СВЕТОЗАР

МАРКОВИЋ

САБРАНИ СПИСИ

 

 

НИШТАВИЛО ПАРЛАМЕНТАРИЗМА У АУСТРО-УГАРСКОЈ

 

Хрватски сабор распуштен је[1] пре но што је и започео свој рад. Милетићева интерпелација хрватском министру у Угарском сабору због продаје крајишничких шума - одбачена је. Браћо Срби и Хрвати, јесте ли сити парламентарне игре у Угарској?

 

Зашто се држе сабори? Зашто дангуби и троши народ трчећи сваки час на изборе? Зашто се боре и треше своје време и своју умну снагу најбољи синови српског народа да само продру у саборе ''народни људи''? Зашто се сва умна народна снага, сва ватра родољубива концентрише око парламентарне политичке борбе?

 

На саборима се скупљај најбољи људи претставници целога народа - или, боље, свију народа у Угарској. Цељ им је, као и свим народним саборима, да већај о добру народа: како ће најбрже да се рашири просвета у народу, како да се спасе сиротиња од поплаве, како да се сачува народно имање (н. пр. Шуме крајишничке) у корист народу, како да се умањи пореза, како да се прошире установе за грађанску самуправу и слободу личности? и. т. д. Ето то је посао саборски. Па види ли српско-хрватски народ какве год хасне од овог пословања саборског? Ето како види, Хрватском народном сабору не дају ни да почне свој рад. Мађарска господа терају спрдњу са правима и потребама народним; јер на Угарском сабору довољно је само да се предложи што у корист српског народа, па да одмах буде одбачено огромном већином.

 

Ми смо већ говорили више пута у ''Раднику'' шта значи сав парламентарни рад у Угарској и Аустрији[2]. То није радња народног претставништва - договор целог народа о својим потребама. Не! То је поље за владине интриге. То је справа којом владалачка господа свију нарадности и свију вера у Аустро-Угарској хоће да одрже царство и краљевство - светлу харбуршку династију у свој господски положај. На том пољу пали се мржња једног народа против другог - мржња која даје влади средства да угуши слободу свију њих без разлике, да огули све, да углупљује све.

 

Најбољи је доказ томе нови закон о устројству жупанија и слободних вароши у Угарској. Самоуправа жупанијска - највећи понос маџарске уставности - уништена је законом у 1871. години, пошто је вековима била призната. То је награда маџарском народу за његову верну мржњу против Срба, Румуна и других Немаџара у Угарској. Једном речи, парламентарна лагарија у Аустро-Угарској није од косристи ниједном народу а од штете је свима.

 

Али ми се обраћамо само браћи Србима и Хрватима, јер су нам они најпречи. На што се бавити једним послом, ђоја у корист народу, који само шкоди народу? На што трошити народгну снагу узалуд и тражити лека у ништавном парламентраизму, кад је његово ништавило тако очевидно. Парламентаризм у Аустро-Угарској не доноси ништа осим понижења оним народима што се звоу ђоја на влади - а шта друго може донети српском и хрватском народу? Зар да се довека погађамо са господом швапским и маџарском колико да им плаћамо што владају над нама? И да од ње довека тражимо човечанска и народна права као неку милостињу?

 

Већ је крање време да Срби и Хрвати увиде да они немају ништа псола у парламентима који се скупљају под круном св. Стефана. Крајње је време да увиде да њима не треба држава Аустро-Угарска. Својим вечитим погађањем са ''круном'' и ''државом'' они само продужују опстанак ''круни'' и ''држави'', а народу је у интересу да их што пре нестане.

 

Никакво погађање са круном и државом Аустро-Угарском - то ваља да је опште уверење спрског и хратског народа. Борба свију свесних родољуба треба да се сведе на то да се у српско-хрватском народу укорене основне мисли: да је српско-хрватском народном развитку штетна држава св. Стефана као год и империја хабсбуршка. Да је треба уништит. Ако је св. Стефан могао остављати своју сјајну круну, своје челик-мачеве и своје отрцане порфире у наслеђе својим потомцима - он никада није имао права да оставља у наслеђе земљу у коју никад није ни мотиком ударио, а још мање да оставља у наслеђе живе људе који живе на тој земљи. И ако има данас још таквих глупака који поштују то ''право'' и признају га наследницима св. Стефана - Хабсбурзима - српско-хрватски народ није дужан да живи заједно са таквим глупацима. Па не само то! Српско-хрватски народ баш је дужан, зарад своје слободе, зарад народног и човечанског достојанства и свога напретка да уништи ту заједницу, која је основана на тако срамном, ропском темељу. А кад дође време да се народи на југо-истоку Европе почну сједињавати - одна ће и српско-хрватски народ ступити у заједницу са Маџарима, Романима и др. народима, али сасвим на другом темељу.

 

Данашња парламентарна борба само одуговлачи то време. Она само помаже тој господи да за који тренутак продуже опстанак својој трошној владавини. То треба да увиди српско-хрватски народ па да остави парламентаризам, као и свако погађање са том господом. Народ ваља да се договара са народом, као раван са равним, а не да се погађа са власницима у Пешти и Бечу, као слуга са господарем. Време народних договора још није дошло. Оно ће доћи само кад нестане Аустро-Угарске државе. Тај тренут - ваља спремити.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Хрватски сабор распуштен је царским рескриптом од 15. јануара 1872. године тек пошто је био изабрао свог председника.

 

[2] - Упоредити његове чланке ''Словенска Аустрија'' и ''Словенска Аустрије и српско јединство'' и коментаре дате на њих у другој књизи ових списа.

 

 

ШЕПРТЉАРЕЊЕ ХРВАТСКЕ НАРОДНЕ СТРАНКЕ

 

Тек што се је распустио Хрватски сабор, већ се натежу нови преговори са маџарском владом. Понашање Народне хрватске странке сувише је чудновато. Ми га за сада називљемо само шепртљарењем стога што мислимо да оно долази отуда што начела њена нису изграђена, па не уме да узме један сталан правац. Али врло лако може бити да њено понашање заслужује много гори назив.

 

Одмах после распуста Сабора, ''Обзор'', орган Народне странке, са највећом наивношћу исприча нам како су чланови Народне странке били сасвим искрени и поштени у преговорима с маџарском владом, како су њој обећали своју помоћ против свију противничких партија - управо тражећи власт у Хрватској; Народна странка обећавала је да ће у накнаду за то свом снагом својом помагати данашњу владу у Маџарској. ''Обзор'' као да је био сасвим заборавио да у осталој Маџарској живе друге ''народности'', између осталих и Срби, који су до јуче били њихови савезници. ''Обзор'' није ни помишљао како ће се допасти незадовољним народима у Маџарској тај савез са данашњојм владом, која их гњави свуда где год може и против које се ти народи боре. Зар не би могли ти народи сматрати такав савез са маџарском владом као издајство својих савезника у борби против заједничког непријатеља?

 

Али, кад су савезници хрватске Народне странке прећутали ту ствар, нећемо је ни ми заподирати. За нас је важно начелно питање: како сме једна партија, која се зове ''народна'', да помаже владу једне партије као што је Андрашије - Деак[1] или уопште ''десница'' маџарска? Знају ли Хрвати да је то влада која је укинула демократске дружине самих Маџарске, која је уништила жупанијску самоуправу, која је укинула изборне студије, која гуши сваку слободњачку мисао код свију народности без разлике, напослетку, која је дозволила јавну крађу својих органа, као што сведочи лоњско поље и лимито - со и која крадљивица још штити[2]? Није могуће да су то Хрвати заборавили. Па шта значи онда тај савез којим се Хрвати обавезују да помажу десницу? Да ли се они у начелу слажу са таквом владавином па само желе да у Хрватској они заузму место деснице? Или се не слажу па жртвују своја начела, као и своје савезнике само да добију независност хрватске краљевине.

 

Ми још не узимамо на се да решавамо које је од тога двога, али унапред кажемо да не знамо које је горе. Било једно, било друго, тек види се да су начела Народне хрватске странке веома лабава.

 

Данас Народна странка хрватска опет започиње преговоре са владом, а овамо се извињава и пере пред народом да је она од владе позвана, а да се није наметала. Ту опет Народна странка у Хрватској показује своју наивност, која граничи са глупошћу. Очевидно и за моралну јачино народне странке није никаква хвала ако она одмах полсе шамара, што га је добила од владе, трчи на њен позив да се наново мири и подноси своје услуге.

 

Овакво шепртљарење и шуровање са једном назадњачком владом не може се опростити никавкој ''народној'' странци, па ма како се она заогртала одећом ''патриотизма''. Ваљда да знају Хрвати да ''начело народности'' по себи није напредњачко начело. Оно може бити у рукама вештих властољубаца оруђе назатка и тираније, као год што може бити у рукама свесних патриота оруђе народног напретка.

 

Ми смо већ у ''Раднику'' говорили да је ''федерализам'' што га хоће Хрвати, Чеси и други ''историјски'' народи у Аустро-Угарској[3] сасвим различит од федерализма начелног који се оснива на слободи личности и самоуправи општинској и окружној. Федерализам историјских народа, под круном хабсбуршке династије, значи васкрснуће оних монархијских државица које су давно ишчезле историјским развитком - значи враћање уназад за неколико векова. Хрвати и ако су вазда стајали на земљишту својих историјских права, барем нису никада излазили јавно, да су они готови жртвовати и личну слободу и самоуправу народну зарад круне Звонимирове и краљевине Хрватске. До сад Хрвати нису излазили јавно да хоће да обуставе слободњачки развитак мисли код српског и хрватског народа, који све више тежи да уништи монархију аустро-угарску, да створи слободну народну државу и без крупне св. Стефана, али и без круне Звонимирове.

 

Ми засад нећемо ништа даље да говоримо. Но само опомињемо хрватску Народну странку: ви, господо, можете добити вашим преговорима савезнике у Лоњају и Маџарској ''десници''[4], али ћете у исто време изгубити савезнике у свима пријатељима слободе српског и хрватског народа; а пре или после изгубићете главног савезика, тј. народ српско-хрватски, јер народ тражи: рад, материјално благостање - слободу, а не владу хрватску.

 

_________

Напомене:

 

[1] - ''Партија Андраши-Деак'' је склопила Аустро-угарску нагодбу 1867. године, а потом, дошавши на влади, и Угарско-хрватску нагодбу 1866.

 

[2] - Афере настале пиликом исушивања Лоњског поља и продаје лимито соли биле су од великог политичког значаја и за Хрватску тога доба. И у малверзацијама друштва које је вршило исушивање и у шпекулацијама око продаје слободних количина соли у рејонима Војне границе имали су учешћа и правци Хрватске унионистичке странке, која је била склопила нагодбу с угарском, на челу с баном Раухом, што је довело и до бановог пада.

 

[3] - Видети напомену 2 за претодни чланак. (Ништавило парламентаризма у Аустро-угарској, е.о.)

 

[4] - Хрватска Народна странка, пошто се одлучила на попуштање, почела је преговоре с мађарским министром-председником грофом Лоњанијем о ревизији Хрватско-угарске нагодбе.

 

 

БУКВАРСКИ МОРАЛ

 

(ПОЛИТИЧКИ БУКВАР, за матору децу, написао др Живко Гојковић.) Панчево. У комисиону код Јовановића и Павловића - 8%, 326. стр. Стоји 1 ф. нов. (15 гр.), 1871. г.

 

^{______________________________}

 

Прочитао сам књигу коју је писац пустио у свет са намером да поучи ''матору децу'' - своје читаоце - азбуци политичкој. Намера је заиста лепа, а и књига је лепо написана: језик је у њој врло лак, чист и јасан; мисли своје писац исказује врло просто и разумљиво, у занимљивим фигурама и досеткама; при излагању најозбиљнијих предмета управо је у нашој књижевности јединствен; ваљаних мисли у књизи растурених има прилично - па опет на свршетку књиге мора читалац да се запита: шта је хтео писац са овом књигом? Какву је политичку азбуку хтео да саопшти својој ''маторој'' деци? Бар мени се то питање одмах истакло кад сам је први пут прочитао. Прочитао сам је и по други пут. И кад сам је други пут прочитао нисам могао да нађем одговора у књизи на горње питање.

 

До душе ово је тек први део ''Политичког буквара'' - можда ће се тек у другој књизи видети прави смисао његовог? То може бити. Али мени се чини, по првом делу, да се ни у друогм неће наћи оно што је сигурно писац хтео да искаже у свом спису, тј. основна политичка начела за људе који та начела за људе који та начела немају. Држим то стога што видим одмах у првом делу да сам писац нема тих начела - шта више: да је његово гледиште на човека, морал и науку о друштву такво да не може ни доћи до каквих начела друштвених или политичких у свом буквару. Ево да видимо.

 

''Кућа је састављена из цигаља, камена, креча, песка, дрвета итд. Сви ови материјали састављани су из неколико простих тела, које хемичар може да разлучи у својим тигањима и котлићима; даљим проматрањем и умним разлагањем ми долазимо до закључка да се ова такозвана проста тела састоје из самих атома, тј. таквих делића материја који немају тежине, не показују ни мирса ни куса, једном речи, не могу се приметити никаквим човековим органом за примећивање. Очевидно (ако је за кога очевидно) да у ствари не постоји ни камен, ни цигља, ни дрво, ни кућа, ни соба - све је то лаж и онај ко то верује то је будала. Постоје само атоми - и више ништа на свету не постоји''...

 

Ево таква је логика писца политичког буквара кад говори о човеку. Он почиње да разматра човека и појаве које се у човеку свршавају: мишљење и осећање. Почињући од осећања, он сва сложена осећања разлаже на простија и простија и, напослетку, своди сва осећања на два најрпостија: угодно и наугодно. То је закључак сувремене науке о осећању и закључак је сасвим тачан. Писац тако исто узимље да разлаже и човеково мишљење; разлажући мишљење на његове простије појаве долази до закључка да је ''осећање мати мишљења'' и, напослетку, да је ''мишљење исто што и осећање''. Да оставимо на страну незнатне психолошке нетачност, у главноме све је то истина: примање спољних упечатака - осећање - и сећање на те упечатке то је главни покретач мишљења и основни материјал на коме мишљење зида своју зграду и обратно: кад је мишљење покренуто оно се обраћа на предмете који су га покренули - било то појаве спољне природе, било појаве у човеку самом - човек осећа: осећа да мисли. Испитујући даље језгро осећања и мишљења, писац налази да су и једно и друго ''мицање тела'', да је то мицање поникло усред утицања различитих предмета на човека, од којих су једини били за њега угодни а други неугодни; да је човек дакле био принуђен да осећа и мисли у овом или оном правцу, према томе какав је био његов организам и какви су били предмети који су на њега утицали, дакле, да мицање човекови није слободно већ ''послушно и слепо покроно природним законима''. И тај је закључак савршено тачан на основу сувремене науке о човековом осећању и мишљењу. Напослетку писац завршава да човек није ништа друго ''до једна машина, која сама од себе иде као локомотива на железници'' - други мречима, у човеку постоји кретање честица, тако исто механичко, без учешћа човекове воље, као и у некој машини коју је човек нарпавио. Ако човека расматрамо као један део природе и то је заиста истинито.

 

Ако писцу није било довољно што је човека разбио на атоме и што је те атоме потчинио механичним законима природе, он наједаред закључује: ''У човеку се осећа, али човек не осећа ништа; мени се допада ја уживам, ја патим, то се само тако каже; у истини тело је тело, оно не може патиит као и други пањ или камем; онај што заиста пати, тј. човек, није ништа друго до фикција или измишљотина. Акле, човек нити ради, нити има воље, нити има жеља, ни осећања, ни мишљења, човек, дакле, није ништа до празна реч. Ми чим себи уображавамо да живимо, учинили смо огромну лаж.'' У ствари нема ни камена, ни цигље, ни креча, ни куће, ни собе - има само атома? - тако завршава писац своје умовање о човеку. Ама ми сви знамо да се у атомима и молекилима, који се налазе само у главама научењака, не може никако начинити кућа док они не пређу облик цигле, креча и камена. У ствари је то: писац је почео да разлаже појаве у једном сложеном организму, што и јесте човек, па пошто је две сложене појаве - две радње тог организма - мишљење и осећање - разложио на његове најпростије ставовое: на кретање материје, он је заборавио на оно што је започео да ради, па место да пронађе састав човека и појава у човеку, он је дошао до закључка да човек не постоји, као и онај што је разложио кућу на атоме, па је решио да кућа не постоји.

 

Кад човек дође до таквог закључка да ''он'' не живи и не постоји, онда нашто после писати о ''карактеру и вољи'', ''врлини и покроку'', ''социјализму и комунизму'' итд. у уопште: нашто онда писати ''политичан буквар за матору децу''? Очевидно: атоми се могу само кретати, а тело човеково, ако се сматра као састав материјалних честица, може се само мицати, а ли мицање - просто мицање - не може бити врлина ни порок, не може бити ни поштено ни непоштено,о но је само мицање. ''Машинак оју пара креће'' нема властитости, па не знад на за ''социјализам ни за комунизам'' - нити за какву државу ни друштвену систему.

 

Ми не бисмо обраћали пажњу на ове ''ексцентричности'' или претераности пишчеве кад би оне биле нешто мимогредно у књизи. Али код писца ова ексцентричност је гледиште на човека и друштво и полазна тачка са које он испитује и морална својства човекова и одношаје у друштву. И то је главни узрок што он у свим тим питањима не долази ни до каквог разултета. Људи који имају обичне здраве памети, мисле да је за човека који зида кућу нужно да зна својства цигаља, дрвета, камена, креча итд. којима ће да гради кућу. Он та својства испитује према цељи за коју му требају: облик, тврдоћу, потојанство у ватри, издржљивост од климатичних и атмосферских узрока и т. д. Разуме се да би ово дознао често му је нужно да зна и хемијски састав свога материјала, и он се ради тога обраћа хемичару, али никада не заборавља да он има посла са цигљама и т. д. а не са атомима и моликулима хемичара.

 

Психолог који има здраву логику, мисли као и обичан човек здраве памети. Он разматра мишљење и осећање човеково - два материјала из којих је направљен тако звани душевни живот човеков. Он разлаже и проматра н. пр. различите облике осећања: љубав, радост, мржњу, жалост и т. д. За њега је нужно да зна да се сва та осећања дају свести на два основна осећања: угосности и неугодности - и то само: да зна. ''Али цељ је психолога баш то: да изучи различите облике у којима се та два осећања појављују у човеку; у чему се она разликују, у чему се слажу, како постају, како утичу једно на другу, у каквом одношају стоје према осталим функцијама у човековом телу и т. д. и т. д. То исто важи и за мишљење. Управо је посао физиолога, да докаже да се осећање и мишљење своде на кретање честица тела - посао психолога је сасвим други. За њега поједини облици човековог мишљења и осећања грађа за човекову душу онакако исто као што су цигља, креч и камен материјали за кућу. Ако се цело разлагање психолога своди на то да докаже да је мишљење и осећање човековоо смао мицање тела и да је човекова душа таква иста механична снага као снага паре, онда цела његова радња нема никаква смисла. Одмах, на првом кораку, кад хоће да говори ''о карактеру и вољи'', природна је ствар да не може доћи до другог каквог закључка, већ ''да људ нису ни живи а камоли слободни''.

 

Али психолози тврде да човек има слободну вољу, и то они психолози који признају све закључке сувремених природних наука - који признају да и мишљење и осећање човеково ниј ништа друго до кретање материје по непромењивим природним законима. Шта ћемо сад? Да нису сви ти психолози празни хвалисавци или ''матора деца'', којој гл Гојовић посвећује свој ''политички буквар''? Или да ''слободна воља'' код сувремених психолога, моралиста и социолога не значи нешто друго а оно што обично узимљу природњаци који не знају психологију?

 

Да се разумемо.

 

Ако промотримо радње човекове опазићемо неколико разреда, који се разликују према учешћу оне снаге човекове душе што је зовемо воља. У неким радњама човек не размишља ни најмање и не сазнаије да их врши. То су радње чисто механичне. За њима долази други разред, где човек ради услед неодољивих животињских нагона; човек је свестан о тим радњама, али он се врше а таквом снагом да не може да размишља о њима. За тим иде цела гомила радњи, где човек додуше радни свесно - са размишљањем - али је сама радња усовјена у целом друштву од памтивека, па је прешла свакоме у навику, као што се примећива код свију културних животиња. То су управо свакидање човековре радње које се тако  механично врше као да човек о њима не мисли. Оцена размишљања јавља се тек пошто је дело сасвим или упола свршено.  Још више, јавља се врло сложена гомила радњи, које се врше услед силних страсти и афеката. Ту је човек већином свестан о својој радњи и размишља о њој, но снага афекта или страсти тако је јака да се размишљање мора да покори. Тек за овом гомилом настаје круг радњи где се човек јавља као суштаство које размишља, које ради са смишљеном намером*. Ето за такву радњу веле психолози да је радња услед слободне човекове воље. Ви можере спорити да тај назив није тачан, али не можете порицати да се та радња разликује од других човекових радњи и то баш тиме што човек ту зна шта хоће да ради у напред, па тек онда прелази у радљу. За такву радњу веле моралисте да је човек морално одговоран собом, а правници да је одговоран пред друштвом.

 

За човека који неће ни за што више да зна у човековој радњи осим за механично кретање делића материје, све су побројане радње једнако недоследне. Али за социолога та је разлика врло важна због цељи коју он хоће да постигне. Зидар хоће да построји хућу у којој би људи могли угодно да живе. И један и други желе да поставе највећу угодност онима коју хоће да живе у тој згради; зато се и један и други старају да изуче свестрано свој материјал од кога ће да праве зграду.

 

За друшвтво човек је материјал. Зато онај који хоће да строји друшвтвену науку мора изучити сва своја човекова, како његов органски састав тако и његове радње и побуде које га крећу на ову или ону радњу. Упороеђујући једну радњу човекову са другом, ми налазимо да се оне разликују једна од друге и казујемо у чему се разликују. Н. пр. за оне који се врше несвенсо велим ода су нехотичне, за оне које се врше смишљеном намером велимо да су хотимичне. Упоређујући радњу једнога човека са радњом другог човека, ми називљемо једну моралном а другу неморалном. Н. пр. човека који намерно ради дашкоди другоме зовемо поакосним или злим, који на против намерно ради да учини добро другоме зовемо добрим; који намерно казује исрину зовемо искреним, који намерно лаже зовемо варалицом и лажовом; који намерно краде и отимље од других људи њиховоу зараду, тај је непоштен и грабљивац; који намерно даје другима од своје зараде тај је поштен и добротвор и т. д. Што ивше има  људи у једном друштву који раде са смишљеном намером, тим је већа вероватност да ће то друштво напредовати, т. ј. измислити и остварити такве друштвене форме,, такве алате, зграде, начин производње, обичаје и начин живљења - једном речи све кулутурне форме како је најугодније за живот целог друштва или управо зуа све поједини чланове друштва. А као што нас учи наука о човеку - човек вазда тежи да достигне угодност а да избегне неугодност. Тако исто што више вбуде људи који говоре истину, који не краду и не отимљу, већ деле и т. д., тим је сигурниј да ће се оне културне форме остварити и одржати. Ето зашто социолог узимље човека као јединицу, узимље његову радњу, па према њој разређује у различите категорије људе и њихова својства. На тај начин слободна и неслободна радња човекова постаје кад човек упоређује једну своју радњу са другом. Поштење и непоштење, врлина и порко, истина и лаж и т. д. постоје у природи само као облици човекове радње, и то као облици оне човекове радње која се ради са размишљањем, са свешћу. Ако се човек сматра као један створ у природи у коме се само креће материја тако исто механично као локомотива - онда, разуме се, нема смисла ни говорити о оним човековим својствима, а још мање писати политичан буквар за људе.

 

За социолога је врло важно да зна да човекова воља није нешто урођено човеку, независно - ''слободно'', већ да је то управо један колут у ланцу природних појава, које су нераздвојено повезане једна за другу. Па још више: за њега је важно да зна какве претходне појаве и какви утицаји на човека образују човекову вољу, т. ј. принуђавају човека да мисли, комбинира и ради у оређеном правцу. Кад социолог то зна, онда тек може да удеси систему васпитавања и све друштвене установе, како ће се воља свију људи образовати да управљају њихову радњу, како ће свима бити најугодније живљење. Управо то је знање за њега тако исто важно као год и за архитекта хемијско-физичко познавање материјала који му је потребан за његову зграду. КАд познаје својства тога материјала, он зна како га може преправити за своју потребу.

 

Тако исто за социолога је важно да зна све човекове радње истичу из два мотива: да прибаци себи осећање угодности и да избегне осећање неугодности. Дакле да су и оне радње које назвиљемо моралнима и оне које назв1емо неморалним поникле из истих основних побуда. И баш то је једно од најважнијих открића сувремене природне науке да се морална радња слаже са човековим себичним осећањем, да у ствари човек никад не приноси жртву, и кад се по свакидањим појмовима ''жртвује'' да он показује да у ствари ради само оно што му је најугодније. Ово откриће показује да себични интереси сваке личности, т. ј. тежња за угодношћу и морална обавеза човекова према другим људима, могу сасвим да се сложе у друштву; да се интереси друштва слажу са моралним начелима - само, разуме се, ваља пронаћи такву друштвену организацију која би давала највећу меру угодности свакој личности.

 

Али г. Гојковић није могао никако дастане на гледиште психолога а камоли социолога. Он је разбио све човекове радње унурарње и спољне на механично несвесно кретање материје; претворио је човека у локомотиву, па је онда почео да говори о поштењу и непоштењу - локомотиве - о богаству и сиротињи, социјализму и комунизму. Разуме се, ту се морало показати савршено ништавило његовог прђашњег умовања. Али бар у прва 4 одељка, где излази као анатом човјечијег мишљења и осећања, показује се као зналац свога предмета, ако и не зна цељ своје радње. Али у даљем излагању, особито у 5 и 6 одељку, осим свога погрешнога гледишта, показује и савршено незнање основних начела економске науке. Ту су натрпана таква морска разлагања о постанку човечанског друштва и народне привреде, образовању богаства и постанку сиротиње - да се човек мора смејати. А на рачун социјализма и комунизма писац је наговорио толико измишљотина и својих фантазија колико се може наћи само код најзаслужнијих ћифринских новинара, који из моде бране социјализам и комунизам ''по срцу''.

 

Но овај део књиге ми сматрамо као најважнији, зато ћемо о њему да говоримо опширније.

 

Пре но што пређемо на социјализам и комунизам да видимо постанак државе, прави значај морала за човека и друштво.

 

Прво је друштво човеково племе - раширена породица. Сваки који зна историју и који познаје друштвени слој дивљачких народа, знаће ову основну истину. По овоме све оно разлагање г. Гојковића о оделитом живљењу људи и у њиховом договору да се сачувају од лопова - спада просто у царство басана. ПРви људи живе у крајњој оскудици, боре се са природом и један са другим за свакидање потребе. У тој општој борби за опстанак оно племе, при равним другим условима, има више изгледа за победу у ''борби за опстанак'' у којем је племенска заједница чвршћа, т. ј. у којој се чланови јаче помажу и бране у нужди и невољи и, разуме се, чији су чланови храбрији. То је исти закон који посотји у целом животињском царству; оне једнике које имају више услова да одрже победу у борби за опстанак или у утакмици у добијању средстава за живљење - те остају и остављају потомство; које имају мање тих услова оне угину. Кад човека је један од главних услова за опстана удружљивост. Зато у првом племену личност сасвим ишчезава. Код првобитног племена је све зајендничко: имање, жена, деца. Средство се означава по племену, доцније само по матери и тек у доцнијем развитку личности и породице у пламену сродство се означава по оцу и по матери. Таква чврста зајендица била је потребна човеку па је и постојала још онда када није ибло државе. Из оваквих племениских заједница, дугачким низом крвавих ратова стапале су се различите државе. У првим источњачким државама, где су касте, војничка и свештеничка, лежале као сињи терет над радничком класом, у Грчкој и Риму, где су главни терет рада носили робови и покорени народи. У свој феудалној средњој Европи огледа се јасно: да држава није била ''друштво за осигруеање вредних од лењих'', већ пре би се могло рећи сасвим обратно: друштво за осигурање лењих од вредних. ПА и у данашње време једва ли ће когод веровати да су заиста највреднији људи увек најимућнији и да је држава заштита вредних од лењих. Нека г. Гојковић само промотри у својој околини, н. пр. у Бечу: ко производи све оно богаство и сјајост коју уживају ''виши'' сталежи друштва?

 

Прва морална осећања и први морални појмови код људи поникли су такође услед борбе за опстанак. Љубав према друштву, помагање у нужди, искреност спрам њих и т. д. сва та својства била су потребна за самоодржање човека, јер би се без њих друштво распло и човек, остав усамљен, био би уништен у борби са другим људима и са природом. У првом друштву, разуме се, помагање у нужди, истина и т. д. сматрају се као врлине само онда ако се односе на члана истог друштва. Спрам члана другог племена: превара, крађа, отимањеу, убиство, сматрало се шта више као врлина. За пример могу послужити Срби и Турци, где су живели заједнички.**

 

Из овога се види, дакле, да осећање моралности човекове - осећање љубави и обавеза према друштву - ниче из себичног осећања његовог. У почетку то је осећање врло ограничено: оно се односи само на извесно друштво и само на извесне драдње. Што се више разваја узајамности између племена тиме се исто осећање шири на већи број људи - на цео народ, на цело човечанство н. пр. један прост човек сматра се да је учинио највеће морално дело ако је помагао свога комшију у нужди - један Гарибалдија бори се целог века за све људе да дођу у боље стање ма где они били. А што се човек више умно развија, што боље уме да оцени последице своје радње, тиме све већи круг радњи долази на мерило: морално и неморално н. пр. код дивљака није било ништа неморално највећа неумерност у јелу и у свим телесним насладама, што се сматра као неморално код сваког сувременог образованог човека. Грчки научењак Аристотел сматрао је као сасвим морално росптво, данас барем јавно то нико не сме да призна - па и то је напредак у развитку моралних појмова.

 

Шта је, дакле, цељ моралности? Одржавање и развитак друштва, т. ј. развитак сваке поједине личности до највећег ступња савршенства у погледу физичком, умном и материјалном. Који су људи морални? Они који теже да то остваре. А који могу бити морални? Они који осећају угодност од тога да друштво буде тако савршенео.

 

Сада можемо прећи на социјализам и комунизам.

 

''Људи су браћа, а једна је земља, сви њени производи треба да су заједничка храна свију'' и т. д., све оно што сте ви натрпали на стр. 177 ђоја да одредите начела социјалиста и комуниста - ваша је измишљотина. Људима је цељ да буду задовољни овде на земљи. Ако они могу бити задоцољни без заједничке својине, онда нашто им социјализам и комунизам? Они и без тога могу бити браћа и управо што је сваки појединац задовољнији тим је већа вероватност да ће браство међу њима постојати.

 

Ми смо већ сагласни у томе да се братска љубав и морал оснивају на следећем осећању - на рачуну. Човек тежи пре свега да задовољи ''свој трбух'' - велите ви: и ја велим то исто. Само је питање: како ће човек најлакше и најпотпуније да намири свој трбух? Економска наука позвана је да то реши. Ако она прорачуна да ће већина људи, ако не сви - најбоље намирити трбух при личној својини - лична ће својина и остати; ако ли она прерачуни да је за већину кориснији комунизам - људи ће поћи за својим трбухом и оствариће комунизам. То је гледиште сваког комунисте и социјалисте у данашње време.

 

Сада изволите да рачунамо.

 

Узмимо које му драго друшво. Ако би се сви производи у том друштву поделили баш на сасвим једнаке делове: би ли сваки члан друштва добио све оне угодности што их има средње имућан човек у европској варшо, т. ј. све потребе за живот и здравље и довољна средства за свој умни развитак? Ја мислим, да не би имали и управо да би се огромној већини људи јадва и познало да су што задобили овом поделом; на против, она мањина послтала би исто тако сиромашна као већина. Тај су рачун правили многи људи - социјалисте и несоцијалисте - између других и Прудон. А то се види из најповршнијег посматрања. Н. пр. г. Шнајдер, владалац рудника у КРезо, где раде 10.000 радника, има отуда 500.000 франака чиста дохотка. По милиона. Страхота. Нека се поделе ових по милиона на 10.000 радника, добија сваки управо 50 франака - 25 форинти или 250 гроша - годишње; право, тичарија са којом радник не би могао да плати ни честит квартир за 1 месец. Узмите свако велико индустријално предузеће у коме је један или неколико газда, па их поделите на све раднике који учествују у том предузећу, добићете све саму сиротињу. Напослетку остају сељаци и сиромашне занатлије, који су без икакве поделе сиротиња. Очевидно, сакле, да нити човечанство у целоме нити поједине личности не би много добили ако би све производе на земљи прогласили за заједничке, па их између себе поделили. Разлог је врло прост: у свету, рецимо, на сто трбуха (да се изразим по г. Гојковићу) долази једна чинија из које морају сви заједнички да кусају; да се сваки од њих засити ваљало би да покуса целу чинију или бар мање - половину; отуда настаје општи грабац, па који колико завати. Неки заграби целу чинију па са њом умакне, неки пола, остали који више који мање - так већина, или управо свим осим 1-2, остану гладни. Неки пут око грапца бива и просипања и боја и често ни једноме од стотине не остане ништа. То је слика субременог газдинства и поделе производа у друштву.

 

Прво питање економско мора бити: како да се произведе у друштву толико да сваком члану припадне цела чинија? Како да се произведе у друштву толико да свакоме члану припадне цела чинија? Како да се производња организира да се производност човековог рад у друштву устостручи и ухиљадостручи? Без тога, очевидно, не може ништа бити, осим опште сиротиње и општег грапца. То и јесте главна церљ социјализма.

 

Први услов, дакле да се задовоље сви трбуси у једном друштву, то је да се произведе довољна количина производа сваке сорте, које човеков трбух захтева. Делити се може тек онда када се има. Очевидно да само савршена реформа у начину производње може да увелича производну снагу човекову. Ваља стотинама, а може бити хиљадама малих газдинства стопити у једно и у земљорадњи и у фабрикама индустријалним увести грдне машине са парном снагом где год се може заменити човеков рад, усредити рад у свакој радионици тако да и најмањи делић радне снаге врши највећи посао, који само може вршити и т. д. Једном речи, ваља тако удесити да за сваког човека у друштву раде још стотине других човекових снага у виду какве природне силе као што је пара.

 

Ми смо видели да је вазда у свету само онај могао да живи у изобиљу који је могао да присвоји себи рад много људи. Зато је Аристотел тврдио да је ропство неопходно нужно за цивилизацију; без њега не би могли стари Јелини да се занимају науком и да нам остав оне дивне споменике своје вештине. Аристотел је казао да би се ропство само онда могло укинути ''кад би штатуе од туча могле да раде човекове послове''. У оно доба Аристотел је тиме хтео да изрече немогућност. Али у наше време та је немогућност постала могућност. Једна машина од гвожђа замењује рад стотину и хиљаду људи, па се опет људи отимљу око једне чиније, а могли би имати сваки по једну! Зар то није лудост!

 

Као што видите г. Гојковићу, социјалисте и комунисте не позивљу се на неко уображено брство свију људи, на њихова природна права и на друге сањарије, већ просто на економски рачун. Прво је појам сасвим односан. Сви људи имају једнака права на све спољне предмете који су им нужни за живот. Међу те спољне предмете за сваког човека спадају и сви остали људи. Сваки се бори оним оружјем које има или које уме да набави и сваки гледа да употреби друге људе да угоди свом трбуху како најбоље уме. У дивљачка времена, када су људи туку да прождеру један другога, онда је у праву онај који одржи победу. Тако је исто право на страни онога који преобрати свога побеђенога противника у роба. Па и у оном друштву које се оснива на неком договору, као што су сва цивилизована друштва, договор само показује под којим условима сваки има право да употреби све остале у кроист свога трбуха. Ако људи седну сви да се коцкају за једну кућу са свима угодностима, онда је ''право'' и ''поштено'' и како хоћете да добије кућу онај који буде најсрећнији. Непоштено је само ако је који играч у игри употребио она средства која нису условљена при коцкању. У свеопштим економском коцкању, где сваки тежи да купи што јевтиније а прода што скупље, влада исти закон о поштењу и праву. Али је само питање јесу ли вољни људи да се једнако коцкају кад знају извесно да 99 њих од 100 морају изгубити, а при том је от коцкање скопчано са највећим трудом.

 

То је више до невероватно. Управо може се поуздано казати да кад би људи само тачно увиђали свој рачун они се не би коцкали са своји мрадом, већ би се организовали тако да сваки заради кућу са свима угодностима.

 

У томе лежи главна снага социјализма и комунизма, што лични интерес огромне већина људи захтева: удружено велико газдинство у свима гранама производње. У сваком великом газдинству својина капитала може бити само у два облика: или она мора бити приватна, т.ј. припадати једноме госи, а остали морају бити надничари, или совјина капитала (свију средстава за производњу) мора бити заједничка. Треће се ништа не може ни замислити. Ако је капитал својина једнога, а остали морају бити надничари, онда је то ово стање које видимо данас у земљама високо индустријално развијеним као н. пр. Енглеска. Ту класа капиталиста располаже снагом за купвоање; она плаћа за оне предмете за раскош и уживање које само може да измисли човеков ум; радна снага служи им да још више увеличају своје богаство и капитал. Заједничка владавина капиталом, дакле, једна је корисна за огромну већину људи. Али заједничка својина не значи то исто што и уживање личне властитости, као што мисли г. Гојковић. У једној фабрици на акције може неки члан имати акција на 50 хиљада, па опет у тој фабрици он нема ни једно парче своје лично,  он не може ништа продати или употребити за своју личну потребу. Сваки акционар има право само на дивиденду према правилима која су сви чланови прописали. Он може продати своје право или оставит га у наследство, али само онолико колико сам ужива. Лична је својина ту ограничена самом природом производње, па при свем том неће нико одрећи да је владалац од 50.000 имућан човек. У задрузи земљоделској код Срба, сваки члан има једнака права на задружно имање; он се може користи свима производима задружне радње докле год ради у њој, може оставити исто право у наследство својој деци, сли чим изађе из задруге својевољно, он губи право на капитал задруге. Овде је лично право својине још ограниченије, па при свем том нико не може одрећи да сви чланови живећи у задрузи могу бити врло имућни људи.

 

Што је заједничко газдинство веће и што је начин производње савршенији, мора бити сама производња сложенија, и нарочито удешен. Н. пр. у земљоеадњи сад се све више примењују машине; различите гране индустрије спајају се са земљорадњом и т. д.; у таквом газдинству лично право на капитал мора бити све ограниченије, јер кад би сваки могао да захтева сваки пут да му се капитал одели, велико газдинство не би могло постојати. На тај начин се развитком удружене рпоизводње лично право својине мора се све више претварати у право на користовање заједничким капиталом, т. ј. право на рад, онако у начелу, као што је било у нашој задрузи пре грађанског закона.

 

Увођењем зајендичке, велике производње, питање о наследству је већ решено. Сваки има поклонити своје право које има ономе кога најволи. Коме ће га поклонити, на то га нико не може обавезати. Кад су на конгресу међународне радничке дружине[1] неке социјалисте поднели предлог да се наследство укине, пошто је већ било решено питање о заједничкој својини капитала, најрадикалније комунисте гласаше против предлога, јер рекоше: питање о наследству већ је решено. Тако мисле најрадикалније комунисте о својини и наследству.

 

Прост рачун показује да је за већину људи кориснија удружена радња, узајамна помоћ и старење, но вечита борба. Ето то је најважније откриће сувремене науке о моралу: да се интереси трбуха слажу са моралним појмовима. Јер очевидно само развитком истине и правичностии код људи, развитком удружљивости, т. ј. љубави према другим људима, може се остварити онај економски идеал који је и за човеков трбух, т. ј. за његове материјалне потребе, најугоднији и који му даје највише средстава за развитак ума и осећања.

 

Који не зна ове азбучне истине из науке о моралу и народној економији, тај је сам букварац у политичким начелима, па не може никога научити ''буквару полтичком''.

 

* Ове категорије узете су од руског философа П. Л. Лаврова.

 

** Ко хоће да проучи постанак и развитак моралних појмова код човека, препоручујем му најновије дело Дарвина: Die Abstamung des Menschen.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Мисли се на конгрес I интернационале у Базелу.

 

ЗБЛИЖЕЊЕ НАЧЕЛНИХ ПАРТИЈА

 

''Самосталне личности састају се са тврдом намером да уступе од свога усвојенога гледишта и од чести од свога уобичајенога рада само да би њихова најприснија, најоснованија начела задобила победу... Они испитују своја начела и свој рад: да ли је то заиста нераздвојно скопчано са језгром мога уверења и моје цељи; да ли се ја могу одрећи од овога делића мога мишљења, не газећи своје достојанство, не жртвоујући све што ми је свето? Па баш ако се ради о победи мојих начела, да неће победити само називи мојих начела, а под тим називима да ли се не скрива што тако ниско, тако осакаћено да је у њима не би ни познао моја начела? Лица која се састају за општу радњу, могу организовати силну, енергичну партију тек пошто су потпуно свесни докле могу ићи у уступању, а где почиње издајство начела. Ако се они састају са тврдом намером да не уступе један другоме ни јоте, тада немају потребе ни да се састају. За њих не постоји општа ствар. Сваки од њих хоће да употреби другога амо као оруђе својих мисли, са свим што је у њима суштаствено и случајно. Не то није покушај да се партија организује, то је покушај да један другога обрати у морално ропство... Но и ако је цепање шкодљиво, и ако је уступање у споредностима нужно, и ако су људи дужни да се покоре ''општој ствари'', опет је толико исто штетно уступање у језгри уверења. Сваки је радник обавезан да сотане уман створ, а не оруђе туђе мисли. Ко уступа језгру своја уверења, он не служи ствари коју је схватио и за којом тежи, већ бесмисленој речи, празном звуку. Разуме се, победа је немогућна без чврстог савеза, без јединства у радњи. Разуме се, победу жели сваки борац. Но победа сама по себи не може бити цељ мислиоца. Победа мора имати неког унутарњег смисла. Важно је не ко је победио, већ шта је победило. Важно је начело које је одржало победу. Ако ли је начело од уступања изгубило свој садржај, тада цела партија нема смисла, она нема никакве ''опште ствари'', цела је распра само око владавине ове или оне личности. Тада се партија бораца за истину нимало не разликује од оних назадњака који бране постојеће стање, против кога устају борбци за истину. На њиховој застави написане су речи које су некада значиле истину и правичност, али сада ништа не значе. Хиљаду пута повртораваће они те звучне речи и поверовиаће им омладина која у те речи полаже све своје схватање, своју душу и свој живот. И развериће се онда у својим вођама и својој застави. И згазиће у блато издајници јучерашњу светињу. И исмејаћи назадњаци ту заставу коју су оскрнавили они који су је носили. И велике бесмртне речи чекаће нове људе, који ће им повратити смисао и остварити их у животу. А стара партија која је све жртвовала зарад победе може бити неће ни победити, а свакојако  окамениће се на једном месту без икакве садржине.''

 

Са овим речима једнога философа социјалисте и револуционара започињемо гоовор о нашим начелним партијама. На то нас је побудио чланак: ''Наше новине'' што га доносе ''Млада Србадија'' у 2. бр.[1] У том чланку учињен је један ''комплимент'' ''Раднику'' који ваља да се објасни, иначе може учинити забуну код наших пријатеља и читалаца. Ту се вели у главноме како је ''Радник'' у први мах ''хтео да захтева радничку државу'' у којој ће држава нарочито уређивати и ујамчавати рад и капитал... ''и тек са таквим унутрашњим развитоком могла би се покренути борба за ослобођењ целокупног народа''. Али пошто је ''Радник'' ступио на политичко бојиште, он се је ослободио од својих погрешних назора у погледу на ''Србију'' и борбу ''народне партије'' у Аустро-Угарској, увидео је да српски народ не може чекати на образовање радничке државе, па шта више да се тај програм не може ни изнети и, напослетку, ''увидео је де се нема кад чекати наше унутрашње препоређење у борби пртов руђинаца, но да ћемо ми све горе препреке имати што већма оклевали будемо''. ''Оваква увиђајност, вели се даље, служи на част ''Раднику''. Она је учинила те напредна самостална странка у Стбији, која је почетком лањаских година била растројена, већ се при свршетку године јавила зближена у начелима и тежњама својим, тако да су се већ састале жеље са свију страна, како би се на једном великом свакидањем листу сакупила сва самостална напредна снага политичка у Србији, да се прикупе уједно радници обустављене ''Србије'', ''Говорнице'' и данашњост ''Радника'', те да чврсто стану на браник за слободу и напредак против сваког ситничарства, ћуди, предрасуда, незналиштва и лењости.''

 

Дакле увиђавност ''Радника'' учинила је те се ''самостална'' ''напредна'' (без имена) партија у Србији зближила у начелима и тежњама! То је богами врло лепо од њега. Али зар ми не би могли са своје стране учинит овакав комплиметн. ''Мл. Србадија'': ''Мл. Србадија'' под новим уредништвом објавила је да је њена застава високо уздигнута над свим партијама. Доследно томе ваљало би да она не захтева никакав политичан облик српске државе, већ да остави свакоме на вољу нека препоручује народу каква му драго политичка начела. Доцније увидела је да и начела ''социјално-демократска'' нису тако претерана и неостварљива, као што су се чинила у први мах. Нарочито увидела је да ''Радник'', ''израз социјално-демократске струје'' не ствара код нас неки фантастични ''радничких сталеж'', као што су неки либералци хтели да претставе, нити хоће да остварује утопије, на против, да се његова начела управо тичу нашег друштвеног стаеа, па шта више да нису противна ни нашем политичком ослобођењу, што је главна тежња ''Мл. Србадије''. Ова увиђавност служи на част ''Мл. Србадији'' и т. д.''

 

Је л' те - то би било само детињасто задиркивање. И ми тако мислимо. А цељ: ''зближења начелних партија'' у ово време врло је важна. Она заслужује озбиљнијег разговора.

 

Ми мислимо бар да је ''Мл. Србадија'' имала такву цељ пред очима кад је изнела на јавност жеље које су се састале ''са свих стране'' да се сједине радници обустављене ''Србије'', ''Говорнице'' и данашњег ''Радника'' око једног свакидањег политичког листа, управо у једну политичку партију.

 

Нема нису познате ове жеље, али вероваћемо на реч ''Мл. Србадије'' да оне заисте постоје. Но ако сви ти који су те жеље изјавили, схватају основ змлижења онако као што је изложен у ''Мл. Србадији'', то морамо казати да нису схватили у чему је разлика између различитих органа ''самосталне'' ''напредне'' странке и у чему се они слажу или бар могу да се сложе. Бар што се ''Радника'' тиче, они нису ни у колико схватили његов одношај према другим начелним партијама.

 

 

 

У сваком народу има питања која су на ''дневном реду'', која сам историјски процес народног живота ставља на решавање. У таквом решавању сваки поштен грађанин морално је обавезан да учествује у борби. У таквим питањима где се види напред какво је решење могућно, често се зближавају моментално и најудаљеније партије да одрже превагу на ову или на ону страну. Разуме се да свака напреднија партија напредније ступа у савез са оном партијом која је под начелима најближа. Али у таквом савезу она уступа само оно што не потире њена начела и њено уверење.

 

Да се сложе различите партије у неком оделитом питању ваља, дакле, да су најпре начисто шта хоће свака од њих да постигне и шта желе друге партије. Код ''Мл. Србадија'' то је већ савршена ствар: ''Радник'' је хтео неки програм али га је напустио, па је дошао на оно земљиште на коме је стојала ''Србија'' и уопште партија којој је главна цељ била ''борба за народност''. Зближењ је дакле фактично извршено, само га ваља објавити у лицу једног заједничког органа.

 

Да би доказала ово, ''Мл. Србадија'' створила је по својој вољи и начела ''Радника'' и његов програм и одношаје спрам других партија и његово ''покајније''.

 

Ово време и стање наше штампе није ни најмање удесно за пречишћавање партијских рачуна. Али опет ми не може допустити да се наша радња преставља у изврнутом облику. А за зближење начелних партија потребна је, пре свега, искреност и истина, а тих нема у поменутом чланку ''Мл. Србадије'', бар у колико се тиче ''Радника''

 

Пре свега ''Радник'' није био противан ''Србији'' што она није изнела цео програм будуће српске државе, па онда говорила о борби за ослобођење. ''Радник'' није ни могао то радити, јер је почео излазити неколико месеци доцније, пошто је ''Србија'' престала. Ово је прва неистина и прва неискреност ''Мл. Србадије''. Под том борбом ''Радника'' сигурно се разме ''радикални'' или социјално-демократски нападај против леберализма, који се тек посредно тицао ''Србије'', а јавио се у журналиситци код браће преко. Али, право: ти нападаји нису ни допрли до српске публике, па стога нису ни могли поткопати морални кред ''Србији'', а, друго: ти нападаји баш су поглавито чињени онда када је ''Србадија'' почела да брани нека нечела и неки облик српске државе, са којом се ни либерална, а камоли радикална и социјално-демократска начела не слажу. Дакле нису нападаји дошли стога што ''Србадија'' није изнела облик ''будуће српксе државе'', већ, на против, стога што је изнела рђав облик.

 

Тако исто није истина да је ''Радник'' био противан ''јуначким народним борцима Аустро-Угарској'' зато што излазе у борбу за народност  своју, па тиме отуђују сељака маџарској. ''Радник'' је доказивао да начело народности само по себи није противно никаквим полтичким и друштвеним начелима, али да се баш стога тим начело може покривати и напредњачка и назадњачка тежња. Доказивано је даље да то начело употребљавају људи који хоће да владају и господују, па њиме потпирују мржњу једног народа против другог, мржњу расе, која је достојна само дивљака, а истим начелом служе се и они који хоће да народу задобију бољи темељ за напреднији развитак. Према томе ''Радник'' је сматрао то начело као нешто споредно, а главно је оно каква се начела и какве установе проручују народу под заставом ''народности''. Јер, напослетку, сама народност одигурава се народу тиме што му се ујамчавају нека права и установе као просвета, штампа, слободна општинска и лична или државна независност. Дакле сваки онај који се бори по називу за ''наордност'' у ствари се бори да створи неки друштвени и политички склоп. Ми смо дакле просто узели оно што је главно у питању народности, или управо: што у себи садржи решење питања народности. Овако схватајући начела народности, ми смо доказали да нема узрока противности између српког народа и других народа у Угарској и да сва мржња између раса долази отуда што се питање народности није изнелу у правом напредњаком облику. Кад би се овако ставило питање народности у Аустро-Угарској и када би се на томе радило десетак годидна, ми можемо смело рећи да питање народности у Аустро-Угарској не би ни посотојало, као год што не постоји ни у Швајцарској ни у Америци. Ми дакле нисмо били противни јуначким борцима народним зато што се они боре за народност, већ зато и утолико само у колико је та борба била вођена на лажном основу и могла послужити назадњачким тежњама.

 

Али, вели, ''Мл. Србадија'', ''Радник'' је увидео ''да борба за народност у Аустро-Угарској управо је ''борба за личну општинску и окружну слободу''.'' ''Радник'' то није увидео онде где то не постоји, а онде где је борба за народност са таквом тежњом ту је ''Радник'' није никада ни превиђао. На прилику то се може рећи са српску Народну странку у Угарској, али не стога што се већ у начелу ''народности'' садржи слобода личности и т. д., већ стога што су тамо борци за народност у исто време људи напредних начела. Али то не бива свуда у Аустрији. Ми смо већ говорили у ''Раднику'' како се браћа Чеси, Хрвати и Пољаци у име народности мире и са поповштином и са спахијама[2], а у последње време браћа Хрвати најочитије признаше да би они жртвовали начелно окружну и општинску слободу, само да задобије хрватску државу, т. ј. да осигура народност. А нема сумње да би они још много даље жртве учинили царизму кад би им он помагао да, н. пр. задобију Босну и Крајину у хрватск удржаву, као што су заиста и водили преговоре 1868. г[3].

 

Па ни сами народњаци[4] у Србији и Аустро-Угарској, или тачније да речем у бив. ''Србији'' и ''Застави'', у самој ствари не сматрају начело народности за врховно начело коме је цела радња потчињена. Кад народњацима не би било стало до њихових политичких и друштвених начела бећ би само хтели да осигурају ''српску нарондост'', зар не би било најпрактичније ставити на својој застави ''српско јединство под круном Франца Јосифа, императора аустријског''. Нема сумње да би његово императорско величанство оберучке дочепало овакав мастан залогај, па би се сигурно сагласило да се у ''српску државу'' стопи и оно мало Хрвата, као год што би и њима долазило да прогутају Србе у Босни и Крајини, ако само могу. Па зашто не раде народњаци оно што је за српско јединство и осигурање српске народности најпрече? НЕ знамо какве би разлоге они могли навести против тога, али ми мислимо да је главни разлог: њихова политичка начела, која ће се по њиховом схватњу пре остварити у оделитој српској држави но у аустро-угарској монархији. Барем српкса Народна страка у Угарској, кад год су политичка начела долазила у судар са начелима која су владала у Србији, волела је да жртвује потпору коју би могла имату у Србији у својој борби за народност и да стане између две ватре - између српске и маџарске владе, но да се одрече опозиције према српској влади. А то није доледно за партију којој је начело народност више свега. У томе су Хрвати и Чеси доследнији што жртвују сва напредњачка начела.

 

Питање народности код нас је дакле само питање о условима за слбоодан развитак личности. Кад је то постигнуто, онда је решено питање о народности. Сада је само питање практике: који је пут најпречи да се задобију први услови за слободан развитак личности. Н. пр. у Аустро-Угарској у данашњим околностима: да ли је практичније борити се за јединство државно и унутарње реформе или раскомадати ту државу, па у оделитим државама, које се на место ње подигну, продужити борбу за унутарње реформе? На ово питање може се различито одговарати са практичног гледишта, али питање о Турској сасвим је јасно: може ли се извршити каква год реформа у животу српског народа под Турцима? То нико нећи ни тренутка посумљати са одговором: не може. Ту дакле сваки, био он потпуни космополита или крајњи бранилац начела народности, мора бити начисто да никакво своје начело не може ни изрећи а камоли остварити, док се не уништи турска држава, а на место њено не подигну наронде државе. ПРема томе савез са радницима или уопште радикалним партијама других нарондости и савез са различитим партијама у српском народу, то је за сваку партију питање партијске политике, а не начелно питање.

 

То је гледиште ''Радника'' на начело народности и на остварење политичких и друштвених начела што их је он развијао од свога постанка. Овде има много тачака у којима се могу сложити партије не само либералне ''Србије'' и ''Говорнице'' но и партије сасвим назадњачке, али нам је врло чудно да ''Мл. Србадија'' не увиђа и разлику између начела ''Радникових'' и начела либералне партије, а још чудније што у нашем гледишту на српско ослобођење открива неку измену ''првобитног'' програма ''Радниковог''.

 

''Радник'' је до душе казао у своме програму да он хоће да иде ''слободом до јединства''[5], али је у самом програму тачно разјашњен смисао те реченице. Из самога програма види се најјасније да ''Радник'' није никако замишљао да најпре у Србији створи ''радничку државу'', када ни самој француској земљи ''идеја није могла да се уреди ни да се одржи''*, па тек са таквим унутарњим уређењем да се отпочне борба за ослобођење целокупног народа. А то би било сасвим бесмислено. Животна питања народа износе се на решавање самим потребама народа, а не комбинацијама које ничу у главама појединаца. Нико не може прописати ред којим се морају решавати народна питања. Али сваки мислиоц и јавни радник мора имати своје уверење и своје гледиште на свакодневно питање кој пред њим искрсне. ''Радник'' је изнео на јавност своје уверење, показао је сасвим јасно шта захтева од будуће српске државе и ако није могао да изнесе облик те државе, изнео је општа, научна начела, која ваља да су јој основ и која он тежи да оствари.

 

Савршенији државни и друштвени облик стварају само савршенији људи - људи који разумније схватају своје користи и јаче осећају узајамну потребу друштвености. Пре но што никну такви људи ваља посејати идеје. ''Радник'' је почео свој посао од почетка и тераће га до краја докле год може. У сваком оделитом питању, које живот народни ставља пред мислиоца, захтева се да он потпун оразуме своју крајњу мету. Тек онда може он решити хоће ли да се то питање реши у овом или оном правцу. Различити органи стога и постоје што различите начелне партије имају у свакоме питању своје начелно гледиште. У појединим питањима различите партије могу се зближавати кад неку тачку сматрају као пролаз своме даљем раду, као што је н. пр. код нас ослобођење народа у Туској и Аустро-Угарској. Зарад начелне разлике одрицати савез у раду, у неком оделитом питању, где је тај савез могућан, то би значило жртвовати општу ствар своме личном или партијском самољубљу. Али опет зарад јединства у оделитом питању жртвовати језгро свога уверења, значи уништити себе самога.

 

Ми нећемо да препостављамо да је ''Мл. Србадија'' пустила са каквом ''задњом'' намером мисао о заједничком органу, али отворено кажемо да је у нашим очима такав журнал апсурдум као год и свака тежња да се подигне нека застава ''тако високо'' да се под њом могу комотно шетати све партије. То би значило место одређених начела ставити само називе начела ''слобода'' и ''напредак'' а под тим називима борба против ''сваког ситничарста, ћуди, предрасуда, незналаштва и лењости'' изгубила би смисао, јер не би имала цељи. Тако су радиле ''старе партије'', па су тако и прошле. ''Радник'' неће да сипа ново вино у старе мешине. Зближење разних начелних партија може се огледати у огледитом раду само у толико у колоико њихов оделити рад тежи макар једној и привременој цељи. Даље не.

 

 

* Узгред буди речено да ''радничка држава'' ни у Француској није хтела да свакоме ''ујамчава и уређује рад и капитал'' као што вели ''Мл. Србадија''. О томе се може сваки уверити из штампаног пројекта за устав у ''Раднику''. А још се мање могла таква држава прочитати у програму ''Радника''.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Чланак ''Наше новине'' излазио је у бр. 1-5 ''Младе Србадије'' за 1872. годину. То је преглед оновремене јужнословенске периодичне штампе, са освром и на осталу словенку, написан са леволибералног гледишта.

 

[2] - Види чланке ''Словенска Аустрија'' и ''Словенска Аустрија и српско јединство'' објављених у другој књизи ових списа.

 

[3] - Једно од најзначајнијих национално-политичких питања за хрватске политичаре тога времена представљао је присаједињена цивилној, банској Хрватској. У својим националним програмима хрватске полтичке струје полагале су нарочито на ослобођење такозване ''Турске Хрватске'' - Босанске Крајине западно од Врбаса, па и целе Босне уопште. Али у то време Босна је још увек била у саставу турског царства.

 

[4] - Термин народњаци односи се на српске либерале у Србији и Војводини.

 

[5] - Програм ''Радника'' објављен је у првом угледном броју, без нумерације. Види другу књигу ових списа стр. 35.

 

 

ЗБЛИЖЕЊЕ С НАРОДОМ

 

Ту скоро рече један писац да наши књижевници боље познају дивљаке у Аустралији, не свој српски народ и друге народе на Балканском полуострву. Не знам да ли ће многи на то пристати, али свакидање појаве показују да је то истина. Нек се само погледају наше новине и њихови дописници, који живе са народом и који ђоја пишу о народу. Све се то врзе око којекаквих ситница и домаћих потребица. Тако је у политици, у школи и цркви, у економском и друштвеном животу народа. Ми сви желимо и радимо ситничарски; бринемо се шта ће бити од данас до сутра и то је свуда тако исто: у Србији, Аустро-Угарској као и у Турској. Нашим радом не управља никаква општа главна мисао, која би потчинила све друге споредне мисли и према којој би били удешени сви други радови. Ми не можемо никако да ставимо нашем раду једну главну мету, која кад се достигне, остале, узгредне цељи или отпадају или долазе саме по себи.

 

А наше народно ослобођење и јединство? Зар то није једна главна мета којој сви тежимо? О томе баш хоћемо да говоримо.

 

Сваки пут кад се у животу народа догађала каква велика промена, у њему се јавља покрет кроз све слојеве: маса просторг народа оставља на страну своје свакидање бриге и невоље, она тежи да достигне неки нов живот, да добије на земљи правду и слободу, срећу или напредак. Ако се промотре главне мисли  и тежње које су покретале различите народе у време великих преврата, наћи ће се да су те мисли и тежње биле једне исте или врло сродне. Буне римских робова против племића и богаташа, буне сељачке у Немачкој против њихових барона и кнежева, преврат у Француској и борба народа против племића и краљева; многобројни устанци талијанског народа за своју слободу и јединство, неприкидни устанци Грка и њихова славна борба за ослобођење као и дуга крвава борба српског народа против Турака и устанак на дахије - сва ти народни устанци изазивани су једнаком општом потребом народа: да се ослободи од зулумћара, а имали су пред очима једну главну мету: да задобију бољи и срећнији живот. Ову је потребу народ дубоко осећао; она је везана била за његов свакидањи живот, од њега је зависио његов свакидањи рат, његова срећа и будућност. Отуда долази оно силовито одушевљење које покреће народе у борби за ослобођење, она неодољива снага у борби и издржљивости у несрећи и погибији, без које није могућа победа - па ни сама борба.

 

Има ли оваквог одушевљења код српског народа? Не. Има ли га бар код оне горње коре српског народа, која непрестано говори и ипише о народном ослобођењу и јединству? Је ли она прникнута оном тежњом и потребом која је једина кадра да човека распламти за такву борбу?

 

Шта можемо да одговоримо на то питање? Да и не говоримо о већини наше интелигенције, која не разуме народно ослобођење као што би га требало разумети, него шта да кажемо о онима којима је мисоа о народном ослобођењу одиста важна и који је држе за основ народном развитку.

 

Колико ова мисао утиче на њихов оделити јаван рад, који се одности на њихов месни и привремени положај? Колико им пречи да не стављају своја месна питања као главно, а народно ослобођење и јединство као споредно? А да не питамо још даље: колико их та мисао одушевљава да се не баве којекаквим домаћим потркицама и приватним беспосличарењем?

 

Али, рећи ћете, и месни интереси важни су и њих не ваља напустити зарад неке ''опште'' цељи. Нема сумње, н. пр. да је за једну општину важно да има шмркове у лсучају пожара и да полиција има надзора нас ''момцима''. Али сигурно и самој таквој општини има таквих питања која кад би се решила не би било потребно говорити јавно преко новина о шмрковима и полицијском надзору. Тако ситну ствар често не разуме наша интелигенција. Но да узмемо много крупнији пример. Нема сумље да је за један део српског нароа (у Аустро-Угарској) врло важно питање о црквено-школској самоуправи. Али ако би се решило питање ''о ослобођењу и јединству'' српскога народа и ово питање или би сасвим ишчезло или би добило сасвим други облик. То је све јасно и очевидно, па опет и код наше интелигенције општа главна мисао ниеј главна, већ споредна, а споредне су главне.

 

Све ове чињенице показују да је и код саме наше интелигенције мисао о народном ослобођењу и јединству уклоњена врло плитко. Ми, т. ј. интелигенција, никад не можемо да схватимо потребу за ослобођењем онако како је схвата покорена раја у Туској, јер ми већином живимо добро, а мало шта трпимо. За нас је то ''спољшње'', ''политичко'' питање, а не унутарње, животно питање, које је скопчано с нашим свакидањим хлебом, животом, образовањем као што је код сиротиње раје. Није ни чудо што ми не можемо и не умемо да српском народу изнесемо то питање као унутарње, животно питање српског народа у свим његовим раздвојеним деловима.

 

Али кад би проучили живот и потребе српског народа у оним земљама које нису под Турцима, увидели бисмо брзо да питање о ослобођењу и јединству српског народа није спољшње и полтичко питање ни за један део спрког народа, већ да је то баш најпрече и најважније унутрашње питање, да је за све делове српског народа то питање тако исто важно као и за рају у Турској; да од њеноговог решења зависи правда и слобода, срећа и напредак српског народа у свим српским крајевима.

 

Но ми не познајемо свој народ, не разумемо његове потребе и његове тежње, зато у најважнијем питању српског народа не умемо да говоримо језиком кога народ разуме. Дуго време наша интелигенција износлиа му је пред очи хладне идеале: цареве и госпоштину, славу и величину из минулих времена. Није ни чудо што ове хладне слике не могоше никад да загреју јадни, озебли, измучени српски народ, да га распламте ватром за ослобођење и нов живот. Ново колено видело је како се пред њим уништавају сви они хладни идоли и кипови и пошто су му разрушене пређашње обмане оно не уме и нема снаге да пође новим путем и што је најгоре: не зна новог пута.

 

Људи полуобразовани или лажно образовани, као што је већина наше интелигенције, сматрају као недостижну ''утопију'' сваку нову напредну мисао, која тежи да покрене масу народа из свакидање гњилости и мртвила. А погледајмо просте сељаке у Срему как осе код њих шири вера: да не ваља никад лагати, красти, трговати, убијати човека, па ни узети оружје у руке и т. д. Они то сматрају као нешто сасвим просто и природно, па се још чуде како други људи не могу то да схвате. Прво хришћанство ширило се код масе правог необразованог и сиромашног народа донде докле је оно било наука о љубави, братству и једнакости у животу, имању и т. д. код свију људи. А чим је оно постало религија дворова, војвода и књижевника, оно је изгубило своју природност и суштину, а остале су само голе форме и обреди. Тако је и са новим сувременим начелима. Њих разуме само сиротиња раја, маса простог народа, која својим црним рукама зарађује бели хлеб за горњу, образовану класу народа. Њој је баш оно природно, истинско и сасвим остварљиво што ''интелигенцији'' изгледаили као нешто сасвим удаљено, или као сасвим неостварљиво.

 

Ето зато стављамо као први и најважнији рад наше интелигенције: з б л и ж е њ е  с а  н а р о д о м. Ваља проучити народне патње, његов скавидањи живот и свакидању борбу за самоодржање. Тада ће наша интелигенција увидети како су сићушни и ништавни сви они месни и привремени ''народни'' полсови, којима се она већином бави; увидеће да су потребе народа, правог српског народ, у основу једне исте свима његовим деловима; тада ће схватити прави смисао главне мисли ''народно ослобођење и јединство'', која ваља да покреће сав наш рад и тада ће умети и моћи да учини да та мисао постане жива струја, која ће цео српкси народ покренути за општи заједнички рад.

 

Дакле: З б л и ж е њ е  с а  н а р о д о м.

 

 

ЗАДАТАК НАШИХ ДРУЖИНА

 

Немеран сам да говорим о задатку наше две дружине: дружине Срба занатлија и дружине за радиност[1]. Да почнем од прве.

 

Цељ је државине занатлијске, као што је казано у 1. чл. наших штатута, да унапреди радинос и своје материјално стање. Вељ је ова изазвана самом потребом Срба занатлија и рђавим стањем наше радиности. Одмах оне године (1870) кад је се састала прва скупштина Срба занатлија чуле су се тужбе са свију страна да сталеж занатлијски у српском народу непрестано пропада, да је у занатима завладило мртвило, да међу занатлијама нема људи образовних и да саме занатлије гледају да њихови синови не буду занатлије. Тако су саме занатлије описивале своје стње, па је стога ово описивање без сваке сумње истинито. А још на почетку прошлог столећа сталеж занатлијски код овдашњег народа беше најимућнији и најобразованији сталеж. То беше управо главна снага у свима јавним, народним пословима.

 

Много браћа знатлије и на скупштини и у штампи исказали су своје мишљење о урзоцима пропасти занатлија. Али ствар далеко није исцрпљена. Управо главни узроци нису били погођени. А док се не схвати прави узрок пропадању или опадању наши занатлија, дотле се не може одредити задатак занатлијске дужине, па се не може ни радња усторијити као што ваља. Зато нам је најпрече да испитамо ове узроке.

 

Ми остављамо на страну случајне узроке као: лењост, непажљивост, раскош и друга лична својства, која могу упропастити човека ма чиме се он занимао, па ћемо да узмемо само оне узроке који зависе од саме занатлијске радиности и од економског стање и образовања јавног народа уопште.

 

Но и они узроци деле се на двоје:

 

а) Развитак укуса и потреба народних чине те једни несавршенији производи излазе из употребе и замњују се савршенијима. Тако н. пр. лончарско земљано посуђе замењује се у варошима посуђем фабрачном од глине и порцулана. Лојане свеће замењују се стеаринским свећама, петролеумом, гасом и т. д. На тај начин једни занати пропадају сасвим без икакве замене, просто: место једних производа употребавају се други. Други занати такође пропадају, али њих замењује фабрична производња, која се обично обликује не само финоћом израде но и солидношћу и јевриноћом. Зато пропада у варошима па чак и по селима домаћа производња платна, ћилимова  и т. д. Фабрика производи боље и јевтиније. Фабрична - индустријска - производња уопште гуши све занате са којима дође у судар. Тако је било у Енглеској када су почели у фабрици да преду и ткају парном машином. Пропало је тада хиљадама радничких фамилија у највећој сиротињи. На срамоту српких књижевника ми знамо боље историју наших царева и краљева но историју наших заната, па и ово што знамо из новијег доба то је све из личног посматрања у нашој најближој околини. Из мог личног посматрања видео сам како су у Србији пропадали - управо уништени и збрисани са лица земље читаве гране заната и народне индустрије као: табаци (што чине коже), ткачи платна, марваџије (што ткају од козје вуне: покровнице, џакове и др.) и други. Сви су они уништени страном индустријом.

 

Развитак индустријалног, фабричког произвођења главни је природни и неизбежни узрок пропадању заната.

 

б) Има заната који по самој својој струци не могу потпуно да се замене фабричном производњом као: кројачи, обућари, столари, ковачи и т. д. Оћевидно сваки хоће капут за своја леђа, ципелу за своју ногу, сто за своју потребу, браву за своја врата, те се стога ови предмети већином наручују код занатлије према оделитој потреби и укусу појединаца. Али и ови занати падају у конкуренцији са великим радионицама где је нагомилан велики капитал и где је радна снага уређена као што ваља. У великим радионицама као и у фабрикама сви су услови скупљени којима уопште велико газдинство обара мало а имено:

 

1) Кад је много радника сакупљено на јадном месту ту се уштеди у згради, осветљењу, ложењу па и у алатима.

 

2) Ту је рад подељен, па сваки ради само један део посла, па се ту ништа не дангуби.

 

3) Што се сва средства за производњу а нарочито материјали за прерађевин купују у великом размеру - ''из прве руке'' - а сваки занатлија зна шта то ради.

 

4) Што се пак у великом газдинству могу применити најсавршенији алати и најсавршенији начин производње и што се сваки нов проналазак може одмах употребити, што у малом газдинству није никако могуће.

 

Покрај свију ових недостатака малог газдинства долази још и конкуренција малих занатлија између себе, која их све обара.

 

Нагомилавање капитала у рукама појединаца, међусобна конкуренција занатлија, превага великог газдинства над малин, то је други главни, природни и неизбежни узрок пропасти наших занатлија.

 

Природном развитку не може се нико проитивити. Ми ваља само да изучимо овај развитак, па да се користимо овом поуком. Ако фабрична производња и велико газдинство морају одржати победу над занатима и малим газдинством, онда само може бити питање: како да се помогну наше занатлије у овом прелазном стању и на који начин да се занатлијско мало газдинство преобрати у фабрично индустријално велико и газдинство.

 

Из самога састава и начина радње занатлијске задруге види се да ту није схваћен основни узрок се чега занати пропадају.

 

По данашњем схватању свога задатка занатлијска задруга је прво основала један завод за узајамни кредит са умереним процентом. Ово је средство вело добро, али је врло слабо. Занатлија остаје усамљен, нема никаквих средстава да увелича производност свога рада нити да се сачува од притиска страних капитала, нити од стране и домаће конкуренције.

 

Од свију оних користи што их има велико газдинство над малим има само један услов који би се могао постићи при оделитој радњи занатлијској, која је сада уопште распрострањена. То је средство да све занатлије једне сорте ступе у задругу за набављање материјала за прерађевину из заједничког дућана; при томе би свако могао радити за себе, само би имао хасне у толико што би из заједничког дућана могао куповати јевтиније и уопште за повољније услове но од приватног трговца. ПА баш и они који непосредно из фабрика добијају своје материјалне имали би користи од овакве задруге, јер познато је сваком занатлији да се већ капиталом уопште може набавити све јефтиније но са мањим.

 

За подизање оваквих задрга био је предлог на првој занатлијској скупштини од брата Саве Лазића из Вуковара. Тај предлог гласи: ''Да што више уштедети можемо како у кућевном тако и у занатлијском трошку, предлажем: из првих руку по фабричној цени узимати сав годишњи прорачун: 1. У занату: чоје и поставе, конаца, ибришима, беза, коже и т. д. 2. У кући: брашна, масти, вина, пасуља, сочива, кромпира, лука и све друге потребне ствари. Пошто у задрузи купимо, по то после да поделимо.'' (4. тачка предлога.)

 

По овоме предлогу жели се да занатлије ве подижу самп поједина стоваришта за поједине занате, већ да задруга Срба занатлије својом заједничком касом оснује опште стовариште за све занате (разуме се за које је могуће основати заједничко стовариште), а у исто време да занатлијска задруга буде као нека дружина за потрошњу где би свако уштедео при куповини првих потреба за живот.

 

И овај предлог је врло добар и при већој заузетости могао би се остварити ако не баш за све чланове занатлијске задруге, а оно бар за поједина одељења. Али и овде је тек један услов добијен, који може имати велико газдинство (да не рачунам ''дружину за потрошњу'', коју могу оснивати и незанатлије). Ми смо већ казали да се развитак заната у томе састоји да се све више приближује фабричном начину производње. Зато сваки капиталиста, ма он не знао заната, може да потуче све оделите занатлије једино тиме што је у стању да подигне и уреди велику радионицу у којој има све оне добите што смо их споменули за фабричну производњу под 1, 2, 3, и 4. Он је у стању да плаћа толико својим радницима колико не може ниједан мали занатлијски мајстор. На тај начин он одвуче све боље раднике у своју радионицу и пошто је добротом и јевтиноћ својих производа утукао своје конкуренте, он је у власти да и својим радницима одређује цене по вољи и да их дави. Ја сам имао прилике да видим оваква шпекулантска предузећа.

 

Из свега што смо казали види се јасно да је прави пут да се наши занати, а са њима и наше занатлије подигну; оснивање произвођачки задруга - где би се занатлије једне струке сјединиле да раде заједнички у једној радионици. У оваквим радионицама добијају се користи што их има велика фабрична производња, са то мразликом што те користи не ужива један капиталиста, већ сви чланови задруге. Осим тога, ово је прави пут да наше занатлије свој ручни рад замене фабричним машинским радом у свим занатима где је то могуће. У историји заната у Европи види се често да су се из занатлијских радионица заиста подзале големе фабрике, н. пр. код заната: столарског, ковачког, коларског и других. А често су се више таквих заната спајали у једну радионицу. Тако су и н. пр. у Београду основали заједничку радионицу ''столари и бравари'', а тако исто ''колари, ковачи, сарачи (сатлери)''[2]. Ништа није лакше но у овим радионицама тако поделити посао да се поједини послови уређују помоћу машина и парне снаге, па само да се у једној радионици склапају н. пр. готови ормани, врана, прозори, патоси, кола, каруце и т. д.

 

Овако организоване занатлијске задруге имају још јачи и тврђи основ да подижу задруге за кредит и штедњу, за набављање сировина и премета за потрошњу, за набављање сировина и предмета за потрошњу, за узајамно помагање и обавештење.

 

Задруге за заједничку производњу најважније су и најсавршеније од свију задруга радничких, али зато је најтеже њих организовати да буду дуготрајне и да им рад буде успешан. Нарочито овде се од чланова тражи највећа увиђавност и поштење.

 

 

Из мог малог искуства што сам га добио проматрањем нашим дружина занатлијских у Београду могу вам указати на све главне тегобе као најважније, које се јављао код тих дружина:

 

а) У сваком занату има различитих послова, које често ниједан оделити мајстор не ради сам, а у задрузи управо били би будаласто кад се ти послови не би поделити. Н. пр. код кројача и обућара има примање наруџбина, мерење и кројење, радња штепера на машини, радња шивача, а ако је радионица велика долази још и радња касира и магационара и т. д. Међу овим радовима вазда се неки сматрају као одлучнији и дају се онима који су најспособнији. Ово често изазивље завист и спор код занатлија, нарочито кад у дружину дође више мајстора који су дуго времена радили са калфама и шегртима. Они су већ навикли да се занимају примањем муштарија, кројењем и других више умних послова, а шивење остављају млађима. Разуме се, у радионици кројачкој или обућарској треба највише шивача, због тога бива спор међу мајсторима око оних ''виших'' места. У занатима као што су столарски, ковачки и други овакви случајеви не долазе, али и код њих мора бити један који прима наруџбине, мора бити касира, а можда и магационара. Дакле свакојако морају бити послови различити по каквоћи у свакој занатлијској задруги, откуда поничу судари при деоби и распореду послова и дужности. Но ма колико да су ове тегове велике, оне се могу савладати и избећи само када чланови тачно увиђају своје интересе. Ваља вазда имати на уму да је за све појединце као и за целу дружину најкорисније да свако место у дружини буде заузето оним чланом који је за то место најспособнији. Тога се правила ваља увек држати при подели посла међу члановима. Разуме се да се ова подела врши договором на општем скупу.

 

б) Друга је главна тегоба: плата за рад члановима. У једном истом послу многи чланови раде неједнако: неки за исто време раде више - неки мање, неки раде боље - неки лошије. Осим тога, различити чланови раде различите послове. Како ће се н. пр. упоређивати рад кројача или штепера са радом шивача? У дружина које сам посматрао[3] удешавали су плаћање на разне начине. Испрва су већином одређивали свима члановима једнаку плату. Ово је заиста најпаметније и најпотпуније одговора начелима задруге. Ако сваки члан заиста ради по својој савести и свом својом снагом у корист дружине и ако тачно врши посао за који је одређен, онда је он потпуно испунио услове који се захтевају од једног члана задруге. Он треба да буде награђен као год и сваки други задругар. Ако је члан неки способнији од другога, то је већ његова награда што је од природе награђен. Сваки члан треба да има поглавито у виду: да главна добит дружине зависи од комбинације и поделе рада у великој радионици. Ако такав даровит члан у дружини зарађује више но што је могао да заради док је сам за себе радио (у противном случају ниеј му дружина ни потребна), онда је већ његова сопствена корист да се дружина и дружинска производња што већма усаврши. Зато он не ваља да се служи својом природном превагом над другим члановима, која може само да произведе завист и раздор код чланова и да дружину упропасти. У поменутим дружинама, као што рекох, било је тако у почетку и докле се сложно радило дотле је добро ишло. Али доцније неки су почели да сматрају себе као неке чиновнике, а дружинску касу као неки фонд који је буџетом одређен, па су мислили да се плата може добијати а да се и не ради. А заборавили су да је та каса производ њиховог заједничког рада. Отуда су настали дефицити и раздори. Вреднији су захтевали да се плаћа ''на парче'', али ту су остајали они који су заузимали она управничка места, којима се морала издавати стална плата. Употребљене су разне полутанске мере, али није ништа помогло и кројачка и обућарска дружина падаоше са свог унутрашњег раздора чим су оставили сложени рад и први начин награде. Зато је, по моме схватњу, најбољи начин: једнака награда. Зато за осигурање од лењости и непажње ваља одредити накнаду који сваки члан морап латити друштву ако је са лењости или непажње дружину оштетио својим нерадом или рђавим радом. Уз то, разуме се, дружина мора добро да рачуан шта један члан може да изради и шта вља да и ради за извесно време. За награду вредних ваља опет одредити да сваки члан може радити ван онога времена што је одређено за посао дужински и да му се за тај посао оделито плаћа по уобичајеној цени, као што је то усвојено у столарско-браварској дружини у Београду. [4]

 

Поштењм, увиђавношћу и издржљивошћу чланова могу се савладати све тегобе које би се у произвођачким задругама показале, као што се то посведочило код многих задруга у Европи, па и код нашег народа.

 

Главни задатак Срба занатлија био би, дакле, да организира произвођачке задруге из свију струка заната, да сједини поједине задруге за набављање сировина и предмета за потрошње, да организира кредит занатлијски где год је могуће, да преобраћа занатлијске радионице у фабрике и на тај начин да се код нас отпочне индустријска производња здруженом радном снагом.

 

Ово последње треба да је цељ занатлијске задруге. Разуме се, то може бити кад се наше поједине занатлијске задруге оснаже и знањем и капиталом. За набавку капитала ваља обратничке капитале све више увлачити у индустријалну производњу. То мора доћи и по себи, јер ће све више обрнички капитал остајати слбоодан (безупотребе у трговини) у колик о се занатлије буду више удруживали да набављају сировине и предмете за потрошњу из прве руке. Но у овој тачци радња дружине занатлијске сустиче се са радњом друштва за радиност; зато ћемо само да промотримо још радњу занатлијске задруге у погледу на образовање занатлија.

 

Задруга Срба занатлија при своме склапању нарочито је имала у виду образовање занатлија. Но овде се може разумети троје: 1) образовање занатлија у њиховом занату. Усавршавање самих заната који код нас постоје и увођење нових проналазака у алатима и начину производње; 2) образовање самих занатлија у том смилу да они буду образовани као људи и грађани; и 3) образовање радника у оним занатима који код нас не постоје, а који су нам потребни све више да нас у тим занатима странци не поплаве, као што су већ започели.

 

Од свију тачака управо само 1. тачка спада непосредно у круг радње занатлија и они су обавезни и они су најбоље у стању да се сами за своје образовање у том правцу старају. Али они се могу образовати у своју струци тек онда када се здруже у произвођачке задруге. Тек у великим радионицама може се применити сваки нов проналазак; велика радионица може се користи свима пијацама и путевима којима се најјевтинији и најбољи материјали добијају и т. д. и онда сваки занатлија има интереса да прати проналаске и уопште да се изображава у својој струци. Осим тога, у великим радионицама најбоље се може устројити образовање омладине, која се баш спрема за исвесне занате. Тако је столарско-браварска задруга у Београду у први мах основала приватну школу за своје шегрте, где су могли добити сва знања која су им нужна за њихов рад, али се, на жалост, та школа морала затворити, јер у Србији не могу постојати приватне школе без одобрења министра просвете[5].

 

Образовање опште спада у дужност занатлијских дружина у толико у колико је сваки човек обавезан да се по могућству сам изобрази, а дружина и у томе има више средстава но поједини грађани. Али опште образовање, као год и образовање у оним занатима којих код нас нема, то је општа, народна потреба и општа, народна потреба и општа народна обавеза. Саме занатлије ту могу врло мало да учине. Али они ваља на томе да раде у  свези са осталим својим суграђанима. То се образовање може дати народу: школама за опште техничко-индустријално образовање, новинама, књигама, јавним предавањима и радионицама за углед, а за то се ишту укупна народна средства. Но ту се опет рад занатлијске задруге сустиче са кругом радње дружине за радиност. Остаје нам да о овој дружини кажемо неколико речи.

 

Из овога што сам до сада говорио већ је у главноме обележен круг радње за радиност. По њеним статутима њен је задатак да ради на унапређењу целокупне радиности код нашег народа: земљорадње, заната (сигурно се овде разуме и индустрија) и обртништва.

 

Све ове гране радње стоје у тесној свези. Оне се не могу једна без друге подићи и усавршити, а за све њих потоји само један пут за усавршавање, а то је: оснивање произвођачевих задруга у свим гранама производње, подизање индустрије удруженим радом и капиталом и уношење обрничког капитала у индустријална предузећа, умањивање обрничке конкуренције, удруживање и ширење стручног, радничког знања код нашег народа.

 

За ту цељ друштво радиности ваља да има своје органе у свима српским крајевима, да проучи све услове наше проиводње у свинм њеним гранама - да води статистику рада - да изучи сва средства којима наш народ располаже за подизање привреде и да покаже начине како ваља да се та средства најкорисније употребе. Оно ваља да изазивље код нас оснивање задруга свију врста и оснивање радничких школа, обраћајући се вазда онима који су кадри да то изврше - били то приватна лица, општине, жупаније или сабори. Једном речи, друштво за радиност замењивало би у овостраном Српству министарство рада. Осим тога, друштво за радиност треба да иам свој лист где ће износити на јавност све резултате свога изучавања, своје предлоге или израђене пројекте (где је то потребно) за организацију рад и усавршавање радиности и тиме ће обавештавати све привредниек о развитку и усавршавању њихове струке раде било код нас или код страног света. (Ако би која засебна дружина била тако јака да ову потребу може сама подмиривати, онда то ваља оставити само њој.) Уопште, друштво за радиност ваља да је живчана (нервна) система у телу наше радиности, а мишићи, кости и остали делови тела ваља да су остале задруге свима гранама рада.

 

_________

Напомене:

 

[1] - ''Дружина Срба занатлија'' основана је 1870. године у циљу унапређења радиности и материјалног стања својих чланова, са настојањем ''здруживања у заједници рада и промета''. Радила је и на оснивању занатских произвођачких задруга. Већ 1872. била је за владу ''подозриво друштво... подложно социјалистичкој пропаганди''. ''Друштво за радиност'' било је просвета организација са задатком стручног и општекултурног подизања српских занатлија и земљорадника у Војводини тога времена.

 

[2] - Коларско-ковачка и седларска задруга основане су у Београду 1872. под Марковићевим утицајем.

 

[3] - Односи се на једну од задруга, такође, основаних под његовим утицајем у Београду 1871. - кројачку.

 

[4] - Ова ''дружина'' била је основана још пре Марковићевог повратка у Београд 1870.

 

[5] - Под намеснички мрежимом влада у Србији је строго пазила да иницијатива за отварање школа и уопште покретање ма каквих просветних акција остане искључиво у њеним рукама. Као што је сузбијаланезависне листове, тако исто је гушила и оснивање приватних школа, курсева и држање разних предавања из бојазни да та делатност не буде управљења против њене политике.

 

 

КУДА ИДЕ ДРУШТВО?

 

Свака уредба и установа друштвена има два доба: доба стварања и доба опадања, рушења. Низом преврата уништаване су једно за другим старе уредбе у друштву, стари начин и услови производње и сопствености, а на њихово место долазе други, нови. Да узмемо пример како се обделавала земља. Испрва је човек чепркао дрветом и сејао семе, па заоштреним каменом. Редом проналазак (бакра, цинка, гвожђа, челика) он је мењао и дотеривао своје лаате док је дошао до данашњег парног плуга. Сопственост је такође, са условима производње, била опште добро свију људи. То је доба било: комунизам сиротиње и комунизам незнања, ко што га карактерише Прудон. Насилним захватом земља је постала својина појединаца. Ту се већ измењују услови рада, јер кад је човек захватио земљу, он је уједно и покорио себи слабијега. Овде се, дакле, већ започиње деоба друштва на класе, одавде почиње реакција. У древном Риму видимо патриције, плебеје, робове, видимо савршену деобу друштва на класе. У средњем веку, веку феудализма - спахијства, деоба друштва на класе, није уништена но још више разграната; постоје васали, мајстори, калфе, сељаци везани за земљу газдину - робови. Код нас под Душановом великим било је властела, властеличића, попова, себрова, меропса. Ново друштво које се подиже на развалинама феудалног није уништило класе, само су замењне старе класе новима, старо угњетавање, стари начин међусобне борбе и производње, новим. Проналаском машинау чињена је револуција у мануфактурној производњи и смањен је број класа. И тек наша епоха, епоха буржоазије, умела је да сведе разне класе на два непријатељска табора, на буржоазију и пролетеријат, капиталисте и раднике. Сва та борбе састоји се у томе: како најправичније да се поделе производи рада? Она иде на то да производ рада припадне према раднику а на ономе, који не ради, да буде једнакост у правима и дужностима. Од године 1789.[1] много се говорило и много се пута проглашавала једнакост међу људима, но нможе ли се замсилити једнакости људи кад постоји економска неједнакост. Тај говор био је наливање воде у буребез данцета. Ту ће једнакост знати најбоље онај који је окусио њенњ плодове, слуга према господару, сељак према газди или господину. - Правицу, дакле, није никако могуће постићи мирољубивим путем. Међутим напреднијом сиротињом учињен је савез[2], и борба рада против капитала отпочета је. Тријумф народа над својим газдама несумљив је, јер њему момажу данашњи економски услови у друштву.

 

Да објаснимо.

 

Потоји факт да ситни капиталиста не може издржати конкуренцију са вликим; новац као сретство за размену, по својој природи, иде онамо где га највише име, где највећма може да покаже своју снагу. Из тога узрока Европа има данас много мање капитлаиста но што их је било у 18. веку. У Енглеској, на пример, на крају 18. века било је 250.000 великих сопственика, а данас тек 30.000. На Ирску долази одавде 9.00, а четвртину земље у Шотландији имају њих петорица, а остало народ. На тих 30.00 долази четири милиона земљоделских радника-сељака, који су у много жалоснијем стању но фабрички радници. - Па то је ужасно. Па откуда то помаже остварењу социјал-демократских начела, кад је пре било 250.000 богаташа-сопственика, а сада 30.00? Зар то ниеј све већа централизација животних средстава у руке неколицине? Доиста је ужасно да милиони издиру за хиљаде, али ево шта је: капиталисти убијају конкуренцијом себе, капитал и сопственост гомила се у неколике руке, тако да ти капитилисити већ неће моћи одржати у својој власти и обртати толиком имовином; она ће или испасти из њихових руку, као грдни терет који нису у стању одржати, то је једно, а друго је то што ће једног прекасног јутра земљорадници врло лако пречистити рачуне са неколико хиљада газда. Ето како помажу данашњи економској услови.

 

У самој најамнини и времену рада видимо повољан правац. Радници су у фабрикама пре радили по 17-15 сати, услед радничке опозиције газде су спуштале на 16, 15, 14, 12 сати дневног рада, а данас опет услед организоване радничке борбе смањива се време рада у Немачкој на 10, у Енглеској на 9, у Америци на 9 и 8 сати. Пре су радници радили за 4-5%, аданас им газде плаћају 20%, 25% и до 40%. То је, као што се види, постепено економско ослобођење народа. Цена рада све више скаче услед велике тражње рада и промене производа, а ту цену нарочито подржава солидарност европских радника. Дакле и у овоме видимо да се иде на остварење социјалдемократских начела, јер онај који највише ради треба највише да има - продукт рада припада самом раднику. - Па то је све лепо! И радник радни мање на дан (''краде газду'') и више му се плаћа но пре, али радници, пропадају, умиру од глади, годне их, бацају у тамнице, убијају у гомилама као прошле године у Паризу[3], па шта помаже? Пита читалац. Ништа се за то не бој читаоче. Што се више гони која мисао, она све већи корен хвата; што је више који мученик за дело човечанства, тиме је већи број поштовача и борилаца за то дело.

 

Довде смо показали како економско стање друштвено помаже остварењу поменутих начела, а сада да видимо како стоји са политичким приликама. Рецимо, ти велиш читаоче да стоји врло добро, а ја велим да не стоји. Како то? - Хајде да видимо. Овде ћу ти исказати по реду кратку историју постепеног политичког ослобођења народног, па ће се врло лако, без икаквог тумачења, видети на шта ће изаћи политичка борба народа. Да пођем од неограниченог господара, на пример од Немање I који је уништио самуправу и слободу старих српских жупанија, или не мора баш од њега, од кога му дрго историја је једна иста код свију. Еле цар на земљи, бог на небу. Европски и азијски владари у старо доба били су закон и суд. Сав ненаситог и неограниченог господара свога. Али власт је врло љигава ствар, она клизи из руку и господар је мора поделити још са ким. Ако је, на пример, покорио суседно племе и узео суседну област, појавила се тегова сад за њега у томе што он један није у стању да одржи гворзденом руком у покорности заузету област. По нужди он је морао уступити неки део своје власти поданику своме и поставио га за намесника, сатрапа, губернатора. Први господар који је уделио нешто власти своме поданико знао је врло добро колику је жртву учинио; свакојако никаквом господару не иду господарски послови повољно кад тако чини. Немири и буне народне натераше гада удели власт још неколицини верних слугу и тако је постепено постала система чиновништва са којом је гњавио и глобио народ. Народ је видео како чиновници извршују господарске законе, и да имају власти, видео је да су ти људи слободнији од њега, па је и сам почео тражити удела у законодавству и власти. Господар услед опозицје попушта, сазивље скупштину и дели са њоме власт. Постаје уставни господар. Опозиција опед долази све јача, јер господар има много још прави и власти а никакве дужности, и народ зазимљу сву власт - постаје он господар, постаје република. Тако иде постепено политичко ослобеђење народно. Но ниеј још све. И у рапублици нњма власти подједнако сваки грађанин, нема једнакости у уживању грађанских и полтичких права, јер се оставља широко поље сваком богаташу каишару и властољупцу да задобије превагу и потличку бласт над народом. Иоле паметан човек који је пазио на догађаје знаће како се слобода врло вешто изиграва и претсавништвом народним и општим гласањем, како у монархији тако и у републици. ''Сваки народ инстиктивно хоће две ствари: колико је могуће највеће материјално благостање са најавећом слободом суштаствовања, кретања и радње, а то ће рећи: најбољу: најбољу организацију његових економских интереса и савршено ниску власт, никакву политичку организацију - јер свака политичка власт тежи да уништи слободу њеогову. То је основа свима инстинктима народним.''*

 

Па како нема, дакле, још чврсте гаранције за слободу, већ је отпочет федералиситчки и социјалситички покрет, који ставља за основу друштву слободну и независну општину, која ступа у савез са другим општинама што су на једнаким начелима уређене.

 

То је кратка историја постепеног полтичког ослобођавања народа. Ми ћемо навести овде филосовски суд о лањском покрету у Паризу[4] знаменитог филосова - позитивиста, Вирубова. ''Велика борба... коју победа Мак-Махонова није уништила... није, као што се уопште мисли, борба између монархије у републике. Она се појављује, то је истина, у овоме облику нап овршини, у полтичком свету, у скупштини; али у целој земљи она има сасвим други карактер: то је борба између јединства и разједињења (децентрализације), и између грађанског духа и остатка милитаризма...''** Па што би могло зауставити процес ослобођера народа? Шта бисте на то рекли ви, славна господо, знате већ која?

 

Куда иде друштво? Ми у даљини видимо нови свет, свет правде, истине и раде, где неће бити газда и слугу, господара и потчињених, где ће сваки члан друштва бизи радник, газда и господар. Друштво иде потпуном политичком и економском ослобођењу.

 

* Les ours de Berne et l'ours de St-Petersborurg. Complainte patriotique d'un Suisse humilie et desespere.

 

** La Commune de Paris et la Philosophie positive. Par G. Wyeouboff. U našem će listu izaći ova filozofska raspravа.

 

_________

Напомена:

 

[1] - Година француске буржоаске револуције

[2] - Мисли се на I интернационалу.

[3] - За време Париске комуне 1871.

[4] - Мисли се на Мариску комуну 1871.

 

 

РАДНИЧКО ПОШТЕЊЕ

 

Недавно доказиваше неке новине да је Француска пала у борби против Пруске зато што је у Француској поштење пропало, што се народ буни против власти онда кад је потребна највећа полсушности и ред у борби против непријатеља. На против. Пруска или управо германски народ био је вазда послушан и уредан т. ј. ''поштен'': он је ишао  бој на заповест своје законске владе као машина, а код куће је радио мирно свакидање послове и послушно плаћао своју порезу. Не као бујни ''покварени Французи, који место мирних услова држе ''бунтовничке скупове'' и праве барикаде, а место пореза дају влади куршуме. Зато је, веле неки, врлина надвладала порок, поштен и ваљан народ пободио је ''покварен''[1].

 

Ова философија побудила ме је на многа философска размишљања о моралу (о поштењу).

 

Замислите величанствену, господску фигуру, поносно исправљену, са заповедничким погледом и батином у руци (познато је да је ''жезл'' знак власти), а пред њим сељака гологлава, са подераним фесом у руци, боса, у пртеној кошуљи, са погнутом главом и обореним очима. Ето, то је жива слика морала какву би могла створити права шмадинска, поетска душа.

 

Смиреност пред богом и послушност пред властима - то су морални идеали ћифтинскога света!

 

Но да би схватили човеково поштење у нарондом газдовању ваља најпре да схватимо какви појмови владају међу људима уопште о човековој величини и достојанству.

 

Код свију азијатских народа, о којима се прича у историји како су били богати и силни, који су оставили за собом толико развалина вароши, канала, башти и т. д. величина и достојанство човеково у друштву мерило се према томе: колико је он имао богаства и власти, колико је имало палата и башта за увеаељавање, колико робова и наложница и т. д. Разуме се, у оно варварско време, где је произвоња била дакле несавршенија но сада, где су умни развитак и техничко знање били много мањи и где су уопште сви одношаји били много простији до сада - велико богаство није се могло прикупити у поједине руке никаквим другим начином него простим грабежом. Заиста, највећи богаташи код пропалих азијатских народа беху владари и њихови доглавници, управљачи појединих области, закупници и банкари, трговци који су за ове великаше набављали из даљних земаља раскошну робу и зато делили пљачку што је владари, управљачи и великаши задобише од народа. Огромна већина народа, разуме се, пука сиротиња, али при свем том ова сиротиња беше морална, т. ј. послушна, и обожаваше величину својих великаша онако баш као што то великаши од народа захтеваху.

 

При оваквим појмовима о величини и достојанству човековом природно је да се сасвим просто силеџијско отимање сматрало као морално-економско начело за приређивање, т. ј. за увеличавање богаства. Владари и великаши сматрали су као сасвим морлано да наметну какав му драго намет на народ: порезу, кулук, дочеке и гозбе на путу и т. д. Ако је који власник од награбљеног имања саградио какву чесму за путнике, пут или мост за пролаз болницу и т. д. тај се већ сматрао као недостижни идеал морала и човечанске узвишености.

 

Европски појмови о величини и достојанству човековом, и ако се покривају разним китињастим фазама, у ствари су онакви исти као што беху код азијатских варвара. И данас у Европи величина и достојанство човеково мери се по брстству и власти. Завладати великом множином материјалних добара, које намирују праве и уображене човекове потребе - то је општа тежња и општа цељ свију људи у европском друштву. Ово нису појмови само вишег ''поквареног'' европског сталежа - не, то су појмови свију сталежа. Владари и министри, ђенерали, банкари, трговци и фабриканти у томе се слажу са сељацима, занатлијама, ситним трговчићима, лекарима, адвокатима, инжињерима, професорима и научењацима. Сваки сматра као нешто ''природно'' да се за своје ''заслуге'' наплати новцем, т. ј.  влашћу над материјалним предметима, ма да су те заслуге често сасвим нематеријалне. У сувременом европском друштву сматра се као нешто сасвим природно да се поштење, таленат, савесност, истинољубље, па чак и некористољубље, награђује новцима. А већ да се знање сматра као капитал, који ваља да вуче проценте по обичним економским законима - да сви готово научењаци желе да што пре свој научни капитал пробрате у куће, облигације или готов новац, који вуку сигурнији интерес по знање - то се по себи разуме.

 

Политичка економија (наука о народном газдовању) признаје и исповеда сасвим искрено да је то прави идеал човечанства, као и појединог човека. Она вели да је човеково природно стање - лењост, да је рад напрезање које је човеку вазда непријатно и које сваки човек жели да избегне. Природно је, дакле, да сваки човек у друштву тежи да своју ''услугу'' или ''производ'' прода што скупље може, не разбирајући шта она вреди; а, напротив, туђу услугу и туђ производ жели да плати што може јефтиније. Сваки хоће да што пре дође до ''капитала'' како би могао живети од процената, т. ј. не радећи ништа.

 

При данашњем економском покрету ми смо видели да једна класа људи - мањина у народу - узимље једа део производа од народа без икакве накнаде. Оваквим начином, разуме се, награде за производе и услуге људима који припадају вишкој класи могу бити далеко веће но што њихов рад вреди, н. пр. један богаташ може платити своме кувару много више но што добија награде највреднији столар, обућар или земљорадник; један министар може платити свом лекару стотину дуката за избављање свог драгоценог живота, а може бити с економског гледишта да је тај господин умро; лекар обично добија највећу награду од оних лица која би својом смрћу народу користила, но својим животом. - Једном речи, у данашњем економском поретку нема икаквог моралног основа. Ту је основно начело грабљење - само има извесне законске форме у којима је грабљење - само има извесне законске форме у којима је грабљење законом допуштеном. Од оног еконског правила - да се у друштву мења увек равна вредност за равну вредност, т. ј. РАВНА КОЛИЧИНА РАДА ЗА РАВНУ КОЛИЧИНУ РАДА - нема ни трага!

 

Али је нова наука проникла у најтајније кутове - од палате до колибе; она је пронашла, откуда долази таква неправда да се различитим људима, који раде једнако корисне и неопходне послове у дурштву, за исту количину рада плаћа сасвим различно; она је пронашла откуда то долази да се људима у истом народу често даје награда за нерад, па чак и за рад који је сасвим шкодљив народу; она је пронашла нова начела за нову правично организацију (устројство) рада и за правичну, једнаку награду за све корисне радове у друштву, који су по количини равни - али кад је све то пронашла, она је почела да тражи нову меру за поштење за све друштвене одношаје и - нашла га је.

 

Ако се испитају природне побуде, које леже у самом човеку и које чине да се у друштву рађа неједнакост у богаству и власти - тиранија и раскош с једне, а ропство и сиромаштина с друге стране, то се показује очевидно да је основни узрок томе она грабљива човекова тежња, која му је још остала од дивљачких пратиова, да се узвиси спољашном сјајношћу и влашћу над другим људима. Да се достигне правична једнакост међу људима ваља, дакле, уништити пре свега онај лажни идеал о човековој количини и достојанству, који је уништио све азијатске цивилизације: који је уништио јелинску и римску цивилизацију и који сада прети да уништи цивилизацију европску.

 

Човеку су нужна извесна материјална средства да одржи потпуно телесно здравље и снагу, али што преко тога прелази то је неприродна, вештачки измајсторисана потреба. То је производ сујете, лажне величине, која хоће својом палатом, златним накитом, непотребним трошењем и другим дивљачким разметањима да покаже своје достојанство. Заједно са овим лажним идеалом нова наукау ништила је основно правило ћифтинске економије, а то је: да је лењост природно човеково стање, а да је рад непријатно осећање. Сасвим на против учи нова наука; лењост је знак слабости, старости, изнурености, али никако неприродно стање здрава и снажна човека. На против, рад је исто тако природно и неопходно својство човеково као и дисање, варење, слушање и гледање - уопште као ма која природна делатност човековог тела. И као год што човек осећа пријатност кад дише чистим ваздухом, кад једе у време глади добру храну и т. д. тако исто човек осећа пријатност кад ради, само кад су му сви услови за рад удешени тако исто као што је н. пр. добар ваздух за плућа или здрава храна за гладан желудац. Рад је дакле по својој природи УЖИВАЊЕ, а не терет. Теретност рад долази из разних споредних узрока, н. пр. што је он пркомеран, или што човек не зна зашто се труди и за кога се труди, или што зап осао не добија награду колику заслужује, или што начин радње није удешен као што треба - једно мречи, напријатност рада може доћи само од неког спољњег узрока, а не од рада самог.

 

Да рад постано оно што треба да је, т. ј. уживање, нужно је дакле пре свега да су сви услови за рад повољни, н. пр. да је радионица добро удешена, да није смрадна, влажна, загушљива; да рад не превазилази снагуч овека који ради; да је начин производње што је већма могуће олакшан и усавршен; да рад помаже свестрани развитак човеков, а не да га слаби и заглупљује и т. д. Али осим свега овога важно је тако исто да је сваки радник потпун власних своје радне снаге, да ради по својој вољи и својој увиђавности, и да му је јасна цељ за коју ради.

 

Да човек својим радом добије све услове за свој свестрани развитак - то је очевидно права цељ сваког човека, јер без тога не може ништа даље радити: али за развијена човека је тим пријатнији што је извишенија, поштенија цељ за коју ради. За развијена човека нема већег уживања него ли радити да се изједначе награде свију радника, да сви радници добију услова за материјални и умни развитак, да сви радници добију услова за материјални и умни развитак, да сви постану онакви исти развијени радници, као што је он сам. Ето, то је цељ поштеног и умно развијеног човека. И он ради за ту цељ у свом најближем кругу, у својој општини, у својој држави, своме народу и целом човечанству. Он неће да прави капитал од свога знања, да вуче од њега интересе, да добија 10 и 20 пута већу награду за свој рад но што он вреди (према средњој награди што је добија сваки радник за равну количину рада у истом народу) и да за ту неправедно стечену награду набавља себи луксузно уживање, да уништава плодове туђег рада, који би се могли употребити на општу корист, или да своју награду преобраћа у прави, ћифтински капитал, како ће после двоструке цедити раднички свет.

 

Економски склоп српског народа сложио се под утицајем разних околности - НЕСВЕСНО, као што сеу опште образовао економски поредак код свију народа. Нису ту људи имали намере да се тако устроје како ће свима бити најлакше за рад и живљење. Појам о савршеном поштењу простог Србина није баш богзна како узвишен и простран. Живот простог човека граничи се поглавито а кућу и породицу, затим се распростире на општину, а народној заједници прост човек има врло смутне и нејасне појмове. Према оваквом стару, српском народу природно је да се сваки најпре старао за себе, али то старање готово никад није ишло дотле да један члан општине гледа да од другог што отме или закине. На против, у српској старој општини беше много установа које су на то ишле да чланови општине помажу један другоме.

 

Али откако сеп оче развијати нова српска држава, почеше се у српском народу ширити они исти појмови о величини и достојанству човековом који владају у свима ''ЦИВИЛИЗОВАНИМ'' државама. Ово ширење ишло је одозго наниже.

 

Први српски господари, великаши и старешине почеше први да усвајају азијатско-европске навике и појмове о живљењу ''ГОСПОДСКОГ СВЕТА''. Трговачка класа, која се помогла помоћу господске класе И КОЈА ЈЕ ТАКО ИСТО ИЗ ОПАНАКА ИЗАШЛА - усвојила је брзо појмове господске класе и старала се свим силама да је достигне у господском живљењу. Необразовани и једни и други, као што су били, они нису могли имати никаквог другог појма о величини и поштењу него да се обогате што већма могу, да се дочепају што већег положаја у друштву, да буду ''ПРИМЉЕНУ'' у највишим круговима и т. д. Из таквих владарских побуда започе се у Србији онај економски процес који се и сада продужава и који брзим кораком преобраћа масу радничког света у гомилу бескућника, а не ствара ни науку, ни техничку вештину, ни капитал, шта више: уништава и онај природни капитал српског народа што га је народ имао, као што су шуме и стока.

 

Напослетку појави се и српска ''ИНТЕЛИГЕНЦИЈА'' (научењаци) на позорници јавног живота. Васпитана крваво зарађеним новцем српског народа, она брзо заборави одакле је поника и како је дошла до образовања. Напојена правим ћифтинским духом са запада, а одушевљења истом тежњом да достигне савршенство цивилизованих Европљана тј. богаство, она поче да објављује спрком народу како је она позвана да га усрећи. У главама интелигенције врзле су се непрестано претставе: мираз, велико место, двокатница, сомотски мебл, каруце и т. д., а овамо је проповедала народу - поштење! Она се није старала да проучи стање народа, који је њу одхранио својом крвљу и знојем она није знала нити је хтела да зна за то што српкси народ непрестано осиромашава и пада у материјално ропство, код свију њених ''родољубивих'' проповеди и цивилизације уредаба! Ако је когод њој споменуо ту појаву, она га је просто одрицала. Ако ли га је и признавала, она нити је увиђала нити је хтела да увиди да то стање мора трајати непрестано дотле докле год образовани људи, вође народа, буду сматрали своје знање као капитал који треба да им донесе новца, звања, почасти, а не да им ја то знање средство да униште неправичну, неједнаку награду српском друштву, да преобразе економски државни строј, који узрекоју ту неједнакост: ДА СРПСКО ДРУШТВО УСТРОЈЕ НА ОСНОВУ РАДА, ТО ЋЕ РЕЋИ НА ОСНОВУ ПРАВИЧНОСТИ, ЈЕДНАКОСТИ И СЛОБОДЕ.

 

Милимо да је свакоме јасно зашто смо оволико говорили о радничком поштењу, и из тога се може управо видети шта значи урпаво РАДНИЧКО ПИТАЊЕ.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да огромна већина српског народа добије боље станове, бољу храну, боље одело, једном речи: да добије све услове за прави, човечански живот.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се сва производња српског народа усаврши, да е усаврше сви алати, да снага воде и паре дође у помоћ снази човековој - да наука и техничка вештина буду усвојене и примењене у производњи српског народа.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се уништи данашње капитиалиситчко газдинство, због кога се један део народног рада троши узалуд; да се сувишак народне производње не претвара у предмете за луксуз, и да се једним делом народне производње не издржавају некорисни радници, лењи трутови и народне изелице.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: как ода од воље народне, од опште договора, основаног на тачном прорачуну народних потреба зависи на што ће се и како употребити главнина и радна снага којом народ располаже.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да ишчезну сви некроисни радници и сви нерадници у друштву?

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да привредни радник постане у исто време сам себи и законодавац и судија и полиција и финансиста - једном речи: да радник замени власти.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се изједначе права и дужности свију људи.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се сви чланови једног народа изобразе као људи и као радници.

 

РАДНИЧКО ЈЕ ПИТАЊЕ: како да се у друштву утврди право радничко поштење, без чега је друштво немогућно.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Мисли се на француско-пруски рат 1871. у коме је Француска била побеђена.

 

 

ОДГОВОР НА ОТВОРЕНО ПИСМО ДР. ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА

 

Драги докторе,

 

Негда ме је страшно једио онакав напад као што је твоје отворено писмо. Сада ме, видиш, то нимало не једи. Ја ти одговарам сасвим хладнокрво, јер знам из искуства да сви који се у књижевности боре таквим оружјем каквим се ти бориш, остају морално уништени. Управо они сами себе уништавају.

 

Пре свега, докторе, имам да приметим да ја не примам да ме одељујеш од осталих сурадника на ''Раднику''. Чевек који се са ''папагајима'' дружи мора бити и сам папагај. Али кад неко учи 7-8 година лекарске науке, па постане стручњак у томе послу, то му ни најмање не смета да буде шарлатан у другој каквој струци. Ја не велим да то мора бити уопште, али свакојако изгледа врло детињасто и смено када један лекар утрчи у препирку о радничком питању, па онда свакога који немама ма какву диплому да је стручњак у неком деветом предмету назиље ''шипарцем'', ''папагајем'' и т. д. у радничком питању - питању из друшвених наука, за које данас у Европи и у целом свету нити постоје школе нити какве дипломе, за које дакле нарочито треба самосталнго рада и учења. Ти велиш просто: ја сам доктор, а ви? Ви нисте ништа, зато мора бити истина оно што ја говорим, па ма говорио о китајском језику о коме немам ни појма. Истина и знање доказуеј се разлогом и делом, а не докторским дипломама. Та ти знаш докторе да ни докторска диплома не јамчи сваки пут да је лекар одиста тврд у својој струци, а каоли у чему другом.

 

Али то ћемо видети кад свршимо разговор о радничком питању. Твоје отворено писмо говори само о мојој личност, и ја ти на то одговарам.

 

Ти си започео твоје писмо онако исто као и г. Владимир Јовановић некадању своју полемику са мном: да сам ја променио сијасет факултета, да нисам ниједну науку изучио темељито већ све површно, да нападам на заслужне људе који су ме учили ''срицати'' ''грађанску слободу'', ''општинску самоуправу'', да сам без разлога критиковао прва два броја ''Мл. Србадије'', да сам страсно желио да се пустим у политичку борбу и да постанем вођ неке партије и т. д. Ама све оно исто што ми је г. Владимир превацивао, па чак напослетку да сам нечији ''тајни агент'', само г. Владимир изнео је да сам агент руски, а ти тајанствено намигујеш некоме да ја имам неку погодбу са ''трећом српском династијом''.

 

У оно време то ме је страхота жестило и ја сам писао против жустре реплике и дуплике - али сада увђам да је та жестина била сасвим непотребна. Видиш, драги докторе, кад човек већ налази за нужно да потрже чињенице из нечијег приватног живота, па да њиме објашњеава његов јавни рад - ваља страшно пазити да су те чињенице истините. Онда су оне заиста страшно оружје у борби - али само онда. Али тешко ономе који износи лаж и клевету као чињеницу. Одмах, при првом судару, његово се оружје распада у прашину, а он остаје пред светом као прост лажов, клеветник, денунцијант... Питај г. В. Јовановић колико је он успео својом полемиком да ме укаља пред српским светом и колико ми је части принела та полемика?

 

Каквим се чињеницама из мога живота ти служиш?

 

Ево нека свет види.

 

Ти велиш да сам ја отишао у Русију ради науке, да сам се тамо занео руском социјалистичком борбом, и њиховим социјализмом, који је у ствари ''карикатура'' и т. д. Како сам се ја образовао у правцу социјализма! Какав је руски социјализам и у каквом одношају он стоји спрам социјализма на западу и спрам друштвених наука на западу? Ради чега сам ја отишао у Швајцарску и т. д. О свему томе ти не знаш ама баш ништа, као год што не знаш колико су опширна и темељита моја знања у струци којом се сада бавим и као што не знаш шта ја радим откако сам у Србији. На пример: ти велиш да ја само прводим из ''Фрајштата'' и К. Маркса. Фрајштата не знам ни по имену; од К. Маркса, и ако ми је познат, нисам никада ништа преводио осим 2-3 цитата који су ми дошли у мојим чланцима. Све што си ти натрпао о моме образовању показује ништа друго него твоју детињасту охолост. Хоћеш пред светом да покажеш над једним ''шипарцем'' своје психолошке штудије. Али ако хладнокрвно промислиш, сам ћеш увидети да је то твоје понашање спрам мене у најмању руку смешно - да не речем безобразно.

 

Ти велиш да ме је страсна жеља за политичком борбом одвукла од науке те сам сваки час мењао факултете и нисам никакав ''занат'' изучио којим би могао зарађивати свој хлеб.

 

 

ИЗЈАВА

 

Ја сам већ поодавна послао ''Раднику'' одговор Др. Владану Ђорђевићу на његово отворено писмо у ''Јединству'', у коме између осталих својих измишљотина вели и то да сам ја писао кнезу Николи неко писмо, нудио му круну и т. д.[1] - али тај одговор до данас не изађе у ''Раднику''. А судећи по томе што полиција у Београду чини свакојаке сметње и забране уредништву ''Радника'' да се штампају моји одговори Др. Владану који се тичу радничког питања у Србији (најпре је, пошто је први чланак већ био штампан, штампару забрањено уопште штампати моје чланке а после 2-3 броја пустили су да се чланак штампа, али без мога имена), што је у уредништву чињена полицијска истрага без икаква основа и напослетку што је узапћен 50. бр. ''Радника'' у коме апсолутно ничега није било против закона у Србији нити против владе, осим што је било продужењње мога одговора ''о радничком питању у Србији'' и била је прештампана ''опаска'' из ''Заставе'', која се тиче докртора Владана[2] (узгред буди речено да ''Јединство'' које је пустило лаж доктора Владана[3] није хтело да прештампа ''опаску'' из ''Заставе''); из свег тога ја закључујем да је полиција узела у заштиту Др. Владана и његове измишљотине па не допушта да се у Србији Др. Владан обелодани као прост лажов и денунцијатор, што у ствари јесте и ште ће се видети ако полиција и штампарска цензура препусти мој одговор у ''Раднику''. На овом месту ја не мисли да водим полемику са Др. Владаном, него само изјављујем да ја нисам имао никакво писмо црногорском кнезу Николи[4], а најмање неко ''фамозно'' писмо о коме говори Др. Владан. Он је то слагао, или је пустио у свет лаж њеког његовог ''пријатеља'', кога веома желим да познам јавно.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Видети напомену бр. 26 у коментару чланка ''Одговор д-ру Владану Ђорђевићу на његово 'Отворено писмо' у 'Јединству' ''.

 

[2] - Видети напомену бр. 1 у коментару истог чланка.

 

[3] - Односи се на Ђорђевићеву реплику у ''Јединству'', бр. 81 из 1872.

 

[4] - Видети примедбу под 1.

 

 

НАРОД И КЊИЖЕВНИЦИ

 

Тешко је књижевнику кад узимље перо у руке, а сумња га мучи: да ли да пишем? Коме да пишем? Да ли ће му што користити моје писање?

 

''Глас народа'' намењен је народу, т. ј. управо оном највећем делу српског народа који нема никаквог образовања, коме су потреба прва знања. Очевидно томе делу српког народа намењена је свака врста која изађе у ''Гласу народа''. Књижевник који хоће да се увери да ли је његово писање користило или да ли ће користити томе народу ваља да види шта је народ до сада одиста научио из своје ''популарне'' (народне) књижевности, која је писана за његово образовање?

 

Ево до сада било је у ''Гласу народа'' толико предлога о задругама земњоделским и занатлијским, толико поука за чување здравља, за неговање воћа и других биљака, за земљорњу уопште, за кућевну економију и т. д. Ала нешто кад би се нашао неко да поучи: колико се од свега тога примило у народу, и то да је баш ко прочитао у књизи, увидео да је то добро, па лепо примио? Мучно да је књижевнику, научењака или ма ком паметном човеку и пало на памет да испитује такве ствари (сваки вели, има свој посао), а баш би било вредно. Нсимо испитивали ни ми, али велимо унапред да се од свега тога није примило баш ништа, или бар толико колико и ништа. А велимо то тако поуздано стога што имамо искуства на другим народима.

 

Узмимо најобразованије народе који имају одавна богату књижевност, који одавна распростиру корисна знања по народу у стотинама хиљада књига и новина. Па и код њих видимо код ''простог'' простог народа, т. ј. огромне већине народа, онакво исто устарело газдинство у пољу и кући, онакво незнање у погледу на здравље, онакву исту грубост нарави и грубост у примању као и пре стотина па и хиљаду година. Код земљоеадника онакви исти алати и начини радње као што су били још код пра-прадедова: у кући онаква иста тескоба, влага, смрад, загушљивост, а поврх свега сиромаштина - једном речи све онакво као што се са правом говори да је било још - пре потопа. Код радника у вароши, особито код фабричког радника, још је горе и црње но и код земљорадника. Али ми остајемо код земљорадника, јер нам је то удесније за упоређивање са нашим народом. Народни преврати срушили су толика краљевства и царства, а образовање није могло да уништи прастаро, тропљно газдинство у земљорадњи (где трећина земље лежи увек под угаром), већ оно постоји и данас код огромне већине сељака на срамоту образоване Европе и на поругу и њене народе књижевности.

 

Па и оно што народ усвоји од општег напредовања образованости, како је скупо и прескупо плаћено. Најобичније домаће удобне пећи, столице и т. д. са каквом се муком усвајају. Чисто мора сељак да игуби сасвим своју земљу, да проживи у вароши као надничар, па тек да дозна да такве удобности постоје. Или ако не то, онда народ мора да чека да се његовој средини образује нешто господског и трговачког сталежа, који прикупља у своје руке већи дао народне зараде, удешава удобније и здравије живљење и так од ових непосредних сталежа, подражавањем започиње се распростирање културе* у народу. Ко не зна како се код нашег народа развија укус у оделу, одбацивање домаћег кућевног производа и замена страним производом из фабрике. Најрпе се јављају порције и дугови, који принуђавају њега и његову породицу да напушта ситну кућевну радњу, па да се ограничи на неколико главних производа које може да прометне у новац или да ступа у службе где може добити новаца.

 

''Порез и дугови - то су свезе што скопчавају масу народа за човечанство у данашње време'' - то је казао један сиромашан, али образован радник. Тек ови силни покретачи нагоне народ да промени начин газдовања и начин живљења. ''Моде'', ''белила'' и ''руменила'' - долазе тек доцније. То долази тек онда када је разрушена стара српска кућа и српска задружна породица, кад су порушене старе патријахалне свезе, када је сељак отеран на пијацу да продаје све што има и да купује већином оно што је производио у својој кући. А о савршенијем газдовању да и не говоримо. Оно се тек усваја код господара и капиталисте, који управо и не раде сами, већ раде са надничарима и наполитарима. Дакле, савршеније газдинство уводи се так онда када врло много људи изгуви сасвим своју земљу, или им остане тако мало да морају да раде на туђој по врло ниској плати. Онда када је за већину народа управо немогућно да усвоји ма каква већа усавршавања у газдовању. Тако је у целој Европи, а код нас, разуме се, још пре него игде.

 

Ово проматрање показује нам врло жалосне ствари. Оно мало напретка што га видимо код масе народа не долази готово нигде од тога што су у народ проникле научне иситне. Не. Нужда је свуда главни покретач, а угледање је управо једини пут којим народ усваја поједине истине које су већ остварене, па како се и само ово угледање врши из нужде и по нужди, то све мора да иде споро и траљаво, без разумевања и разлога.

 

А шта ради књижевност, и то народна књижевност?

 

Она већином ради као онај лекар што је нашао болесника коме су плућа покварена од рђаве хране, рђавог стана, прекомерног рада, једном речи од крајње сиротиње, па му саветује да узме бољи стан, да се добро храни и т. д. или још боље: да остави сваки посао па да мало пропутује по толијим, приморским пределима.

 

Жалосна утеха за таквог болесника.

 

А такво је стање код већине народа. Глупост рађа глупост и сиротиња - сиротињу. А када су глупост и сиротиња скопчани, као што то обично бива, онда човек мора озбиља да се замисли: да ли је народна књижевност одиста удесна и снажна полуга којом може да се покрене овај огромни терет што потискује народно напредовање? Шта помaжу савети које народ већином неможе ни да чује, а и када их чује већином не може да их врши, јер мора да мисли на много прече ствари.

 

Да узмемо ствар онако као што је. Огромна већина народа не зна ни да посотје књиге и списи који су управо намењени за његово образовање. Он га, дакле, не може ни учити из тих списа. Већини народа остављено је да прича права знања из друге руке, од људи који читају. Међу сељачким светом, који данас износи огромну већину, ово су: учитељи, свештеници, трговци и занатлије, т. ј. већином сви људи којих се непосредно не тиче све оно што се пише у народној књижевности. Они после предају усмено оно знање што га добију из књига. Али да ли га они заиста даље распростиру? Како га распростиру? Колико га распростиру? То су тек питања. У обичним  разговорима, које људи воде тек да прекрате време, и ако се чује што поштено и корисно, обично се одмах пропусти на друго уво, па са тиме је све свршено. А при нашим јавним зборовима, предавањима, селима и т. д., бар по моме искуству, нико не долази да што научи па када оде кући да примени, већ са долази ради весеља или просто ради обичаја. А што је најглавније, баш они којима је знање најпотребније и не долазе да чују шта се на таквим јавним зборовима говори.

 

Али то није све. Није доста казати човеку да је нешто добро па да он то одмах усвоји. Врло је лако описати, па и насликати неку справу или ''машину'' али је врло тешко направити је или набавити и радити са њм известан посао. Тако је за сваку нову истину која се усваја, било то н. пр. каква задруга за производњу, кредит или обрт, било нова справа, било нов начин радње, или живљења. Ту мимо свију трошкова, што се често изискују, нужно је неко претходно знање па је онда потребна навика, која се тек добија упражњавањем. То се види, на прилику, у варошима где се пре налази по који стручно спреман човек који има воље и знања да нешто ново подигне колико се труда и напора потроши док се добије бера код људи да је нешто добро и да га треба покушати, па после колико тек треба умешности и издржљивости да се нешто одиста створи и одржи што се већ сматра као добро. Ево нам најбољег примера на нашим занатлијским и другим задругама. У селу, разуме се, нема ни таквих покушаја.

 

Али рећи ће ко: књижевнсоти није цељ да нешто створи, она треба само да покрене људе да мисле о своме добру и да им покаже шта је њихово добро, а поле њихова је то брига како ће то да створе. Ово је врло јалово извињавање, и онај који тако вели није одиста помислио да у ствари користи народу својим писањем. Ми смо већ казали да баш они којима се поглавито намењује наронда књижевност већином и не чују шта им се казује. Народ се учи поглавито угледањем, т. ј. делима. Да се нешто ново створи у народу, да се учини стварни бољитак у народу није доста казати усмено - треба урадити.

 

Има тренутака у народном животу када је народ кадар да створи чудо, да поруши одједаред све што је старо, што му смеће у напредовању и да пође сасвим нови мпутем у живот. Такав је на прилику преврат у Србији за време буне против ахија. Очевидно то је само могуће када је цео народ покренут једном општом мошљу, кад ради удруженом снагом за једну општу цељ, али ни са највећим напором и одушевљењм српски народ није био кадар да уништи свој тешки плуг, своја гломазна кола, своју кржљаву стоку и т. д., јемдом речи, није могао да ''преврне'' своје застарело газдинство, као шт о је преврну застрело турско државно устројство и да га замени новим, савршенијим газдинством. Али он никада није ни био проникнут једном мошљу да удруженом снагом учини такав преврат у своме газдинству. А без тога никакви оделити усамљени покушаји не могу учини стване помоћи народу.

 

Ово треба да имају вазда на уму наши књижевници и научењаци, који озбиљно желе бољитак народу. Народ су учи делима, а не речима. Ко хоће да наро поучи, он мора живети и радити сам у народу, да се њиме заједно оствари све оно што жели да народ од њега, из његоивх књига, усвоји и оствари. Књижевник не треба да се сматра само као неки занатлија. Коме је занат само да напише књигу, као што је то сада. Саме књиге и други списи неће ни доћи до народа нити ће се народ чему из њих научити, па ма како е оне удешавале.

 

 

* Култура је страна реч и употребљава се у врло различитом значењу. Код мене, као и код многих других књижевника, она обухвата не само писменост, научно образовање, установе, религију него још поглавито: занате, индустрију, земљорадњу, начин живљења, одело посуђе - једном речи све оно што захвата материјалну страну у људском живљењу. У том смислу реч ''култура'' има много опширније значење него ''цивилизација''.

 

 

ОТКУДА ДОЛАЗИ НАША СИРОМАШТИНА?

 

I

 

 

Опште немање завладало је свуд у Србији. Трговци и људи образовани зову то немање по књишки - криза. Сељаци и уопште људи прости не знају му књижевног језика, али га осећају тако исто па још и више но трговци и други имућнији људи.

 

Откуда је дошло то опште немање? Како да помогнемо? То су два питања која данас занимају сваког човека у Србији који уме да мисли. У нашим владајућим круговима дуго се одрицала та чињеница - немање - али напослетку она је постала тако силна да је само одрицање постало немогућно о опасно. У последње време сам министар финанције предлаже трговачко-занатлијском одбору питање: који су узроци кризе? А у исто време предлаже на разматрање неке мере, које би као могле отклонити зло. Ми спомињемо ову чињеницу као доказ да нису сам плачљиве ''Јеремије'' који виде све црно у нашој земљи, већ је то ствар која је постала очевидна свима.

 

Одговори у нашем трговачко-занатлијском одбору могу се у главном свести на два: једни веле да је нашој новчаној оскудици узрок чисто трговачки: несмишљене шпекулације банке и појединих трговаца, куповина турских добара и новчана криза у Бечу и Пешти - што је све извукло новац из трговачког обрта и довело наше трговце у страшну неприлику према кредиторима. Други веле -а ти су, по броју говорника судећи, већина - да еј узрок много дубљи: што је наша земљорадња неразвијена а занати пропали; што ми непрестано увозимо стране бабрикате, црпемо нашу земљу и гушимо домаће занате; што се из наше земље све више новац износи но што се уноси; једном речи: што наша производња не може да намири, т. ј. да исплати нашу потрошњу.

 

Што се тиче првог разлога, он је толико лажан, колико и ништаван. Давно је познато свакоме у Србији, да је новчана оскудица свеопшта у Србији, а не само на београдско-новчаној пијаци, и да она у Србији постоји далеко пре банакарске кризе и бечког ''краха''[1]. Али и кад би то било истина да је криза само у Београду у трговачком свету, и то услед неразмишљених шпекулација, ми би казали сасвим спокојно: па нека пропадну сви неразмишљени шпекулантни, нек пропадне банка, нек пропадну сви трговци који су се упустили да раде ''на веру''; нека се затворе 50 дућана, нека се сав спап прода на добош, нек оду све тичарије бечке, пештанске и т. д. у бесцење - Србија неће бити нимало сиромашнија. Приходи и извори биће сви сачувани, народно богаство остаје исто и народна производња могла би се одмах после таквог београдског ''краха'' још јаче развити но пређе. Ако београдска пијаца, где се троши више од пола буџета и где лежи више од трећине дуга управе фондова на зајаму, није у стању да се сама помогне, онда нек пропадне сва. Само ње ради није потребно да се држава брине, а нарочито ми смо одсудно противни да се даје државна помоћ на одржање и увеличавање шпекулације.

 

По нашем схватању, други је разлог много важнији. Управо на први мах изгледа да су ти људи заиста проникли у прави узрок нашег немања. Али то изгледа само на први поглед. Кад се промотри на његове главне предлоге, како да се помогнемо, мора човек да посумња да ли ти људи одиста разумеју оне наше невоље што их сами наводе. Вели се: да установимо берзу, да оснујемо народну банку, да издамо новац од хартије, да ударимо ћумручку заштиту. Нашто је све то? Хоће ли се тиме подићи и усавршити наша земљорадња? Хоће ли се поправити наши занати и подићи индустрија у самој земљи? Хоће ли се тада затворити пут страним фабрикатима и задржати новац у земљи? По обичној људској памети не може се никако појмити да ће ''берза'', ''народна банка'', ''новац од хартије'', ''заштита ћумручка'' и друге сличне ствари произвести пшеницу и јечам, гвожђе и челик, платно и чоху и т. д. До душе, они веле да се подигну земљоделске и индустријалне школе - али то тек као неко спомоћно средство. А што је најглавније они не предлажу никаква начина како да се пренесе главнина и увелича радна снага у нашој земљорадњи и занатима, без чега се увеличање производње не може ни замислити.

 

И берза и банка и новац од хартије и ћумрук - све се то односи на размену - куповину и продају. Али како се ствара оно што ће да се купује и продаје? На берзи се продају готови производи. Банка даје кредит и посредује у размени, али већ мора нешто постојати на шта се даје кредит и шта се промеће, а то је производ. То исто важи и за новац од хатије којим се производ купује. Ћумурчка заштит претпосавља да има нешто што заштићује - а где су ти занати и та индустрија код нас, којима само треба ћумручка заштита? или: на који начин ће их створити ћумручка заштита?

 

Ниједна од свију тих мера не захваћа оно што је главно: производњу. А производња је основ, извор размене и кредита, а не обратно.

 

За производњу треба двоје: рад и главнина.

 

Рад - то је не само радничка снага већ и вештина и знање.

 

Главнина - то су алати, машине и материјали за прерађевину, зграде удешене за разне врсте производње, путови и средства за пренос и саобреаћај, а пре свега средства за издржавање радника.

 

Кад хоће да се увелича имућство једног народа, онда се мора најпре и најпре гледати како ће да му се производња ојача.

 

А кад се хоће производња да ојача, онда се пре свега мора гледат из основа: да се радна снага умножи и усаврши и да се главнина умножи и усаврши.

 

Ван овога двога, што је нераздвојено скопчано, нема другог начина да се уништи немање у једном народу.

 

Да видимо како стојимо ми у Србији у том погледу.

 

II

 

Економска наука разликује две главне врсте рада: рад који је одређен да се производња одржи и усаврши, и рад који није за то одређен. Први је користан, а други штетан рад.

 

У прву врсту долазе, пре свега, они радови којима се производе предмети што спадају у главнину, које смо предмете мало час побројали. Очевидно људи морају непрекидно производити: храну, одело, обиталиште, оруђа, материјале, зграде и т. д. без чега је немогуће живети ни радити. Али за производњу нужно је пренашање једног производа с једног места на друго, а тако исто и за потрошњу, без које производња не би посотјала. За то су нужни радови преносача, трговца и уопште посредника.

 

Даље за одржање реда и сигурности у раду и уживању, без чега радња не би била упсешна, нужно је да у дурштву постоје суд и законодавство, полиција (као чувар личности и имања), војска и т. д. Е, лепо. Ми заиста признајемо да је све то нужно до извесне мере. Ми признајемо да су ти радови заиста корисни у економском смислу, али само у толико у колико су они заиста неопходни да се држи ред и сигурност. Више - не.

 

За усавршавање производње нужно је да се међу људима увеличава знање и поштење (морал); за ту цељ нужно је да у дурштву постоје учитељи (у најширем смислу те речи) и народни мислиоци. Сви ти људи баве се корисним радом у економском смислу, али у толико само у колико они заиста увеличавају количину знања и поштења међу људима, а тиме посредно увеличавају производну снагу и уштеђују ненужне трошкове.

 

Но из ова четири одељка корисног рада вид исе јасно да су радови који производе предмете што спадају у главнину увек корисни; на против, радови из друга три одељка, куда спадају трговци, чиновници, учитељи и научењаци, могу бити од економске користи, а могу бити и од штете. То просто зависи од броја једних и других. Ако, псрам броја душђа и оног ступања развитка на коме се неки народ налази, има мало оних правих радника, а, на против, много посредника и трговаца и чиновника - онда ових предмета неће бити довољно; имућство народа биће мало. И што се више квари ова сразмера, што више расте број непроизводних сталежа, све већма опада народно имућство.

 

Кад се друштво развија у том правцу, врло се брзо дође до оне тачке где настаје дефицит. Произвођачка већина није у стању да издржава непроизвођачку мањину, и да сама живи у онаком изобиљу као што је живела пређе. Уз то обично долази још и то што се утицајем оне мањине мењају укус, навике и патријархални карактер већине; јављају се потребе које пређе нису постојале и трошкови се увећавају. То је периода где већина почиње место производа да троши своју главнину, да уништава своје приходни извот. Тиме, разуме се, она у будуће себе осуђује да још мање производи а још више да уништава своју главнину, само ако не смањи своје трошкове.

 

Да се Србија налази одавна на овој тачци, показује наша државна штатистика. Али ми овде нећемо да наводимо цифре, јер, као што се виид из овог проматрања, то је закон, и друкчије не може да буде.

 

У исто време кад се врши ова подела на произвођачке и не-произвођаче, дели се и сам производ у истом правцу, т. ј. непрестано расте онај део произвођаче и не-произвођаче, дели се и сам производ у истом правцу, т. ј. непрестано расте онај део производа који одлази од произвођача на страну, и не служи на увеличавање и развитак производње.

 

То је питање о главнини, које ћемо опширније проматрати.

 

III

 

 

Колико вреди укупна годишња производња у Србији?

 

То је тешко и приближно определити. Ми немамо никаквих података о вредности земљоделске производње, ни о вредности прихода од стоке, ни од сомаћих заната и индустрије. Али нам није ни потребна богзна колика течност. Ако и погрешимо у 10 или 20 милиона гроша, т. ј. по 10-2 гр. На једну душу или 100 гр.на породицу, то није велика погрешка за наше љељи.

 

У Србији има око 1,000.000 дана орања обрађене земље (по попису од 1867 г.) за сејање сваковрсних корисних биљака. Ми можемо узети, једно на друго, да један дан ораће земље доноси 6 дук. (Ако узмемо да је дан орања 800 кв. Хвати, као што је у државној статистици, то у један хектар иду 3½ дана орања од прилике и она долази на један хектар 21 дук. То је цифра сувише велика и за француску земљорадњу.) Укупни принос од земљорадње износи 6,600.000 дук. За вредност производа од сточарства можемо узети од прилике још толику цифру; дакле укупно 13 милионда дуката. Вредност наше домаће индустрије и заната, као и наши приходи од шуме и винограда, тешко да износе 1/3 вредности земљорадње или сточарства. Управо што се тиче шуме, врло је сумњиво да ли у нас шума доноси икакав приход осим жира и шишарке; у дрвету за гориво и грађу ми управо сатиремо главнину. Ми мислимо да нећемо много погрешити ако узмемо вредност наше укупне производње око 15,000.000 дук. То чини по 12½ дуката на душу, или 62½ на породицу, узимајући округли број душа у Србији на 1,200.000, а 5 душа на породицу.

 

Ова цифра није никако мала. У Аустрији, по статистици Хауснера од 1865 г., износи вредност укупног прихода од земљорадње, сточарства, шуме, уопште од све сељачке продукције на 5.300 милиона франака на 24 милиона земљоделског становништва или 16¾ на душу. Ако узмемо у рачун да је Аустрија два пута гушће насељена од Србије, да је производњња у њој уопште далеко развијенија но у нас, и да су цене сировинама уопште за 20% и више процената веће, онда се земљоделски приход у једној и другој земљи управо изједначује. Међутим, наша варошка ''индустрија'' једва да износи коју стотину хиљада дуката. У милионима ми је можемо слободно изоставити. Иначе по општим одзивима људи из свију крајева Србији, који познају наш народ, просечан из свију извора доход једне произвођачке (сељачке) породице од 5 душа једава прелази сифру од 60 дук. Сви се више врзу око сифре од 50 дук.

 

Ми ћемо узети цифру 60 дук. На продицу или 900,000.000 гр. чар. као укупну вредност производње у Србији.

 

60 дук. на једну породицу! То је управо толико да се може живети у Србији. Какав сувишак може при том да одвоји произвођачка већина за издржавање мањине, која је ''потребна'' према данашњем државном и друштвеном склопу, али која не производи никакве материјалне предмете? И какав део од те производњ може да одвоји та произвођачка већина и као главнину да уложи у своју радњу да би увећала своју производну снагу?

 

Одговор на та два питања може наћи сваки који познаје живот огромне већине народа у нас и његово произвођење. Нек се нико не вара сразмерно великим извозом сировина из наше земље у последње време. У нас је долазио извоз у последњим годинама до 150 и до 180 милиона гр. Али у тој суми вше од половине - од 103 па до 120 милиона - износи стока и поглавито крупна стока, а то је главнина, а не приход. О томе сведочи и та околност што се у нас стока нагло умањива. То се исто може рећи и за извоз дрвене грађе. Па и сам извоз жита, а нарочито пшеница не показује прави сувишак или ојачање производње. Судећи по количини земље која је засејана пшеницом (око 300.000 дана орања озимице и јарицЕ), у нас једва да би достигла пшеница за домаћу потребу да се наш народ храни пшеничним хлебом. Али наш народ храни се лошијом храном, а пшеницу производи већином за продају.

 

Кад се погледа списак предмета који се увози у Србију види се такође сасвим јасно да је ту сасвим незнатна она количина која би служила за увечилачање производње; већином су то предмети одређени за непосредни потрошак, т. ј. највише за одржање ове производње каква је.

 

Кад се све ово узме у рачун, излази јасно да је наша производња тако слаба да би требала највећа економија те да се може неки део од ње одвојити за увеличање главнине. Међутим, не само да се то не чини, но се у нас непрестано извози главнина из земље, и ишчезава за производњу, јер се место ње ен враћа ништа шт би производњу увеличало. Онај јадни и ништавни сувишак, који би се могао употребити за увеличање производности наше земље, троши се непроизводно.

 

Непроизводно трошење у једном народу јесте: а) сав трошак оних људи који нису нужни за само произвођење - дакле сви сувишни званичници, војници, посредници, слуге и т. д.; б) сав луксуз свију људи, произвођача и непроизвођача без разлике.

 

Ми не знамо како се дели наше становништво по занимању, али мсилимо да нећемо претерати ако кажемо да у србији има 10.000 људи (представници 10.000 породица) који нису никако нужни за производњу, који се баве дакле нерадом или штетним радом. То су људи који живе од ''интереса'', ''плате'', ''добити'' или који служе њима за личну угодност. Ових 10.00 породица претстављају годишњи трошак од 60.00 дук или 36 милиона гроша. Ако узмемо да се у Србији потроши само 14 мил. Гроша на луксузне ствари (свак исе може уверити из штампаних ћумручких протокола да се може узети и преко 20 мил. гр.), онда укупни непроизводни трошак износи у Србији на 50 мил. гроша годишње.

 

Да узмемо ствар најпре с теоријског гледишта.

 

Узмимо да се, ма којим начином учини да се овај капитал (главнина) од 50 милона гроша не троши непроизводно, већ да се улаже у производњу. То значи, место да се издржавају људи који ништа не производе и место да се троши на луксузне ствари, да се тај капитал остави у рукама произвођача; да се њиме попорављају куће, храна, одело и уопште све домаће угодности произвођача; да се земљ удобрава; да се осигура од поплаве и суше; да се реке регулишу; да се путови пограде; да се алати усаврше, да се машине уведу; да се школе подигну, да се набаве учитељи за опште и специјално образовање и т. д. Нека се тако ради за 10 или 20 година - как оби онда Србија изгледала?

 

Нама ниеј познато как орасте производна снага народа према уложеној главнини. Али свакоме је очевидно да људи с бољим издржавањем, бољи малатима и уопште средствима за производњу много више но људи у којих је све то лошије. Али није само то. Људи у којих је благостање веће, здравији су, дакле мање времена им пропадне у болсети, и у раду боље раде; даље, међу њима је мање непоштења, мање спроова и мање парница и дангубе; мање преступа и мање ''повреда друштвеног поретка''. Очевидно, производња српског народа мора изности далеко више но 900 милиона гроша. Претпостављајући да се непрестано она јсувишак производа улаже опет у производњу, количина гоидшњег производа мора расти непрестано у геометричној сразмери: у течају једног колена она се може утростручити и учетворостручити. МЕсто 50-6 дук. на једну поросицу, може изнети 200-250 дук.

 

Ово што ми казујемо није производ никакве фантазије, већ последица тачног економског закона. Кад се више троши но што се производи, народна главнина мора да се крњи, а с тим и производња да се умањава. Обратно: кад се један део производња сваке године додаје на увеличавање главнине, производња мора да расте при истој количини радне снаге. А ми још нисмо узели у рачун уможавањ народа, т. ј. увеличавање раднњ снаге, која мора већма да расте чи мсе благостање народно увећава.

 

Ово теоријско разматрање каже нам шта ваља да радимо у практици, те да се један део нашег непроизводног трошења употреби производно.

 

У самој ствари, наш друштвени и државни развитак створио је различите непроизводне сталеже или класе.

 

Једну, која живи од плате и та у облику прлате прима један део земљоделских производа, јер дргуе произвое у нас као и да нема; друга - која поседује између наших произвођача сировина и страних произвођачка фабриката; та прима своју награду у виду ''добити'', али у ствари и она прима и троши један део земљоделских производа. Што се ти земљодеслки производи разменом претварају у чоху, платно, куће, ''меблове'' и т. д., то у ствари ништа нњ мења. Нашим државним и друштвеним развитком све се већма увеличава онај део производа који прелази у облик ''плате'' и ''добити'', а сразмерно умањава се онај део који остаје у рукама самих произвођача. Јавља се напослетку и трећи облик - интерес - који такођњ задржава један део земљоделског произвида. У колико се производња умањава у толико већма расте овај део, који прелази у облику интереса у руке непроизвођача. Незадовољан с једним делом производа, интерес почиње да гута и саму главнину земљорадничку, нарочито непрекретну главниву - земљу.

 

Сад је практично питање у нас: каквим државним и друштвеним преображајем може да се учини да се у нас смањи непроизвођачка класа на праву меру? Како да се да осталима производно занимање? А то је исто: како да се непроизводно трошење смањи, а увелича производња главнина?

 

То је дакле језгро питања: како да се помогнемо?

 

IV

 

 

Ако се запитамо: шта је први и најглавнији узрок што се код нас друштво дели тако несразмерно на произвођаче и непроизвођаче? Одговор је сасвим јасан из нашег пређашњег разлагања: наше бирократско устројство државно.

 

Наше чиновништво гута сву интелигентну снагу земље, која је за производњу неопходна и која је једина кадра да усаврши нашу производњу. Непаметном организацијом државном та се интелигентна снага осуђује често на најбесмиленији посао. Она управо постаје сасвим некористан трошач у друштву, па напослетку престаје и бити ''интелигентна'' снага.

 

Сви покушаји наше бирокрације да ''одозго'' утичу на развитак народне привреде показали су се крајње ништавни, и већ је крајње време за њу да призна своју нњспособност у том послу и да се одрече од њега. Крајње је време да се преда народу брига о његовом материјалном благостању.

 

А то значи: крајње је време да се уништењем бирократске системе у државној управи уништи непроизводно трошење и ослободи образована снага и канцеларија.

 

Питање о самоуправи - то је питање о хлебу.

 

Не треба нико да се вара данас о томе питању. Нису то ''претеране теорије'' што су их измислиле ''усијена главе'', које траже да се преда самом народу чување личности и имања, суђење, брига о својим економским птребама, о школама, болницама, путовима и т. д. То је изазвала неопходна потреба произвођачке, радничке масе да се ослободи непроизводних тошача, а да се увелича број произвођача.

 

У сваком патријахалном народу, где је производња неразвијена, самоуправа је управо пиродна и неизбежна. То се огледа у организацији прве српске државе. Ту су бирани судије, т. ј. кнезови магистарски и њима су војводе морале доћи на суд, кад год их који тужи. Врховна управа била је опет у рукама изабраног совјата и изабраног вожда. То је прва организација коју су прости људи одмах појмили као најприроднију и најудеснију за њихове околности. У ствари, данашња напредна наука не тражи ништа више у својим начелима но што је бивало остваривано код разних надора кад год су радни људи имали могућности да се организују по својој памети, према својим потребама.

 

И нама данас више ништа не треба него то.

 

Све наше државне реформе могу се поделити на две главне гомиле: једне које се тичу непосредно самог државног устројства; друге које се могу ''замислити'' при ма каквом државном устројству, али само замислити, али ен извршити, и кад би се извршиле не би имале такве последице које су неопходне за народно благостање.

 

У прву врсту долазе оне мере које су нужне да се оствари амоуправа. У овом погледу ми начелно не идемо даље не што је већ српски народ изрекао у првој српској држави, т. ј. ми желимо исти поглед на општину, на суд, на управу округа као и на врховну управу. Разуме се, не у онако грубом облику, већ према данашњим нашим развијенијим појмовима и средствима.

 

Према овоме главне реформе могу се свести на неколико тачака:

 

Ваља предати општинама чување личности и имања, а државну ''полицију'' укинути сасвим. Тако исто предати општинама бригу о свима њеним економским и просветним потребама.

 

Старање о економским потребама, путовима, мостовима, школама, лекарству - уопште о заједничким потребама једног округа, ваља поверити изабраним одборима из поштених грађана и стручних људи, као што су: лекари, учитељи, инжињери и т. д.

 

Суђење ваља предати изабраним судијама; а судски поступак удесити тако да се суди само усмено, не само на првостепеном суду, већ и на апелацији. И једно и друго може се удесити на више начина.

 

Разуме се окр. скупштине су, према таквој управној системи, неоходне и као законодсвство округа и као контрола својих извршних органа[2].

 

Врховну државну управу предати ''совјету'' изабраном од народа по окрузима, одговорном за своја дела пред народом - совјету који је просто извршилац закона, дакле пуноћник народа коме се даје пуномоћство на одређено време.

 

Народној скупштини предати потпуно законодавство у стварима које се тичу целе земље, а тако исто непосредну највишу контролу над радњом свију државних органа.

 

Ми овде нећемо да излажемо начела за нашу државну организацију. У своје време ми ћемо и то учинити, заједно са свима појединостима о организацији наше општине, среза, округа, врховне управе, судова, финансије, скупштине и др. Овде хоћемо само да нагласимо неке главне тачке, које треба да се из основа промене, ако се хоће одиста да сачува наш народ од материјалног и моралног банкротства.

 

Ваља одузети могућности нашој ''интелигенцији'' да проводи свој век у канцеларији и - кавани. Ваља је принудити да живи заиста од свог знања и поштења. Народ, који је у њој видео само ''власт'' и нерадну ''господу'', треба у њој да нађе другове и учитеље а у сито време помагаче у раду. Уништењем бирократског система уништава се непотребан ''персонал''; сваки који је ''свршио школу'' био би принуђен да учи и даље и то да учи радњу. Непотребани ''фабриканти фасцикла'' постали би организатори и руковачи народне производње, јер би тако само били кадри да зараде свој хлеб.

 

А народ ослобођен од увреда и притишњавања ''господе'' задобио би веру у људе образованњ, слушао би њихове савете, као што никада није слушао његове заповести.

 

Али ово је само једна врста потребних реформа. Друга је врста тако исто важна као и ова прва.

 

Уништењем бирокрације укида се само један део непороизводног трошења. Да се уништи и други део, ваља пре свега уништити притисак интертеса.

 

Законодавним и финансијским мерама ваља сасвим ослободити производну непокретну совјину од дуга; а тако исто спречити једном за свагда задуживање народа и прелажење земље из руку произвођача у руке непроизвођача.

 

Ово ће многима изгледати на први мах немогуће. У своје време ми ћемо показати да има више начина којимасе то може постићи.

 

Законодавним мерама извршити комисионирање (прикупљање) сељачке земље, која је страшно разбацана, без чега је немогуће подићи нашу земљорадњу из њеног првобитног стања.

 

Организацијом народних банака свуда по окрузима, са централном државном банком, које би све стојале у свези, створити у Србији сасвим нову финансијску систему. Овим начином прикупити наронди капитал у више центрова, одакле би се подмиривале не само текуће ''државне'' (односно: окружне, среске и општинске) потребе, већ би се управо покретала индустријска трговина народним капиталом.

 

О овој организацији ми ћемо говорити опширније оделито.

 

То су управо главне, радикалне реформе, које би се имале извршити, а које стоје у највећој супротности са данашњим нашим стањем. О другим важнијим и неопходним реформама као што су: организација просвете, организација војске, одношај државе спрам цркве, као и специјални радови: подизање путова, регулицање реке и т. д. - о свему томе није нужно ни да говоримо. То би све дошло као природна последица оних правих реформа.

 

Ослободив народ од нерадних трошача, увеличали би број радних руку. Престао би пиљарлук, а развила би се радиност и права трговина.

 

Произвођач који сада са целим својим радом једва толико заради да може да живи, доби би већу вољу за рад кад би видео већу корист од свог рада. Осим тога, сваки појединце осећа би се већма свој човечански понос кад би се осети као грађанин у својој земљи, коме је предато у руке да се брине о себи, о скупштини, о општини, округу, држави - у правом смислу те речи, а не смо по имену, као до сада. А ништа тако не дејствује да се народ извуче из сиромаштине као развитак човечанских осећања у њему и појмова о свом достојанству. Нагли развитак мсили, што је неопходни резултат слободе и самоуправе, то би још већма потпомогао. На окр. скупштинама народ би се саветовао о својој кући, својој њиви, стоци, уопште о порпавци свога стања. И то не би било само празни, или празне речи на хартији, већ како народ има у сваком округу законодавну снагу и финансијску власт, т. ј. прикупљен капитал у својим рукама, он би својим решењима придавао новчану снагу. Подизање земљорадње и радиности ишло би, у самој ствари, народном помоћи, у огромном размеру. Док, на против, сада ''држава'' једва је у стању да помогне поједине предузимаче, већином себичне шпекуланте, и то товарећи нове терете на народ.

 

Ето у главноме шта ваља урадити па ''да се помогнеме''.

 

Ово су реформе огромне, без сваког спора, али оне су неопходне. Оне заиста захтевају нашу производњу и стварају благостање. Све остале реформице, које нам се износе као нека благодет, сасвим су ништавне. Оне или не захваћају материјално стање народа, ком ђоја хоће да помогну, или су баш сасвим штетне у колико помажу да се одржи код нас дух шпекулације и притисак ''интереса'' над произвођачкима. Да се ослободимо сиромаштине, ваља потражити њен прави узрок. Ми држимо да смо га показаи сасвим јасно:

 

Питање о хлебу - то је питање о самоуправи.

 

ПРОГРАМ ИЗ 1873.

 

1. Уништити сасвим данашњу управну систему скупштинским решењем

 

2.Привремени одбор, изабран из средине скупштинске, заузима испрва централну управу; доцније овај се одбор замењује другим који састављају изабрани делегати из сваког округа (Организације и делокруг главног одбора углавном се слаже са српским совјетом од 1807 год.)

 

3.У окрузима бирају се, слични по организацији, окружни одбори, који имају управу у економским, просветним и други мстварима, које се тичу једног округа;

 

4.Главни одбор врши закључке народне скупштине, а окружни закључке окружне скупштине, у колико се њих тичу и једна и друга решења.

 

5.Полицијска управа предаје се са свим у рке појединим општинама.

 

6.Данашња судска система укида се сасвим; на место ње суде само изборни (поротни) судови; разуме се, бесплатно или на рачун парничара.

 

      Примедба. Ако ово по тачној оцени наших околности не би могло да се одмах изведе остају две исетеме за прелазно стање:

 

      а) Прости општински судови суде све спорове, а апелата је скуп неколико општинских судија једног округа, које окружна скупштина за извесно време изабере, или

 

      б) Сваки срез (или известан број општина) бира једног изборног судију за извесно време с одређеном платом, а апелата је скуп судија у једном округу, који се бира 3-4 пута преко године.

 

7. Финансијска система добија осибути самостално уређење: на челу стоји централна банка, која управља државним приходима и расходима, у оркрузима и срезовима устројавају се бнке окружне и среске, које управљају свима окружним и среским финансијксим пословима. Ове банке служе у исто време за намиривање свију економских потреба, на прилику на подизању општинске, задружне индустрије, грађење путова и општих зграда, давање кредита, и т. д.

 

8. Дуг Управе (фондова) поклонити народу, а дуг појединих повериоца узимљу за себе; само претходно изабрати судови из средине сељак решавају који је дуг интерешџијски, који ваља збрисати, а који је прави, који ваља платити. Општина за накнаду постаје власник задужене земље, а даје после сваком свом члану земљу за уживање, а порезом по имању ислаћује свој дуг као и остале редовне трошкове.

 

9. Само онај може имати земљу који је ради сам. Сва земља која не припада земљорадницима припада општинама у којима се налази. Ово се узакоњава народном скупштином.

 

10. Да се српски народ осигура од пролетеријата нужно је да се сва земља из приватне својине пробрази у општинску. Како се то може извршити и за које време остаје да се испита.

 

Примедба. Према овим општим начелима партија кад се буде организовала израдиће у детаљима план будуће организације српског друштва и план за свој практични рад, којим то да постигне.

 

 

Крагујевац, 17. новембра

 

У нашој скупштини бирају се одбори који ће претресати претходно разне предмете што долазе пред скупштину. Исти одбори израдиће заједнички ''адресу'', која се обично шаље кнезу као одговор на престолну беседу којом је скупштина отворена. О овој адреси хоћемо да проговоримо неколико речи.

 

Пре свега, ваља да смо начисто: шта је то престолна беседа? Да ли је то прост поздрав кнежев скупштини и кнежево лично мишљење о потребама српског народа и законима који ваља да се донесу на овој скупштини као неопходни?

 

Или је то гледиште саме владе, т. ј. министарског кабинета, који је јавна, одговорна власт у земљи? Ми држимо да је ово последње; да устима кнеза говоре министри, чија је начела и програм у раду кнез усвојио. У престолној беседи огледа се дакле програм нове владе.

 

О самом том програму имамо мало шта да кажемо. Главно је да влада сама признаје да ниеј спремна ове године за какав већи рад, јер је, вели, имала мало времена да се спрема за ову скупштину. Остаје ''до године''. Дотле народ треба да верује на поштену реч влади да ће се ''спремити''. Нека верује.

 

Али ми о томе нећемо даље да говоримо. Нас овде занима главно: адреда. Кад се престолна беседа узме као миљење владе (министарског савета) о најпречим народним потребама, онда очевидно и адреда, т. ј. одговор на ту беседу, не можен ишта бити него мишљење народне скупштине о ситом предмету. Оно што народна скупштина мисли о народним потребама; које законе и законске реформе она сматра као најнужније нашој земљи; шта оан мисли о нужности и хитности закона што их влада сматраза најпрече - то све треба да буде изражено у адреси.

 

Адреса треба да је програм скупштине, као што је престолна беседа програм владе. Ту треба да се одмах види да ли влада разуме одиста оно што народ жели, што народ разуме своју потребу - или не.

 

До сада су се српске народне скупштине прославиле својим слагањем са сваком владом. Према томе, ''адресе'' српске народне скупштине садржавале су вечито слагање са свима владиним поступцима и законима; шта више, често су адресе бивале просто опетовање оних истих реченица, које се налазе у рпестолној беседи. Г. Маринковић, садањи председник министарства, показао нам је кључ како да  разрешимо то чудновато слагање (види белешку из прошлог бр. ''Јавности)[1]. Адресе су писали сами владини чиновници, или се влади посносила претходно на одобрење.

 

Да ли се и под ''уставном'' владом тако радило - то ће најбоље знати данашњи скупштинари. Доста то да су њихове адресе бивале до сада увек голо повторање оних фраза што беху у престолној беседи. И кад је мањина предлагала да у адресу уђу жеље народа а не само одобравање влади, већина је то одбила.

 

Какве је плодове пожњела данашња скупштина са својим неограниченим одобравањем влади сада је сваком познато. Влада, која је уживала ''неограничено'' поверење скупштине - пала је[2], а за собом је оставила трагове: дефицит у буџету и крађу у свом подручју[3]. А данашњи скупштинари носе на својој савести то да су они одобрили свој буџет, који је родио дефицит[4]. Они носе на својој савести и то да они нису допустили никакву критику против владе са неограниченим поверењем; па не само то: они су допустили влади да по ћефу туши и гњави свакога који се усуди да посумња у њену непогрешивост и у савесност њених извршних органа.

 

Иза скупштине стоји народ који је изабрао скупштину: а народ неће заборавити шта му једонела ова законодавна скупштина за врем свог трогодишњег рада. Сваки скупштинар осетиће то у својој савести, а и на свом образу, кад се врати у народ који га је послао.

 

Ми ово све напомињемо да се зна, а видећо да ли се ова скупштина чему научила из прошлог искуства, одмах у адреси коју ће данас-сутра изнети на јавност.

 

По нашем уставу скупштина нема праве законодавне власти, а што је главно: она нема инијативе у законодавству. Скупштина може решити да се неки закон донесе. Али влада није ничеим обавезна да поднесе формални пројект неког закона, а без тога се закон не може издати[5]. Скупштина је решила да јој се поднесе закон о општинском устројству, о манастирском имању и др., а влада је могла до сада да налази ''важније'' законе, па може и од сада[6]. Скупштинско законодавствно решење у ствари није ништа друго но жеља, коју влада може увек не уважити.

 

Код овако малог значења скупштине и скупштниских законских предлога адреса добија још већу важнсот. У њој треба скупштина одмах у почетку свог рада да обележи свој програм у раду и тим да постави начелну разлику између свог гледишта на народне потребе и гледишта владе.

 

Да ли се данашња скупштиан слаже са владиним програмом и уопште са предлозима који су наглашени у престолној беседи - то ми, дабогме, не знамо. Али ми знамо то да народ има далеко пречих потреба но што су предмети тамо споменути. А пре свега: народ осећа потребу да свак ислободно искаже све што мисли, што осећа и жели: да се више не гуши по буџацима свака поштена и слободна реч; да се више не покривају зла дела - п ама чија била...

 

Ми напомињемо ово скупштинарима.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Председник владе, конзервативац Маринковић пристао је да у адресу уђи и ''жеље'' наведене у престоној беседи, што је скупштна већином гласова усвојила.

 

[2] - Односи се на намесничку владу, која је скупштину углавном чврсто ''држала'' у својим рукама.

 

[3] - Видети објашњење за скупштински коментар ''Крагујевац, 20. новембра''.

 

[4] - Народна скупштина 1873. била је изабрана под намесничким режимом 1871. године.

 

[5] - В. Напомену 4 чланка ''Са скупштине'' у 2. књизи ових списа.

 

[6] - Међу ''жељема'' које су посланици износили у периоду намесничког режима важно место заузимала је измена централистичког закона о општии, донетог још за време апсолутистичког режима кнеза Михаила, чему се влада била изразито противила.

 

 

Крагујевац, 18 новембра

 

Јутрошња дебата у одбору који саставља адресу побуди нас да речемо још неколико речи о адреси и њеном зачењу.

 

Код нас је у скупштини некако одмоћено упоређење кнеза и скупштине са оцем и децом, или старешином за друге и члановима задруге. Према томе и адреда скупштинска узимље се као ''жеља'' што је ''деца'' управљају свом оцу, или највише као мишљење ''млађих'' у задрузи које подноси ''старешини'', а које овај може по вољи саслушати и не саслушати.

 

Ово мишљење може бити врло ''патријахално'', ''наивно'', ''лепо'' - али је оно погрешно. На први поглед види се да задругари једне куће воде бригу само о својој кући, о свом имању и својој задрузи. Скупштина је нешто сасвим друго. Ту сто и неколико људи воде бригу и решавју о двеста хиљада туђих кућа и по томе не могу никако раполагати са туђим животом и имањем, као што задругари могу са својим. А после: у једној задрузи посотји крвна свеза и срдоничка љубав између чланова као и заједничко живљење; ту старешина види и осећа тегобу сваког члана и њега тишти свачија невоља. А какав одношај постоји између двеста хиљада различитих породица и сто двадесет скупштинара, и између једних и других и кнеза?

 

Таква упоређивања просто немају никаква смисла.

 

Скупштина је претставништво народа, а не једна кућа или задруга. Она треба да зна шта целом народу треба, а оно што треба, она мораа не само да жели ''већ'' да узакони.

 

У адреси се не предлажу закони. То је истина. За то требају поједини предлози. Али у адреси казује се, или бар треба да се кажу, они закони које скупштина сматра као најважније. Разуме се, ту могу одмах погледи скупштине да се разликују од погледа израженог у адреси. Како ми сматрамо ту разлику, казали смо у прошлом броју. Ми смо рекли да је адреса програм народне скупштине, као што је престолна беседа програм владин. Али да узмемо да није тако.

 

Да речемо да је престолна беседа просто дело владара, а адреса да је одговорвладару и више ништа. Ми не видимо никаквог стида ни увреде ни за владара ни за народну скупштину, ако се они не слажу у свом мишљењу о народним потребама. То би значило просто, или да народно претставништво не зна шта народу треба, или да је владар рђаво обавештен - шта има ту сидно? И где је ту увреда? Стидно еј ако народна скупштина из пуке ''етикеције'' сакрије и не искаже истину. Шта ће ''Европа'' на то рећи, т. ј. разни цареви и краљеви, грофови и бародни, принцезе и дворкиње - то се неа ама баш ништа не тиче. Што се тиче људи у Европи, који знаду шта је то свест, наш би се народ тек онда постидео и показао као јадан, ништаван, ропски и ''азијатски'' народ, кад би скривао истину од ''стида'' пред европском господом. Ми држимо сасвим обратно: кад би наша скупштина сасвим одбацила ''етикетну'' форму адресе, кад би просто донела своје одлуке о свима предметима које она сматра као потребне, па би ове одлуке поднела кнезу са жељом да он наложи својим министрима какве пројекте законске да поднесу скупштини - да бит о био најпроситји и најправилнији одношај између кнеза и скупштине, по уставно-монархијским начелима нашег устава. Такође држимо да би наронда скупштина и српски народ у том случају задобио много више поштовања у Европи, код свесних људи, као сцестан европски народ, него својим жутањем и приклањањем врата под сваку чизму. А може врло лако бити да се тада српски народ не би допао европским ''дворовима''.

 

Може бити да се неком господичићу, који није био ''у народу'' лаи је ''прошао света'' по Европи побркају појмови о стиду и човечанском достојанству, али то би такав господичић најбоље учинио да те своје побркане појмове неи зноси пред народну скупштину.

 

Мислимо да наши читаоци разумеју наш самостални правац - да ми никако не идемо на то да смећамо новој влади у корист неког трећег. Ми просто бранимо права народа и народне скупштине од напада ''етикеције'' господе министара. Учтив треба да је сваки спрам свакога, спрам нејпростијег сиромаха као и спрам владара. Али где је реч о праву, ту не треба ни да буде учтивости. Питање је просто: има ли скупштина право да у адреси изјави своју жељу или не. Ако има - за кнеза не може бити никако увреда што скупштина врши своје право; или зар је то учтивост - не вршити своје право, ил иодрицати се од њега.

 

 

Крагујевац, 20 новембра

 

Дебате у одбору за адресу изнеле су на видик врло занимљиве ствари. Ми ћемо овом приликом поменути само две: закон о минситарској договорности и положај владиних посланика у ксупштин.

 

Многи скупштинари, који су били пређе законодавне присталице прошлих влада, увиђају сада како су их ''срамно варали''[1]. То се нарочито приметило при дебати: хоће ли ући у адресу жеља народне скупштине да се поправи закон о министарској одговорности. Повода тој жељи дала је позната крађа у војоном министарству. Посланик Николајевић разложио је како је првостепени суд био ставио запт на имање бив. војног министра Бели-Марковића за осигурање народног имања, али касација је поништила решење првостепеног суда, па је запт скину, јер, вели се, министар не може да се стави под суд за своја деле без решења скупштине. Међутим. Породица и пријатељи Бели-Марковића ставили су интабулације на његово имање, тако да се држава не би могла наплатити и кад би он био стављен под суд. Изгледаше као да је већина одбора за то да се и то стави у наронде жеље. Јест, али ту трева желети не само да се мења закон о министарској одговорности, већ да се мења устав! Министри, који су ''концептирали'' устав, били су тако паметни да су чак у ствари уметнули да министар може доћи под суд тек ако га туже 20 посланика и ако реши 2/3 скупштинара, па и то само за нека дела - ако учини издајство, ако прими мито, или општети државу из користољубља; па још треба да га суди неки особити су! Дакле министри су просто спремали да себе што већма осигурају, као што незаконито ураде[2].

 

Владини посланици[3], као праграфије од заната, потегоше одмах ту околност као препреку да се то стави у народне жеље. За њима пођоше и неколико нарондих посланика, и тако та ''жеља'' пропадне у одбору.

 

У овој дебати, као и у свим другим, владини посланици показали су своју особиту склоност да се пред народним посланицима размећу са својим параграфским знањем. Они, вајна интелигенција у скупштини, место да обавесте народне посланика ако ови што одиста не разумеју, да сами истраже и схвате мисоа и тежњу простог човека, и да ту мисао сами формулишу - они поступају као истражни судија који својим заплетеним питањима хоће да збуни простог човека. Они ђоја у ''начелу'' неће да у адресу уђу ''жеље'', а народна скупштина треба да донесе законске предлоге, а не жеље. Они ђоја хоће да покажу како разумеју уставност, па неће да себе сматрају као покорну ''децу'' која моли свога ''оца''. Али они неће, као ''интелигенција'', да објасне народним посланицама да се у уставним земљама престолна беседа сматра увек као акт владе, т. ј. министарског кабинета, који је претставио владару земаљске потребе и спремио законске пројекте, које владар наглашава у својој беседи; и да адреса у самој ствари није одговор кнезу, већ је баш одговор влади. Они неће да стану на ''парламентарно'' гледиште, које ђоја хоће да бране, па да према томе формулишу наронде жеље као захтеве од владе, а преко кнеза. Место тога они се разбацују пред народом својом праграфском премудрошћу и одуговлаче радњу скупштинску, ма да сваки дан скупштинске радње стаје неколико стотина талира. Ако нису толико смели да укажу народу право уставно гледиште на одношаје између наронде скупштине и кнеза, нек оставе бар просте људе при њиховим патријахалним назорима, а да им не износе свој сопствени........[4], као нешто ''уставно'' и ''законито''. Овако, њихово бацакање одвратно је слушати и гледати.

 

Напослетку, проста пристојност захтевала би да се владини посланици уздржавају што већма од говора овде где је реч о народним жељама. Они треба сами да знаду колико они самим својим присуством у народној скупштини понижавају српску скупштину пред целим образованим светом, па да је бар својим говор не праве још нижом и ништавнијом.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Посланици  тадашње скупштине, чији је избор била ''удесила'' намесничка влада 1871, у почтеку махом доста неуки и присталице владе, времненом постојали су све борбенији и прелазили у редове опозиције.

 

[2] - Тада важећи закон о министарској одговорности, донет на основу устава од 1869, није предвиђао политичку одговорност министара пред народном скупштином, већ само кривичну пред судом, па и то са ограничењима. Скупштина је у тим случајевима имала право оптужбе. Због тога је временом и овај закон постао важно спорно уставно питање. На скупштинским заседањима све је виеш захтевана његова измена.

 

[3] - Према уставу од 1869. државни чиновницу, а то је практично значило готово целокупна интелигенција, нису могли бити бирани за народне посланике. Уместо тога, на три наронда посланика, кнез је из редова чиновника постављао једног владиног. Разуме се да су на овај начин владе настојавале да у народну скупштину доведу што више својих присталица.

 

[4] - Вероватно избрисано по наређењу полиције.

 

О НАШЕМ ЗАКОНУ О ПЕЧАТЊИ

 

Пред нама је наш закон о печатњи (штампи), који је издат у Крагујевцу 23 октобра 1871, којим је заменута цензура у Србији.

 

За време цензуре сваки спис одлазио је најпре одређеном цензору на преглед; овај је изрицао суд може ли се дел штампати или не онако какво је или треба што изоставити или изменити. На тај начин зависило је од воље цензорове или, тачније, од воље оних који су цензора поставили, хоће ли што изаћи у јавност или неће. Али зато пошто је један спис издржао цензуру, ни писац нити ико други није био одговоран пред ким за своје дело.

 

Да видимо у какво је стање посављена наша штампа новим законом. Да узмемо само оно што је главно.

 

Пре свега, новим законом уништена је пртходна цензура, т. ј. дело не мора пре штампа да се носи никоме на оцену да ли се може штампати или не, већ се може  одмах штампати. Али у законо зато по новом закону: 1) нејасно је и неодређено ко је саучесник у кривици учињеној штампом, па се мже рећи да је штампар одгоовран за сваку кривицу, као саучесник писца; 2) кажњиво дело сматра се да је покушано чим је штампано, а као покушај казни се; 3) сваки спис пре но што се из штампарије изнесе на 1 сахат мора се јавити на преглед месној полицијаној власти - новине на сахат раније, књиге од 1 до 3 дана према величини; и 4) полицијана власт пошто је лист или књигу узаптила ниеј обавезна да за одређено време мора предати тужбу суду да овај реши има ли места забрани или не, већ може просто спис узаптити, а не предавати никакву тужбу.*

 

Пошто су ове четири тачке узакоњене у ствари узакоњена је цензура, само у много горем облику но што је пређе била. Ми ћемо то доказати проматрањем самог закона и фактичним примерима како се овај закон практиковао за ово близу две године откако је ступио у живот.

 

Да узмемо најпре прву тачку. Штампар је прост занатлија или предузимач, који обично не зна никакву науке, не исповеда никаква политичка или друштвена начела; он само ради штампарску радњу зарад своје заслуге, и за њега је свеједно хоће ли штампати свадбени позив или научно критику, трговачки рачун или декларацију, или политички преглед новинара. Он обично и не чита нити може да чит списе који се у његовој штампарији штампају, јер он има свој други посао, тј. управу над самом израдом у штампарији; а и да их чита он не зна законске финоће и неможе никад знати да ли има у спису књижевног дела или не. И тај грешник мора једнако да стрепи да га не спопадну за јаку као кривца, ни крива ни дужна. Ни по каквим правничким појмовима не би могло да се узме да и штампар може бити кривац у делу за које он не зна да и штампар може бити кривац у делу за које он не зна но да је учињено а, међутим, по нашем кривичном законику може се узети увек да је саучесник, кад год он не докаже да није читао дело којим је учињена крвица, јер ако је читао спис, па га ниеј разумео, то га неће пред законом ослободити од саучешћа у кривици. На тај начин њво шта се постиже кад се то узакони:

 

Полиција кад добије у руке спис који јој се не допада а, међутим, зна да по закону у том делу нема кривице да се може казнити, зове писца или уредника па му се просто каже да ће тај и тај спис или број узаптити, ако се писац или уредник не сагласе да ово или оно избрише или замени. У каквом је положају писац или уредник? Ако је то периодичан спис - новине - уредник просто мора да пристане да му полицја све избрише што нађе за добро, или мора да престане са својим издављњем. Ево зашто: полиција има право да узапти новине па да преда суду дело на решење. Суд може ослободити новине од забрана, али тек после неколико месеци, кад тај број можда нема никаквог интереса за читаоце. Даље, полиција може учестати забране, судови могу све ослободити, али за то време лист је изгубио уписнике, што нико неће да држи новине које не излазе. Али осим тога полиција има право да узапти један број новина, а није јој одређен рок докле ова мора предати тај број суду. Користећи се том празнином закон полиција заиста, кад јој је нужно, узапћује новине па их  не предаје суду никако. Ми знамо више таквих случајева из новинарске практике. Тако је, за прилику, узапћен један број новина које су излазиле у државној штампарији само стога што уредник није хтео да изостави неки чланак о адвокатима у коме тако ечевидно није било никакве кривице да сам државни чиновник, који је тада заступао фактора, није хтео да избаци тај чланак из штампе, кад се полиција њему обратила. Разуме се, за тај број новина полициај није тужила суду ни уредника ни штампара. Има случајева да је полција узапћивала чланке прештампаване из страних новина, које су код нас познате и пропуштене, а има и таквог случаја - да је нека ствар пропуштена у новинама а забрањена је после, пошто је из истих новина прештамана у књижицу. Уредништву до душе остаје право да се тужи на незаконистост полицијаног поступка. Али све што уредништво може добити таквом тужбом то је нека партница за време које би лист остао непрестано узапћен, и полсе то би могло уредништву навући беду да се такви поступци учестују. Кад уредништво зна за овакву моћ полиције оно, дабоме, мора да попушта - мора да пристане да се бришу поједини редови или цели чланци из новина, него да се узапћују целе новине. Али то је изванредна реткост да штампар сам не избаци из штампе сваку врсту коју само полицја обележи као ''незакониту''. Разуме се, штампар као прост занатлија не зна шта се може по законо штампати а шта не, па зато сматра као најсигурније да се најпре обрати полицији. И заиста сад је у Беогреаду члан полиције фактично цензор свију новина осим званичних. По закону требало би да се најпре новине штампају па да се шиље полицији по један примерак на 1 час пре но што изађу из штампарије, а после једног часа да се новине слободно растурају, ал иуредници и штампари да се не би узалуд штетили, морали су да одустану од штампања листа, већ просто шиљу коректурне листуве у полицију, па ова лепо ''црвеним'' или ''плавим плајвазом'' обележи све што није ''у реду'' да се штампа, па се то избаци, као год у време незаборављене цензуре.

 

Цензура се дакле у самој ствари врши под данашњим законом о штампи, који је ђоја хтео да уништи цензуру. Колико је ова цензура теретна за писце и штампаре, то зна само онај који се бавио штампарским послом. Пре свега, у Србији нема полицијског чиновника који би семо пропустити ма шта што би само било по његовом сталежу неповољно претпостављеном или уопште власти, не разбирајући да ли је то ''неповољно'' у самој ствари законито или не, а може се десити да чиновник у самој ствари не зна тачно да л' се нешто сме пропустити или не. Ту се дакле надлежни полицијски чиновник мора сваки час да обраћа надлежном министру с питањем: миже ли се пропустити или не - тек да се не замери лично или да се осигура. Али како по закону нема више него 1 час времена за сав тај преглед, то се доскаче на овај начин: по закону чим се лист донсе полицји, надлежни чиновник вљао би да изда од своје стране признаницу у колико је часова примо лист; али он каже: немам кад, дђи после 2-3 часа. На тај начин полцајни чиновник може да ''нема кад'' да изда признаницу докле год се на надлежном месту не увери да ли се нешто може пропустити или не. Оваквим поступањем чине се страшне сметње и штампарију и уреднику. Радници морају често до мркле ноћи да чекају док дође коректурни лист да га исправе и отштампају, па често морају другог дана да раде оно што су могли јуче још зарана урадити. На тај начин радници губе од своје зараде, јер се за коректуру ништа не плаћа, а они, очекујући из полицје коректуру, дангубе; губи и штампар што му леже сложена слова и задржава му се посао дуже но што би то било нужно да је закон о штампи удесан; губи уредник што мора да плаћа за онај чланак који је већ сложен, па се мора избацити цео, а још више што се лсит задржава од поште те не може на време да се експедира. Често се овим задржавањем листова у полицји, избацивањем чланака начини таква збрка у излажењу лисста да лист, који би требало да за 2-3 дана изађе раније, излази у исто време са идућим листом или је уредник принуђен да сасвим тај број изостави и штампа ''додатак''.

 

Да се све овако ради посведочитће сваки уредник независних новина и сваки штампар. На тај начин киње се и писци и читаоци који плаћају лист, још се наноси листу материјална штета што често читаоци неће да држе новине које ''неуредно излазе'', не разбирајући до кога је ту кривица.

 

Увиђајући све ове незгоде неки су посланици 1871 године донели предлог скупштини да се законо о штампи измене чланови 6, 26 и 27, т. ј. они чланови који обавезују штампара да шиље по један примерак полицији на 1 час пре разашиљана листа, и по којима је штампар ил издавач одговоран за кажњива дела учињена у листу[1]. Предлагачи који су хтели да се ови чланови измене у главноме наводили су оне разлоге што их ми споменусмо. Противници предлога, скупштинари, у главноме износили су два разлога да се у закон не дира: прво, што је он удешен да нико не може написати против владе, кнеза и земаљских интереса па да ''побегне и не буде кажњен'', и друго, за то да се нико не би могао ''грдити'' преко новина.

 

Питање о кнезу стављамо на страно, јер држимо да у Србији нити је коме падало напамет нити ће падати да пише ''против књаза'' и да онако од обести навлачи себи неколико година робије или бегство из земље. Ово и не држимо да ко узимље за озбиљан разлог, већ се само умеће онако, бркајући појмове ''књаз'', ''влада'' и ''земаљски интерес'' да изгледа ''страшно''.

 

Но шта значи писати ''против владе'' и против ''земаљских интереса''? Има људи који држе да је интерес наше земље да се прави код нас железница: они су на влади и имају већину у скупштини па је и скупштина решила да се железница прави. Али има људи који држе да железница није од користи нашој земљи и пишу против тога - јесу ли ти људи противници интересима наше земље? Има људи који мисле да је интерес наше земље да имамо ћумручку заштиу а има их који су томе противни, који са за - акоји против земаљских интереса? Има људи који хоће код нас општинску самоуправу, тј. да се општина ослобди од туторства полицје, а има који су против тога, који су за - акоји против ''земаљских интереса''? Има људи који држа да је у Србији неопходно 17 окружних начелништва и таолико среских канцеларија са целим персоналом, а има их који мисле да је то сасвим непотребно и управо штетно за нашу земљу, и да управа земаљска може бити много простија и јевтинија - јесу ли ови последњи противни ''земаљским интересима''? Има љуси који мисле да је за наше правосудство преко нужно да имамо 17 окружних судова са апелацијом и касацијом у Београду, са целим многобројним ''персоналом'' и целом заплетеном судском процедуром, коју прост човек никако не може да појми - аима их који држе да је све то сасвим недужно, да се уа наше околности може удесити много простије, јевтиније и праведније суђење: је су ли они противни земаљским интересима? Има људи који мисле да је код нас неопходан овакав систем контролисања државних прихода и расхода као што је данас, а има их који мисле да се то може удесити сасвим на други начин, да наор има непосредну контролу, а не само да м усе читају опште сифре које су у буџету написане - јесу ли ови људи противни земаљским интересима? Има људи који држе да је за нашу државу неопходно да троши 30 до 35 милиона гроша просек сваке године, а има их који мисле да се разумним уређењем и економијом та цифра може смањити за десетак и више милиона, па и од ове цифре да се више од две трећине могу употребити на економске и просветне цељи - јесу ли ови људи противни земаљским интересима[2]?

 

НАвели смо доста примера из којих се очевидно види (барем ће видети сваки који неће за инат да говори) да може неко бити противан целом судском, полицајском, финансијском и уопште државном устројству, па опет не бити противан ''земаљским интересима''. Ово је признато и самим кривичним законом, почем се не сматра као кривично дело критика на државно устројство и установе, као и на радњу појединих органа државних. Нашто да се сотави ћефу или разумевању појединих људи да они могу пропустити или не пропустити нешто што по државним законима никако није кажњиво дело?

 

Види се сасвим јасно да се и овај разлог: писање ''против земаљских интереса'' не узимље озбиљно, већ се то узимље ради улепшавања оног трећег разлога: писање против владе. Види се сасвим јасно да сви они бране цензуру полиције, хоће у ствари само да спрече да се не пише ''против владе''. Што они уплећу с једне стране кнеза а с друге стране земаљске инересе, то је само да једним заплаше прост свет, с другим да му изнесу ствар у лепој боји. Да видимо дакле овај први и главни њихов разлог: писање против владе.

 

Шта је то управо: писати ''против владе''? Да би то могли разумети ваља најпре разумети шта је то влада?

 

Ако се узме са гледишта државног, влада је врховна управа земаљска; њој по земаљском уставу припада власт да извршује све државне послове преко својих ''органа'' како за добро нађе, зашто она опет по законима земаљским народу одговара.

 

Ако ли погледамо одоздо, са народног гледишта, то су неколико највећих чиновника у земљи, који имају највећу власт. А ''органи'' владини - то су сви чиновници разних ''надлежатељства'', који раде разноврсне послове и имају разна права и разну власт - према своме положају.

 

Чиновници који имају највећу власт - министри, бивају сасвим различити по знању и по карактеру: учени и неучени, даровити и глупи, стари и млади, врста карактера и слаботиње, људи са одређеним начелним правцем и људи без икаква правца, себични и несебични и т. д., уопште имају све врлине и све мане онога друштва у ком се образују и из кога долазе на министарске столице.

 

Они долазе на министарске столице на врло различит начин: неки заиста по способности, по правој државној потреби; други просто по годинама службе; неки по заслугама према владару, неки из спољних политичких комбинација, неки опет из унутарњих политичких комбинација, а неки просто из политичког пријатељства и т. д. Према томе, дешава се да су неки сасвим способни за она места која заузимљу; код неких је та способност сасвим условна и сумњива, а неки су очевидно сасвим неприправни и неспособни за место на коме су - они просто попуњавају министарски кабинет ма из којих узрока. Сваки зна да је тако увек бивало и увек бива, не само код нас, него и код свију других држава, осим ако хоћемо да се лажемо да је ''код нас друкчије''.

 

Писати ''против владе'' не може се никако друкче разумети но да неко доказује да неко министарство не ваља или у целом свом саставу или у својим појединим члановима, било што су извесна лица неспособна за оне гране управо које заузимљу (н. пр. неа стручног знања или нису предузимљиви, вредни и т. д.), било што је њихов општи политички правац рђав - у земљи или споља. Оси мтога, може се још узети као писање против владе ако ко износи поједине злоупотребе, насиља и незаконитости владине на јавност - дакле окривљује владу или поједине чланове њене просто за кривична дела, за која су они и као чиновници и као грађани одговорни.

 

Нема сумње да сваки грађанин има не само право него је управо дужан да износи на јавност свако противзаконо дело владе из појединих њених органа. Кад би још и ово неки народ хтео да спречава, то би значило да је он тако подао, тако ропски затуцан да он силом хоће да га гњече и тиранишу. На тај начин нема смисла оставити на вољу полицајном чиновнику или његовом министру да од његове воље зависи хоће ли се тако нешто штампати или не. Али може се рећи да се ту може лажно штампати, па не треба допуштати да се лаж и клевета по земљи распростире. То је пре свега невероватно да ће који онако олако штампати лаж и клавету против власти, јер се то по нашем кривичном закону врло строго казни. Осим тога, сваки зна да би таквим лагањем новине саме себе упропастиле. Ако се судском пресудом покаже да је нешто лажно и измишљено пуштено преко извесних новина, тиме ће оне тако поткопати веру у своје истинољубље да им се други пут неће веровати и кад имају најтврђих доказа. У интересу је дакле владе и њених органа (као и у интересу народа) у управо част је владина заложена у томе да се свакада такве стваеи пропуштају у јавност. Судови ће увек бити пре наклоњени да суде пристрасно према влади, од које зависе, но према приватном лицу. На тај начин влади увек остаје да судском пресудом најтврђе и најсигурније побија лаж и клевету да спречи њено растуривање, а и у исто време да казни клеветника и обузда клетву убудуће.

 

Да је то тако као што говоримо показала је већ довољно досадања практика наше штампе. Ми знамо случај где полиција ниеј пропустила прост допис из једне сеоске општине у којима дописник са својим именом и презименом јавља да у некоом месту ћата истерује порезу продајом имања, а сам није платио општински прирез, да му се више пута тражио. На против, не знамо ни једног једитог случаја да је који од наших озбиљних листова (''шаљиве'' изузимљемо) изнео и један лажан факт о каквом ''незаконитом'' поступку владе или власти.

 

Остаје да видимо још оне случајеве кад се штампом удара на непосредност владе и њених органа.

 

Неки посланици спомињали су у скупштини 1871 г., кад се водила реч о измени споменутих закона, како неке новине изврћу факта кад говоре о владиним делима и за доказ спомињу неке дописе из тога времена о некој непоправљеној ћуприји у Параћину, о некој штедионици и још нешто о министру просвете, свега 3-4 случаја где се влади замерила непажљивост и нетачност[3]. Заиста ако има ичега што срамоти српску штампу то је што се могло у 1871 години изрећи и наштампати у протоколима народне скупштине тако сићушно замерање. То показује најјасније како је јадна и ништавна наша штампа и наше ''јавно мњењ'' кад се и онакве ништавне ситнице наводе као ''велики грех'', као преступ граница слободне штампе! То је заисте грозан појам о штамп! А ево сад нек се повезе ко хоће од Копривнице до Јагодине, наћи ће 2-3 ћуприје срушене на главном друму цариградском; ту толико кола долази са путницима и еспапима преко јаруге и то лежи више од године дана неопревљено. Па колико има случајева у нашој земљи да се друмови и мостови оправљају так онда кад се чује да ће онду ''проћи књаз''. Зар се и такве ствари не смеј услободно претрести? Па зар и ако ту писац буде неизвештен добро или необавештен - зар је то какав преступ? За то и постоје ''званичне иисправке'', да се такве нетачности исправе. Међутим, исти говорници нису обратили пажњу на оне случајеве где је извештај новина био тачан, а, на пртоив, ''званична исправка'' нетачна. Читаоци а мож'да и скупштинари опоменуће се препирке из оног времена у једним тадањим новинама п презадуживању и пропадању нашег народа уопште и посебице у округу смедеревском и о ''званичној исправки'', која је то одрицала. Од тог доба наступила је таква криза и такво немање у целој Србији да сви владини органи то принају и траже лека, и баш у смедеревском окргу богата Јасеница, која је до пре 3-4 године спадала у најбогатије крајеве наше отаџбине, сада је запала до гуше у нокте зеленаша и интерешџија и продаја имања иде у њој гомилама. Очевидно ту су дописници из народа имали мног поузданије извештаје но влада, која је такве чињенице одрицала. Ми хоћемо воим да кажемо само то да се не може уписати ''ни за лек'' у какву погрешку, ако у неке новине дође нетачан извештај о каквом владином делу, кад влада, која има нетачан извештај о каквом владином длеу, кад влада, која има толико средства на расположњеу, може да не зна право стање народа, које је - неизмерно важније него параћински мост или ваљевска штадионица.

 

За своју незакониту радњу министар, као и сваки његов потчињени чиновник, договоран је по закону ка преступник. Али за своје незнање, немарност, неуредност, непажњну - уопште за своју неспособност министар никоме није одговоран. Тим више мора се у овој области оставити најшре поље штампи, да у овом правцу она може претресати и критиковати њихов јавни рад. Јер то је управо једини пут да се обелодани шкодљив утицај појединог чиновника или целе владе, те да се или она промени или да измени и поправи свој рад.

 

Код нас нема јавног мњења. Код нас се мењају министри, тј. мења се влада, а народ не зна зашто. Народно претставништво ниеј никоме члано изјавило неповерење, а још мање целој влади, већ, на против, свуда се говори о непрекдиној једнодушности народног претставништва с владом[4]. Како је то могуће кад на владу долазе непрестано људи са различитим стручним знањем, разним политичким правцем и разним карактером?

 

Наш јавни живот био је увек мртав, а наша штампа увек тако свезана, тако понижена, тако утучена да није смела ни могла да има утицаја на образовање јавног мњења. Код нас нема ни једног независног листа који би био јавни орган једне партије[5], која има своја јасно одређена начела, програм о унутарњем устројству државе и спољној политици, као што то мора бити у свакој земљи где има људи који заиста имају одређеног мишљења о овим стварима. Нити може код нас постојати такав лист кад се не сме писати ''против владе'', тј. пртоив оног државног устројства које људи на власти сматрају за најбоље, и кад се код нас не може критиковати владин политичан рпавадц и изнети други, који је њој противан. Може бити да за оне људе који су на влади ''није у интересу'' да се пише ''против владе'', али баш земаљски интерес захтева да се сме слободно писати против владе; да се сме слободно удрарати и на владину неспособност и на владину несавесност. ЗА сваку лаж и клевету постоје закони, па нек се казни сваки који хоће да црни потене људе и поштени рад. Али зато што сем оже десити овакав случај пречити да се не може писати истина ''против владе'', очевидно је противно интересима народа.

 

Остаје да промотримо још последњи разлог: да се спрече грдње по новинама. Ово је тако ништаван разлог да готово не би ибло вредно о њему говорити да нема међу скупштинарима простих и поштених људи који то заиста сматрају као неко зло коме је крива штампа. Ама ко је крив кад се код нас поштени грађани сваде и изгрде, па и псују у кавани, на улици или ма где на јавном месту? Очевидно ту је криво необразовање тих људи. Па треба ли онда сваком човеку који зина де псује запушити шаком уста, и онда га судити што је учини ''покушај'' за преступ? Очевидно то би било врло глупо. Шта да се ради кад има људи толико необразованих да се јавно преко новина грде? Ми држимо да је то сасвим јасно: то је њихова приватна ствар; зато има закона, па нека се тужи коме је учињено криво. Али нема смисла због таквих поступака давати полицји цензуру за сваке списе без разлике. Напослетку, ако је баш већина скупштиен за то, онда нек постави једну моралну цензуру, која би изричито имала право да брише грдње из штампаних списа, али само грдње и ништа друго. Наше је мишљење да би таква цензура била смешна и глупа и управо немогућа, јер би цензори ваљали најпре да изуче или да направе речник од грдња, па да се зна које речи и какви изрази садрже грдњу те се не смеју употребљавати - а ко би то могао да изради?

 

У самој ствари наша садања цензура није никад заустављала печатање грдња. Могао се сваки грдити колико је хтео; закон о штампи служио је њој сасвим за друге ствари.

 

Дакле, у самој ствари главни разлог због кога се налажу разне тегобе на нашу штампу то је: да се не може ништа писати против владе. Ми, на против, велимо да је у интересу народа да се сме најопширније писати против владе; да се смеју јавно претресати њена дела и осуђивати како незаконитост и неуредност у раду тако исто и нњзнање и неспособност. Од стране владе само они могу бити противни слободном писању у штампи којима је савест немирна или који немају поуздања у совје знање. Управо чест је владе заложена да се њена дела могу слободно критиковати.

 

Шта ми дакле хоћемо? То је сада сасвим јасно: ми хоћемо слободну штампу. Под слободном штампом ми разумемо: да се смеју јавно критиковати све установе и сви закони земаљски, да се смеју слободно изности свака научна начела и на осову њих излагати народу све могуће поправке (реформе) и преображаји у његовом стању и живљењу; а тако исто да се смеју јавно критиковати свачија дела која се тичу народног живота, па било то дела приватног лица или чланова владе и управе земаљске.

 

Тражећи слободну штампу ми нећемо никако да се не одговара за лаж, клевету, опадање и изишљање. Нека сваки одговара за лаж по законима, али нек се најпре изнесе на јавност оно што сек же, да се види у народу да ли је истина или лаж, а не да се по буџацима брише и истина и лаж на гомилу.

 

Управо за слободну штампу није нужан никакав закон. Постоји кривични закон који прописује казни за сва кривична длеа, од просте клевете на неку личност до издаје земље и владаоца, па ако ма ко учини што незаконито печатњом, нек се казни по кривичном закону. Печатњом се не може учинити нити неко друкчије нити неко веће кривично дело но што су она која закон кривични сматра за кривична. Управо у свима земљама где постоји слободна штампа не постоји особити закон о штампи.

 

Али ако код нас због разних ''околности'' не би могло да се обиђе без сувишних и непотребних закона, нека се досадањи закон тако удеси да не окива штампу, као што је чинио досадањи закон о штампи. Да би се то дистигло ваља у начел ово признати: да је за штампано дело одговоран само писац (или уредник), а никакако не штампар: да никакво штампано дело полиција не сме узаптит без пресуде судске и да нико соим суда не може изрицати казну, н. пр. давати опомену или обуставити лист, за печатано дело. Ако се ово троје законом осигура, онда по себи отпада ношење печатних списа у полицју пре но што дело изађе из штампе, јер нема потребе да се то чини. Осим ако се хоће да се полицајној власти доставља по један примерак ради знања. На то би се могао писац или уредник обвезати законом.

 

Према овоме имали би се укинути, или сасвим заменити не само 6, 27 и 28 члан, као што су желели предлагачи 1871 г., но поглавито ч. 25 и 48[6]. У првом вљало би изричито ставити да за писано дело одговара само писац, или ако овај није упознат, уредник или издавалац. Члан 48 укинути сасвим, јер се њиме потире сасвим независност штампе и ставља се воља министру наместо суда и закона. Разуме се да би се према томе морали зменити у истом смислу и остали чланови закона, који стоје у свези са овим које смо споменули.

 

Осим ових чланова, који спречавају слободу штампе ваља изменити или укинути све чланове који се односе на саму личност уредника. Који год од срских грађана има право да ради ма коју другу дозвољену радњу, нема разлога да му се не да право да не буде уредник. Ако је он незналица - публика ће га оценити и напустит; ако ли је ватрен и лалетљив, он ће брзо ударити главом о зид закона, па ће се навикнути да буде хладнокрван. Напослетку, кад устав признаје да може бити младић од 18 година способан да управља државом[7], бесмислено је тврдит да младић у истим годинама не би био способан да уређује новине!

 

* Чланови 25, 26, 27, 23, 6 и 12.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Одредбу о обавезном слању једног примерка неког периодичног списа о полицији, пре растурања, предвиђао је члан 6; чланом 26. биле су предвиђане новчане казне за издавача, односно чланом 27. за штапмара у случају прекршаја.

 

[2] - ''Има људи који држе да интерес наше земље да се прави код нас железница...'' Ово и следећа у овом чланку изнета гледишта о разним актуелним полтиичким и економским питањима ондашње Србије претстављају различита мишљења, која су тада владала: с једне стране владе и уопште конзервативнијих политичких кругова и насупрот њиховим - Марковића и његових присталица.

 

[3] - Ове примере наводио је један владин посланик да би доказао штетност измене закона о штампи, о чему је тада био поднео предлог либерални првак Љубомир Кљрвић са још три посланика

 

[4] - Према уставо од 1869. влада ниеј била представничка, те се није морала обазирати на поверење народне скупштине. Али, карактеристично је да је под притиском скупштине и постојећих политичких односа у земљи уставна пракса убрзо превазишла прописе тога устава, па је баш Мариновићева влада, за чијег је мандата Марковић написао ове редове, сматрала за нужно да поднесе оставку, после гласања о поверењу.

 

[5] - У Марковићево време још није било организованих политичких странака у Србији. Иако је било листова који су заступали идеје поједних политичких струје, они званично нису представљали њихове органе.

 

[6] - Члан 25. квалификовао је преступ учињен штампом за делит предвиђен кривичним законом; а 48. предвиђао је да се у случају мање преступа штампано дело не уништава, већ се имају бриасти само инкриминисана места. Видети и примедбу 1.

 

[7] - Према уставу од 1869. српски кнез постајо је пунолетан и ступао је на владу са напуњеном 18. годином. Нешто више од годину дана пра изласка овога чланка, према томе уставном пропису, кнез Милан је дошао на престо, пошто је био напунио 18 година.

 

                                                                                                                              

СЛОБОДНА ШТАМПА И ЖАНДАРМЕРИЈА

 

Чујемо поуздано да је у законодавном одбору огромном већино пропао предлог о закону о штами[1]. Тако исто дознајемо поуздано да је финансијски одбор одустао од намере да избрише буџет за жандармерију, пошто је министар унутрашњих дела изјавио да је он ''нов'' човек у министарству, те да још није увидео непотребност жандармерије, а да ће је сам укинути кад то увиди.

 

Ове две чињенице врло су значајне. По њима се види каркатер нове владе и њен будући рад. С почетка влада ниеј била ''спремна'' за измену закона о штампи[1]; сад није била ''спремна'' да укине жандармерију. Одбори, као што се види, усвојили су сасвим то правило да поштоју владину неспремност. Шта ће још скупштина на то рећи, идемо да видимо, али ћем ода кажемо наше мишљење.

 

Од неколико година наовамо свака нова влада показује једну исту тактику. Најпре се испод руке, т. ј. ''на поштену реч'', пушта слобода говора и штампе. Разуме се, тада се отпочињу нападаји - с разлогом и без разлога - на пређашну владу; уз то се кади тамњан влади која је дошла и брћавају се златна брда народу. Пошто се сврши та парада, наступа време ''озбиљног рада'', тј. каже се просто пређашњим наивним ''лармаџијама'' да ''кушају'' а влада почиње опет да ''вандџира'', премешта ''по потреби службе'', пише расписе и т. д., једном речи, почиње се опет ''стара песма на нов глас.'' А кад који поштен човек увиди да је био преварен, да се у ствари ништа није изменило, да слобода и правда није осигурана, да народу није ни за лек боље - тада му се достојанствено одговара: ''шта ти хоћеш? теби ниједна влада није добра; хоћеш ваљда ти да седнеш на столицу.'' Или: ''то су усијане главе. Они хоће сто година унапред да терају. То не иде.'' И опет иде по староме.

 

Кад се променила пређашња влада ми смо дочекали нову владу с оваквом сумњом. Слободна штампа на поштену реч ми смо сматрали да је само играчка дата деци да се поиграју, а исто време да се дође до прилике да се пређашња влада искрпи. Држали смо да ће таква слобода трајати само дотле док штампа не почне узимати на решето прмудрост нове владе. НАредба војног минситра, која се тиче овдашењ штампарије и ''Јавности'', показује најбоље још сада докле се простире слободоумље нове владе[4]. Они су сви слободоумни али не трпе опозицију; и ако по датој речи не могу да је униште на пречац, они неће да је уклоне, а пре свега не допуштају својим потчињеним да имају своја начела - где је то моугће, разуме се, као што је то у војсци.

 

Наши читаоци видели су наше досадање држање. Нас се нису тицале нимало кабинетске партије. Ко ће одредити победу: г. Ристић или г. Мариновић? Хоће ли се г. Чумић одржати у новом кабинету или неће? Како ће проћи ''Јоца'', ''Панта'', ''Жика'' et cump.? [5] Све се то нас није тицало, и о томе просто нећемо да водимо рачуна. Ми смо просто изнели шта ми мислимо да је потребно нашем народу; шта му је потребно сад, овог тренутка да се узакони, ако наш народ хоће своје напредак и ако разуме оно што хоће. Све личности које су противне нашем мишљењу ми смо сматрали подједнако као наше начелне противнике, и по нашем схватњу као противнике народног напретка. Ми смо се поглавито обраћали народу, а у овом тренутку нароној скупштини. По могућству сматрали смо се да народу, народној скупштини објаснимо шта и како треба да се уреди у нашој отаџбини, па да се народни напредак осигура. То смо до сада радили, па то ћемо и од сада.

 

Дижући наронду скупштину ми просто желимо да уздигнемо њену важност и њено достојанство; да се не повлаче сви свснији грађани са биралишта; да не бирају варонде посланике капетани, начелници и њихове пришипетље; да се не одричу народног претставништва најчеститији грађани, као што је све то до сада бивало. Ми желимо и надамо се да ће доћи једном време да ће народна скупштина бити народно претставништво не само по форми, но у самој ствари.

 

Има људи који нам замерају што бранимо ову народну скупштину, која је прошла кроз школу Радивојеву, која је претила батином сваком поштеном браниоцу слободе и нарптка народног, која се до јуче клањала свему што је излазило из владе[6]. Заиста ми би намање имали интереса да је бранимо, кад би се тицало само личности што скупштину састављају, али нас се тиче скупштина као установа, као народно претставништво. Ми просто нећемо слободу као милост владину, већ тражимо као право народно, и обраћамо се ради тога народу. Хоће ли нас он разумети ли не, то зависи од времена. Али ми ћемо дочекати то време.

 

Данас хоће просте да се исмеје народно претставништво; да се исмеју ти ''геаци'' и ''грмаљи'' (као што веле нека господа) што хоће ''слободну штампу'', ''оговорост министарску'', ''простију управу'', и т. д., јер овамо њихови одбори одбацују слободнију штампу, а примају жандармерију.

 

Код нас се јавно мњење ствара по буџацима, или се ствара средствима којима се само буџаклије служе - сви ми то добро знамо[7]. Да ли се иде по механама, преко ''агената''[8], као што рече министар правде, или се јавно у одборима или скупштини каже: ''то је против књаза'', ''то књаз жели'' и т. д., то је у ствари мала разика. Ту се нигде не види: је ли то корисно за народ или не, већ се одмах подмеће личност кнежева.

 

Може нам се замерити што овакве приватне говоре без јансог доказа, износимо на јавност, али шта му дргао. Ми волимо да нам се пребаци ''недостојанство'' и ''нелојалност'', но страшљивост у заступању народних интереса. Ми држимо да се буџаклијским средствима ради и против слободне штампе и за жандармерију, и то јавно кажемо.

 

_________

Напомене:

 

[1] - При крају скупштинског заседања 1873. године леви либерал Каљевић са још 38 посланика тражио је већу слободу штампе, што је и поред знатног отпора нових посланика владином противљењу, било одбачено.

 

[2] - Мариновићева влада пристала је да у скупштинску адресу уђе и захтев о измени закона и штампи.

 

[3] - За време друге владе кнеза Милоша, у ''Српским новинама'' критикована је зставобранитељска влада, али је касније спречавано слободно писање о разним актуелним проблемима на страницама тог листа. Такође и на почетку намесничког режима у штампи је критикована апсолутистичка политика бивше владе кнез Михаила, али је убрзо затим уношење мишљења супротно владином било сузбијано.

 

[4] - Министар војни није допуштао официрима учешће у раду друштва које је издавало ''Јавност'', отуда је председнике крегујевачке Друштвене штампарије, капетан Сава Грујић, због те делатности био отпуштен из службе.

 

[5] - Ова имена односе се без сумње на мање значајне политичке личности, чланове дотадашњих влада.

 

[6] - У јесен 1873. још увек није био истекао мандат народној скупштини изабраној 1871. године под намесничким министарством Радивоја Милојковића, у којој је нападан и ''Радник''.

 

[7] - Под намесничким режимом, због притиска полиције и непостојања организваних странака, политичка делатност грађанске опозиције развијала се добрим делом, на састанцима и договорима њених првака по њиховим приватним кућама.

 

[8] - Приликом скупштинских заседања, још опасније било је уобичајно да поједини политичари, а и сама влада, раде на придобијању народних полсаника лично или преко својих људи по ''механама'', где су посланици одседали.

 

 

Крагујевац, 28 новембра

 

Намерни смо да прогорворимо о нашем уставу, о коме се већ повела реч у нашој скуптшини приликом дебате о адреси.

 

Пре свега да објаснимо нашим читаоцима шта значи устав по нашим појмовима.

 

У свима земљама западне Европе устав је, пре свега, нека погодба између владаоца и народа. Владалац тамо стоји на једној страни као нека сила за себе; он има нека своја права, која су му урођена од вајкада, а дошла по ''милсоти божијој''. На другој страни стоји народ са својим правима, која он управо прима од владара као неку милост[1]. Осим тога, како су се тамо развијала различити сталежи као: племство, свештенство, имућније грађанство и остали раднички свет - сви ти сталежи стоје са својим оделитим правима. Сваки горњи сталеж има понеко право које је он од искони наследио, од кога он само по милости удељује понешто простом народу. Најмање права а највише терета припада радном народу, који чини огронму већину у друштву.

 

Шта је, дакле устав у тим земљама? Он је не само погодба између владара и народа, већ је управо погодба између владајућих сталежа и народа с једне стране, а, с друге стране, између владајућих сталежа, народа и владара.

 

У уставу се одређују одношаји између држављања уопште; одређују се основна права сваког члана: право личне слободе, својине, говора и удруживања, његова законодавна власт и т. д., али се непрестано огледа да има неко одозго, који та права дели ароду, који за себе задржава бар половину, а често и више од половине свију права што их држављани имају.

 

То је дошло отуда што је било некада време код тих народа кад су владари, племићи и попови сматрали сву земљу као своје имање, а све људе као своје робље, па су се људи бојем отимали од својих господара, док се није дошло до ''устава'' где је и некадашња раја задобила нека права. А, дабогме, од раје задобио је онај већа права који је био гогатији. А да ли је наш устав постао на тај наћин? Да ли смо се и ми развијали као сви народи западне Европе?

 

Нисмо.

 

Турци су истребили старе владаре, који су имали ''историјска'' права да владају над радним народом. Турци су уништили све сталеже који су господарили над радним народом. Они су остали једини господари над српском рајом. Српски сељак - раја - отерао је турске господаре и постао је слободан народ без икаквих сталежа.

 

Српски владари дошли су на престо слободним, народним избором. Према томе, они немају никаквих других права но оно што им је сам народ дао[2]. Право њихово, то је дакле просто добровољна уступка од народа. Границе њихових права - то је просто народна воља.

 

Има до душе један основ - султанов хатишериф[3]. Султај је спрски народ сматрао као своју својину; једанпут ју је поклонио Обреновићима, затим Крађорђевићима, после опет Обреновићима - кад му се како допадало. Али слободни српски народ није никад признавао султану право својине над собом, нити ће га кадгод признати. И ми мислимо да нема Србина који би се усудио да у српској држави сматра вољу и милост султанову као извор нечијег права.

 

Ово што велимо нису празне речи, већ то доказују све наше буде и преврати у којима су мењани кнежеви. Што се говори да су наши великаши ''правили буне'' само да дочепају власт - то је само пола истине. Цела истина је то да је наш народ бивао незадовољан с извесним владама и желео да их се отресе, а великаши су се користили овим народним расположењем и позивали га на буну. Народ је увек сматрао да има право да збаци једног кнеза, који му зло ради, па да постави другог, у кога се више уздао да ће радити добро[4]. И великаши су признавали то право српском народу, само су гледали и радили да то право употребе на своју корист. Народна скупштина увек је позакоњавала промену кнежева и изрицала врховну власт народа над кнезом. Султани, са свима својим надувеним хатишерифима, у ствари ''поклањали'' су право владарско у Србији ономе кома га је народна скупштина предала.

 

Ми овим хоћемо да кажемо и докажемо то да у српској држави народ не прима своја права од владара, као неку милост, нити има да се погађа с владаром и неким владајућим сталежима за своја права, већ народ даје право и владару, као и свакој другој власти и то онолико - колико да.

 

У томе лежи огромна разлика између српског народа и његовог појма о уставу и народа на западу и њихових устава. Ову разлику наша господа, која су ''штудирала'' уставе на западу (ал' их нису добро проштудирала), нису хтела или нису умела никад да увиде и оцене.

 

Ми ћемо доцније показати какве различите последице истичу из ове разлике. За сада нам је толико било нужно да кажемо да би јасно увидели: шта мора бити устав по појмовима српског народа.

 

Устав је основни закон у коме сам народ одређује основна права сваког члана државе, као и права кнежева. Устав је дакле главни закон. Сви други закони, којима се ујамчавају различита права грађана, одређују различити одношаји грађана према властима и т. д., морају имати свој основ у уставу. Никакав закон не може да крњи она права и да ограничава оне слободе које су уставом ујамчене. Али, разуме се, та основна начела морају бити у уставу јасно изречена.

 

С овог гледишта ми ћемо да промотримо наш устав.

 

_________

Напомене:

 

[1] - У западноевропским државама у којима су феудални елементи били још увек јаки, као што је то био случај у Француској после бурбонске рестраурације, устав је сматран дарованим од владара, по његовој милости.

 

[2] - Сви српски владари, до Марковићевог времена, били су изабрани или бар формално потврђени од стране народне скупштине. Тек отада почео је дефинитивно преовлађивати принцип наслеђивања престола у оквиру једне династрије, без припита скупштине.

 

[3] - Формално, за постојеће вазалне односе Србије према Порти још увек су важили хатишерифи од 1830. и 1833. године, мада је државноправна пракса ибла већ у много чему превазишла њихове одредбе.

 

[4] - Формално и кнез Милош (1839) и Михаило (1842) у Александар Карађорђевић (1858) били су збачени с престола одлуком народне скупштине.

 

 

Крагујевац, 5 децембра

 

Г. Чумић после дугог ћутања проговорио је први пут у скупштини и његов први говор изазвао је бурно негодовање код народних посланика. Да кажемо најпре шта је било повод томе говору.

 

У скупштини се претресала једна жалба неке удовице против неправедног решења касац. Суда, у којој жалитељка тражи или да јој се осуди касац. Суд да јој плати накнаду, или да јој плати држава. Министар правде одбио је жалитељку стога што ничим не доказује да јој је касација учинила штету из користољубља или нехата, а мимо тих случајева касац. Суд је неодговоран за своје пресуде. Повело се питање да ли је скупштина надлежна да разматра дело, т. ј. да прибави уверење је ли заиста пресуђено по закону или није. Као што је посланик Бошковић објаснио ту ствар у одговору министру унутар. Дела, скупштина је била потпуно надлежна да дело размотри, иначе нема смисла што се жабе подносе скупштини. Дабогме, закључак скупштине није то што судска пресуда, нити се њоме може оборити решење касац. Суда, али свакојако она има неке важности. Разматрањем дела скупштина може добити материјала да и самог министра позове на одговор ако види да је неком учињена неправда. На сваки начи нскупштине се тиче да види како се правда у земљи врши, те да потражи лека против неправде својим путем: било да интерпелише министра зашто поставља и трпи неспособне судије, било да путем предлгоа тражи преустројство судова, било да тумачи законе који су нејасни или се криво тумаче. Разматрање жалбе увек је важно за народ и народну скупштину да види како се правда у земљи врши и ако се обично жаљитељу не може помоћни против судског решења.

 

Ако су неки посланици и прекорачавали у својим говорима границе скупштинске власти по данашњем уставу - то је била мањина[1]. И та мањина лако би дошла на право законито земљиште да јој се ствар просто објаснила. Место тога г. г. министри почели су да оспоравају скупштини саму надлежост да расматра дела жалиоца са стране законитости судских решења. И г. Чумић место да покаже скупштини праве границе њене власти, и то баш до крајњих граница садањег устава, као што се од њега очекивало, устао је дачита скупштинарима устав, да им набраја њихова ограничена права (што су и они и без њега врло добро знали), и да им оспорава једно сићушно право, расматрање жалби. И то са каквом ватром и жестином, као да је ту реч о богзна чему. То је дошло и ''јаничарство'' и ''растројство'' (неизбежни) ''стид'' пред Европом и т. д.

 

Али ова ватрена беседа није учинила ништа друго но је само увећала раздраженост народних посланика - као што се то могло предвидети. КАд је пала прва ''крупна реч'' од посланика Арсе Лукића, да се у народу говори да касација суди некако у атар богаташима - огледало се у скупштини некако опште одобравање од стране народних посланика. Ту већ није могло ништа помоћи позивање г. министра правде на закон - да се не сме нападати уопште неко надлеженство, већ треба именовати лица и изнети доказе. Такво позивање изазвало је одмах именовање појединих лица и жешћу препирку. Видело се јасно из дебате оно дубоко укорењено неповерење народа у чиновнике и у правичности касационог суда. Може ко узимати у заштиту поједине личности и установе, али нема сумње да се у нашем народу развило дугачком историјом неповерење и ненавист спрам чиновништва. То није ненасти спрам појединих људи - на против, има појединих чиновника које народ веома поштује - то је управо ненавист спрам сталежа. Може сваки узимати како му драгу, али кад се проучи наша историја, ова мржња на чиновништво као сталеж сасвим је оправдана. Историјски грех лежи на нашем чиновништву и она мора да одговара и за своје претходнике - до своје ''кончине''.

 

Г. г. министри као да нису разумели ову историјску чињеницу, па су се упињали само да одрже ''пословни ред'' и да заштите ''независност судску''. Што се тиче правничких разлога да је ''судска неодговорност'' једино јамство правде и т. д. - ми то можемо слободно да бацимо на једну гомилу са целим бирократским поретком. Разуме се, људи који не умеју да замисле друштво без чиновништва, не могу да појме ''правду'' без ''судске неодговорности''. Али ми знамо поуздано да се народи на западу ратосиљају те правде, која је ујамчена ''судском неодговорношћу'' и траже лека против ње у изборним студијама, пороти и контроли над самим највишим студијама. Ми се радујемо што наш народ са својим патријархалним појмовима не може да се помири ни са ''судском неодговорношћу'' као ни са целим бирократским системом, већ тражи да скупштина буде контрола и над правосудством.

 

Кад господа као: Крстић, Радовић, Панетелић и министар г. Ценић[2] не би разумевали народне појмове о правди и праву скупштинском - то нас не би изненадило, али нас је заиста изненадило неразумевање г. Чумића, што он у чисто народним појмовима налази подметање и натуривање са стране.

 

Нас је заиста изненадило да у говору г. Чумића, који је управљен на скупштину, чујемо одговоре на новинарске чланке. Очевидно тичу се ''Јавности'' оне речи г. министра, како има људи који ''растурају у скупштини'' мисли да народ (и скупштина) има ''сва права'', а да кнез нема никаква права; да то има у земљама које се зову ''републике'' да у нас кнез има врховно (суверенско) право, да га он у неколико ''дели са скупштином'' и т. д. Зашто је то требало г. Чумићу да напомиње? Да ли да претстави народу ''републиканце'' - (''бунџије'' - разуме се), који то ''мож' да'' исповедају ли што друго?

 

Што се нас тиче, то нас неће заплашити да казујемо народу сва она права која треба да има, а којих сада нема, па макар г. Чумић сутра одмах опозвао своју реч и свој попис да ће у Србији бити ''слободна исказивања мисли'' за његова министровања[3].

 

_________

Напомене:

 

[1] - Односи се на посланике који су заступали гледиште да народна скупштина може мењати судске одлуке.

 

[2] - Познати правници, законописци и министри правде тога доба. Већином су тада били чланови скупштине као посланици.

 

[3] - Тиче се расписа којим је Чумић, као министар унутрашњих послова, био допустио слободу штампе одмах по преузимању ресора.

 

 

ЗЕЛЕНАШИ И ЗАКОНСКИ ПРЕДЛОГ О ШЕСТ ДАНА ОРАЊА ЗЕМЉЕ

 

У данашњој седници беше претрес о једном понајважнијем питању што их је имала скупштина да решава ове године. То предлог посланика Мите Јовановића да се сељаку не може продати дуг за шест дана орања земље. Предлог је овај тако важан и решење његово тако тешко и замашно да ће без сумње бити корисно да се свачије мошљење о томе чује.  То побуђује да и ја овим путем кажем моје мишљење, премда нисам никако заинтересована личност у тој ствар, јер нит' имам земље нити новца под интерес код сељака.

 

Као што се види из предлога, хоће да се наш народ осигура да се у њму не намноже у будуће људи без имања, бескућници који нису у стању ни да издржавају своју породицу ни да сносе државне терете, једном речи: прави несрећници. Али то се хоће, као што рекох, за будућност. Тај закон нема повратне силе, као и сви закони. Дугови којима су зеленаши сада натоварили народ, морају да се плате. За њих мора да се продаје имање свакоме који је до тог закона задужен. Мислим да се тако разуме начело: ''Закон нема повратне силе.'' Тај закон не иде дакле на то да се садањи нараштај спасе од пропасти која му прети у овом тренутку. А, међутим, нашем народу је потребно спасење од зеленаша сад, овог тренутка. Свако оклевање је штетно, јер оно допушта да се продаду стотинама и хиљадама имања у бесцњењ; допушта да се стотинама и хиљадама породица начине просјацима. Ту треба брзе, сигурне помоћи, а не полутанство и шепртљарење. Скупштина је имала прилике да види данас гомилу од сто и више душа, претставника толико породица којима прети продаја имања сад, кроз који дан, а то су само становници 3-4 села из околине јагодинске. А колико стотина има таквих села у Србији?

 

Неки говоре да се код нас задужују ''нерадници'', ''битанге'' који неће да раде, него седе и банче по механама. Уколико сам ја могао да увидим, то говоре или људи којима је прави узрок задуживања заиста непознат, или људи који дају новац под интерес - зеленаши - па им у интересу да тако говоре. У ствари једва да ће се наћи један од хиљаде, који је задуживао своје имање услед банчења и нерадње. Да се разумемо. Ја велим да се човек није задужио и осиромашио стога што је наједаред престао да ради па се пробитанџио. А има хиљада случајева да се човек заслужио, осиромашио, па тек после тога постао нерадних и битанга. Нерадљивост и банчење већином је последица сиромаштине, а не обратно.

 

Узрока задуживања има више: деоба и исплата талова, женидбе и удадбе и други неопходни трошкови, а нарочито помор стоке и неродне године. Ја велим да су ти и такви услови главни, а да су задуживања из лакомислености у незнатној мањини[1]. (Уопште ја никако не мислим да је наш народ ''нерадан'' и ''лакомислен''.) Обично ови су другови с почетка доста мали, обично такви да сваки домаћин рачуна сигурно да их може у обичној, средњој години одужити. Али се деси несрећа те се баш онда нема, кад је човек већ дужан нешто. Тада се управо започиње зеленашка берба. Код нас од толико година траје оскудица у новцу у сељачком сталежу (да се сељак често и за порез задужи), па да се не би имање продало у бесцење, које би опет кредитор (или трговац) купио, сељак је принуђен да урачуна дупли и трипли интерес у главно, да ''промени облигацију'' и сад настаје време кад ''цванцик рађа дукат''. Тако се у главноме задужио наш сељак.

 

Поплаве и суше - ''неродне године'' - које су наризменице бивале у нашим најбогатијим крајевима у последње време, дотерали су ово стање до крајности. Да се учини крај томе жалосним стању, ја држим да је заиста најбоље и најсигурније средство што га је предложио дописник у ''Јавности'' из Јагодине[2].

 

Правници обично мисле да је сваки дуг учињен по личној, слободној вољи дужника, и по томе сваки је обавезан да свој дуг плати, нити га закон може ослободити од дате обавезе. Дописник из Јагодине, који је и сам правник, навао је правничке разлоге због којих се дуг зеленашки може не сматрати као правна обавеза. Ту дужник у ствари није примио праву вредност од поверитеља но је само дао обавезу - на суво. Али мени ниеј нужно да тражим такве разлоге, који се само правницима допадају. Има много јачих разлога. Ено кад се намножише хајдуци у неким окрузима, законодавство издаде закон да се људима руше куће и расељавају читава села само стога да се не би ту могли хајдуци да скривају код јатака[3]. Није се ту много гледало који је јатак - који није; закон је ту погазио и личну слободу и право својине, само зарад неке више цељи. Ту се погазило право мањине, да се спасе и одржи право већине народа. Нека се тако поступи и са зеленашима и каишарима у нашим плодни мдолинама, као што се поступило са хајдуцима и јатацима у нашим брдовитим крајевима. То је исти одношај између већине поштених и мањине непоштених људи; па нек се уведу сличне мере. Људи који живе и богате се од народне невоље, којима није ништа продати човеку кућу над главом и истерати га са женом и децом на ледину - ти људи не заслужују штедњу. Наш народ сматра све те људе заиста као непоштене и правни појмови народа не би се нимало повредили кад би се против зеленаша поступило преким судом. Нек се узакони да сви дугови који нису заиста примљене вредности, т. ј. сви зеленашки дугови, не вреде; а тако исто нек се узакони да те дугове суди порота. Нек порота пресуди који је дуг заленашки, па нек се уништи.

 

Оно је мера нужна и само би она могла у ствари помоћи нашем народу, који се задужио код зеленаша и каишара. Кад би се ово узаконило, онда је предлог Мите Јовановића сасвим неважан. То ћу одмах доказати.

 

Кад се узакони да сељак не може ни сам да прода 6 дана орања земље, нити да му их други прода, па ни род са њих, онда се у Србији уставновљава неки особити облик својине, неко особито право којим се сваки српски сељак осигурава у будуће да има по 6 дана орања земље и то најмање. Кад би то заиста било тако, ја би први рекао: ништа боље него то; нек се то само осигура, па је наше благостање заувек осигурано. Сви разлози, који су од неких приватника наведени, као: да се тим потире лична слобода, да се ограничава право својине да се побија кредит народу - не вреде ништа. Лична је слобода човеку тим већа што је он имућнији и образованији и по томе све установе које увеличавају имућност и олакшавају образовање - увеличавају и чичну слободу. Ако би закон од 6 дана орања постигао ово двоје, а на то се иде, одна се тим законом ''лична слобода'' увеличава. Правничка лична слобофа, као што ју је исказао у дебати Пироћанац - то је ма шта, управо: ништа[4]. Што се тиче другог разлога - да се тиме ограничава право своји - тај је разлог веома споран. Својина земље разликује се од својине других предмета, које је човек сам израдио или купио - привавио - у размену за свој рад. Земљу нико ниеј зарадио, т. ј. створи. Она је захваћена и човек на њу има толико права у колико је у њу уложио свој рад. Рад се дакле поштује и у совјине земље. Но то је ''теорисање''. У практици својина земље код разних народа врло је различита. Код Енглеза земљ припадаплемићима -лордовима, и не дели се никако, већ прелази увек с оца на најстаријег сина, или на најстаријег члана породице. Народ земљоделски управо нема земље. У руској општини сва земљ припада општини, она се дели према броју душа на сваку породицу и према томе се у њој разрезује порез; на 5, 10 или 15 година земља се дели изнова, при том се пази да се сваком да по могућству земља који је пређе имао само с одбитком или додатком, према броју душа; а негде се даје и накнада, ако је који нешто уложио у земљу, што ће прећи другоме у тал при новој деоби. У војеној граници у Аустрији, док се граница није укинула, земља је припадала породичним задругама па нити се могла продавати коме, осим земљоделцу-граничару и то по пристанку целе задруге, нити се мога делити. То су ради примера три облика својине који се разликују од наше, а има их сијест других. Говорити, дакле, да се таквим законом ограничава ''право својине'' ако се земља до извесних граница не може да продаје - нем никако смисла. То зависи од народних правних појмова, а ови се стварају из саме народне потребе и увиђавности. Трећи је разлог најништавнији. Њега обично употребљавају само трговци. Ако народ има земљу и руке, он ће лако наћи кредита. Ту се лако могу образовати ''дружине за узајамно кредитирање'', то су општинске, среске и кружне касе (или ''штедионице''), уопште има ту сијасет наина да се нађе довољан кредит свакоме поштеном човеку и у случају нужде и у случају потребе за какав рад и куповину.

 

Главни разлози којеа сам у скупштини чуо против овог закона, по мом мишљењу, не вреде ништа. Па опет ја држим да онај закон неће осигурати народу благостање у будућности, разуме се, јер се њиме баш хоће да осигура будућност. Породице се множе у сасвим различитом броју, а свака породица од 4-5 душа, кад подели 6-8 плугова земље - шта добија? Готово ништа. Овај закон никако нема у виду деобу земље. И тај недостатак, који сву његову вредност уништава, није приметио нико од говорника! По самим природним законима човековим неке се породице множе, а неке се смањују. Услед тога бива да се простим законом наследства у појединим рукама земља прикупља, а код других се распарчава и ишчезава. Кад не би било никаквог узрока који ствара бескућнике (а има их више), једина сила наследства довољна је да се за неколико колена створи гомила бескућника и неколико богаташа. При подели 5-6 дана орања на 2-3 члана породице нике нема земље довољно, сви морају да надниче другом или да батаљују земљорадњу и да се лаћају другог чега. На тај начин се образује бескућништво, по нужди, у свим земљама где је увојено исто начело својине као и код нас.

 

Осим свог разлога, који показује да је закон од 6 дана орања - ништаван, има других чисто пољопривредних услова. Да би се подигла земљорадња ваља ићи на то да се распарчана земља прикупља; дасвака породнична задруга добија земљу по модућству у једном комаду, да се земље уопште деле по неком научном правилу, како ће највише производа донети. А овај закон управо томе стаје на пут, јер задржава ову данањеу распарчаност где је једно земља у неколико комадића, често на 1-2 часа растојања, и где су ливаде, оранице и т. д. распоређене већином по нужди, без икаквог обзира на својство земље и научне захтеве земљорадње

 

Овај закон једва да би осигурао од бескућништва и само прво колено. А одмах у други ми трећем колену услед саме деобе по наследству, оно би био ништаван. За будућност - он не вреди ништа. У садашњости, и у првом клену он би произвео сијасет спорова, кад се стане земља продавати за ове дугове који сада постоје или за које би се задужио сељак који има више од 6 дана. Ту ће бити свађе, преваре, подмићивања - све за лажну оцену и поделу земље. Он ће створити сијасет спорова и парница при деобама и још ће већма понизити и оковати женске чланове породице, што је од грдне штете за напредак. Уопште такав закон хаснио би врло мало, а донео би грдне штете - као и сви полутански закони.

 

Ако би се тим законом ишло на то да се садашњем задуженом народу не прода по 6 дана орања за рачун зеленаша, онда би се он још могао оправдати као једна привремена мера. Али ако већ хоће наша интелигенције да утиче на развитак правних појмова о својини земље код народа, онда ваља изнети нешто боље за вудуће нараштаје. Треба наћи услове и да се не стварају бескућници, и да се земља групира, као што захтева наука о пољској привреди. По моме личном мишљењу за будућност, за наше околности, набоља је руска општинска својина земље.

 

Али ја држим да се закони који хоће да даду неки сталан основ за будућност народа не могу правити ни по чијем личном мишљењу - то треба да је израз народних правних појмова. И с тгоа гледиште треба одбацити закон о 6 дана орања. Ваља оставити самом народу да се промисли о том предмету, да се посаветују и искаже своје мишљење на зборовима општинским, на скупштинама среским или окружним. Ја држим да окружна и општинска самоуправа треба да дође пре оваквог закона, који мења начело својине. А против зеленаша ваља издати особити закон, као што сам већ казао.

 

_________

Напомене:

 

[1] - Тумачење да се сељаци задужују више из лакомислености заступали су још много раније конзервативци.

 

[2] - Према овоме предлогу, објављеном у бр. 15. ''Јавности'', све зеленашке облигације требало је прогласити за ништавне.

 

[3] - У појединим крајевима Србије 19. века хајдучија је била једно од тешких друштвених зала. Поред свих мера предузиманих за њено сузбијање, она је, с периодима слабљења, цветала све готово до нашег доба. Шездесетих година вршена су расељавања јатака, а у неким окрузима били су уведени преки судови. Године 1871. ступио је на снагу закон о принудном ушоравању села у крајевима где је хајдучија била нарочито развијена и по протеривању хајдучких породица у друге округе.

 

[4] - Пироћанац, владин посланик, конзервативац, био је у законодавном одбору против овога закона.

 

 

Крагујевац, 16 децембар

 

У 2. бр. овог листа штампао је г. Чумић, министар унутр. дела, као неки исправак на увдодни чланак у 17. бр. ''Јавности'', у коме се критиковао његов први говор у скупштини[1]. Поменути чланак у ''Јавности'' писао сам ја, према томекако сам говор г. Чумића чуо и схватио у скупштини. Зато се исправак тиче непосредно мене, јер се ту у неколико доводи у сумњу да ја нисам схватио предмет дебате и говор г. Чумића. Пошто је сада штампана та дебата, као и друга у којој је следовало објашњавање, повлачење и ''измирење'', држим да није нужно да доказујем да сам ја добро разумео и једно и друго и да је моја критика била сасвим умесна. Овде ћу само да допуним онај мој чланак што се тиче круга власти што је има наша скупштина.

 

Круг власти народне скупштине садржи се у уставу, а не у закону о пословном реду. Члан 67 устава даје права скупштини да прима молбе и жалбе. Ту сеп о себи разуме да ће скупштина размотрити молбу или жалбу и донети закључак према своме расматрању. Питање је може ли се скупштинским закључком уништити министарско решење? О томе устав не говори ништа. Нити се скупштини даје то право нити се одузимље у уставу. До душе, наши законодавци из периоде Блазнавац - Ристић - радивоје били су увек вешти да у споредним законима ишчупају и она ништавна права, која нису могли да урежу у уставу[2]. То је покушано и законом о пословном реду у овом предмету. Али као што рекох права се скупштине садрже у уставу, и устав је сваки пут старији но закон о посл. реду и кад је уставом остављено неко право неодређено, онда зависи просто од свести и куражи скупштине да то право себи присвоји. Пређашње владе биле су увек веште у маневрисању, па кад је долазио до таквог сукоба да се скупштинским решењем уништи решење министра, министри су сами грабили и повлачили своја решења ради исправке, само да не би признали на делу да скупштина има то право. (Овде је био случај где је иза решења министровог било још решење касац. суда, а, осим тога, исамо решење министрово ије било незаконито.) Питање је било дакле читсо начелно: може ли скупштина уништити решење министра или не? Јер то се садржи у оном скупштинском праву да расматра молбе и жалбе. И то је право оспоравао г. Чумић, онаквим истим маневром (позивом на закон о пословном реду) као некада г. Радивоје. То је сва ствар.

 

Хоћу још нешто да додам, мада не иде у главну ствар. Г. Чумић питао је може ли скупштина да погази закон и наводио је ужасе који би следовали из тога кад би се ''закон'' погазио. Закон то је нешто двосмислено. Правници обично разумеју под законом сву гомилу праграфа, који су ма какве законодавне власти ма кад издале, а нису никада формално уништиле. Осим тога, закон је скуп оних правних појмова народа или једног друштва - једне државе - укојима се ујамчавају они правни одношаји и осигурава слобода, имање, част и сва права свакога члана, као што народ заиста разуме правду. Писани закони, параграфисана правда - понекад садрже у себи праву правду, а понекад баш садрже и бране кривду. Понекад законе пишу научењаци који су своју науку поцрпели ма из каквог прљавог извора, и они у законима не теже да ујамче народну правду но да утврде нека своја морска ''начела'', која је ''неко'' у неком ћумезу у неком крају света измислио као ''право''. Понекад се закони баш пишу у најгорој намери да се поруше и одузму права народу, а да се присвоје нека права власницима и да се власт ових осигура. У тим случајевима закони никад не ујамчавају правду, не ујамчавају слободу, имање, част и све што је човеку мило и свето. У таквим случајевима дужнот је и врлина сваког појединог човека газити и рушити те законе свим средствима. И ако појединац често нема снаге, или не сме да узме такву одговорност моралну на себе да гази законе, нарондо претставништво и може и сме и треба да погази мртве формуле закона увек кад се ради о спасењу права и правде спрам ма ког од својих чланова.

 

_________

Напомене:

 

[1] - У својој исправци Чумић је признао право скупштинеда разматра жалбе и тврдио је да је до његовог размимоилажења са посланицима дошло по питању - да ли је довољно да се скупштина ослони на извештај њеног одбора, или је потребно фа сва акта о односном предмету буду прочитана.

 

[2] - Правци намесничког режима и творци устава од 1869 - Блазнавац, Ристић и Радивоје Милојковић - оставили су у тексту устава доста празнине, што је доцније било допуњено уставним законима, који су још више сужавали права дата уставом.

 

 

''ЗАКОН О НАРОДНОМ БЛАГОСТАЊУ''

 

Тако је хтео г. Карамарковић да назове закон по коме се сељаку осигурава пет дања орања и кућа с плацом[1]. И ако скупштина није усвојила овај назив, она сама закон сматра као закон о благостању земљорадника, т. ј. највећег дела нашег народа.

 

Ми смо још пређе напоменули да ћемо опширније говорити о практичној вредности овог закона, али пре свега да обратимо пажњу на једну главну страну његову. Овим законом, ма каква била његова вредност, српско законодавство изрекло је једну огромну мисао; казало је: шта је то држава.

 

Држава није глобаџија што само узимље глобу и харач од народа. То је азијатски појам о држави и он се данас одржао у Европи само код Турака. Држава ниеј само чувар ''поретка'', (т. ј. жандар, полиција, суд), који само хвата преступнике и казни кривце, и оставља у том ''покрету'', или у том ''непоретку'', као што рече г. Мита Јовановић - да милиони ауди скапавају у сиротињи и глупости. То је појам сувремене европске државе, коју сви поштени и научени људи осуђују, а против које устају милиони јадног, сиротног, угњетеног народа. По појмовима српске народне скупштине држава је једна огромна задруга у којој су сви чланова народа задругари; главна је брига свој задрузи да се брине како ће сваки појединац бити имућан и слободан - срећан. Српска скупштина хоће да најпре треба сваки да има хлеба, да има своју кућу, па ће бити слободан, поштен и користан за цео народ. Српска скупштина хоће баш као скуп задруга да уређује из сонва економске одношаје народа, да уређује својину - што се на западу Европе сматра као смртни грех, као нападај нал ичност, имовину, слободу и т. д.

 

Ово право скупштине развио је дивно г. Мита Јовановић, предлагач истог закона: ''Мени се чини, вели он, да мањина одборска сматра позив скупштине врло уско. Она сматра са гледишта апстрактног - правичког. А смемо ли ми законодваци да се обзиремо само на правично гледиште? Ја мислим да м итреба да обзиремо и на морал, веру и потребе економике. С тога гледишта треба ми да издајемо законе. Законодавство се брине и за будућност изато треба да пазимо на економске потребе. Мањина схваћа право личне сопствености вло једнострано, с гледишта индивидуализма - ради шта хоћеш. То је начело до тога довело да су људи постали груби себичњаци. Једни су постали неизмерно богати, а други цркавају од глади. Поједини бринули су се да томе стану на пут с уједнињеном снагом и тако се развио социјализам. Но то се није могло даље ширити, јер им државе не дадоше довољно слободе и појави се грдни комунизам. И код нас се почео тај индивидуализам јако да распростире и закони су томе помогли. Последице су тога грдне парнице, грдни дугови и зла, падање имањау бесцење, избљено поверење. То је знак да је тај индивидуализам на штетно дејствовао.''

 

Да г. Мита није упознат као председник суда и врло законит човек, би с места повикали на њега са извесне стране да је он прикривени ''комунац''. У ствари, г. Мита спада у ред оних српских чиновника, који се својим образовањем нису отуђили од народа, и то оправдава оно свопште поштовање и поверење што га он ужива у народа. Разумевајући патње и потребе народне он је строго осудио ону развијеност и себичност на западу, којај е јавни звор свију зала. Скупштина је усвојила гледиште и разлоге г. Јовановића и изрекла је јасно своју тежњу да она неће никако да остави на ''судбину'': да имање ишчезава из руке народа, а да се прикупља код појединаца, већ да се законом уреди да сваки има ''своју кућу - своју слободу'', као што рече посланик Срећковић.

 

Ми усвајамо сасвим гледиште г. М. Јовановића и осталих на државу. Цео народ треба да се брине о сваком члану. Народна је скупштина место где се сви договарају о својим потребама и решавају шта и мтреба да раде. Закон - то је одговор и уговор свију задругара; ту се каже како они стоје један према другом и шта је чије право.

 

Са овог гледишта ми ћемо да промотримо овај закон. Питање је сада: да ли тај закон одиста достиже своју цељ? Да ли се њиме одиста спречава да имање не ишчезне из масе народа? Да ли се њиме уопште осигувара благостање масе народа?

 

Да бисмо ово увидели треба да проучимо главне узроке који чине да се народ дели на имућне и неимућне, на богаташе и бескућнике. Ако будемо у стању да то јасно разумемо, онда ћемо разумети да ли се неким законом спречава и сиромаштина или не.

 

О томе жемо говорити у идућим чланцима.*

 

7. јануар 1874. год.                                                    С.М.

 

* Ови се чланци неће моћи продужити, почем је писац у затвору[2].

 

_________

Напомене:

 

[1] - Погрешно: треба шест дана.

 

[2] - Хапшење (видети коментар ''Одговора Светозара Марковића...'' у овој књизи) није било за дуже време омело Марковићев рад. Тек што је привремено био пуштен из затвора, у очекивању пресуде вишег суда, он је наставио да пише. Чланак ''Општина'' потиче из тога времена.

 

 

''Радничка Читаоница''/''Доба хероја''

јул-август 2008. године

Елекстонска обрада: vihor92@gmail.com