Бранко Прибићевић

Социјализам светски процес

Глава II: Основни појмови

1. Уводне напомене

У истраживању проблематике савременог социјализма сусрећемо велики број термина са изразито поливалентним и амбивалентним значењима. Поред тако елементарних појмова као што су социјализам, комунизам и раднички покрет, у ову категорију улазе и многи други не мање значајни изрази, од којих су неки изведени из наведена три основна појма. Навешћемо само неколико најважнијих: светски социјализам, социјалиситчки покрет, међународни социјализам, социјалистички ''лагер'', међународна социјалиситчка заједница, светски социјалиситчки систем, социјалистизам светски процес, комунистички покрет, међународни комунистички покрет, прелазни период, интернационализам, јединство радничког, социјалиситчког или комуниситчког покрета, монолитно јединство, револуција, социјалиситчка револуција, путеви социјализма, тактика и стратегија борбе за социјализам, општи закони прелазне епохе или борбе за социјализам, суштина и форма борбе за социјализам, диктатура пролетеријата, догматизам, ревизионизам, реформизам, сталјинизам, национализам, хегемонизам, опште и посебно, заједничко и појединачно у социјализму и сл.

Иако листа није мала, она сигурно не исцрпљује списак појмова који су неадекватно или недоволјно обрађени. Анализирајући употребу наведених појмова, уочавамо две врсте ситуација. На једној страни су изрази који су били предмет бројних покушаја да им се прецизира значење и садржај, али без већих резултата. На другој су термини где је изостао сваки иоле озбиљан покушај да им се утврди значај. Међутим, поменута разлика нема неки већи принципијелан значај. Наиме, појава неколико лоших дефиниција једног појма није много повољнија од оне где нема никаквих дефиниција. И у једном и другом случају широм су отворена врата субјективизму, произвољности и разним манипулацијама и злоупотребама.

Садржај бар неких од наведених појмова изгледа тако очигледан да се поставља питање да ли су тачне наведене констатације о њиховој неадекватној и незадоволјавајућој научној обради. Два примера ће показати да је овај утисак погрешан. На овим примерима показаћемо да и изрази чији је смисао ''на први поглед'' сасвим јасан скривају многое недоумице и неизвесности. Такви су изрази раднички покрет и диктатура проелтеријата.

Израз раднички покрет је сигурно један од најшире употребљаваних политичких термина: ''На први поглед'' његов садржај је евидентан: то је скуп радничких организација. Поставља се, међутим, питање којих, односно каквих радничких организација. Да ли све политичке и дргуе друштвене организације чије се чланство састоји у већој мери од припадника радничке класе чине раднички покрет? У пракси се сусрећемо са неким организацијама саставвљених претежно од радника, а које очигледно не могу да се третирају као раднички покрет. Најбољи пример су разни облици послодавачких или ''жутих''  синдиката које подстичу, а понекад и организују послодавци и капиталиситчка држава како би спречили продор самосталног, класног радничког синдиката и тако учврстили своју доминацију. Према томе, овде неизвесноти нема - такве организацијен ису део радничког покрета.

Праве дилеме се отварају када се анализира природа политичких и разних друштвених организација у појединим социјалиситчким земљама. Поставлја се питање да ли у овим земљама постоје раднички покрети. У стручној ,па и политичкој литератури најчешће се избегава овако одређивање њихових владајућих партија и других друштвено-политичких организација. Док је, на пример, за француску или италијанску комуниситчку (исто тако и социјалиситчку) партију јасно да је (битни) део француског или италијанског радничког покрета, такво одређење се не даје за бугарску, мађарску или пољску комуниситчку партију. Поставља се питање зашто је то тако? Зашто неке комунистичке партије имају а друге немају својство радничког покрета? Касније ћемо видети да владајућа или водећа комуниситчка партија у неким случајевима може да задржи својство покрета, што само још више компликује наш проблем. Проблем постаје још сложенији када се каже да су све комуниситчке партије део једног ширет комуниситчког или радничког покрета. Намеће се питање: како може политичка организација која сама неам својство покрета да буде део једне шире, међународне целине која се одређује као покрет?

Сличне дилеме изазива израз диктатура пролетеријата. За разлику од појма раднички покрет, који савремена научна мисао није ни покушала да детаљније разради, овај је био предмет многи радова. Написано је мношто тудија о садржају овог појма. Па, ипак, и поред свих напора, израз је веома поливалентан, чак и кад је реч о значењима која се дају овом изразу у оквиру комуниситчког покрета. У политичкој литератури која долази из ових средина диктетура пролетеријата се одређује као:

- пресудан утицај радничке класе на политички систем,

- власт радничке класе,

- власт комуниситчке партије,

- политички систем који онемогућава деловање противника социјализма,

- политички систем у коме се ограничавају нека полиитчка права и слободе и сл.

Иако су неке од ових одредби доста сличне, у неким случајевима оне се и доста разликују. Која је тачна, научно утемељена?

Наредна разматрањапружиће основе да се бар делимично одговори нека од оних питања. Као и у другим областима научних истраживања, први и неизбежан корак у рпоцесу научног осветљења и теоријске концептуализације предмета испитивања је утврђивање гранциа, структуре и садржаја најзначајнијих појмова, односно друштвено-политичких реалитета на које се ови појмови примењују.

Али, најпре су потребнен еке уводне и методолошке напомене. Првенствено треба истаћи да одредбе којима тежимо неће, и не могу, да имају карактер прецизних и строгих дефиниција. Наш је задатак свакако много скромијији. Треба да утврдимо главне елементе структуре и садржаја одређених појмова. Природа категорија које су предмет испитивања и степен развоја научне мисли упућују на овакву пријентацију. Потребне су знатно шире, апонекад и флексибилније одредбе да би се обухватило сво богаство појавних обила савременог соицјализма.

Наредна напомена односи се на ширину захвата, на број појмова чији се садржај бити разматран. Најпре треба истаћи да сви наведени појмови и изрази нису подједнако значајни за наша разматрања. Полазећи од главних карактериситка нашег предмета истраживања, закључујемо да три појма имају доиста кључни значај: социјализам, комунизам и раднички покрет. Ови појмови морају потпуније да се размотре већ у овој фази, тј. у уводном делу излагања проблематике савременог социјализма. На истом место ће се, мада знатно кондензованије, изложити и садржај и смисао једног броја појмова који су изведени из претходниа наведена три основна, као што су социјалиситчки покрет, комунистички покрет, међународни социјалиситчки покрет, међунаронди комуниситчки покрет и сл. О већини осталих појмова биће говора у одговарајућим поглављима овог рада, особито у завршним.

И, најзад, поставља се суштинско питање теоријских критеријума и методолошких поступака којих ћемо се придржавати у оцењивању, испитивању и вредновању појединих социјалистичких идеја, санга и елемената социјалиситчке праксе. Ово питање је веома значајно зато што социјалистичке праксе. Ово питање еј веома значајно зато што социјалиситчке снаге нису нкад биле јединствене у оценама шта јесте а шта није битно обележје социјализма, шта јесте а шта није социјалиситчко. Како се социјализам развијао, и ове рзалике су постајале све веће. Зашто је то тако? Најважнији је разлог што су се вреемном, са порастом утицаја и привлачносит социјалиситчких идеја, прошириле социјалне средине и повећао круг организовнаих политичких снага које на један или други начин усвајају и ''присвајају'' ове идеје. Продор ових идеја у веома различите социјалне средине захтевао је, између осталог, и извесно њихово прилагођавање различитим друштвеним ситуацијама и потребама. Поставлја се, међутим, питање: како утврдити шта је у овим променама неизбежно и стваралачко допуњавање, а шта манипулација и злоупотреба?

Указаћемо најпре на два подједнако неприхватљива и истовремено опречна прилаза. Прво, не може се прихватити било чији монополу у утврђивању шта јесте а шта није социјалиситчко, што се испољава у настојањима да се сва сложеност и богаство облика и саджаја савременог социјализма укалупи у прокрустову постељу одређеног шаблона, универзалног модела. На другој страни, подједнако је неприхватљиво потпуно релативизовање критеријума која се своди на признавање социјалиситчког карактера свакој идеји или покрету чији носиоци сам исеби приписују такво својство. Очигледно је да се прави одговор мора тражити изван ове две екстремне интерпретације. Савремена марксистичка мисао не само што мора да распознаје опште и посебно, да разликује суштину од појавних облика, већ и да омогући идентификовање социјалиситчких феномена у сплету других друштвениох тенденција.

Да би се избегле замке и искушења, с једне стране, монополизма и хегемонизма, а с друге непринципијелног реаливизирања, критеријума социјализма - задовољавајуће теоријско и методолошко решење може да прижи само најшира интеза између основних социјалиситчких принципа, вредности и циљева, с једне, и историјске праксе, с друге стране. Теоријско-методолошки критеријуми неопходни за испитивање и вредновање одређених типова социјалиситчке политике, доктрине и праксе могу се изградити само у овом споју. Наравно, овде се домах намеће питање шта се подразумева под основним вредностима и циљевима, као и о којој се пракси мисли. Кад је реч о првом, мора се полазити од оних циљева, вредности и принципа који су у најопштије и, истовремено, најдубљем смислу изражавају историјски процес ослобођења радничке класе, прелаз из класног у бескласно друштво. У ову се категорију никако не могу укључивати такозване инструменталне вредности - теоријски и политички ставови који се односе на пут, начин, облике, средства и ритам остваривања основних принципа и вредности социјализма. Када је реч о пракси, марксиситчка мисао мора да буде отворена према свим историјским искуствима револуционарних покрета и других снага које се боре за радикалан друштвени преображај, а особито према оној пракси која представља највише домашаје у развијању социјалсиитчких друштвених односа, тј. у оствариванју најбитнијих социјалситичких постулата и вредности. Односећи се критички према стечени мискуствима, она морала подједанко испитивати и оно што је подстицало и убрзавало процес социјилаизма и оно што га је успоравало. Јано је да у односу на ова питања нема, нити може да буде, сагласности између појединих праваца и сегмената савременог социјализма, укључујући и оне који су у мањој или већој мери марксистички засновани и предељени. С друге стране, задатак је свих соицјалиситчких снага да стално теже, да остваре што виши степен заједништва, сличносити или конвергентности у утврђивању основних вредносити и постулата социјализма.

Придржавајући се наведених начелних смерница, настојаћемо да утврдимо најважније одредбе основних појмова и категорија битних за научну концептуализацију проблематике савременог социјализма.

2. Социјализам

Израз социјализам ушао је у политички речник и живот између треће и четврте деценије прошлог века. Иако корени социјалиситчких идеја сежу много даље у прошлост, појам се, у свом савременом значењу и смислу, јавио приближно тих година. У то време овај термин се употребљавао као општа ознака за радикалну критику постојећег капиталистичког поретка, али и алтернатаиву новом поретку. У прво време у средишту ове критике налазио се буржоаски индивидиуализам и либерализам, самоувереност и самозадовољство нове владајуће класе и посебно теза да је буржоаски поредак последња степеница у развоју модерног друштва, да је то ''и поред свих слабости и недостатака'', најбољи, па чак и једини могући облик организације модерног друштва.

Многи су истраживачи покушали да утврде када је први пут употребљена реч социјализам у наведеном значењу. Најверодостојнијим се сматрају оцене оних аутора који тврде да је израз ''социјалист'' први пут употребљен 1827. године у часопису ''Coperativ magazin'' који је у то време издавао истакнути енглески социјалист - утопист Роберт Овен. Реч социјализам, по већини звора, први пут је употребљена 1832. године у француском политичком журналу ''Le Globe''.

У првим фазама развоја социјализма, у њиховом предмарксовском периоду, главне одреднице биле су хуманизам, веома наглашени али и доста наивни оптимизам, филозофски рационализам (са јаким метафизичким елементима), социјална солидарност, заједништво и колективизам. Особито значајна била је критика приватне својине као праизвора свих зала и недаћа човека и друштва. Већ средином прошлог века садржај појма је знатно проширен, али је био и много више дифузан. Појавиле су се веома различите интерпретације. Маркс и Енгелс су у ''Манифесту комуниситчке партије'' изнели прву систематску класификацију тадашњег социјализма. Поред научно заснованог револуционарног пролетерског социјализма, они су идентификовали још три велике подврсте: а) реакционарни социјализам - у који су укључили такозвани феудалистички или аристократски, ситнобуржоаски и немачки или ''истински'' социјализам; б) конзерватинвни или буржоаски социјализам; и в) критичкоутописки социјализам и комунизам.

Историјски процес раста и развоја социјализма донео је све дубља сазнања и увиде у суштину, претпоставке, облике и путеве социјализма, али су се истовремено шириле и интерпретације које су у појам уносиле небитно, па и такве које су у већој мери мењале и изопачавале његов смисао. Могло би се формулисати као општа тенденција следеће правило: што су идеје социјализма масовније прихватане, њихова привлачност расла, а утицај социјалистичких снага се ширио, то је било веће шаренило концепата и интерпретација социјализма, то су биле бројније манипулације овим идејама. Истовремено су раст и развој донели, штавише, и захтевали велики степен различитости у испољавању социјалистичког феномена у различитим друштвеним срединама. Задатак је научне мисли да објективно анализом открије шта је у поменутом силном размножавању интерпретација социјалистичких идеја, тенденција и остварења израз и потреба историјског процеса раста и прилагођавања, а шта средство манипулације.

Разлике се не односе само на поједине одредбе концепта већ и на основно поимање социјализма. Анализом савремене политчке литературе откривамо велики број веома различитих конотација које се дају изразу социјализам. Њиме се настоје означити различити делови и аспекти данашње политичке и друштвене стварности или теоријских система социјализма. Као најважнија значења израза социјализам могу се навести: 1) тип друштвеног уређења за који је карактериситично подруштвљавање средстава за производњу и власт радничке класе; 2) прва фаза прелаза из класног у бескласно друштво, односно облик друштва прелазног периода између капитализма и комунизма; 3) скуп или заједница социјалистичких земаља (земаља у којима је извршено радикално развлашћивање свих поседничких, раније владајућих класа); 4) скуп идеја, вредности, програмских циљева и учења у којима се изражава тежња, неизбежност, могућност, пожељност, тактика и стратегија успостављања новог друштвеног система; 5) поједине уже интерпретације социјалистичких циљева и кретања.

Много су бројније и дубље разлике између неких праваца, школа и појединачних инерпретација када је реч о утврђивању битних одређења, принципа или критеријума социјализма. Навешћемо само неке познатије тенденције и интерперетације.

Веома је распрострањено гледиште да је суштина социјализма друштвена једнакост. Оно гледиште провејава у социјалистичкој литератури, као и у литератури о социјализму, од његових првих мање или више самосталних корака, па све до наших дана. Тако један аутор из послератног периода каже:

''Социјализам и национализација имовине данас се обично поистовећују, али ово је исто тако крупна грешка као поистовећивање социјализма са повећаном улогом државе. У социјализму је реч о једнакости. Страсно залагање за једнакост је онош то повезује све социјалисте у свему осталом они су подељени...''

С оваквим гледиштем је још у своје време полемисао Енгелс. У једном писму Бебелу из 1875. године он упозорава да се традиционални социјалистички захтев за ''укидање свих класних разлика'' никако не сме поистовећивати и мешати са ''уклањањем сваке социјалне и политичке неједнакости'', и продужава:

''Представа социјалистичког друштва као царства једнакости једнострана је француска представа која се ослања на стару 'слободу, једнакост, братство', представа која је као етапа у развитку за своје време и за своје место била оправдана, али која би, као и све једностраности ранијих социјалиситчких школа, требало да сад буде превазиђена, јер само уноси збрку у главе и јер су нађени прецизнији начини излагања ствари.''

Друга доста распрострањена интерпретација је она која своди социјализам на питање расподеле, тј. На борбу за праведнију расподелу и одговарајући побољшање животних и радних услова радничке класе и радних људи уопште. Маркс је одбацио ово гледиште означавајући га као ''вулгарни социјализам''. У ''Критици Готског програма'' он истиче да се овде расподела одваја од производње, да се ''...стога социјализам показује као да се он углавном врти око дистрибуције''.

Многи грађански теоретичари, али и неки представници социјалистичке мисли, редукују социјализам на одређене етичке постулате и истичу да је његова суштина у томе да се успостави нов морал, правда, људскост и сл. Историчар социјализма, Мекензи, истиче: ''Свака социјалиситичка теорија представља моралну критику постојећег друштвеног поретка противстављајући му концепт друштва ослобођеног неправде и ограничењњ неједнакости.''

С друге стране, многи аутори тврде суптотно - да је суштина социјализма у новој економској организацији друштва. Диркем је писао да се социјализам дефинише као систем ''...који захтева повезивање свих економских функција, или наких од њих, које су у садашње време дисперзиране, са усмеравајућим и свесним центрима друштва... Социјализам сачињава повезивање економских функција са државом'', или то је ''...тежња да се преуреди друштвена структура мењањем положаја индустријске организације у тоталитету друштвеног организма''. Историчар социјализма, Лихтхајн, истиче да је ''једини разуман начин одређивања социјализма онај који полази од јавног и друштвеног власништва''. Шупетер дефинише социјализам као ''институционални поредак у коме је контрола на средствима за производњу и над производима поверена централној власти...'' Социјал-демократи су деценијама поистовећивали социјализам са национализацијом свих или дела средстава за производњу.

У комуниситчком крилу радничког покрета тежиште се ставља на облик својине, економску организацију друштва и власт револуционарне партије. Познати пољски економист Оскар Ланге наглашавапретежно економске чиниоце. У његовој дефиницији социјализма истичу се три елемента: ''а) државна контрола и и регулисање најважнијих друштвених процеса, б) централизовано питање, и в) друштвена својина на средствима за произвосњу''. У свом последњем раду Стаљин је дефинисао социјализам као друштвени поредак са преовлађујућом државном својином на средствима за производњу, развијеним производним снагама и високим стандардим радних људи (''Економски проблеми социјализма''). У ранијим радовима он је много више истицао значај доминантне позиције комунистичке партија.

Наведене одредбе суштне социјализма неадекватне су било зато што су непотпуне и једностране, или зато што наглашавају небитне ствари. Економска компонента је значајна, али не и довољна за одређивање суштине социјализма. Посебно је неприхватљиво да се социјализам изједначава са материјалним благостањем, подизањем реалних доходака, масовном потрошњом и сл. Ово је важно истаћи зато што је последњих деценија било веома много управо таквих прилаза и интерпретација.

Исто тако је неопходан сваки прилаз који настоји да смисао и суштину социјализма изрази једним елементом или аспектом. Социјализам по својој природи није једнодимензионалан социјални феномен. Трагајући за његоовом суштином, у спектар анализе мора се укључити већи број релевантних чинилаца. Касније ће бити све више речи о поединим битним аспектима теорије социјализма као друштвеног система. На овом месту навешћемо само неке кључне елементе.

У ''Програму СКЈ'' дата је врло широка, али истовремено и добро заснована начелна одредба социјализма која може да послужи као солидна основа за даље теоријско извођење и дограђивање савременог концепта социјализма:

''Социјализам је друштвено уређење засновано на подруштвљеним средствима за производњу, у коме друштвеном производњом управљају удружени непосредни произвођачи, у коме се врши еасподела према принципу 'сваком према раду' и у коме се, под руководством радничке класе, која се као класа и сама мења, сви односи постепено ослобађају класних противречности и свих елемената искоришћавања човека од стране човека.''

Полазећи од најзначајних сазнања до којих је дошла савремена марксиситчка мисао, особито су њени делови који су се ослободили ранијих догматских наслага и недемократских стега, могу се навести следећи битни моменти за одређивање суштине социјализма као новог друштвеног система, тј. типа и облика организације друштва:

- Као тенденција друштвеног развоја, социјализам се рађа нужно и законито у крилу капиталистичког начина производње и друштва у целини; он је радикална алтернатива постојећем поретку и историјски расплет основних антагонистичких противречности иманентних капитализму.

- Друштвена закономерност социјалистичког кретања не остварује се спонтано, капитализам, не може постепено да ураста у нови поредак. Прелаз из класног у бесклансо друштво увек има карактер револуционарног преображаја (преврата), који се може остварити само класном борбом организоване радничке класе. Ослобођење радничке класе може бити само њено сопствено дело.

- Основни смисао и садржај социјалиситчког преображаја је промена начина производње. Укидање приватне својине на средствима за производњу само је претпоставка, никако не мера ове промене. Социјализам захтева такве промене у систему производних односа коеј омугућавају да удружени произвођачи све више постају стварни господари сопствене судбине, овладају условима проширене репродукције, што значи да задобију већу контролу над условима, процесом и резултатима сопственог рада. Најважнији појединачни критеријум ове промене је мућност удружених произвођача да овладају судбином вишка рада.

- Успостављање новог начина проиводње јњ пут и средство остваривања основних суштина и задатака социјализма, који се особито изражавају у процесу класног ослобођења раднике класае, а на тој основи постепоеног превазилажења разних облика човекове отуђености.

- Демократија и слобода ингерентно су својство социјализма. Претпоставка је и мера еманципације пролетеријата ослобођење свих припадника одређене друштвене заједнице од услова и односа експлоатације. Социјализам се може остварити до краја само у демократској слободи - као што су права демократија и стварне људске слободе могући само у социјализму.

- Социјализам је друштво прелазног типа у том смислу што представља епоху прелаза из класног у бескласно друштво, из капитализма у комунизам. Зато се и не може говорити о социјализму као посебној друштвено-економској формацији. С друге стране, треба истаћи да је социјализам специфичан и самосвојан тип друштвеног уређења који поседује свој историјски идентитет. Још је важније истаћи да социјализам не изаста из сопствене основе. Напротив, реални социјализам израста из економске, и не само економске основе капиталиситчког начина производње. То је најважнији разлог зашто се у социјализму веома дуго задржавају неки елементи друштвене организације и друштвених односа (на пример, тржиште, робна производња, подела рада, правне норме, посебно оне којима се регулишу односи у расподели) који имају своје корене у капитализму. Исто тако, овде су извори многих противречности социјалиситчког друштва. Социјализам није и не може да убде бесконфликтно друштво - њему су намењене бројне противречности.

- Основни мотив производне делатности у социјализму је задовољавање растућих људских потреба, а не профит појединца.

- У области расподеле, друштво се креће у оквирима принципа расподеле према раду. Неједнакости које такав принцип неизбежно репродукује морају се сузбијати и ограничавати развијањем разних институција и норми социјалистичке солидарности.

- Водећа и доминантна позиција радничке класе није само залог већ и најопштији збирни израз и показатељ доследности у реализацији новог друштвеног поретка.

- У социјалистичкој фази развоја пролетеријату је неопходна држава. Овај момент оспоравале су разне анархистичке и сличне струје у радничком покрету. Пролетеријату је, међутим, пторебна - као што је то Лењин често истицао - само таква држава која ће убрзо после преузимања власти од стране владајуће класе почети да одумире. Ову мисао снажно су афирмисали оснивачи научног социјализма.

- То је поредак који ''преузима'' и продубљује све најзначајније прогресивне тековине претходног друштвеног развоја и културног стваралаштва, демократска права и слободарске традиције.

Могло би се приметити да је ова одредбау толикој мери инспирисана једнин конкретним обликом и искуством социјалиситчке праксе (југословенским) да због тога не задовољава захтеве ширег, синтетичког теоријског прилаза. Овај приговор се не може прихватит зато што елементи социјалистичког самоуправљања, непосредне социјалиситчке демократијеи  разотуђења сигурно нису нека југословенска специфичност. Уколико су ти елементи данас више присутни у пракси ове земље него у неки мдругим облицима праксе социјализма (као и теоријским концептима који уопштавају ту праксу), то је резултат одређених историјских околности, а не специфичности ''јогословенског социјализма''. И у југословенској пракси треба разликовати оно што преставља израз неких најдубљих социјалиситчких принципа и садржаја од конкретних облика њиховог испољавања. Данас је мало ко ''у начелу'' против наведених битних принципа и вредности, што не значи да не посотје и врло значајне разлике. Напротив, врло велики политички значај имају разилажења око тога да ли је овде реч о суштински мпретпоставкама и одредбама социјализма, или су то циљеви које треба реализовати тек у далекој будућности, ''кад за то сазру потребни услови'', на пример, у комунизму.

Када се залажемо за афирмацију оваквог прилаза социјализму, то није тежња да се на шири, међународни план пројектује једно специфично, уже искуство, већ борба за продубљивање и убрзавање историјског процеса социјализма. Важно је уочити разлику између покушаја да се међународном социјализму намећу конктетна иституционална решења која несумеиво одражавају специфичне услове и проблеме борбе за социјализам у одређеног земљи или групи земаља, и залагања за афирмацију неких најдубљих садржаја и суштине ослободилачког, демократског, хуманиситчког, слободарског и револуционарног карактера социјализма.

Изложена одредба никако се не може схватити и користити као механички узор, мера којом се оцењује револуционарна пракса у појединим деловима света. Било би погрешно да се, полазећи од ове одредбе, која означава концепт једног развијенег социјализма, рестриктивно интерпретира и оцењује пракса у појединим земљама. То би био, наравно, само један нов облик догматизма, који би захтевао да се признаје као социјалистичко само оно што задовољава (испуњава) све наведене елементе и критеријуме ове одредбе социјализма. Пракса социјалиситчког процеса је неизбежно веома разноврсна и неравномерна. За утврђивање суштине и карактера једне политике, друштвеног система или скупа теоријских концепата најважније је да се идентификује основни правац кретања, да се утврди да ли се једна политика или систем крећу у правцу који је овде скициран, а не да се механички пореде ''модел'' и пракса. Исто тако је важно да се утврди какав је стварни положај произвођача и човека уопште у датом систему друштвених односа. Укратко, наш задатак није да изграђујемо општи узор или калуп, већ поуздан аналитички инстументариј, систем критеријума који ће на момогућити да се боље сналазимо у свету веома различитих социјалиситчких идеја и остварења.

3. Комунизам

Разлике у научном прилазу и интерпретацији појма комунизам још су веће него кад је реч о социјализму. Док за навјвећи број различитих праваца и школа савремене науке није спорно да социјализам на један или други начин постоји, да су присутне социјалистичке идеје и  покрети већ да се и у реалним друштвеним односима могу научно идентификовати елементи новое друштвене праксе - када је реч о комунизму врло често се оспорава и сама могућност и плаузибилност успостављања таквог типа друштвене заједнице. Грађанска наука у целини одбацује идеју комунизма као једну од последнјих великих социјалних утопија.

Настоји се доказати да је комунизам немогућ зато што су његови принципи неспојиви са ''човековом природом''. Многи теоретичари заступају гледиште да је идеја комунизма у основи одраз хришћанске есхатологије у савременим светским условима. Идеју комунизма одбацује не само грађанска наука већ и неке струје у радничком покрету (поменимо само социјалдемократију).

Други ниво тероријских контроверзи односи се на сам појам, на утврђивање идејног и друштвеног супстрата који сачинјава суштину комунизма као идеје и, још више, као могућег облика људске егзистенције. Ове контроверзе јављају се између теоретичара који прихватају могућност комунизма, али врло различито одговарају шта је његова суштина. Ови теоријски спорови нису ништа мање дубоки од оних који обележавају расправе о суштини појма социјализма. Док једни у комунизму виде нов тип економске организације, за друге је он превасходно питање морала и етике. Док га једни интерпретирају као поредак, други га посматрају као облик политичког организовања (покрет), или као метод политичке борбе. Док га једни везују искључиво за савремену епоху, други му налазе не само претече већ и готове елементе у античкој филозофији и тадашњим, па чак и неким ранијим облицима друштвене организације.

Израз комунизам је релативно новијег датума - јавио се током четврте деценије прошлог века у Француској. Његова је појава повезана са делатношћу разних радикалних завереничких и револуционарних група које су тих година биле веома бројне у Паризу и залагале се за дубоке и корените друштвене промене, углавном уз примену насилних метода, које су требало да доведу ''до краја'' прекинуту револуцију у Француској. Израз је први пут употребљаван као ознака за идеје које су у то време заступале преисталеце Кабеа. Друштво коме су тежиле ове комунистичке групе требало је да буде заснована на стварном ''братству, једнакости и слободи''. Претпоставку таквог друштва они су видели у укидању приватне својине, класа и свих облика насиља.

Највећи допринос научном утемељивању идеје комунизма налазимо у делу К. Маркса и Ф. Енглеса. Они су ослободили идеју комунизма неких наивно-утопијских примеса као и њеног ранијег поистовећивања са заверничким методом борбе.

Док се историјски момент појаве овог израза може доста поуздано утврдити, таква сигурност не постоји приликом трагања за почецима самог концепта. Елементи овог концепта могу се наћи у далекој прошлости. Тако се Платон у својој ''Држави'' залагао за боље друштво чија би основа вила заједничка совјина свих материјалних добара. Зеон је трвдио да су људи провобитно и изворно добри, али да постају лоши углавном под утицајем приватне својине, грамзивости и посесивности. Под његовим утицајем стоичка школа је проповедала друштво у коме неће бити приватне својине, враћање на ''стара добра времена'' када су људи били једнаки и слободни. У делика великих утописта - од Томаса Мора, Кампанеле и Еразма Ротердамског - ове идеје су добиле још већи замах. Сви они су разрађивали скице идеалних људских заједница у којима се основано могу налазити неки елементи комунистичких идеја. У овом смислу постоји веза између поменутих идеја и каснијег комунизма. С друге стране, важно је истаћи да ту не постоји директан континент, да се модерни комунизам не изводи из поменутих утописичких маштања и визија.

Поред многих битних разлика у самом концепту, о чему ће бити речи касније, треба истаћи и ове моменте. Идеје претеча комунизма биле су увелико окренуте давној прошлости, углавном измишљеном пробитном ''природном стању'' човека - идеје модерног комунизма стреме ка будућности. Модерни комунизам не верује у било какво враћање у ''стара добра времена'', већ у убрзани економски и научно-технички прогрес. За разлику од својих претеча, творци модерног комунизма не налазе инспирацију и подстицај у неком апстрактном идеалу правде и једнакости, у човековом ''златном добу'', већ у стваралачким, особито произвођачким моћима савременог човека. Док су претече веровали у снагу примера, савремени комунизам се ослања на снагу организације авангардне радне класе. Укратко, модерни комунизам је плод друштвеног прогреса који је донео са собом капиталистички начин производње. У свим својим битним елементима он се јавља као израз дубоких друштвених противречности капиталиситчког поретка. Зато је неприхватљиво свако тумачење комунизма које занемарује суштинске разлике између његовог данашњег смисла и значаја, и неких сличних идеја које се јављају у ранијим фазама развоја друштва.

У расправама о комунизму неизбежно се намеће питање између овог конепта и социјализма. Већ више од једног века трају полемике у којима се дају веома различити, а понекад и дијаметрално супротни одговори на ово питање. Кључно је питање  да ли су социјализам и комунизам битно различити концепти, па стога и друштвени ентитети, или су то, у ствари, синоними, два различита израза за исти идејни садржај.И једно и друго становиште има своје бројне заговорнике. Грађанска наука (уколико не одбације a priori идеју комунизма) врло често, мада не увек, заступа гледиште о дубоким разликама. Често се чак тврди да ова два концепта немају ништа заједничко. Лоренц вон Штајн - први грађански теоретичар који је покушао да изврши упоредну анализу комунизма и социјализам (1842. објавио дело ''Комунизам и социјализам у данашњој Француској'') - заступао је гледиште о битној разлици ова два концепта. У познатој Диркемовој студији о Сен Симону и социјализму ово је централно питање. Диркем је заузео веома искључиво становиште. Он каже:

''...с које год стране посметрамо комунизам и социјализам, опажамо више контрасте него истоветности. Проблеми које они покрећу нису исти, реформе које они траже више су противречне него сличне... Комунизам покрећу разлози који су моралне природе и вечити, социјализам они економске природе... Они су удаљени један од другог као полови.'' И даље: ''Битна је карактеристика комунизма што он економским функцијама додељује перферну улогу у социјалном животу, док их социјализам што је више могуће ставља у само средиште.''

У историји социјализма ово су питање различито решавали. Између 1840. године и Пaриске комуне превладавало је гледиште да су ово доста различити концепти - како о визији будућег тако и о путевима и средсвима који треба да се користе у борби за ново друштво. У току наредне четири деценије, све до почетка двадесетих година овога века, израз комунизам се много мање употребљава него раније. Ако се и појављивао, врло често се користио као синоним за социјализам. После великог расцепа у међуноародном социјализму крајем првог светског рата, појам комунизам поново је ушао у ширу употребу. За протеклих пола века у оквиру комуниситчког покрета била је воема изражена тенденција да се истакне битна разлика између социјализма и комунизма. Када је реч о политичким покретима (социјалистичком и комуниситчком), ова је разлика врло често тако евидента да је не треба посебно доказивати. Међутим, није тако једноставно када су у питању концепти социјализма и комунизма као друштвеног система. За разлику од оснивача научног социјализма, који су наглашавали заједничко и повезавајуће у овим концептима, у комунистичком покрету више су наглашаване разлике. У новије време више се говори, у складу са традиционалном Марксовом одредбом, да су то две фазе исте основне друштвене формације. С друге стране, треба истаћи да, иако се напушта теза о ''две формације'', и даље се понекад инсистира на принципијелним разликама између социјализма и комунизма.

Социјализам и комунизам не могу се механички раздвајати посматрати као два одвојена и битно различита идејно-политичка концепта, а још мање као два посебна друштвено-економска ентитета. Они сачињавају дијалектичко јединство, интегралну целину историјског процеса конституисања новог беспкласног друштва. Разлике које несумљиво посотје нису такве да би ибло оправдано узимати их као две посебне друштвено-економске формације. Зато је и доста основано кад се друштвено-економски систем коме тежи револуционарни покрет означава као социјализам-комунизам.

Расправа о односу између социјализма и комунизма доводи нас до централног питања: шта је суштина, најзначајније одређење комунизма као циља политичке борбе и идеала коме стреме револуционарни        покрети широм света? Које су најважније идејно-политичке и друштвене одреднице комунизма схваћеног као типа друштвене заједнице?

У одговорима на ова питања, сасвим разумљиво, има крупних разлика.

За грађанску мисао карактеристично је одвајање комунизма од економских функција друштва и оспоравање везе између комунизма и класне борбе пролетеријата.

Даље, посотје тенденције да се појам комунизам ''сведе'' на једну димензију, да се дефинише само једним моментом. Оваквих прилаза има и међу неким представницима социјалистичке мисли. Познати су покушаји да се као једино битно или одлучујуће за комунизам узимају: а) висок степен развоја производних снага и свеопште благостање; б) расподела према потребама; в) потпуно подруштвљавање свих средстава за производњу и сл. Ма колико ови моменти, сви или неки од њих, били значајни, смисао комунизма не може се целовито изразити само једним од њих, па био то ма који моменат.

Постоји и теза, коју такође треба одбацити, да је комунистичко друштво ослобођено свих унутрашњих противречности. Представници овог гледишта постулирају комунизам као друштво потпуне хармоније, остварења свих човекових тежњи, потреба и идеала. Овако конципиран комуниситчки идеал доиста се приближава неким елементима хришћанске есхатологије. Сасвим је сигурно да превазилажење данашњих противречности својствених класном друштву, па и друштву прелазног периода, неће бити крај човекових проблема и противречности.

На истој линији су и она гледишта која приказују комунизам као крајњу тачку друштвеног развоја, после које више не може да буде било каквих дубљих промена у структури друштва и облицима друтшвене организације, у друштвеним односима. Иако се заговорници ових гледишта често позивају на МАркса и Енгелса, они у њиховом делу не могу да нађу основу за такав финализам у конципирању комунизма. Такав финалиситички и статички конепт комунизма неспојив је са основним одређењем човека као бића друштвене праксе. Друштво које би престало да се мења и развија морало би неизбежно да пропада. Друштво без противуречности, које је престало да се креће и стало у једној тачки, макар та тачка била замишљена као својеврсни ''рај на земљи'', може да се замисли само као поредак у коме је човек изгубио нека совјства која га управо чине творцем исотирије. Укратко, такав концепт је могућ сао уз претпоставку да људи престају да понашају или, тачније, да немоуг да се понашају као слободне личности. Овакав есхатолишки приказ комунизму веома је стран Марксовој теорији друштва уопште, а посевно његовој теорији комунизма. Довољно је само подсетити на нека битна места. У ''Прилогу критици политичке економије Маркс каже: ''Буржоаски односи производње су последњи антагониситчки облик друштвеног процеса производње. Зато с том друштвеном формацијом завршава предисотрија људског друштва''.

Ову мисао Маркс је поновио на више места. Порука је сасвим очигледна - са капитализмом престаје предисторија, тек тада почиње права историја. Исто тако, став о превладавању ''антагонистичког облика друштвеног начина производње'' никако не значи крај свих других противречности. Вома је категоричан и следећи Енгелсов став: ''Као ни спознаја, ни историја не може достићи свој коначни завршетак у неком савршеном идеалном стању човечанства.''

Исто тако треба одбацити све фаталиситчке интерпретацијек омунизма - да је долазак комунизма неизбежан, спонтана и аутоматска последица друштвеног развоја, посебно економског напретка. Напротив, оснивачи научног социјализма јасно су истакли да комунизам може да буде само дело свесне акција све слободнијаг човека.

У међунарондом социјализму, особито у његовом комунистичком делу, деценијама је комунизам првенствено дефинисан са три критеријума - прво, висок степен развоја производних снага, друго, расподела према потребама и, треће, укидање државе. У овоме је виђена diferentia specifica комунизма у односу на социјализам, од кога он наслеђује друштво ослобођено приватне својине на средствима за производњу и одговарајућих класних потреба и привилегија. Остали елементи су редовно занемаривани или битно потцењивани. Вероватно је најважнији разлог за овакав прилаз тај што су социјалисџтичке револуције најпре победиле у претежно слабо развијеним земљама, где је убрзан економски развој био не само најважнији политички задатак већ и залог опстанка ових земаља у конфронтацији са још моћним и економски много развијенијим капитилаиситчким земљама. У таквом друштвеном и међународном контексту неизбежно долази до силног хипертрофирања економских функција и парамтеара. Уместо да се економски развој и благостање посматрају као средство за остваривање неких дубљих суштина бескласог друштва, они се временом поистовећују са овим суштинама. Последњих година у конципирању појма комунизам постепено се сагледава значај и неких других момената. Тако су неке од најутицајнијих комунистичких партија истакле тезу о друштвеном или ''комуниситчком'' самуправљању као следећој најбитнијој одредби комунизма.

Марксова и Њнгелсова одредба комунизма много је шира и богатија. Чињеница што су Маркс и Енгелс понакад врло лапидарно и узгредно истицали поједине аспекте концепта комунизма ником не даје за право да производно одабира између појединих исказа и узима само оне елементе који су због било којих разлога ''прихватљивији'' од осталих. Једном приликом Енгелс је истакао да ''комунизам није нека доктрина, него покрет''. Слично се изразио и Маркс:

''Комунизам није за нас стање које треба да буде успостављено, идеал према коме стварност треба да се управља. Ми називамо комунизмом стварни покрет, који укида садашње стање...''

Истргнуте из ширег контекста, ове мисли би могле да се узму као ''доказ'' да су Маркс и Енгелс виедели у комунизму само покрет. Наравно, то није тачно. Из многих других њихових изјава, особито оних где су настојали да шире одреде природу комунизма, може се видети да су они у комунизму видели не само покрет већ и концепт будућег типа друштвеног система, па према томе и ''стање''.

Полазећи од најважнији радова оснивача научног социјализма, и каснијих значајнијих прилога марксистикој политичкој мисли, навешћемо неколико најбитнијих елемената појма комунизма схваћеног као друштвени систем. Нагласак је на овим елементима који специфично одређују комунизам. Не наводимо оне елементе који су карактериситчни за социјалистичку или ''нижу'' фазу комунизма, пошто полазимо од става да постоји, у ствари, јединствена формација која се може означити као социјализам-комунизам. Комунизам преузима и начешће продубљује многе елементе већ присутне у социјалистичкој фази. Особито су важни следећи моменти:

Прво, у Марксовом и Енгелсовом конципирању будућег комуниситчког друштва полазна тачка је најпотпунији хуманизам, како се понекад каже тотални хуманизам. Већ у Светој породици пише: ''Ако човек изграђује околности, онда се околности морају изграђивати човечно.'' У Економско-филозофским рукописима Маркс је веома снажно ситакао управо ову, хуманистичку компоненту. Он наглашава да ''примитивни'' комунист остаје у хоризонту приватне својине, јер је првенствено заокупљен расподело, мотивисан тежњом ка ''нивелацији'' и моментом зависти и, затим, долази овај битни став:

''Комунизам као позитивно укидање приватне својине као човекова самотуђења, те стога као стварно присвајање човекове суштине од човека и за човека (јест) стога потпун, свестан и унутар целокупног богаства досадашњег развитка настали повратак човека себи као друштвеног, тј. Човечног човека. Тај је комунизам као довршени натурализам - хуманизам, као довршени хуманизам - натурализам, он је истинско решење сукоба човека и природе, између човека и човека, иситнско решење борбе између егзистенције и суштине, између опредмећивања и самопотврђивања, између слободе и нужности, између идивидуума и рода...''' И, затим: ''Комунизам је позиција као негација негације, стога стваран, за следећи историјски развитак нужан моменат човекове еманципације и повратка самом себи...''

Хуманистичка компонента је и те како пирсутна и у познатој Марксовој веома ситетичкој одредби комунизма датој у ''Капиталу'':

''Комунизам је удружење слободних људи који раде друштвеним средствима за производњу и своје многоборојне индивидуалне радне снаге самосвесно троше као једну друштвену радну снагу.''

Као што се види, Маркс и Енгелс су у хуманизму, у човековом враћању самом себи, видели најдубљи смисао комунизма као новог типа друштвеног система, у ствари, нове цивилизације, прелазак из ''царства нужности у царство слобде''.

Друго, са претходним је тесно повезано њихово стално инсистираењ на значају и неминовности укидања поделе рада. Они су веровали да без позитивног превладавања постојеће поделе рада није могуће потпуно ослобођење човека, свеукупни размах његових стваралачких потенцијала. Кад су се залагали за превазилажење подела рада, имали су у виду не само оне њене облике који одржавају класно раслојавање друштва већ и оне који су доводили до професиналних и стурковних диференцијација. Енгелс у Anti-Diringu јако наглашава значај превазилажења поделе рада и том приликом се позива на следеће Марксове речи из ''Капитала'':

''Машинска производња укида нужност да се расподела радничких група на разне машине устали, као у мануфактури, непрестаном везаношћу истих радника за исту функцију. Како целокупно кретање фабрике не произилази од радника него од машине, може се непрестано вршити смењивање личности а да се процес рада не прекида... Најзад, брзина којом човек у младости научи рад на машини уклања тако исто и нужност да се одређена класа радника цаспитава искључиво за машинске раднике''.

Иситичући как омашинска индустрија већ у оквиру капиталистичког начина производње успољава силно увећану покретљивост радне снаге - што се у овом покрету остварује спонатано, уз велике конвулзије и страдања најамних радника - Маркс је доказао да ће у новом друштву ово бити једна од основних закономерности:

''...како се мењаењ рада сада пробија само као надмоћан природни закон и са слепим разорним дејством природног закона који свуда удара на препреке, само крупна индуастраија совјим катастрофама поставља кап питање живота и смрти да се мењање рада, а отуда и што је могуће већа многостраност радникова, призна као општи закон друштвен производње, и да се односи подесе тако да се тај закон може нормално остваривати. Она поставља као питање живота и смрти... да се чудовишност бедног расположивог радног становишта... замени апсолутном расположивошћу човека за променљиве захтеве рада; да се делимична индивидуа, пуки носилац једне друштвене детаљне функције, замени тотално развијеном индивидуом, за коју разне друштвене функције значе исто толико наизменичних начина делатности.''

Посебни облици изражавања овог битног става виде се у њиховом инсистирању на неминовности превазилажења поделе између интелектуалног и физичког рада и у погледу да се уведе политехнничко образовање.

Треће, висок степен развоја производних снага и материјално изобиље Маркс и Енгелс постулирају не као есенцију или сврху историјског кретања које води у комунизам, већ као претпоставку за остварење других много битнијих вредности, пре свега ослобођење човека од море коју увек носи са собом борба за егзистенцију у ''царству нужности'', ослобађање и развој човекових стваралачких могућности, успостављање људскости као основног мерила и мотива у односима између људи и разних социјалних група и заједница и друштвеним односима у целини. За осниваче научног социјализма висок житвотни стандард и материјално благостање инстурменталне су а неикако фундаменталне вредности. У томе се разликује новија визија комунизма од неких ранијих које су у материјалном изобиљу видели сврху за себе, које су постулирале будућу срећну заједницу као ''рај на земљи'', у којој се мало ради а много троши, у којој се човек мало труди али веома много ужива. Заиста је погрешно и неосновано ако се оваква у основи хедонистичка визија будућег друштва приписује Марксу и Енгелсу. Њихов концепт комунизма разликује се од многих ранијих баш по томе што је ослобођен ове хедонистичке димензије.

Четврто, бескласно комунистичко друштво надилази и радикално докида услове и ондносе опосредоване и отуђене егзистенције. Најдубљи смисао комунизма је укидање свих постојећих облика и извора људске отуђености. Разотуђење мора да захвати све виталне сфере - од производње до културног стваралаштва и других области друштвене својине. У овом контексту су и идеје о одумирању државе и политике као отуђених сфера човековог битисања.

Пето, комунизам је конципиран као интернационални феномен. Маркс и Енгелс нису предвиђали могућности да се комунистичког друштво остварује у границама једне земље или уже групе земаља. Додуше, они су у првој фази свог мисаоног развоја заступали доста слично гледиште и у односу на социјализам. Касније су донекле изменили свој став и допуштали могућност да прелазак из класног у бескласно друштво (он је за њих увек био смисао и суштина социјализма) буде отворен у групи земаља, под условом да се у тој групи налаи већи број крупних, развијених капитлаистичких земаља. С друге стране, кад је реч о комунизму, они су инсистирали да то мота да буде преврат који ће захвалити све разваљене земље. На једном месту они кажу да је комунизам ''...емпиријски могућ само као 'наједном', истовремено произведено дело владајућих народа, што претпоставља универзални развитак производних снага и њима везани развитак светског саобраћаја''.

4. Раднички покрет

Незадовољавајуће интерпретације појма раднички покрет углавном су последица сасвим неадекватних одређења садржаја основног појма политички, односно друштвено-политички покрет, из кога се морају да изводе значења свих других политичких реалитета који у свом називу садрже реч покрет.

Израз покрет не означава само једно од најважнијих обележја човекове егзистенције, друштва и природе већ и значајну филозофску категорију. Овде се неће објашњавати филозофски аспект ове категориј, нити њенњ манифестације у области природе, па чак ни у разним областима друштвеног живота изван политике. (Као што је познато, разни облици организовања и деловања изван политичке сфере такође се означавају као покрети. Тако се говори о покретима у култури, у уметности, о верским покретима и сл.

Друштвено-политички покрет толико је сложен, динамичан, често и флуидан друштвени реалитет да он по својој природи не измиче сваком покушају да се сабије у оквире ригорозне дефиниције. Смисао и садржај овог појма могу се много адекватније изразити навођењем важнијих елемената, његових саставних делова. Битни елементи су:

Прво, друштвено-политички покрети су најшири облик политичког организовања у савременом свету. Наглашавањем речи ''најшири'', жели се истаћи да постоје врло разноврсни поводи и облици политичког организовања који се испољавају у политичком покрету и облици политичког организовања који се испољавају у политичком покрету. Тако, као основ, али и облик политичког покрета може да буде борба за ослобођење класне, националне, професиналне, регионалне, идеолошке и друге политчки релевантне интересе, односно основе политичког груписања.

Друго, друштвено-политички покрети су један од најзначајнијих облика и инструмената артикулисања, груписања, формулисања, конституисања, пропагирања, заступања али и оспоравања битних друштвених, пре свега класно-политчких интереса.

Треће, политичком покрету је инхерентна критика, још важније - оспоравање неких битних елемената, карактеристика постојећег стања, поретка, односа. Покрет иманентно тежи промени. Зато се и истиче да је политички покрет средство друштвене промене. Када Маркс каже ''...немаполитичког покрета који не би био у исто време и социјални'' (Беда филозофије), он мисли управона овај моменат.

Четврто, политички покрет је друштвена групација која не само што жели промену већ је истовремено и споспобна да делује да се оствари жељена промена. Сама жеља за променом још не чини покрет. Потребна је и способност, моћ, могућност акције. Значи, неопходан је минимум унутрашње кохезије, способности да се врши рационална селекција друштвених задатака (циљева), артикулација одређених интереса и усмеравање удуржене политичке енергије. Да би се то остварило, потребно је да политичка групација (покрет) поседује минимум политичке и идеолошке кохезије. Прихватање неких битних заједничких идеја (идеолошка кохезија) служи као средство најширег окупљања. Прихватање заједничких политичких задатака (политичка кохезија) обезбеђује већи степен унутрашње повезаности и акциону способност. Да би се политичка и идеолишка кохезија пренела и на политичку акцију, неопходан је и минимум организационих веза - канала комуницирања и инструменте који ће вршити селекцију циљева и уобличавати политичке захтеве одређене групације.

У политичкој се литератури покрет често идентификује са политичком партијом. Ово гледиште је научно неодрживо. Покрет је знатно шири облик политичког окупљања од партије. Партија може да буде део покрета, штавише, његово језгро и ударна снага, али посотје и политички покрети у којима нема важнијих елемената партијског организовања и деловања. И обрнуто, постоје партије које не поседују својства покрета. Не разматрајући подробније овај сложени однос, наводима само неколико битних елемената разлике. 1) Политичке партије неизбежно поседују знатно већи степен унутрашње идеолошке, политичке и организационе кохезије него покрети. 2) Партије, у правилу, имају јасно означену структуру - састав и границе; покрети имају фиксирана језгра, остали делови су најчешће доста флуидни. 3) Партије имају чланове - покрети присталице. 4) Партије обезбеђују своју ефикасност унутрашњом дисциплином - покрети лојалношћу. 5) Партије се састоје од појединаца (чланова) - покрети могу да укључују и веће организоване групе, па чак и више партија. 6) Партије имају јасно издвојен слој функционера и разруђен апарат - покрети неформалну структуру истакнутих личности. 7) Партије у правилу имају врло разуђену институционализовану структуру - покрети доста тешко уочљиве елементе унутрашњег састава, итд. Све наведене одредбе не смеју се схватити претерано круто. У пракси се могу појавити покрети који ће у неком од изнетих елемента бити веома блиски партијама. И овде, као и у многим другим случајевима, друштвена стварност и политички живот многу су богатији и сложенији и од неразвијених дефиниција, па чак и много ширих одређења.

Друштвено-политички покрети су продукт новије политичке историје, тј. раздобља после велике француске револуције. Двојица истраживача савремених друштвених покрета истичу: ''Утицај друштвених покрета на политичке системе, од времена француске револуције, има централни значај за развој европских друштва.'' Развој друштвено-политичких покрета повезујемо са овим раздобљем зато што су се тек после француске револуције остварили, најпре само у неколико европских земаља, неопходни предуслови за настанак овог облика политичког организовања и деловања.

Које су то претпоставке? То су оне промене у политичким системима и односима које су омогућавале, али истовремено и захтевале, укључивање у полтички живот ширих народних маса, пре свега радничке класе и њој блиских радних слојева. Ово укључивање постало је неопходно зато што је у неколико земаља нова владајућа класа (буржоазија) могла да консолидује своје позиције у борби са снагама ancien regime само ослањајући се на њих. У Француској, али и у неким другим земљама, управо је у овим срединама револуционарна буржоазија нашла своју масовну базу. Други разлог је тај што су они у најразвијенијим земљама већ тада својом бројношћу и концентрацијом у кључним градским центрима постали значајан извор политичке снаге.

Освајање привих крупнијих тековина грађанске демократије - шира бирачка права, слобода штемпе, права збора и политичког организовања - омогућило је политичко активирање ових радних слојева. Развој модерних политичких покрета претпостављао је одређени степен друштвене еманципације ширих нарондих маса, претходно освајање минимума демократских права и слободе. Зато и није нимало случајно што су се они најпре појавили у земљама где су се стекли наведени моменти.

Можемо закључити да су друштвено-политички покрети, особито у овој фази њиховог развоја, израз и средство политичког активирања радних маса, знак њиховог изласка на полтичку позорницу Европе. Диверже у својој познатој студији о политичким партијама истиче да су модерне странке ''рођене онда када су народне масе почеле да играју активну улогу у политичком животу.''

Оснивачи научног социјализма уложили су цело своје дело да би убрзали процес класног освешћивања пролетеријата, што значи да га доведу до сазнања о неопходности самосталног класног образовања. Да би се то постигло, они су морали да теоријски припреме и политички убрзају разлаз између буржоазије и оних слојева пролетеријата који су ушли у политички живот под њеним окриљем, бијући њене битке. ''Манифест комуниситичке партије'' и позната ''Адреда Централне управе Савеза комуниста'' (из 1850) снажан су пледоаје за идеолошко и политичко осамостаљивање радничке класе. Петнаест година касније Маркс наглашава:

''У своој борби против колективне моћи радничких класа пролетеријат може да делује као класа само ако се конституише као посебна политичка партија, супростављена свим старим партијама које су основале поседничке класе. Ово конституисање пролетеријата у политичку партију је неизбежно да би се осигурао тријумф социјалне револуције и њеног крајњег циља: укидање класа.''

Лењин је често наглашавао да ''у својој борби за власт пролетеријат нема другог оружја осим организације''.

Да је пролетеријату потребна посебна и самостална класна организација - то је данас широко прихваћено. Оваква је организованост подједнако неопходна и у борби за основне, дугорочне циљеве и за решавање непосредних економских и друштвених захтева и проблема. То је сигурно једно од најважнијих објашњења зашто су баш из радничких средина поникли не само најбројнији већ и готово сви најважнији политички покрети у новијој историји. Међутим, постоје још неки разлози због којих је политичко активирање радничке класе имало значајну улогу у појави модерних политичких покрета. Наиме, друштвеном бићу радничке класе ингерентна је тежња ка дружењу, повезивању са припадницима сопствене класе и организовању. Ово се особито снажно испољавало у такозваним формативним фазама конституисања радничке класе. Соучене с окрутним условима експлоатације, ишчупане из својих ранијих социјалних средина (најчешће села) где је посотјао неки облик заједништва и друштвености, људских и друштвених веза, радничке масе су доста брзо почеле да се окрећу према разним облицима свог класног повезивања. У разним друштвима, клубовима, секцијама, групама и организацијама оне су нашле бар делимичну компезацију за друштвени живот који су изгувиле напуштањем сеоских заједница, као и за усамљеност, сиромаштво и опресивност егзистенције у квартовима и населјима пролетерске беде. У својој студији о социјализму и радничком покрету Сомбарт овако образлаже склоност радника ка класном организовању:

''Љубав према маси и респект према њој потиче непосредно из заједничког живота сваког појединог најамног радника са хиљадама других који су као и он, које не везује ништа друго до заједнички рад у служби послодавца... Оно што капитлаизам намаца на јенду гомилу у великим градовима и индустријским центрима, то је неуређена маса појединих бића, која су се потпуно прекинула са прошлошћу и растргла све везе заједнице... Једини му је (раднику - прим. Б.П.) ослонац друг исте судбине, који исто тако не значи ништа као појединац... Њему се придружује, постаје друг, и тако настаје гомила другова коју не карактерише индивидуалност појединца, ни заједничка тенденција, него велика количина, маса. Никада у историји није било толико људи присно сједињених у заједничком покрету, никада у историји није био моменат скупог деловања масе тако јасно обележје једног покрета као код пролетерског покрета... Припадање својој класи значи у крајњој линији за пролетера исто што је некада за друге значило припадање племству, родбини, граду, држави: он се поноси што њој припада - proletarius sum.''

Наведени став очигледно носи трег времена - прво издање Сомбартове књиге појавило се почетком овог века. Фројдовски психологизам је очигледно присутан. И поред тога Сомбарт добро уочава неке везе између друштвеног бића радничке класе и њене изразите склоности ка грађењу самосталних класних организација. Треба истаћи да се ови подстицаји налазе како у условима живота радничке класе тако и у карактеру најамног рада. Штавише, посматрано дугорочно, овај други моменат има већи значај. Тежња ка организовању, која је иманентна радничкој класи, има своје корене у друштвеном карактеру рада - организацији и карактеру процеса рада у коме она суделује. Трајна концентрација већег броја најамних радника на релативно малом простору и организован процес рада што га обављају - неизбежно их упућују на идеју класне организације.

Најзад, треба истаћи да је изразита склоност радника ка организовању врло тесно повезана са карактером и интензитетом друштвених аспирација које се обликују и афирмишу у њиховим радовима. Док друштвено биће других радних експлоатисаних слојева рађа потребу за парцијалним реформама, радничка класа тражи најбоље промене. Обим задатка, шириина циљева са којима су радници често улазили у политички живот такве су природе да њихово остварење претпоставља огромну политичку енергију и концентрисану друштвену моћ. А то може да обезбеди само организовано класно наступање.

Када се истиче да су наведени моменти имали пресудан значај за изразито организовано наступање најамних радника, то не значи да су увек сви радници, или чак и већина њих, били мотивисани овим моментима. Посматрано у целини, они садрже објашњење феномена високе тежње радника ка класној организованости. Ту се налазе одговори на кључно питање зашто је њима организација потребнија него многим другим модерним социјалним и класним групацијама.

У изградњи савремене концепције појма раднички покрет мора се полазити пре свега од теоријских анализа оснивача научног социјализма, који не само што су били савременици појаве и развоја првих радничких покрета већ су и врло пажљиво испитивали, теоријски осмишљавали и уопштавали овај процес. Поред тога, теоријску концептуализацију овог феномена треба нужно ослонити на раније наведене основне елементе појма политички, односно друштвено-политички покрет. Другим речима, у појам раднички покрет морају се уградити главни елементи концепта политички покрет. За марксистичку интерпретацију појма раднички покрет најважнија су следећа два момента:

Прво, раднички покрет се јавља и развија у функцији ласне борбе, између капитала и рада, послодавца и најамних радника, буржоазије и пролетеријата. Ово мора да буде полазна тачка сваког покушаја да се дубље проникне у суштину појма. Радничко класно организовање појављује се истовремено и као продукт, али и као средство и фактор класне борбе. Интезитет, обим, метод и облици класне борбе најнепосредније утичу на конституисање, развој, облике и масовност радничких покрета. У социјалним срединама са неразвијеним облицима класне борбе не може се очекивати развијеније радничко класно организовање (покрет). И обратно, тамо где не посотје развијени облиц радничког класног организовања (покрет), не могу се очекивати ни оштрији и организованији видови класне борбе. Треба поћи корак даље и рећи да настанак радничких покрета означава преломну тачку у историјском процесу класних борби - они доносе институционализацију класног сукоба. Они су сведочанство и средство прелаза из ниже у вишу фазу класне борбе. Пре појаве радничких покрета сукоби интереса, и на њима засноване конфронтације између капиталиста и радника, имали су спорадичан, спонтан, неорганизован, локалан, у великој мери неартикулисан политички и друштвени смисао. Раднички покрети су настали у фази развоја класне борбе када је пролетеријат био оспособљен за конфронтацију на вишем нивоу класне организовансоти и класно-свесне усмерености.

Друго, појава и развој радничких покрета најнепосредније су везани с процесом класног освешћивања пролетеријата. Историјски процес идеолошке еманципације пролетеријата, његовог ослобођења до доминантног утицаја буржоаског погледа на свет, утицаја разних грађанских идеологија, религијске свести и сл, веома је сложен и дуг. Протекле су многе деценије, у неким земљама су била потребна чак и столеће пре но што су већи делови класе најамних радника дошли до сазнања о заједници и посебности својих класних интереса. Прерастање класе најамних радника у модерни пролетеријат је и суштина процеса класног освешћивања радника - било је обележено многим потешкоћама, успонима и падовима. Неки аутори овај процес назвају пролетеризацијом радничке класе. Маса најамних радника постаје пролетеријат, ''класа за себе'', тек онда када се потпуније, дубље и трајније оствари њихово класно осешћивање, када значајнији делови класе постану ''класно свесни''.

Шта означава и претпоставља процес класног освешћивања најамних радника? Које су најважније димензије класне свести? Негативан начин означавања овог процеса је истицање чињеница које сведоче о потискивању и уклапању утицаја разних непролетерских идеологија (грађанска, ситнобуржоаска, религијска свест). Позитиван начин се може изградити следећим елементима: а) сазнање да сви најамни радници без обзира на струке професије и гране привреде, имају сличне или истоветне и заједничке (класне) интересе, б) сазнанје да се интереси радника налазе у манје или више непомирлјивом сукобу да интересима класе послодаваца и в) сазнанје да се интереси радника могу успешно бранити и афирмисати само организованом борбом са послодавцима. Наведени моменти су главни састојци елементарне класне свести. Виши ниво претпоставлја усвајање става да постојећи класни поредак није најболји или једини могућ, да је могућна и неопходна радикална алтернатива, поредак у којем неће бити класне експлоатације, привилегија и доминације. Другим речима, виши ниво свести значи прихватање идеје о могућности другог, бољег, праведнијег типа друштва - укратко прихватање на један или други начин идеје социјалиситчке алтернативе. Овде се мора посебно упозорити на замке позитивистичког приступа концепту класне свести који ову категорију настоји да редукује на ниво свести такозваног просечног радика или је третира као механичку резултанту која одржава скум ставова, погледа на свет ''типичних за радничку масу''. На ово је посебно скренуо пажњу Лукач када је истакао да је класна свест ''до свсести доведени смисао хисторијског положаја класе'' (Историја класне свести).

Процес класног освешћивања пролетеријата не само што је дуг и сложен већ је истовремено и историјска тенденција која се у границама класног друштва у правилу врло ретко може реализовати ''до караја''. Наиме, врло је упрошћено и нетачно гледиште да се овај процес, једном отворен, брже или спорије, али у сваком случају снагом историјске неминовнсоти, приводи свом крају у смислу да ће сви радници или огроман део најамних радника постати класно свесни у великом историјском значењу ове категорије. Бројни показатељи уверљиво сведоче о томе да овај процес није ''довршен'' у горњем значењу ни у једној капитилаиситчкој земљи. Ако, на пример, огромна већина најамних раника САД остаје већ деценијама идеолошки заробљених двеју великих странака америчке буржоазије, то показује да процес класног освешћивања у размерама целе класе није у овој земљи одмакао даље од најелеметарнијих првих корака и домета.

Процес класног освешћиваеа пролетеријата испољава неколико видова неравномерности. Прво, у неким земљама деценијама, па чак и столећима свест огромног дела најамних радника никако се не ''одлепљује'' од елементарног нивоа класне свести, који се понекад у марксистичкој литератури обележава као ''тредјунионистичка'' свест или као долажење пролетеријата до економског хоризонта класне свести (радници су свесни посотјања заједничких економских интереса за које се боре у ужим локалитетима - али немају ниво - полтичке свести). Друго, неравномерности и заостајања у просецу класног освешћивања испољавају се у идеолошкој диференцираности пролетеријата једне земље. Док је један део радника дошао до вишег (политичког) нивоа класног освешћивања, други се крећу у равни економистичке или тредјунионистичке свести, а трећи нису досегли ни тај ниво. И треће, није искључена и могућност инволуције, ретроградног кретања класне свести - под одређеним околностима може да дође допоновног дубљег продора грађанске и друге непролетерске свести, на пример, до ширења слоја најамних радника који се уклапају и утапају у постојећи поредак, прихватају га као задовољавајући оквир сопствене класне егзистенције, па чак и својих класних и групних тежњи.

Идеолошке, политичке и функционалне везе између процеса класног освешћивања пролетеријата и развоја радничких покрета врло су тесне и дубоке. Инхерентна различито радничких покрета има своје корене пре свега у овој области.

Маркс је поебно наглашавао значај овог момента у развоју радничких покрета. Истицао је да су класне борбе које не прелазе границе предузећа обележје економског покрета, а оне које су израз свести о заједници интереса свих најамних радника политичког покрета пролетеријата.

''Сваки покрет у којем радничка класа иступа као класа против владајућих класа и покушава да их ограничи притиском споља је политички покрет. ...покушај у појединачној фабрици или чак у појединачној грани привреде да се од појединих капиталиста изнуди краћи радни дан је пример економског покрета. С друге стране, покушај да се изнуди закон којим се уводи осмочасовни радни дан и сл. је политички покрет. На овај начин из појединачних економских покрета свагде израста политички покрет, тј. покрет класе са циљем да се обезбеде њени интереси на општи начин, на начин који поседује облик опште друштвене принуде. Док ови покрети претпостављају одређени степен претходне организације, они су са своје стране средство развијања ове организације.''

На више места Маркс је истицао како је класно освешћивање пролетеријата основна претпоставка превазилажења унутрашњих подела у класи најамних радника и формирања модерног радничког покрета. У ''Беди филозофије'' он посебно испитује како механизам капиталистичког начина производње удаљава раднике једне од других истицањем разних момената конкуренције, струковне и гранске диференцијације, али су истовремено на снази чиниоци који временом доводе до јачања елемената интеграције класе.

Поред наведена два основна одређења суштине и садржаја појма раднички покрет, у развијенију концепцију морају се укључити још неки важни елементи:

Прво, да би једна организација могла да буде раднички покрет, или његов интегрални део, неопходно је да се њено чланство и њене присталице углавном регрутују из редова радничке класе (класни основ). Главна упоришта и извори подршке морају да буду у радничким срединама. То, наравно, не икључује могућнос да један део чланства и присталица, или подршке, долази из других средина, али је битно да сами радници дају одлучујући печат целој организацији.

Друго, то су организације које првенствено служе одбрани и унапређивању битних социјално-еконосмких и политичких интереса радничке класе. Ове организације могу да афирмишу интересе и аспирације и неких других категорија радних људи, али њихова основа прокупација треба да буде заштита и унапређивање интереса најамних радника.

Треће, организација за коју се тражи статус радничког покрета мора да гарантује принцип добровољности приликом путврђивања чланства или, прецизније, припадности. Покрет се састоји од група и појединаца који су својим колективним и индивидуалним искуствима дошли до сазнања о потреби удруживања и удруженог деловања у правцу остваривања одређених принципа, идеала или захтева. За покрет је битно да посотји лично опредељљењње према постојећем друштву, његовим институцијама и вредностима, а такво опредељење не мора да постоји тамо где се у организацију ступа под принудом.

Четврто, организација мора да буде релативно независна и способна да критички оцењује основне институције и центре моћи постојећег поретка. Намерно смо употребили израз релативно независна, пошто се у савременим друштвима све мање може говорити о апсолутној независности. Чак су и организације које представљају стварну опозицију и негацију посотјећег релативно независне, јер владајуће институције и друштвене норме на неки начин условљавају, па у извесној мери и ограничавају њихово понашање. Битно је да организацијек оје делују у оквиру радничког покрета буду самосталне у заузимању ставова и у њиховој реализацији. То значи да иамју такав статус да представници владајућег система не могу да има намећу ставове и контролишу (политички) њихову делатност. Ако се прихвати овакав став, јасно је да радничког покрета нема тамо где политички представници постојећег поретка, ''носиоци политичке моћи'', утврђују циљеве, облике организовања, оквире и правце активности организација, где су идеје, тежње и захтеви ограничени и ограничавани хоризонтом датог, посотјећег система вредности и институција, или, упрошћење речено, достигнутим степеном друштвеног развоја.

Са развојем класног друштва, радничке класе, облика и интезитета класних борби, форми и фомашаја класне свести неизбежно се мењају и облици класног организовања пролетеријата. Раднички покрет очигледно није статичка категорија. Историја радничких борби и покрета вележи стално нове облике и садржаје.

5. Социјалиситчки покрет

У најширем значењу, овај се израз употребљава као ознака за оне организоване друштвене и политичке снаге које су изједначавају, залажу и боре за успостављање социјалиситчког типа друштвених односа. То су оне политичке снаге које у принципу одбацују било који облик класне доминације и експлоатације, нарочито капиталиситчке, и полазе од става да је социјализам не само могућ и вероватан већ и закономерна тенденција развоја савременог света. С друге стране, не мора се усвојити теза о апсолутној неизбежности социјалистичког преврата. Социјалиситчки покрети су политички субјект, носилац борбе за радикални социјалистички преображај друштва. Најзначајнији облик и, истовремено, језгро социјалистичких покрета у већини земаља су политичке организације (радничке и друге партије које су опредељене за социјализам). Појава стабилних и масовних социјалистичких покрета у највећем броју случајева је индикатор развијенијег степена идеолошке еманципације пролетеријата и других радних слојева становништва. Када знатнији слојеви радничке класе постигну виши степен класне свести (када од ''класе по себи'' еволуирају у ''класу за себе''), припремљен је терен за појаву и развој модерних социјалистичких покрета. ПРет тога су могуће разне социјалситичке секте, завернеичке групе, образовна и пропагандна друштва, али не и покрети који мгоду да врше притисак на постојевћу класну структури и да дејствују у правцу њеног превазилажења.

Сваки социјалистички покрет по дефиницији представља спој, синтезу социјалситичких идеја (различкитих интерпретација ових идеја) са организвоаном моћи која израста из радничке класе и других слојева и група радних људи. Овај специфичан спој (синтеза) разликује социјалистичке покрете од свих других организованих политичких снага савременог света. Различитост, плурализам социјалиситчких покрета у крајњој је линији последица разноврсности састојка који сачињавају ову синтезу. Разликују се не само теоријски и идејни садржаји који сачињавају идеолошку потку покрета већ и друштвено биће делова радничке класе и других радних људи који представљају материјалну снагу социјалиситчких покрета.

Изрази раднички и социјалиситчки покрет нису синоними. Постоје организације које аутентично изражавају и афирмишу (неке - најчесшће парцијалне) интересе радника (зато представљају део или целину једног радничког покрета), али се не опредељују за радикалну друштвену промену (социјализам). Своје концепције и политичку акцију ове организације задржавају у границама неких базичних институција постојећег поретка. Типичан пример су раднички синдикати у САД. Према томе, не мора свака организација радничког покрета да буде истовремено и део социјалиситчког покрета. На другој страни овог односа налазе се сличне могућности. У склопу социјалиситчких снага савременог света посотје субјекти (покрети) који се не могу истовремено дефинисати и као раднички (покрети). Разлог је тај што њихова база и њихово чланство нису најами радници и што главни мотив њиховог посотјања и деловања није борба за итнересе радничке класе. Пример за ово су неки народни покрети у неразвијеним земљама, који се изјашњавају и боре за социјализам, али им у целини недостају извесни елементи да бисмо истовремено могли да их третирамо и као раднички покрет.

6. Комуниситчки покрет

У комунистички покрет укључујемо оне организоване друштвене снаге које се залажу за комунизам као коначни циљ и која на један или други начин полазе од теоријског наслеђа Маркса, Енгелса и Лењина. Кажемо ''на један или други начин'' зато што су данас веома испољене разлике у интерпретацији и начину прихватања овог наслеђа код појединих комунистиичких партија (односно покрета). И поред ових разлика, тешко би било спорити да ове организације представљају комунистичку партију или комунистички покрет у ослобођеној земљи.

Израз комунистички покрет обухвата ужи део савремене друштвено-политичке стварности него појам социјалиситчки покрет. Ово би могла да буде парадоксална тврдња ако се зна да у свету постоји много више комунистичких него социјалиситчких партија. Констатација је ипак тачна, пошто комуниситчке паритје и покрети несумњиво представљају део - и то значајан - организованих социјалистичких снага савременог света. У том смислу оправдано је тврдити да су оне и део социјалиситчког покрета. С друге стране, сасвим је сигурно да многе социјалиситчке покрете не можемо поистоветити са комунистичким. Поред комунистичких партија постоје и многе друге социјалиситчке снаге, и зато кажемо да је ово ужи појам.

Diferentia specifica комунистичког покрета је нарочито у: а) вишем нивоу теоријске свести који комунисти уносе у политичке борбе, б) већој доследности, одлучности и радикализму у борби за револуционарни преврат, в) настојању да се стално повезују у једниствену политику посредни и даљи циљеви, тактика и стратегија покрета, г) већем наглашавању интернационалне димензије револуционарне3 борбе пролетеријата, и д) специфичан облик полтичке организације. Овај послесњи моменат има особито велики практичан значај. Комуниситчки покрет је увек придавао већи значај полтиичком организовању пролетеријата него било која друга групација међународног социјализма. У крилу овог покрета развијен је тип револуционарне полтиичке организације који поседује изразито велику унутрашњу компактност, мобилност а често и ефикасност дејства. О неким од ових мемената, посебно о последњем, виће више речи касније. Позната Марксова и Енгелсова одредба специфичних елемената овог појма ни данас није ништа изгубила од своје актуелности.

''Комунисти се разликују од осталих пролетерских партија само тиме што, с једне стране, они у различитим националним борбама пролетера истичу и проводе заједничке, од националности независне интересе целокупног пролетеријата, а с друге стране тиме што они на различитим степенима развитка, кроз које пролази борба између пролетеријата и буржоазије, стално заступају интересе целокупног покрета.

Комунисти су дакле у пракси онај део радничких партија свих земаља који је најодлучнији, који стално гура даље, они теоретски предњаче осталој маси пролетеријата разумевањем услова, тока и општих разултата пролетерског покрета.

Најближи циљ комуниста јесте исти као и свих осталих пролетерских партија: формирање пролетеријата у класу, рушење буржоаске владавине, освајање политичке власти од стране пролететеријата... Комунисти се боре за непосредне циљеве и интересе радничке класе, а истовремено се боре за будућност покрета.''

7. Међународни покрети - раднички, социјалистички и комунистички

а) Међународни раднички покрет

Од свих појмова из ове скупине овај је сасвим сигурно најмање одређен. Анализом многобројних текстова у којима се овај израз употребљава лако се може закључити да они који се њиме користе најчешће избегавају да прецизирају шта под њим подразумевају. (При том се често полази од предпоставке да је смисао и саджај појма толико јасан да се ''подразумева''.) Затим се може уочити да се израз користи као ознака за веома различите садржаје. Постоје два карактериситчна прилаза у интерпретирању садржаја овог појма: а) такозвана ужа интерпретација укључује у међународни раднички покрет само оне радничке и социјалиситчке снаге које поседују већи степен теоријске свести и које су радикалније у постављању битних захтева радничке класе и борби за њихову реализацију, и б) шира концепција која настоји да обухвати све најразличитије облике организовања радничке класе и испољавања социјалиситчких идеја.

Које од наведена два значења треба прихватити као тачно, ближе савременој политичкој стварности? Ниједно. Полазећи од раднијих разматрања о суштинским одредбама појма политички покрет (који увек претпоставља известан минимум заједништва, идеолошке и политичке кохезије, способности да се остварује бар донекле координирано дејство у жељеном правцу), сасвим је сигурно да такав међународни ентитет не постоји.

У савременом свету не постоји интернационална заједница, ентитет (не у смислу организације, јер тога очигледно нема) који би поседовао и најелементарнији минимум неопходне кохезије у области идеологије и политике, а да и не говоримо о организационој повезаности и кординацији иницијатива и акција. Многобројне радничке организације, које делују у различитим друштвеним околностима, толико се међусобно разликују да су јединствено у ставовима и координира акција у правцу остварења одређених заједничких циљева данас практично сасвим искључени. У време када су циљеви за које боре поједини раднички покрети веома различити, сигурне не постоји основни предуслов за координирану акцију.

Упркос свему, овај израз се и данас веома много употребљава. То се пре свега објашњава још снажно присутном конвенцијом. У првим фазама развоја самосталног класног покрета, док је он био претежно ограничен на европско подручје, постојао је много већи степен идеолошке и политичке сличности као и организационе повезаности. У то време било је много више основа да се гоовори о међунарондом покрету. Када данас сусрећемо или употребљавамо овај израз, то је прихватљиво само у случају ако то чинимо у смислу одређене конвенције, ако њимњ жњлимо да укажемо на свеукупност различитих самосталних покрета и организација. У сваком случају, морамо стално имати у виду да међународни раднички покрет као реални интернационални политички феномен stricto sensu не постоји.

С друге стране, израз је значајан део традиције међународног социјализма и револуционарних борби широм света. У том смислу он и данас има неумњиву вредност. Коришћењем овог израза врло често се настоји нагласати интернационални карактер радничке класе и пролетерских борби. Због тога у многим интерпретацијама овај термин није вредносно неутралан. Он више изражава ставове и хтења појединих аутора и организованих радничких и социјалиситчких снага о томе ккава би требало да буде унутрашња структура организованих радничких снага широм света, него објективан израз о реалним односима.

Уместо израза међународни раднички покрет, за научну комуникацију много је адекватнији термин савремени раднички покрет. Уколико се желе обухватити још шире прогресивне и револуционарне снаге, може се користити термин ''савремени раднички и социјалиситчки покрети'' или ''раднички и социјалиситчки покрети савременог света''.

б) Међународни социјалиситчки покрет

Овде се сурсрећемо са веома сличним проблемима, као кад је реч о изразу међународни рандички покрет. Израз се веома широко и сасвим неадекватно употребљава. И овде има доста политичког прагматизма и елемената политичке традиције и духовне конвенције. Израз упућује на закључак да постоји међународни ентитет, организоване социјалиситчке снаге које су толико међусобно повезане да могу у извесној мери координирати и усмеравати своју активност. Сасвим је очигледно да данас такав ентитет не посотји. Мноштво разноврстних субјеката боре се за социјализам обележавају тако различити међусобни одности, који испуњавају целу гаму односа - од најприснијих савеза и сарадње до тоталних раскида и конфронтација - да је сасвим илузорно говорити о међународном покрету. У сваком случају, није правилно употребљавати овај израз у једнини - поједине струје и групације чак су и у новијој историји социјализма деловале као међународни покрет. С друге стране, израз међународни социјалиситички покрет много је адекватније одражавао стварност међународног социјализма у неким ранијим фазама његовог развоја, особито у другој половини прошлог века, јер је у то време био присутан доста висок степен међусобне солидарности, сарадње и заједништва у односима између готово свих крупних снага међународног социјализма. Институционални израз и шптврда да је у то време постојао међународни социјалистички покрет су велике међународне организације које су тада окупљале и обједињавале готово све значајније социјалиситчке снаге - Прва и Друга интернационал. У ствари, Прва интернационала се највише приближавала стању које се може означити као међунаронди социјалистички покрет. Она је била не само центар окупљања, размене информација и сарадње већ и средство усмеравања, координације акције. У Другој интернационали ове су компоненте биле много мање заступљене, али је она ипак, на једној врлој широкој основи, окупљала највећи дао организованих социјалиситчких снага.

После великог расцепа у међународном соицјализму крајем првог светског рата, више се не може основано говорити о међунарондом социјалистичком покрету. Социјалистичке снаге се деле и поларизују у велике идејно-политичке и организационо-политичке формације, које не само што не сарађују (не координирају своје политичко деловање) већ су и врло често ангажоване у дубоким и жестоким међунарондим сукобима. Још важније: у реалним класним борбама и политичким сукобима ове су групације често заузимале сасвим опречне ставове и улоге. Правац њихових политичких дејстава био је такође веома различит, све до потпуне опречности. КАда различитост, подељеност и међусобни сукоби постану тако значајно обележје односа између социјалиситчких снага, не може се више говорити о посотјању једног (још мање јединственог) међународног социјалиситчког покрета. У овој анализи осбито је значајан елеменат подељености и сукоба, а не децентрализације, полицентрализма, аутономије и плурализма зато што су први искључивали могућност међународних покрета, а други не. Из чињенице да организоване соицјалиситчке снаге у протеклих пола века нису имале карактер међунарондог покрета никако се не може изводити закључак да такав тип заједнице нер може да постоји у будућности. Ово посебно стога што се међународни покрет не може да поистовећује са постојањем међународног директивног центра. Међународни покрет је сасвим могућан и у контексту односа између потпуно самосталних социјалиситчких покрета, идејно-политичке различитости и разруђености као и децентрализованих односа. Битно је да посотји спремност за сарадњу и да се у најопштем смислу делује тако да линије акције нису опречне, већ у основном конвергентне. Значи: битно је да се политичка енергија и снага не троше претежно на међусобне обрачуне, већ на убрзавање историјског процес прелаза из класног у бесклано друштво.

в) Међународни комуниситчки покрет

Од свих међународних рандичких и социјалиситчких ентитета који се означавају изразом међународни покрет, комунистичко крило међународног социјализма у једном раздобљу свог развоја најпотпуније је одговарало критеријумима које намеће такав тип међународне заједнице. Током неколико децинија комуниситчко крило је стварно било у свему међународни покрет. Комунистичке партије су у овом раздобљу оствариле већи и виши степен идеолошке, политичке и организационе кохезије него што је то постигнуто у било ком другом случају у историји међународног социјализма.

Данас то више није тако. Од 1948. године, када је КП Југославије одбила да се повинује ауторитету ''међународног центра'' и почела да самостално изграђује своју унутрашњу и спољну политику, отворен је процес дубоких променеа у односима између комуниситчких партија, па стога и у структури њихове међународне заједнице. После сукгова између совјетске и кинеске партије односи су се толико променили да се више не може конзистентно употребљавати израз међународни комуниситчки покрет. Очигледно више нема истоветности, а понекад ни веће сличности у концепцијама, нема више ни међународног центра који би својим ауторитетом могао да обезбедити ефикасну координацију акције, што значи да наведе све партије да усвоје исту политичку линију. Најважнији доказ је ипак то што неке партије, укључујући и известан број најснажнијих, више нису у стању да остваре ни најнижи степен усклађивања ставова, координиране акције и сарадње. Напротив, односе ових партија карактерише крупно разилажење, па чак и отворени политички сукоб. Оне се изјашњавају и боре не за сличне или конвергентне, већ, понекад, за сасвим опречне политичке ставове и циљеве.

И поред тога израз међународни комунситички покрет још се употребљава. Понекад је то више знак одређене конвенције, традиције, него неспремности да се прихвате нове реалности односа снага и структуре комплекса комуниситчких партија. У неким случајевима израз се задржава искључиво као terminus techicus без придавања било каквих вредносних елемената. Ипак, у неким случајевима инсистирање на овом термину одражава и одређене политичке прилазе и интересе - упорно одбијање да се прихвати нова констелација односа у свету комунистичких партија. Тада је инсистирање на овом изразу саставни део настојања да се поврати превазиђени тип односа, да се спречи процес еманципације комуниситчких партија од власти и утицаја оних који и даље полажу право да говоре ''у име покрета'' и задрже позицију међународног ''центра''.

8. Појмови и пракса

Наведене одредбе кључних појмова треба схватити као помоћ при истраживању, а не као замену за научну анализу. То су више битни индикатори него чврсти оквири у које треба ''смештати'' друштвену стварност, много више апроксимативне него апсолутне категорије, много више индицирање правца истраживања и области стварности него готови узори или шаблони. Релативна важност и заступљеност појединих елемената неизвежно осцилира од случаја до случаја. Ако смо, на пример, у случају појма раднички покрет навали седам или осам елемената, то не значи да се они налазе у неком строго утврђеном хијерархијском реду и да сви морају да буду заступљени у свакој конкретној ситуацији. Док ће у једној земљи већу важност и ''тежину'' имати моменат идејно-политичке кохезије и самосталности, у другој нагласак може да буде на акционој самосталности. Делимично или потпуно одсуство неког од наведених елемената не може да буде а priori доказ да одређена организација није део радничког покрета, или да се не може прихватити као део социјалиситчких снага. Примена наведених аналитичких иструмената мора да буде конкретна, флексибилна и кртичка.

Нарочито треба упозорити на покушај да се наведен одредбе користе као чврсте дефиниције, шаблони и модели који омогућавају ''чисте'' класификације и поделе без остатака. У друштвеном животу уопште, а у овом његовом сегменту посебно, таквих подела и класификација није било нити ће их бити. Потпуно је нереално очекивати да ће било какви аналитички инструменти омогућити чврсте и ''чисте'' поделе, ситуације без такозваних граничних случајева. Напротив, у животној стварности увек се суочавамо баш са таквим ''граничним'' случајвеима. У пракси радничког организовања и класних борби сусрећемо се с организацијама које су ''делом економске'', ''делом политичке''. Нарочито су могуће често дилеме око тога да ли одређена економска или политичка организација може да се третира као раднички покрет. Поменимо само многе случајеве синдикалних организација у појединим земљама у развоју које су у знатној мери изгубили полтиичку самосталност прихватајући подређен статус у односу на владајуће снаге. Сличних случајева има и у неким развијеним капитилистичким земљама. Где је граница самосталности преко које нека организација губи својство радничког или социјалиситчког покрета?  Сасвим је сигурно да се таква граница не може дефинисати општим терминима, једном заувек и за све ситуације. Био би најгрубљи формализам ако се у анализу не би укључио друштвени карактер владајућих политичких снага које се налазе у надређеном положају према одређеној радничкој организацији, на пример синдикату. Значи, појмови које смо овде одредили траба да послуже као аналитички инстурменти, као средство конкретне научне анализе, а никако као замена за такву анализу.

''Радничка Читаоница''/''Доба хероја''

јул-август 2008. године

Елекстонска обрада: vihor92@gmail.com