DOBA HEROJA
 
  PARTIZANI
  JOSIP BROZ TITO
  JUGOSLAVIJA
  YU MARKSISTI
  NASLOVNA
  KNJIGA GOSTIJU
  LINKOVI 678
  NA DANAŠNJI DAN '41-45
  LINKOVI
  RODOLJUB COLAKOVIC - ZAPISI IZ OSLOBODILACKOG RATA
  => NA PUT NEPOZNATI
  => U PRVOJ AKCIJI
  => U VALJEVSKOM ODREDU
  => NAPAD NA LAJKOVAC
  => SANITETSKI VODNIK-NAREDNIK PUTUJE
  => NA JUHORU
  => U ČAČANSKOM ODREDU
  => U UŽIČKOM ODREDU
NAPAD NA LAJKOVAC

NAPad na lajkovac

 

Početkom avgusta došli su u štab Valjevskog odreda Obrad Stefanović i Miloš Minić, rukovodioci partijske organizacije valjevskog okruga. S njiam su bila dvojica radnika iz Lajkovca koji su predlagali štabu da izvrši napad na Lajkovac radi uništenja željezničke radionice, transformatora i uređaja na željezničkoj stanici. Pretresajući s njima to pitanje, proširili smo njihov plan utoliko što smo u nejga uključili i napad na Lazarevac, u kome se nalazilo dosta oružja u jednom magacinu kod željezničke stanice koji nije bio naročito čuvan. Dogovorili smo se da se lajkovački drugovi vrate u Lajkovac, da prikupe tačne podatke o neprijatleju i da ih pošalju po jednom drugu koji će četu odvesti na mjesto polaska u napad. Utvrdili smo mjesto sastanka i dan napada.

 

Kolubarska četa bila je malobrajna da izvede obje akcije. Stoga smo poslali kurira u Posavski odred, tražeći da dođe neko iz štaba radi dogovra o zajedničkom napadu. Iz štaba posavskog odreda došao je Bora Marković - Seljak, politički komesar s njime smo utvdili da jedna četa posavskog odreda učestvuje u napadu. Ona treba da bude spremna, a kad mi budemo ovde krenuli prema Lajkovcu, doći će po nju naš kurir da je dovede na ugovoreno mjesto.

 

Juče je stigao drug iz Lajkovca i donio potrebne podatke. U Lajkovcu na željezničkoj stanici nalazi se vod nejmačkih vojnika; u blizini stanice, u žandarmerijskoj kasarni, ima dvadeset žandarma. Našu akciju pomoći će deset lajkovačkih drugova, većinom radnika iz ložionice, koji će brzo i stručno moći uništiti lokomotive i okretnicu, transformator za elektičnu struju i pumpu za snabdijevanje lokomotiva vodom.

 

Isto veče krenuo je kurir iz štaba valjevskog odreda u Posavinu da dovede četu Posavskog odreda blizu raskrsnice na drumu Ub-Mionica. Naš plan je bio da sa Kolubarskom četom krenemo iz robajske šume 13. avgusta noću stignemo u šumu kod manastira Bogovađe, u kojoj bi se odmorili, odatle uvhatili vezu s četom Posavskog odreda, napravili definitivan plan za obje akcije i noću 15. avgusta izvršili napad.

 

U logoru je neobično živo. Spremamo se za pokret. Nabavili sm osuvu hranu za nekoliko dana, tako da je četni ekonom Ratko sav srećan što neće morati nekoliko dana da svako jutro lupa glavu čime će nahraniti četu. Borci pregledaju i čiste oružje, jer je novi komandir Bradonja strog čovjek koji traži da borac drži svoje oružje u redu. Prema planu krenućemo pred veče, tako da u toku noći stignemo u selo Mušiće.

 

Pred polazak smo postrijili četu. U njoj je bilo devedeet ljudi od kojih jedna trećina nije imala oružja. Riješili smo da i njih povedemo sa sobom, iako neće moći učestvovati u akciji.

 

Već se spuštalo veče kad smo izašli iz šume i krenuli pored Rajkovića prema Mušićima. Išli smo sporo, sa zastajkivanjem, lomeći se preko nekakvih ograda, izlokanih puteva i strnjika. Poslije pola noći kolonu je obuzeo takav umor da su borci na svakom zastanku odmah lijegali na zemlju, i za tili čas sva je kolona spavala, izuzev nas nekolicine koji smo išli na njenom čelu. Izgleda da je naš vodič mnogo zaobilazio i vrludao po noći tako da je iblo nemoguće do svanuća stići u Mušiće. Odlučili sm oda svratimo u prvu šumu, da odspavamo nekoliko sati, pa da onda, ispavani i odmorni, krenemo dalje.

 

Probudila me je svježina avgustovskog jutra. Mlada šuma u kojoj smo spavali bila je sva vlažna od jutarnje rose. Iako je dan bio vedar i sunčan, podrhtavao sam od jeze. Hodao sam pored boraca koj isu još spavali. Ležali su na goloj zemlji, neki pokriveni šatorskim krilom, a neki bez ikakvog pokrivača. Posmatrao sam jednog mladića kako spava: ležao je sklupčan pod jednim hrastom, šajkaču nabio preko ušiju, kaiš po puške omotao oko lijeve ruke, a desnom pritegao pušku uza se. Na njemu pohabano seljačko odijelo - jedino što ga je noćas branilo od hladnoće i vlage.

 

Čim je ustao, komandat Zdravko počeo je da budi četu. Bilo je krajnje vrijeme za pokret.

 

Doručkovali smo na brzu ruku po parče hljeba i malo planine i krenuli prema Mionici. Sa svojih njiva posmatrali su nas seljaci, a čobani su istrčavali pred nas na seoski put i čudili se koliko nas ima. Idući u koloni po jedan, naša četa je doista izgledala velika i nama samima. Na svakom zastanku m ibismo, kad god je za to bilo prilike, govorili seljacima o našoj borbi i o potrebi oružanog otpora okupatoru. Prošli smo pored same Mionice koja se lijepo vidjela u dolini, presjekli drum Ljig - Mionica i dohvatili se kose više samog druma. Odatle se jedan vod vratio na cestu i oborio nekoliko telefonski stubova, koliko da ne prođemo badava preko carske džade.

 

U selo Mušiće stigli smo oko podne. Umorni od marša i ljetne pripeke polijegali smo pod ogromne hrastove u jednom gaju više samog sela. U selu smo imali nekoliko dobrih drugova, koji su nas odmah posjetili; dogovorili smo se da nam spreme večeru. Prema planu našeg pokreta trebalo je odmah poslije večere poći, da bismo u toku sljedeće noći stigli u šumu kod ministra Bogovađe i tu uhvatili vez s Posavskim odredom.

 

Umor me je bio savladao toliko da sam zaspao i bez ručka. Probudila me je grmljavina. Daleko na horizontu vidjelo se samo nekoliko nevelikih bijelih oblaka po kojima je čiča-Dragojlo prorekao da će biti pljuska. I doista, nije prošlo ni pola časa, a preko jasnog avgustovskgo neba navukoše se teški kišni oblaci i krupne kaplje kiše udariše o guste kronje hrastova. Mislili smo da prestrojima pod dvrećem dok kiša ne mine, ali je ona udarila sve jače, dok se nije pretvorila u pravi pljusak. Po pljusku smo pretrčali u jednu staju u koju smo se jedva smjestili, ali je ipak bilo lakše izdržati u njoj nego pod drvećem. Dodija nam kiša. Gotovo nema dana da ne udari, bilo noću, bilo danju.

 

Kad je kiša malo stala, Bradonja je postrojio četu, dovojio borce bez oružja na stranu i odredio da ostanu u selu dok se mi ne vratimo iz akcije. Zatim je naredio da svi borci metnu preda se municiju i bombe. Kad je počeo ravnomjerno dijeliti municiju i bombe među borce, neki počeše tiho da protestuju. Bradonja se na to nije osvrtao, nego je svoj posao svršio do kraja, zatim se ispravio pred postorjenom četom i počeo govoriti.

 

-Drugovi, mi idemo u ozbiljnu akciju. Neki borci imaju po sto metaka, a neki po deset. Mi ćemo se tući zajedno, i kakva vajda onome koji ima sto metaka, ako njegovoom drugu nestane municje baš kad se bude rešavala bitka. To neka shvate oni koji su malo pre mrmljali što „hjihovu miniciju“ dajem drugima. Nema u nas „moje municije“. Municija, kao i celokupno naoružanje, pripada četi i ja, kao komandir čete, imam pravo da s tim raspolažem. Ako pogrešim, možete me kritikovati na četnoj konferenciji, ali sad morate slušati moje naređenja, jer ja odgovaram štabu odreda za ovu akciju.

 

Kiša je opet počela da pljušti. Iz sela su pristizale snaše s večerom. Donosile su u loncima toplu čorbu koju smo srkali sve po dvojica iz jedne procije. Pošto u taji nije bilo mjesta, večerao sam s Fićom stojeći pod strehom s koje nam je kapala kiša i u porciju i za vrat. Domaćice, koje su donijele hranu, stajale su pred stajom i izvinjavale se što nisu imale vremena da nam spreme bolje jelo. One nisu znale da ćemo odmah krenuti, pa su obećavale da će za večeru biti i mesa. Mušiću su bili dobro partizansko selo u kome smo ostavljali naše bolesne drugove ili ranjenike. Stoga su domaćice, kad smo odmah poslije večere krenuli iz sela, ostale kao malo uvrijeđene što tako naglo odosmo.

 

Noć se brzo spustila, mrkla kišna noć u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Kolona je gacala raskaljanim seoskim drumom. Išlo se sporo, svaki čas bi neko pao, jer je većina boraca bila u opancima. Kiša je neprekidno lila ne kapljicama, nego mlazevima. Sigurno nismo prevaljivali više od kilometar na sat, i poslije nekoliko časova ibli smo krajnje umorni. Išao sam u koloni kao razglavljen. Ni lijevo ni desno nisam vidio ništa, jedino sam pred sobom i za sobom osjećao druga i koloni; svaki čas bih udario na druga pred sobom ili bi neko otraga nagazo na me. Ponekad mi se činilo da se uopšte ne krećemo, nego da prestajkujemo s noge na nogu u raskaljanoj i ljepljivom ilovači seoskog puta.

 

Poslije četiri sata napornog marša po blatu, bijeni neprekidno kišom, našli smo se na jednoj raskrsnici. Ja je nisam vidio, ali tako su rekli kad sam pitao zašto smo zastali. Otišao sam na čelo kolone. Tu su bili Zdravko, Bradonja i Fića. Savjetovali smo se šta da radimo. Bila je to raskrsnica druma Mionica-Ub. Kiša je stalno padala, ljudi su bili mokri i umorni. Ići u šumo kod Bogovađe i tamo prenoćiti bez vatre, značilo bi izložiti ljude opasnosti da se razbole. Riješili sm oda se smjestimo negdje pod krov, da borci osuše odijela, da sat-dva odspavamo, pa ćemo sutra zorom, ako bude potrebno, u šumu. Jedan drug iz kolone reče da u blizini ima neki mlin. Odmah smo naredili pokret prema mlinu.

 

Mlin je ležao u jednoj udoljici, stotinjak metara udaljen od druma i blizu raskrsnice na kojoj je trebalo uhvatiti vezu s našim kurirom iz Posavine koji će stići sutra. Pored mlina, u koji smo smjestili četu, nalazila se mala zagrada. Kucnuli smo na prozor - nije odgovorio niko. Počeli smo da lupamo na vrata - niko se nije odazivao. Morali smo obiti vrata. Bradonja se popeo na tavan da ga pregleda - bio je prazan. U toj zgradi, u dva tijesna sobička, smjestio se štab. Oko mlina postavili smo straže i naredili: unutra puštaj ko god dođe, a napolje nikoga.

 

U zgradi u kojoj se smjestio štab naložili smo vatru u jednoj plehanoj furunici. Drugovi su skinuli sa sebe mokre gunjce, izuli blatnjave cokule i legli u jedan drveni široki krevet. Čiča-Dudić je legao na vreću kukuruza, a pod glavu metnuo jedan zavezak sa bršanom. Javio sam se dobrovoljno da dežuram, jer nisam mogao zaspati u mokrom odijelu. Ostali su ubrzo zaspali, a ja sam polagano izašao da vidim šta rade drugovi u mlinu. Usred mlina buktala je vatra i obasjavala umorna ali nasmijana lica borca. Čuo se žagor i zadirkivanje ljudi koji s u se spremali na počinak. Ogrijao sam se malo na vatri i vratio se u našu zgradu, naredivši straži da mi odmah javi, ako neko dođe u mlin.

 

Malo poslije dođe stražar i javi da je pred mlin došao neki Ciganin na konju. Izašao sam i upitao Ciganina odakle ide i šta traži u mlinu. Očevidno zbunjen, on nije umio da išta suvislo odgovori. Naredio sam da konja vežu pod jedan naslon iza mlina, a da Ciganina vezanog stave pod stražu. Konj je sigurno ukraden, zaključio sam po držanju Ciganina.

 

Ova moja pretpostavka ubrzo se obistinla. Otprilike jedan sat poslije dolaska Ciginog, začuo se nečiji glas s druma. Rekao sam stražaru da se ne odaziva on nego zarovljeni Ciganin. Ovaj se odazivao i s druma je, šljapkajući po blatu, prišao straži još jedan Ciganin. Priveli smo ga u mlin. On je razrogačenih očiju gledao u ljdue koji su s puškom pokraj sebe spavali oko vatre. Vezali smo i njega. Bilo je jasno da su konjokradice koje je njihova zla sudbina nanijela na našu četu, ali smo ostavili da sutra cijelu stvar ispitamo i presudimo.

 

Kad se razdanilo došao je mlinar kome sm oobjasnili zašto smo obili mlin i zgradu. Nije sel jutio. Rekli smo mu da ćemo tu predaniti i da ćemo, čim padne mrak, krenuti dalje. Ponudio nam se da nam donese hrane iz sela; mi smo to odbili, rekavši da nam je dovoljno da od brašna koje se nalazi u mlinu ispečemo borcima hljeba.

 

Malo docnije stigao je naš kurir iz Posavskog odreda i saopštio nam da četa Posavskog odreda neće moći stići da s nama učestvuje u napadu, jer sad Nijemci vrše akcije u Posavini i sve su čete u borbi na tamošnjem terenu. Kratsko sm ose posavjetovali i riješili da napad izvšimo s našom četom, i to samo na Lajkovac, jer ako budemo napadali sa šezdeset ljudi i Lajkovac i Lazarevac, može nam se dogoditi da nijednu akciju ne izvšimo s uspjehom.

 

Oko podne nasta pred mlinom strka. Fića i ja skočismo prozoru davidimo šta je. Uzbrdicom prema drumu bježala su dva četnika. Odmah smo istrčali u dvorište. Na pragu mlnia bio je postalvjen puškomitraljez, a iza jednog ugla mlina dvojica naših boraca repertirali su iz puške.

 

-Ne pucaj! - dreknuo je Fića na borce.

 

Na taj povik borci su spustili puške, četnici stali. Pozvali smo ih k sebi. Bili su blijedi i preplašeni. Prekidajući jedan drugoga govorili su da oni nisu mislili da nas napadnu, jer da su to htjeli, mogli su to izvršiti iznenada.

 

Umirli smo ih i pozvali da uđu u štab i da nam objasne o čemu se radi. Odjednom se pojavio neki seljak, koji s njima zajedno uđe u štab. Četnici su nam rekli da ih je ovamo poslao „vojvoda ljiški“ da izvide ko je ovom seljaku ukrao konja. Stvar se ubrzo objasnila. Seljaku je sinoć ukraden konj; on je pošao tragom za konjokradicama. Trag ga je doveo do našeg mlina, i on je po zveketu lanca na konju, koji je bio vezan pod naslonom, poznao da je to njegov konj. Prišao je bliže i vidio našu stražu. Misleći da je to neka razbojnička banda, on nije smio da se javi straži, nego je otišao u manastir Bogovađu da se potuži „vojvodi“. „Vojvoda“ mu je dao patrolu od ove dvojice četnika koji su, mjesto na konjokradice, natrapali na nas i umalo da nisu glave izgubili.

 

Čiča-Dragojlo je naredio da izvedu konja.

 

-Jeste, moj je! - rekao je seljak.

 

Zatim je čiča-Dragojlo naredio da izvedu Cigane. Seljak im je u oči kazao:

 

-Bili ste kod mene pre tri dana; ja sam vas još hlebom nahranio, a vi meni tako.

 

Cigani su se našli u neobranu grožđu. S početka su se kleli svim i svačim da nisu bili kod seljaka, a zatim su počeli da gledaju jedan u drugoga, govoreći nešto ciganski, i naposljetku priznali da su ukrali konja.

 

Obojicu Cigana osudili su na smrt. Tada nije bilo moguće raditi drukčije. Mi smo bili razjurili sve postojeće vlasti u krajevima kroz koje smo prolazili, i narod je od nas očekivao zaštitu i ličnu i imovinsku. Svaki onaj ko bi zagazio u kriminal u tom vremenu bio je pomagač okupatora. Mi tada nismo mogli suditi zločince na zatvor, jer zatvora nismo ni imali. Ako je neko bio kriv, onda je mogal biti samo jedna kazna - smrt.

 

U „Novom vrmenu“, izlazili su dopisi o nama kako vršimo razbojničke napade na drumeovima i kako otimamo siromašnim seljacima banku ili dvije. Možda je u tim prvim danima naše borbe neko i povjerovao u te klevete; mi smo ih na terenu poubijali na taj način, što od seljaka ništa na silu nismo uzimali, a lopove i razbojnike smo osuđivali na smrt.

 

Seljak se mnogo zahvaljivao i pozvao nas da, kad naiđemo kroz njegovo selo, obavezno skrenemo njegovoj kući.

 

-Vidim, brate, pošteni ste ljudi, rekao je na rastanku.

 

Četnici su još malo posjedeli s nama. Objašnjavali smo im smisao naše borbe, dok su oni nešto nesuvislo lupetali o kralju, Kosit Pećancu, o preuzimanju vlasti, i najzad nas pozvali da dođemo na razgovor u manastir Bogovađu u kome se nalazi njihov štab i „vojvoda“. Jedan od njih bio je bogoslov iz Srema. U Srbiju je pobjegao ispred ustaškog terora. On je bio naročitoo govorljiv; u razgovoru je mnogo psovao,nadugačko raspredao o pravdi i pozivao u borbu za nju, ali se nikako nije moglo razabrati za kakvu se on to pravdu bori. Drugi četnik bio je siromašan seljak iz Šumadije. Do rata bio je nadničar, a sad je krenuo u šumu ne da bi se borio, nego da bi lako i dobro živio.

 

Kad su pošli, on me izazva na stranu da mi nešto kaže.

 

-Znaš šta, dođi ti, more kod nas pa ćemo jedan dan da koljemo prasiće, a drugi dan teliće; dodija guliti pasulj i proju po šumi, rekao je i obješenjački namignuo.

 

-A zašto ti to baš meni predlažeš, pitao sam ga.

 

-Pa, onako, dopo si mi se, rekao je prosto - srdačno.

 

-Teško je guliti proju, ali bez toga nema slobode, odgovorio sam mu. Ti si nju gulio cijeloga vijeka, pa bi mogao i sada da je guliš s nama zajedno, da bi sutra i tebi i takvima kao što si ti svanuli bolji dani.

 

-Ene sad! Ko zna ko će od nas doživeti sutrašnji dan, rekao je pomalo razočaran što odbijam njegov poziv.

 

-Ako nećemo ja i ti, neko sigurno hoće, odgovorio sam mu.

 

-Ništa to meni ne vredi, hoću ja sad da živim, rekao je i oprostio se od mene.

 

 

 

Poslije podne otišli smo Fića, Dragojlo, Bradonja i ja na sastank „vojvodi“ Kamenici u manastir Bogovađu. Na kraju šume, odakle se vidjelo nekoliko kuća ispod manastira, ostavili smo našu oružanu pratnju, a nas četvorica spustili smo se seoskoj krčmi.

 

„Vojvoda“ je živio u manastiru Bogovađi; s njim je ibla jedna desetina naoružanih ljdui koji su ga smatrali svojim komandantom. Dočekao nas je na pragu seoske krčme. Odnekud se poznavao s Bradonjomi i s njim se srdačo pozdravio, dok je nama ostalim samo važno klimnuo glavom.

 

Bio je to omalen, kočoperan gospodin tridesetih godina, svježe izbrijan, obučen u dobro civilno odijelo. Po zanimanju je bio bankarski činovnik, inače poručnik u rezervi, a sad „ljiški vojvoda“ koji ima čak i dekret od Koste Pećanca. On nam ga je pokazao čim smo se upozali, da mi ne bismo možda pomislili da je on neki samozvani vojvoda kakvih je u to doba bilo dosta po Srbiji.

 

Mi se nismo nadali nikakvu dobru od četnika, bilo Pećančevih, bilo Dražinih, ali ovo što smo čuli od „vojvode ljiškog“ premašilo je i naša očekivanja. To je bila otvorena, ničim nemaskirana izdaja. „Vojvoda“ nam je kazao da je prije dva dana bio u Lazarevcu i u kancelariji sreskog načelnika razgovarao s njemačkim komandantom. Tražio je od njemačkog oficira da mu u duhu nekakve Pećančeve direktive preda vlast u srezu.

 

-Mi, znate, očekujemo da će Nemci predati nama vlast u svim gradovima osim u Beogradu, Nišu i još nekim mesitma duž železničke pruge Beograd-Caribrod, rekao je „vojvoda“ važno.

 

Mi smo se zgledali. „Vojvoda“ nije bulaznio; on je sasvim ozbiljno govorio o preuzimanju vlasti.

 

-A kako vi to preuzimanej vlasti zamišljate? - zapitao ga je Fića ironično.

 

-Pa, lepo, odgovorio je „vojvoda“. Nemci će napustiit određena mesta; a mi ćemo u njih smestiti svoje štabove pod čijim će nadzorom da rade naše vlasti.

 

-Pa to je gore nego što je htio Dragiša Cvetković, koga je narod najurio kao izdajnika, rekao mu je Fićo.

 

-Onda su bile druge prilike, produžio je „vojvoda“, a sada se mora biti pametniji i lukaviji.

 

-A ja, naprotiv, mislim da je to sada još crnja izdaja, rekao je Fića. Naša zemlja je okupirana, i svaki razgovor sa okupatorom o takozvanom preuzimanju vlasti jest razgovor o naimanju u njegovu službu. Nego vi batalite sve te vaše razgovore s Nijemcima pa da se zajedno bijemo protiv njih. Sramota je za jednog rezervnog poručnika koji se zakleo da će braniti otadžbinu, da ide i razgovara sa okupatorskim oficirima u prisustvu nekog sreskog načelnikak oji je sada obična njemačka slugica.

 

-O tome bi se moglo diskutovati, odgovorio je „vojvoda“, polušavajući da sačuva dostojanstven izgled, poslije ovih teških Fićinih riječi - ali, znate, ja sam obavezan da slušam naređenja Pećanca. Mi smo Nemcima dali rok do 20. avgusta, a posle toga vojvoda Pećanas će rešiti šta ćem oraditi.

 

-Taj vaš „vojvoda“ već je sigurno riješio šta će raditi, i znajte da ono št će raditi neće biti ni patriotski ni junački. Nego vi s vašim ljudima stupite u naš odred i borite se zajedno sa svojim narodom, rekao je Fića.

 

-Ja sam spreman da s vama održavam vezu, ali u vaš odred stupiti ne mogu. Veže me zakletva na drugoj strani.

 

Dok je „vojvoda“ govorio, posmatrao sam kroz pozor seoske krčme u kojoj smo razgovarali, manastirske zgrade koje su ležale na jednoj uzvišici, oivičenoj šumom. To je bila „vojvodina“ rezidencija. Nastojnik manastira je pobjegao u nepoznatom pravcu, a „vojovda“ je gazdovao u manastiru kako je htio. „Jedan dan prasići, drugi dan telići“, kako reče moj jutrošnji poznanik, koji me je pozivao da pređem k njima.  Neće se „vojvodi“ iz tog raja! Njem ugrdno imponira njegova „vojvodska“ titula, njemu se hoće lakog života i vlasti, pa makar ona dolazila iz okupatorskih ruku. Najbolje bi iblo toga izdajnika odmah sravniti s licme zemljem, ali je još nemoguće, jer nemamo dovoljne snage. No, da ćem ose jednoga dana pobiti s njime i nejmu sličnima , to je sigurno.

 

Krčmar je bio naš prijatelj, dobro je poznavao čiča-Dragojla i s njima u jednoj sobi nešto dugo šaptao. To je čiča udešavao našu obavještajnu mrežu. Kad je svršio razgovor s Dragojlom, krčar je prišao meni i šapnuo mi da komandir žandarmerijske stanice želi da s nama razgovara, ali neće pred „vojvodom“, nego moli da dođemo preko puta u krčmu gdje nas on čeka. Pošao sam s Fićom na taj razgovor.

 

U jednom sobičnku dočekala su nas dvojica žandarma: jedan visok, mršav, oštrih crta lica, Crnogorac, drugi onizak, širokih pleća, Hercegovac. Obijca su bili zbunjeni kad smo ušli. Sjetio sam se našeg prvog susreta sa žandarmima u Popovićma kad smo istom izašli na teren. Tada su nas žandarmi drsko pitali za objeave i mi smo se morali s njima drugo natezati dok se nsimo nekako izvukli. Sad je situacij bila drukčija, a možda su i ovi ljudi drukčiji.

 

Prvi se snašao Crnogorac i počeo da govori.

 

-Nas je, brate, sramota što služimo Švabama i najvoljeli bi poći s vama zajedno, ali obojica smo oženjeni, imamo djecu i ne znamo kako da ih ostavimo.

 

-Pa nemoj misliti, rekao sam mu, da mi nemamo nikoga na svijetu. Evo čiča-Dragojlo Dudić ostavio kuću, imanje, porodicu i pošao u borbu. Znaš li ti, obratio sam se Hercegovcu, šta rade ustaše po tvojoj Hercegovini? Ko je dao ustaši nož nego Nijemac i Talijan, a ti im ovde služiš.

 

Na te moje riječi Hercegoav je oborio glavu i prostenjao:

 

-Znam, brate, sve sam čuo, ali sam slabić i ne mogu da se odvojim od porodice.

 

Ostali smo još kratko vrijeme u razgovoru. Oni su nas molili da ne napadamo njihovu stanicu, a oni će nam, kad god to naredi štab Valjevskog odreda, poslati municije i bombi. Pušaka ne mogu, jer se o njima više vodi računa. Fića je nastojao više na otme da nam oni šalju obaviještenja o kretanju neprijatelja i o držanju pojedinih ljudi u selu.

 

-Ali nemojte da nam šaljete netačna obavještenja. Ne šalite se glavom, rekao je Fića, jer mi dobivamo obavještenja i s druge strane.

 

-Bože sačuvaj! - rekao je Crnogorac, mi ćem ovam slati ne iz straga nego zbog toga što i mi hoćemo da bar nešto učinimo za opštu stvar.

 

Oprostili smo se od žandarma.

 

-Neka vas prati sreća junačka! - rekao je Crnogorac na rastanku.

 

Vraćali smo se kroz šumu koja se nadaleko prostirala oko manastira. Na ulazu u nju dočekala nas je naša patrola. Njen vođa obavijstio nas je da ta patrola u blizini manastira primijetila jednog našeg dezertera koji je pobjegao iz Kolubarske čete odmah polaganja zakletve. Bio je još sa dvojicom naoružanih itpava i čim je primjetio našu patrolu, pobjegao je.

 

-Neka beži, rekao je Fića, pašće on nama u šake kad-tad.

 

Išli smo kroz šumu i pjevali. U šumi je bilo toplo i lako se disalo. Gazili smo mekom šumskom srazom na kojoj je mjestimice još bilo vode od sinoćnjeg poljuska. Žurili smo u logor, jer je pokret na Lajkovac bio određen za osam sati uveče.

 

Četa je večerala i spremala se za pokret. Prije pokreta trebalo je izvšiti smrtne presude nad konjokradicama. Postorojili smo četu pred mlinom i komandant Zdravko je saopštio sazvanim Ciganim da ih je štab Valjevskog partizanskog odreda, kao čuvar javne bezbjednosti u ovom kraju, osudio na smrt zbog krađe. Kazna će biti izvršena odmah.

 

Stefa Filipović, zamjenik komandira čete, prišao je Fići i šaptom mu rekao:

 

-Druže Fićo, strogo je, da ih možda dobro istučemo.

 

-Izvršuj naređenje! - kretko je odgovorio Fića.

 

Presudu su imal ida izvše borci njegovog voda, i Steva je, stisnuvši zube, pošao da izvrši naređenje.

 

Osuđenici, jedan omalen, lopovskih očiju koje su šibale desno i lijevo, krenuo je lako i brzo pred borcima; drugi povisok, krupan, malo povijenih ramena, tužnih očiju, pošao je tromo i pogledao nas molećivim pogledom. Ali milosti nije moglo biti.

 

Stajali smo pred mlnim pred postrojenom četom i čekali da se svrši ta naprijatna stvar. Nismo čekali dugo kad se iz šume čuo pucanj, zatim drugi, treći, a onda otpoče da prašte puške bez reda. Zagledali smo se u nedoumici.

 

Poslije nekoliko minutap ojavio se iz šume Steva, a za njim ostali borci.

 

-Pobeže nam jedan! - raportirao je on Zdravku.

 

-Kako? - dreknuo je na njega Zdravko.

 

-Mi ih pre strijeljana odriješili, a jedan od njih šmugnu ispred nas u džunje kao srndać, objasnio je Steva.

 

-Koji je pobjegao, upitao sam Stevu

 

-Onaj mali.

 

Bilo mi je žao nije pobjegao, kad se to već dogodilo, ona Ciganin tužnih očiju. Platio je glavom zločin kome sigurno nije bio inicijator on, nego onaj mali što pobježe.

 

Pred sam pokret desio se malčice komičan događaj. Naime, toga dana bio je naišao pored mlina jedan mladić koga je naša straža zaustavila i zapitala kud ide. Mladić se okrenuo stražaru, opsovao mu mater i rekao da se ne pravi važan. Naši su ga uhvatili i, bez obzira na njegove proteste, svezali i držali u mlinu pod stražom. Bilo je naređeno da ga pred pokret puste. Bijaše to prava seoska pustahija! Cijeli dan je gunđao, psovao naše borce i prijetio da će on njima pokazati, da će oni zapamtiti koga su vezali. On je bio prisutan kad je Ciganima saopštena smrtna kazna, vido je kad su ih odveli na strijeljanje i čuo pucnajvu. Kad je čuo puške, on je počeo da se dere ko da ga živa gule.

 

-Joj braćo moja, nemojte mene, ljduim vam i noge i ruke, kreveljio se on izbezumljen od straha.

 

Odriješili su ga i rekli mu da ide kud hoće. On se u nedoumici obazro desno i lijevo, skinuo šuabru s kosmate glavurde i zaždi preko jedne pokošene livede kao zaobadan junac.

 

 

 

Sjedim naslonjen uz skoro ustoženu slamu s rasklopljenom biljeznicom na koljenima. Htio bih da zapišem ono što sam preživo od sinoć od našeg polaska ispred mlina dosad. Umoran sam i dremovan, jer cijelu noć ne samo što nisam spavao nego ni čestitio sjeeo, a današnji dan bio je ispunjen maršem i poslom u štabu odreda. Malo prije vratio sam se s potoka sa čiča-Dragojlom i Fićom. Okupali smo se i osvježili, pa me sad još više hvata san  i najradije bih zagnjurio glavu u ovu svježu slamu, koja još miriše gumnom i novim hljeobom, zaspao. Oko mene spavaju moji drugovi; jedino su budni stražari i ekonom čete koji sprema večeru. Sunce je još visoko; u njegoovm sjaju blisa sva okolna šuma i najedrali kukuruzi u polju koje od nas odvaja ograda od vrljika. Zadovoljan sam što ne moram bar za nekoliko sati ustati i krenuti dalje, a još više zbog toga što smo noćas uspješno izvršili akciju koja će u isotriji naše borbe u Srbiji ostati zabilježena. Jutros, pred zoru, provjerili smo našu četu na jednom teškom zadatku i uvjerili se da su i borci i komanda čete sposobni za ozbiljne akcije. Udarili smo na Nijemce na ljakovačkoj stanici i dobro ih mlatnuli.

 

Pošli smo sinoć u smiraj s raskrsnice na drumu Mionica-Ub i odmah skrenuli pored manastirske šume prema Lajkovcu. Vodio nas je jedan lajkovački proleter. Veče je bilo blago; poslije sinoćne kiše ostale su po puteljcima barice; borci, odmorni i siti, išli su lako i bodro. Bili su dobro raspoloženi; znali su da idemu u neku važnu akciju, ali, osim štaba, niko nije znao kuda. Ubrzo se spustila noć bez mjeseca. Išli smo kroz neka sela,  prolazili kroz seoska dvorišta, pentrali se preko ograda i vrljika, gazili preko podbarnih livada, i najzad se zaustavili u jednom nevelikom hrastovom gaju. Vodič je bio zalutao. Trebalo je tačno u ponoć biti na Kolubari prema lajkovačkoj železničkoj stanici i tu, u sporazumu s lajkovačkim drugovima, izvršiti raspored za napad. Ponoć se približavala, a mi smo čekali u tome hrastovom gaju. Ljutili smo se na vodiča, iako ej njemu bilo najteže. On se za ovu akciju zalaže već odavno, i sad se prosto živ pojede što nas je zaveo i ne zna kud će dalje. Kao dobar lovački pas koji je izgubio trag, on se bacao na sve strane, trčeći čas u jednom, čas u drugom pravcu, ne bi li našao put. Poslije skoro pola sat on se vrati s jedne putnaje, i sav ozaren javi komandantu Zdravku da je našao put.

 

Išli smo brzo i stigli do Kolubare. Gazili smo jednom, pa drugi, pa treći put. Da se nebi gubilo vrijeme, niko se nije izuvao. Na uručeno mjesto stigli smo u jedan sat iza ponoći.

 

Nalazili smo se na jednoj livadi; pred nama se prostiralo polje pod kukuruzima, a izan jega se vidjela osvijetljena željeznička stanica. Iza nas je ibla Kolubara, preko koje se moglo preći uskom platicom ka jednoj vodenici na drugoj obali. Omah je izvršen raspored za napd. Jedna grupa d osam ljudi dobila je zadatak da prekine telefonske i telegrafske žice na putu Lajkovac-Valjevo i da tu ostane u zasjedi. Druga grupa od šest ljudi imala je da to isto učini na drumu Lajkovac-Lazarevac. Ostali dio čete, oko četrdeset ljudi, poći će pravo na stanicu. Tu će se razdvojiti na dvije grupe: prva grupa napada stanicu u kojoj su bili Nijemci; druga grupa napada žandarmerijsku kasarnu koja je odmah kraj željezničke stanice. Pošto razoruža žandarme, ona treba da uništi ložionicu, da pod punom parom niz prugu pusti lokomotive bez mašinovođe, da uništi elektični transformator i pumpu za vodu. Previjalište će se nalaziti kod vodenice s one strane rijeke, a zborno mjesto za sve, po izvšenom zadatku, biće na livadi s koje ćemo poći u napad.

 

Drugovi iz Lajkovca koji su nas tu dočekali saopštili su nam da u samom Lajkovcu nema nikakvih promjena koje bi mogle uticati na odgađanje akcije. Bradonja je izvršio raspored idući od grupe do grupe boraca i kazujući vodnicima i desetarima njihov zadatak. Izgledao mi je nekeko bunovan. Stoga sam mu prišao i rekao da pazi da štogod ne zaboravi. Odgovorio mi je kao u polusnu: „Ne brini!“

 

Četa, raspoređena prema planu napada, ležala je na livadi. Neki su borci spavali. Sjedio sam s Fićom pod jednim gramom i tiho razgovorao. Obojica smo bili dobro raspoloženi i uvjereni da ćemo uspjeti. Fića je išao u zasjedu na beogradski, a ja na valjevski drum.

 

Tačno u 1.3 naređen je pokret. Krenuo sam s grupom koja je išla u zasjedu na valjevski drum. Vođa patrole bio je čika-Jodrdan, stari bugarski revolucionar, koji je još 1923. godine emigrirao u Jugoslaviju i živio baveći se obućarskim zanatom u vašošici Ljigu. Na poziv Partije on je odmah izašao s nekoliko ljiških proletera u Valjevski odred. Bio je to čestit i odan čovjek, ali već postar i malo neodlučan.

 

Čim smo, prošavši kroz nekoliko njiva i kukuruza i jednu šumciu, izbili na drum Lejkovac-Valjevo, koji je tu išao uporedo sa željezničkom prugom, trebalo je odmah presjeći telgrafske žice. Rekao sam to Jordanu. On je naredio jednom borcu da to učini. Ovaj se nećkao, govoreći da mu je ovo prva akcija, i da ne zna kako se ot radi, a Jordan je u nedoumici ćutao.

 

-Dozvoli da ja preuzmem komandu, rekao sam Jordanu.

 

-Dobro, druže, odgovorio je Jordan.

 

-Ko će sa mnom doborovoljno na drum, zapitao sam borce.

 

-Ja ću, rekao je odmah Italija Velimirović, mlad Slavonac, koji je prije nekoliko dana došao iz Beograda u Valjevski odred.

 

Prešli smo preko pruge, prišli jednom telegrafskom stubu, ilija je čučnuo, ja mu se popeo na ramena i on me je polako uzdigao na visinu žica. Za tili čas one su bile presječene i pale zvecnuvši o gomilu kanjenja pored puta.

 

Vraitli smo se drugovima, priletli u plitak jarak pored pruge i očekivali kad će da zapucaju puške oko stanice. Bio je izgrijao mjesec i na cesti se vidjela svaka cjenka. Osjećao sam da su drugovi uzbuđeni. Većina njih bila je prvi put u akciji. Ležao sam pored Ilije koji mi je od sviju nekako najbliži zbog njegove spremnosti da dejstvuje.

 

Izgledalo mi je da čekamo čitavu vječnost. Računao sam koliko može biti potrebno Bradonji da s četom pređe ono kukuruzno polje i sve mi se činilo da isuviše dugo čekamo na početak borbe. Ustao sam i hodao pored drugova koji su ležali u jarku. Šuma za našim leđima bacala je tamnu sjenku od same pruge. S mog mjesta vidio se drum koji je desno od nas, kraj jedne njve zasijane kukuruzom, skretao prema Lajkovcu.

 

Odjednom je u noćnoj tišini djeknuo pucanj, zatim drugi, a onda složna paljba. Pao mi je teret sa srca. Glavno je da je počelo. Borba se razgarala. Sve su ljući i duži bili rafali, sve češće su gruvale bombe.

 

Iz nive desno od nas istrčala je jedna prilika. Naredio sam puškomitraljescu da pustip o njoj jedan kratak rafal. Mitraljez je ciknuop, a pirlika je brzo iščezla u kukuruzima.

 

Borba je trajala oko sva sata, a onda se sve utišalo. Počekali smo malo pored druma, a onda se isitm putem vratili na zborno mjesto. Tu sam našao Fiću, Zdravka i Dragojla. Tek što sam počeo da im pričam šta je bilo kod nas, na našoj zasjedi, kad opet grunuše puške na stanici.

 

-Šta je, zapitao sam Fiću, zar još nije gotovo?

 

-Ne znam šta je, odogovorio je Fića, ali izgleda da nije gotovo. Iman ešto što me buni - traje isuviše dugo, a oni ne šalju kurira. Mi smo se vratili prije nekloliko minuta, jer nsimo mogli da odemo s patrolom u grad zbog nejasne situacije.

 

Već je svitao, a borba se još vodila. Čuli su se samo pojedinačni pucnji i gruvale su bombe.

 

Išli spo pred Kolubare gore-dolje i osluškivali borbu. Ponekad bi iz kukuruza neko opalio iz parabeluma u našem pravcu, ali su meci fijukali visoko iznad nas. Naišla su dvojica boraca. Išli su polako, jer je jedan od njih ranjen, a drugi ga je vodio. Oni su nam ispričali šta se radi oko stanice.

 

Mi smo računali da ćemo napasti samo Nijemce u stanici i žandarme u kasarni, ali ispala je jedna stvar koji lajkovački drugovi nisu mogli da predvide. Naime, malo prije nego što su naši prišli željezničkoj stanici, ušao je u nju voz iz Čačka. To je bio teretni voz koji su sprovodili Nijemci. Čim je zapucalo, oni su istčali iz vagona, zauzeli položaj pod njima i na naše otvrorili bjesomučnu paljbu. Naši su morali prvo da likvidiraju tu grupu, pa tek onda da napadnu Nijemce u stanici. Pošto su razbili tu grupu, jedne pobili a druge razjurili po kukuruzima, napali su stanicu. Sada se borba oko stanice završava. Naš vod koji je napadao žandarmerijsku kasarnu i ložionicu u potpunosti je izvršio svoj zadatak, i sad pomaže likvidaciju stanične zgrade.

 

Tek sad smo razumjeli ko to na nas puc iz kukuruza. Tu se neki Švaba sakrio i sa, razgoneći svoj vlastiti strah, otkida iz parabeluma.

 

Već se bilo uvelike razdanilo kad su naši borci počeli da se u grupama od po nekoliko ljudi pojavljuju iz kukuruza. Svi su išli lako i bodro; vidjelo se po njihovom izgledu da su izvršili zadatak. Naredili smo im da se svi prebace preko Kolubare u kukuruze iza vodenice. Jednu patrolu poslali smo u obližnje selo po kola za ranjenike. Imali smo šest ranjenika: dva teška, koej smo smjestili u obližnje seljačke kuće, i četiri laka, koja ćemo voditi sa sobom.

 

Iz borbe su se posljednji vratili Bradonja i Steva Filipović. Bradonja je išao čilo, na njemu nije bilo ni traga od onog umora koji sam primijetio pred polazak u napad. Četa je bila sva na okupu izuzev dvojice teških ranjenika.

 

Odmah smo krenuli prema selu Pepeljevcu, koje leži sasvim blizu Lajkovca. Išli smo kroz selo neispavani, umorni, gladni ali razdragani. Gotovo na svakim vratancima dočekivale su nas snaše i djevojke s ponudama: voće, mlijeko, hljeb. „Idu naši!“ dovikivale su jedna drugoj preko polotova. Njihovi povici odjekivali su u tišini avgustovskog jutra. To je bio samo uvod u ono što nas je očekivalo na seoskom raskršću, gdje se bilo sleglo gotovo čitavo selo koje nam je iznijelo svega što smo mogli poželjeti. Ali najdraže nam je bilo dobro raspoloženje seljaka. Nisu bili uplašeni, iako smo napali okupatora u blizini njihovog sela, o čemu su oni znali, jer su nekoliko časova slušali borbu. Partizani su pričali seljacima o pojedinostima boja i nisu mogli da naodgovaraju svakome, toliko su ih bili zuaokupitli pitanjima sa svih strana! Žene su išle od jednog borca do drugoga i nudile hranu i piće: „Uzmite braćo, uzmite deco!“ čulo se sa svih strana. Čudili su se što naši borci neće da piju rakiju. Tada je u partizanskim odredima piće bilo zabranjeno i borci su se toga strogo pridržavali.

 

Jedan stariji seljak govorio je Stevi:

 

-Slušamo mi borbu i mislimo, bogami, ruski padobranci. E, alal vam vera, baš te junaci.

 

Steva, onizak, snažan momak, kratkih opuštenih brčića, opaljena lica, gledao je seljaka svojim dobroćudnim pogledom i rekao mu:

 

-Nismo padobranci, ali smo Crvena armija. Mislim da je noćas nismo obrukali.

 

Održali smo kratak zbor. Prvo je govorio čiča-Dragojlo, zatim Fića. Sjedio sam na jednom kamenu umoran, promukao, ali mi je pri duši bilo tako neiskazano milo, da je za te trenutke vrijedelo živjeti i stradati godinama. Slušao sam neumornog fiću kako govori okupljenom svijetu, ne razumijevajući ništa od onog što je govorio - toliko sam bio zanesen dočekom naroda iz čijeg je srca nezadrživo šiknula radost, što se našao neko da bije godove koji su našu zemlju ponizili i opoganili.

 

U selu smo se zadržali oko dva sata. Kad smo s pjesmom pošli prema selu Mušićima, vidio sam kako se jedan mladić iz tog sela, koga je Zdravko malo prije primio u odred, otima od neke djevojke i tiho ali ošto se s njome objašnjava. Najzad se oteo, utrčao u kolonu i pošao s nama. Pitao sam ga ko mu je ona djevojka. „Sestra“, rekao je mršteći su i još rumen u licu od uzbuđenja. Obazro sam se i vidio je kako stoji pored plota i gleda za našom kolonom koja se pela uzbrdicom.

 

Išli smo brzo, jer smo željeli da se što prije udaljimo od Lajkovca i da, u slučaju da Nijemci pođu u potjeru za nama, nađemo zgodne položaje za odbranu i manevrisanje. Stigli smo u selo Mušića, onoj istoj pojati od koje smo krenuli preksinoć. Naši bespoušakra dočekali su nas s radosnim poklicima; oni su od naše patrole koju smo poslali već doznali šta je bilo kod Lajkovca.

 

Smjestili smo se kraj jedne šume, obezbijedili logor, dali četi voljno, ami a štabom sjeli da porazgovaramo nekoliko zaboravljenih žandarma i jednog Nijemca.

 

Akcija na Lajkovac je uspjela, to je zaključak štaba. Napad je izvršila Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda, uz pomoć deset lajkovačkih proletera, pod komandom Radivoja Jovanovića - Bradonje. U napadu je učestvovalo sedamdeset ljudi s četiri puškomitraljeza. U ovoj akciji uništena je željeznička radionica, dvije ispravne lokomotive zgruvane su u okretnicu (drešajbe), dvije lokomotive pod parom puštene su niz prugu i survale se na prvoj okuci niz nasip, uništen je transformator i pumpa za vodu, ubijeno osamnaest Nijemaca a zarobljen jedan, zaplijenjeno dvadeset pušaka in keoliko hiljada metaka municje, nešto ćebadi i ostale spreme. Mi smo smo imali dva teška i četiri laka ranjenika.

 

Značaj ove akcije ibo je u tome što smo kod Lajkca prvi put napali njemačku posadu i tukli se s njome nekoliko časova na važnoj željezničkoj raskrsnici, iako je već bilo svanulo. U toj akciji i komanda čete i borci pokazali su svoju upornost i snalažljivost u borbi. Tu se svojom hrabrošću istakao naročito Bradonja. Zaključili smo da ga predložimo za pohvalu.

 

Preslušali smo zarobljenike. Žandarmi su se kleli da su pucali „tek onako“, da ne bi nastradali zbog toga što su se predali bez metaka.

 

-A, vi ste se bojali šta će reći Nijemci ako ne budete pucali, rekao im je Fića, a niste ni mislii da ćete odgovarati nama, ako budete pucali. Ispalo je baš ono o čemu vi niste ni mislili. Sad valja odgovarati za izdajničko držanje.

 

-Bogami smo pucali u vazduh, rekao je jedan visok žandarm koji je stalno gurao pljuvačku i kome je isturena jabučica podrhtavala od straha.

 

-Nemojte nas suditi strogo, molećivim glasom rekao je jedan onizak, plećat žandarm, već čovjek u godinama, Srbi smo.

 

-Eh, sad ti meni „Srbi smo“, vlei mu Fića. Da si ti pravi Srbin, ti bi noćas udario s leđa na Nijemca, a ne bi pucao na svoju braću. E, lijepo je to biti Srbin, ali teško.

 

Riješili sm oda žandramima svučemo odijelo i cokule i da ih pustimo nek idu kuda hoće.

 

Zarobljeni Nijemci, prava ljudeskara, bezizraznih žabljih očiju. On je bio smrtno uplašen. Vidjelo se na njemu da računa da ćemo ga odmah poslije saslušanja ubiti. On je bio na onom teretnom vozu koji je ušao u stnicu upravo kad smo mi krenuli u napad. Ispričao nam je da je njih trideset njemačkih vojnika pratilo transport od dvije hiljade pušaka iz Čačka za Vršac. Izjeli smo se živi što smo tek sad doznali da je u nekoliko vagona, tu u stancii, u naši mrukama bilo dvije hiljade pušaka. One su tu i ostale, jer niko nije zavirio u vagone da pogleda šta je u njima.

 

Švabo je slušao naše uzvike praćene sočnim psovkama, buljio u nas svojim žabljim očima i nastojao da bar po nečemu dokuči šta nas je tako uzbudilo i šta iz toga može proizaći za njega. Kad ga je stražar odveo i naredio mu da sjedne pod jedno drvo u blizini, on se u nedoumici obazirao ok osebe, kao čudeći se što je još živ.

 

Pred veče smo imali neprijatan sukob s jednim borcem koji je od ranije bio poznat zbog neposlušnosti. To je bio jedan postariji, opančarski radnik iz Valjeva, po imenu Siniša, koji je sebe nazivao starim komunistom. On je smatrao da za njega ne važe disciplina odreda i naređenja štaba. Volio je da na svoju ruku ode u selo, popije koju čašicu i pojede dobar zalogaj. Tako je i danas htio da napusti logor i da ode u selo ,ali ga je stražar zadržao. Kad je počeo da viče na stražara i da mu prijeti, ovja je digao pušku na njega i naredio mu da legne. Siniša je pokušao da se objašnjava, stražar je repetirao pušku i dozvao dežurnog, koji je Sinišu razoružao i dotjerao u štab.

 

Sad je stajao pred nama razoružan i pravio se duboko uvrijeđen zbog tog poniženja.

 

-Mene, starog komunista, da razoržavati vi koji ste sigurno prošli kroz razne buržoujske partije prije nego što ste došli u našu paritju, rekao je nabusito.

 

Bio nam je smiješan zbog te tirade koji je uputio upravo ljudima koji nikada nisu znali ni za kakvu drugu partiju osmi Komunisitčke.

 

Fića mu je održao kratak ali veoma jezgrovit i sadržajan govor. Poslije toga on je promijenio držanje i postiđeno gledao u vrhove svojih kicoških opanaka.

 

-Druže Fićo, nisma ja hteo da žderem i ločem, kao šti ti veliš. Ja sam se strunio a akciji i znam tu u sleu jednu babu koja popravlja strunjak, pa sam hteo da odem od nje, da me žena osposobi za drugu akciju, govorio je Siniša gotovo plačući.

 

-Ti si komunist, veliš, pitao ga je fića oštro.

 

-Jesam, i to od dvadesete godine, odgovorio je Siniša ponosno.

 

-Eh, kad je tako, rekao mu je Fića, trebalo je da ti dođeš u štabi da štabu objasniš štati je, da te ljekar pregleda, pa ako si bolestan da ti da bolovanje. A ti si vikao na stražara, pravio se važan; mogoa si i glavu izgubiti. Došao si ovamo i počeo da nas vređaš. To komunisti ne rade. Štać e reći blađi borci kad vide kak ose ti pnašaš, a stalno govoriš da si stari komunist. Šta će oni misliti o komunisitma, kao it svojim držanjem budeš stalno narušavao disciplinu u odredu.

 

Siniša je ćutao i nije imao snage da pogleda Fića u oči.

 

-Ćutiš, rekao je fića, i oblje je što ćutiš, jer ako ne vidiš da si pogriješio, onda ništa i ne govori. Kažnjavam te da osam dana budeš bez oružja; ako si bolestan, što će da utvrdi naš doktor a ne nekakva baba u selu, možeš ostati u ovom selu na bolovanju onoliko koliko ljekar odred. Poslije toga da se javiš u četu. Ako se ne javiš, bićeš smatran dezerterom. Šta to znači, znaš i sam. Odstup.

 

Siniša je pokušavao da mucajući nešto objašnjava, ali ga je Fića odmah prekinuo: „Nema više razgovora“.

 

Riješili smo da se četa odmori ovdje jedan dan i da poslije toga napadne mionicu. Zdravko, Dragojlo - koji je imenovan za zamjenika komandanta Valjevskog odreda - Fića i ja krenućemo noćas u Robaje, gdje treba da stigne Branko Krsmanović s kojim ćemo pripremati još značajniju akciju: napad na Krupanj.

 

 

 

Oko ponoći krenuli smo iz Mušića za Robaje. Put smo znali samo otprilike, vodiča nismo imali, zato smo lutali po noći, lomili se po bespuću i najzad legli na jednu livadu da malo odspavamo i sačekamo zoru. Čim je svanulo, pošli smo brže i sigurnije prema našem cilju. U jednom selu doručkovali smo kod nekog našeg prijatleja koji nas je veoma srdačno dočekao. Bio je već čuo za napad na Lajkovac i radovao se našem uspjehu.

 

U naš stari logor u robajskoj šumi stigli smo oko podne mrtvi umorni i odmah legli da spavamo. Čiča-Dragojlo nije moglo ni svoj dnevnik da sredi, što je inače uvijek redovno činio. Posljednja tri dana bila su vrlo naporna; već tri noći nismo čestito spavali, osim što bismo prodrijemali sat-dva između dva posla, pa nije nikakvo čudo što smo se probudili tek kad je sunce zalazilo.

 

Bez čete u logru je prilično dosadno. Čiča-Dragojlo sjedi i piše svoj dnevnik. Zapisujem i ja, ali on piše sve do posljednje sitniceč. Šalimo se s njim da će to biti, ako se rat oduži, kupusara koji niko neće htjeti da čita. Čiča-Dragojlo se smješka na naše šale i neumorno piše o svakom našem pokretu, o svakom događaju u četi i o svim pismima koja je upućivao svojim poznanicima u ovom kreju, jedne hrabreći i pozivajući ih u borbu, a druge oštro osuđujući zbog njihovog služenja okupatoru. Dok on piše, posmatram njegovu lijepu sijedu glavu, malo nakrenutu u stranu, i mislim o tome srbijanskom seljaku. Njemu je preko pedeset godina, žena mu i kći leže u vlajevskom zatvoru, a sin Miša je komandir partizanske čete. Čitava kuća je rasturena zbog toga što Dragojlo Dudić nije gtio da bude rob. On je napusito svojel ijepo uređeno imanje u selu Klincima i svoju porodicu i pošao u borbu. Više je volio da se svega roga odrekne i da uzme pušku u ruke nego da pognute glave čeka kako će se ova vela borba svršiti. On je bio veoma pitom i blagodaran čovjek, pun pažnje i tkata prema ljudima, ali kad se radilo o izdajnicima, čiča je bio goropadan. Govoreći o itm ljudima, on je nalazio teške i uvredljive riječi i tada bi njegove dobre oči prosto vrcale iskrama mržnje.

 

Uveče smo sišli u selo Robaje, kući jednog prijatelja. Tu smo saznali od našeg kurira Vere da su Branko Krsmanović i kurir Valjevskog odreda Milivoje Radosavljević na Kosmaju zapali u zasjedu i poginuli. Ta vijest nam je pomutila radosno raspoloženej zbog Lajkovca. Žao nam je bilo mladoga Milivoja koji je neumorno krstario između Valjevskog odreda i Glavnog štaba. Dogovorili smo se da njegovu smrt treba kriti od majke mu Zlatije koje je stalno strahovala za sina, iako o tome nikad nije govorila.

 

Težak je udarac za nas smrt Branka Krsmanovića. On je kao mlad student pošao 1936. godine iz Praga u Španiju. U španskom građanskom ratu istakao se svojom hrabrošću i političkom zrelošću. Pred rat vratio se u Jugoslaviju. Bio je jedan od organizatora vojnih komiteta koje je stvarala Partija, a zatim partizanskih odreda u Pomoravlju i oko Čačka i Užica. Bio je član Glavnog štaba Srbije. Sad je bio pošao da s nama dvojicom poveže akcije svih partizanskih odreda zapdne Srbije radi čošćenja te teritorije od neprijatleja. Mene lično jako je zaboljela Brankova smrt. Upoznao sam ga kao studenta kad je prolazio kroz Pariz u Španiju; sreo sam ga u Španiji, na aragonskom fronut, kao političkog komesara jugoslovenske protivtenkovske baterije, i tu se s njim zbližio, iako je on bio mnogo mlađi od mene. Uvijek mi je bilo prijatno da ga sretnem, jer je on i lično bio vandredno simpatičan i mio čovjek. Sad pogibe u svojoj dvadesetšestoj godini, a koliko je još mogao dati našoj stvari. Poginu je časno i predano vršeći svoju dužnost, kao dostojan sin naše Partije, koga ga je vaspitala u duhu bezgranične ljubavi prema narodu. Druže Branko, nećemo te zaboraviti i ljuto ćemo te osvetiti.

 

Razgovarao sam s Fićom o našem daljem pokretu. Branko je imao zadatak da nas poveže s Čačanskim odredom. Njegovom smrću ostali smo bez te veze, a trebalo je žuriti. Riješili smo da ovjde sačekamo povratak Kolubarske četa, da sa štabom Valjevskog odreda pretresamo sva pitanja u vezi s čišćenjem teritorije zapadne Srbije, a da sami pređemo u Čačanski odred i objezbedimo vezu između ta dva najvažnija odreda zapdne Srbije.

 

Dok smo razgovarali, banuše u štab dvojica partizana Kolubarske čete: mladi Jakov Dudić, zvani Korčagin, koji je to slavno ime dobio kao nadimak zbog svoje hrabrosti, i jedan intelektualac iz Beograda, koji je u odred došao neposredno pred polazak na Lajkovac. Na nše pitanje otkud oni sami, odgovorili su nam, da su Nijemci napali našu četu u Mušićima i da se čete razbježala.

 

-Jesu li s četom ibli Bradonja i Steva Filipovvić? - zapitao sam intelektualca posumnjavši u njegov izvještaj.

 

-Jesu! - odgovorio je on.

 

-Onda lažeš da je četa razbijena! - dreknuo sam, nego si ti u panici pobjegao i jedva se zaustavio ovdje u Robajam.

 

Obojica su ćutali. Po njihovom držanju divjelo se da sam pogodio.

 

-Hajde, Korčagine, pošteno nam ispričaj kako je bilo, rekao je Fića.

 

Mladić se malo snebivao, a onda je, gledajući u zemlju, ispričao kako je više sela, gdje je bila četa, zapucalo, a oni iz voda bspuškara, s kojima su se nalazili i ranjenici, prsli kud koji. Njih dvojica pošli su zajedno sa jednim drugom koji je bio ranjen u nogu, ali su ga, poslije nekoliko kilometara hoda, ostavili u jednom sijenu.

 

-Kako ste smjeli ostaviti ranjena druga? - zapitao je čiča-Dragojlo. Znašt li ti, Korčagine, šta se za to dobiva.

 

Korčagin je pocrvenio i podigao svoje crne oči, koje su gorjele od srdžbe i stida, na intelektualca, ali niej rekao ništa. Bilo je jasno da je tu čitavu rabotu zamijesio ovaj, pa čak da je i cijelu pričo razbijanju čete on izmislio.

 

Intelektualac se branio da su oni htjeli da ranjenika ostave kod jednog seljaka, ali da ovaj nije htio da ga primi u kuću, nego je pristao da ostane pokraj njegova sijena.

 

-Ranjeni drug vam je smetao da bježit galopom - viknuo je Fića gnjevno, a znajte da vam ništa neće pomoći što ste prvi dojurili ovamo, ako se išta desi. Vi ćete biti odgovorni za njegovu smrt.

 

Ostavili smo da stvar presudimo kad se vrati četa i kda budemo prikupili sve potrebne podatke.

 

Izašao sam u dvorište u kome je bilo nekoliko kurira. Prišla mi je kurir Vera, hrabra ali prilično samovoljna djevojka. Zapitala me je šta ima novo.

 

-Ništa, rekao sam joj preko ovlje.

 

-Veliš ništa, a četa je razbijena! - rekla je zajedljivo.

 

-Ko ti je to rekao? - upitao sam je tako da je odmah promijenila ton.

 

-Tako, čula sam.

 

--Dobro, onda ću ti ja reći ko ti je to kazao. Dvojica paničara pobjegla glavom bez obzira od čete, ostavila ranjena druga nam ilosti nemilost slučaju, napričala ti sve što su u strahu vidjela, a ti povjerovala i širiš dalje. Odmah da si zavezala, i, ako budeš ikome išta rekla o tome, odgovaraćeš štabu za širenje lažnih vijesti.

 

Našao sam zatim intelektualca, odveoga u stranu i ozbiljno mu zaprijetio da niome više ne priča svoje lagarije. Bio je tako prestrašen da mi se prosto zgadio.

 

Dva dana iskupljali su se naši bespuškari. Došli su svi; došao je i onaj ranjenik, ostavljen u sijenu. U onoj gužvi pobjegli su trojica zarobljenih nijemaca, među njiam i Šmit. Trećega dana izjutra stigao je Bradonja sa četom. On nam je podnio izvještaj o napadu Nijemaca na logor kod Mušića. Evo šta se dogodilo s čeotm poslije našeg odlaska.

 

Sutradan po našem odlasku, pred veče, Kolubarska se četa bila postrojila za pokret. U to je stigla njemačka potjera. Blagodareći tome što je četa bila spremna za pokret, Bradonja ju je odmah rasporedio za borbu i oni su poslije kratke ali žestoke borbe nijemce rastjerali. U toj borbi ubijeno je osam Nijemaca, ami nismo imali nikakvih gubitaka. Pao je mrak i naši nisu mogli da ogne Nijemce koji su ostavili svoje zaglibljene kamione niže sela i u panici pobjegli pješice prema Bogovađi.

 

Toga istoga dana ušao je u sastav Kolubarske čete Steva Marković - Singer koji je s posebnim Ljiškim vodom operisao oko Ljiga. On je čuo borbu, a od seljaka je dozano da su Nijemci pošli u potjeru za Kolubarskom četom u pravcu Mušića. Napravio je zasjedu pored druma i sačekao Nijemce. Nijemci su upali u tu zasjedu i nastradali - petnaest Nijemaca pomlatio je vod Steve Singera. Njegovi Ližani pokazivali su nam dobre njemačke čizme kao dokaz da Nijemci nisu prošli olako kroz njihovu zasjedu. Nekoliko Nijemaca ipak je pobjeglo prema Lajkovcu.

 

Na osnovu tih izvještaja i dobivenih podataka štab je kaznio intelektualca da bude mjesec dana bez oružja i da pomaže Ratku pri spremanju hrane, a mladoga Dudića opomenom. Kazna oduzimanaj oružja u partizanskim odredima smatrala se vrlo oštrom.

 

 

 

Istoga dana raspravili smo jedan za nas veoma neprijatan ali važan i poučan slučaj. Prije nekoliko dana je u obližnjem selu opljačkan jedan seoski gazda. Valjevski štab je naredio istragu kojom je utvrđeno da je to razbojništvo organizovao i izveo, zajedno s dvojicom propaica, jedan naš prijatelj iz sela Rajkovića, neki Veselić. On je bio opančarski radnik u Valjevu, al ise odavno vratio u selo i tu živio malo od zanata, malo od zemljoradnje. Dok je živio u Valjevu, bio je sindikalno organizovan i zbog toga je sam sebe nazivao „starim komunistom“. Od početka formiranja Valjevskog odreda on nas je pomagao sabirajući hranu po selu i prikupljajući obavješetenja, ali u odred nije htio.

 

Na saslušanju je, s početka, odlučno odbijao da iam ma kakve veze s tim razbojništvom, ali kod jednog od učesnika nađena je nejgova cedulja iz koje se jasno vidjelo da je on cijelu stvar organizovao. Kad mu je pokazana ta cedulja, priznao je, ali se branio da je postupao pravilno. „Mi se borimo protiv kapitalizma i seoskih gazda, govorio je Veselić, a ovaj što smo mu uzeli novac bio je prava rkvopija“.

 

Kad mu je čiča-Dragojlo objasnio da je njegov stav nepravilan, jer da mi u neše redove primamo i kapitaliste i seoske gazde, ako žele da se bore protiv okupatora, on se pravio da to nije znao. Međutim, u toku istragei zašla je na vidjelo jedna činjenica koja je tom Veselićevom postupku dala sasvim drugi značaj. Jedan borac izjavio je da mu je Veselić; odmah kad je fomirana Kolubarskač eta, predlagao da opljačkaju jednog bogatog seljaka i da bježe u Srnu goru. „Dignemo pare i za na je rat gotov“, rekao je on borcu. Na suočenju je priznao da je doista pokušao da tako „isproba“ ovog druga, ali je takva odbrana bila neuvjerljiva.

 

Bilo je jasno da nemamo posla s čovjekom koji pogrešno shvata našu borbu, nego s čovjekom renjakom koji se prikazuje kao naš prijatelj, čak nam i pomaže, ali koji samo čeka zgodan čas da sam sebe nagradi, i to na način koji bacal jagu na čitav pokret.

 

Zaključili sm oda je on neprijatelj naše borbe i da ga moramo primjerno kazniti. Njega i još jednog učesnika osudili smo na smrt. Kazna se ima izvšiti pred narodom, kome treba objasinit zašto ih tako strogo kažnjavamo. Trećega, pukog soskog siromaha i oca desetoro djece, oslobodili smo s napomenom da će biti strijeljan ako bude uhvaćen ma u kakvom novom prljaovm djelu.

 

Kazna je u selu povoljno odjeknula. To isto včee došao je uštab najstariji sin oslobođenog seljaka, bivši pitomac podoficirske škole, poljubio čiča-Dragojla u ruku i javio se u odred kao borac.

 

Održali smo sastanak sa štabom odreda, na kome smo napraivli bilans aktivnost odreda za ovih dvadeset dana. Podvukli smo da praksa potvrđuje pravilnost stava Glavnog štaba: da se naš pokret može ojačati i osposobiti za veća djela samo kroz akcije id a samo oružane akcije mogu ubrzati priliv novih boraca u naše odrede i narod osloboditi od straha pred okupatorom. Tu, u orbajskoj šumi, Fića i ja, u ime Glavnog štaba partizanskih odreda Srbije, propisali smo naređenje Valjevskom paritzanskom odredu da anpadne Krupanj, uništi ili istrjera njemački garnizon i da varošicu drži. To će biti početak stvaranja prve oslobođene teritorije u Srbiji koju je, po naređenju druga tita, trebalo stvoriti u zapadnoj Srbiji. U tom cilju mi mso Komlubarsku četu, koja je narasla na sto dvadeset boraca, razdijelili na dva jednaka dijela. Prvi dio, s Bradonjom, ostaje na starom sektoru Kolubarske čete; drugi sa štabom odreda, odlazi na sektor Krupnja; s njima će se objediniti Podogorska i Azbukovička četa i onda će zajedno napasti Krupanj.

 

Sa ovim je naš posao u Valjevskom odredu za sad bio završen. Trebalo je hitati u Čačanski odred s kojim, zbog pogibije Branka Krsmanovića, nemamo veze. Kurir Vera nam je donijel od Crnoga javku za Čačak. Moramo ići sami u taj odred da ga povežemo s Valjevskim i da koordiniramo njihove akcije. To su bila tada dvanaša najveća odreda u zapadnoj Srbiji, koja su, po našem mišljenju, imala da odigraju glavnu ulogu u stvaranju oslobođene teritorije.

 

Htjeli smo da se na polasku oprostimo s drugovima iz čete. Četa je postrojena ispod logra na jednom nevelikom proplanku. Na njenom desnom krilu stoji Bradonja, a ispred čete štab Valjevskog odreda: Zdravko, Milosav, čiča-Dragojlo. Nedaleko od zbornog mjesta čekaju zapregnuta kola, spremna za polazak.

 

Gledao sam iskupljene borce među kojima je bilo golobradih mladića, starijih ljudi i nekoliko žena. Obučeni su šaroliko: seljački gunjac, jugoslovenski vojnički koporan, zelnkasta njemačka uniforma, varoški kaput. Na nogama: opanci, cokule, čizme, „gojzerice“. Naoružani su gotovo svi dobrom brzometkama.

 

Uzeo je riječ Fića. Govorio je o stanju u Kolubarskoj četi prije tir nedjelje, o onoj nesigurnosti koja je vladala i kod boraca i kod komadne čete.

 

-A sad, uzviknuo je Fića, pogledajte kakva je vaša četa. Nije ona samo dvaput veća, ona je dvadeset puta bolja zbog toga što ste prošli kroz borbe, što je svak iod vas omriisao barut i što ste za ovo kratko vrijeme naučili da bez neprekidnih akcija nema odreda, nema ustanka. Sad ste vi svi spremni i za veća djela; sad i Švabe znaju šta znači srbijanski partizan. Mi sad odlazimo, ali ćemo se uskoro vratiit i nadam se, ako nas posluž sreća junačka, da ćemo zajedno u još mnogim i većim bitkama. Čuvajte čast zastave nšeg pokreta, naše slavne Partije, kao zenicu svoga oka. Ne dajte da je osramote pojedinci kukavice ili paničari. Gonite ih iz naših redova kao kugu. Budite nemilosrdni prema svim neprijateljima naroda, a narodu budite dobri, budite takvi da vas svaki pošten čovjek u našoj zemlji osjeti kao svoju vojsku. Samo tako naši će odredi rasti; samo tako mi ćemo pobijediti, istjeraćemo okupatora iz naše lijepe zemlje, uništiti izdajice i stvoriti bolju i srećniju Jugosalviju. Do viđenja, dragi drugovi, u novim borbama.

 

-Do viđenja! - gromko su odjeknuli glasovi boraca koji su uzbuđeni slušali Fićine plamene riječi.

 

Odjednom sam osjetio žalsot što moram ići od tih ljudi s kojima sam proveo, istina, svega dvadeset dana, ali takvih dana s kojima se ne mogu mjeriti ni godine „normalnog“ života. Gledao sam u njima cjelinu koja se naočigled razvija, učvršćuje i svakim danom postaje sve sposobnija za one napored i žrtve koje iziskuju neši teški, surovi, ali veliki dani.

 

Ali, trebalo je ići. Prišao sam štabu, čvrsto se rukovao sa Zdravkom i Milosavom, a čiča-Dragojla, koji me je gledao raznježenim pogledom, zagrlio sam i poljubio u oba obraza.

 

Mahnuo sam rukom borcima, koji su još stajali postrojeni, i doviknuo im: „Zdravo, slavni Kolubarci!“ Sjeli smo u kola i po razlokanom seoskom putu krenuli pram Suvoboru.

 

DOBA HEROJA  
  U cilju očuvanja od zaborava naše slavne prošlosti, pokrenuta je ova internet stranica, kao digitalna biblioteka u koju će biti postavljene knjige i tekstovi o Narodnooslobodilačkom ratu, Josipu Brozu Titu i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
 
Advertisement  
   
Danas je bilo 68939 visitors (116403 hits) na stranici!
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=