацију тадашњег социјализма. Поред научно заснованог револуционарног пролетерског социјализма, они су идентификовали још три велике подврсте: а) реакционарни социјализам - у који су укључили такозвани феудалистички или аристократски, ситнобуржоаски и немачки или ''истински'' социјализам; б) конзерватинвни или буржоаски социјализам; и в) критичкоутописки социјализам и комунизам.

 

Историјски процес раста и развоја социјализма донео је све дубља сазнања и увиде у суштину, претпоставке, облике и путеве социјализма, али су се истовремено шириле и интерпретације које су у појам уносиле небитно, па и такве које су у већој мери мењале и изопачавале његов смисао. Могло би се формулисати као општа тенденција следеће правило: што су идеје социјализма масовније прихватане, њихова привлачност расла, а утицај социјалистичких снага се ширио, то је било веће шаренило концепата и интерпретација социјализма, то су биле бројније манипулације овим идејама. Истовремено су раст и развој донели, штавише, и захтевали велики степен различитости у испољавању социјалистичког феномена у различитим друштвеним срединама. Задатак је научне мисли да објективно анализом открије шта је у поменутом силном размножавању интерпретација социјалистичких идеја, тенденција и остварења израз и потреба историјског процеса раста и прилагођавања, а шта средство манипулације.

 

Разлике се не односе само на поједине одредбе концепта већ и на основно поимање социјализма. Анализом савремене политчке литературе откривамо велики број веома различитих конотација које се дају изразу социјализам. Њиме се настоје означити различити делови и аспекти данашње политичке и друштвене стварности или теоријских система социјализма. Као најважнија значења израза социјализам могу се навести: 1) тип друштвеног уређења за који је карактериситично подруштвљавање средстава за производњу и власт радничке класе; 2) прва фаза прелаза из класног у бескласно друштво, односно облик друштва прелазног периода између капитализма и комунизма; 3) скуп или заједница социјалистичких земаља (земаља у којима је извршено радикално развлашћивање свих поседничких, раније владајућих класа); 4) скуп идеја, вредности, програмских циљева и учења у којима се изражава тежња, неизбежност, могућност, пожељност, тактика и стратегија успостављања новог друштвеног система; 5) поједине уже интерпретације социјалистичких циљева и кретања.

 

Много су бројније и дубље разлике између неких праваца, школа и појединачних инерпретација када је реч о утврђивању битних одређења, принципа или критеријума социјализма. Навешћемо само неке познатије тенденције и интерперетације.

 

Веома је распрострањено гледиште да је суштина социјализма друштвена једнакост. Оно гледиште провејава у социјалистичкој литератури, као и у литератури о социјализму, од његових првих мање или више самосталних корака, па све до наших дана. Тако један аутор из послератног периода каже:

 

''Социјализам и национализација имовине данас се обично поистовећују, али ово је исто тако крупна грешка као поистовећивање социјализма са повећаном улогом државе. У социјализму је реч о једнакости. Страсно залагање за једнакост је онош то повезује све социјалисте у свему осталом они су подељени...''

 

С оваквим гледиштем је још у своје време полемисао Енгелс. У једном писму Бебелу из 1875. године он упозорава да се традиционални социјалистички захтев за ''укидање свих класних разлика'' никако не сме поистовећивати и мешати са ''уклањањем сваке социјалне и политичке неједнакости'', и продужава:

 

''Представа социјалистичког друштва као царства једнакости једнострана је француска представа која се ослања на стару 'слободу, једнакост, братство', представа која је као етапа у развитку за своје време и за своје место била оправдана, али која би, као и све једностраности ранијих социјалиситчких школа, требало да сад буде превазиђена, јер само уноси збрку у глk