RAĐANJE NARODNE VLASTI

 

Slobodna teritorija, slobodna sela i gradovi – to je za narod i partizane bilo nešto novo. Valjalo upravljati oslobođenim mestima, brinuti za snabdevanje građana i partizanskih jedinica. Mnogo novih poslova iskrslo je pred partizane čim se stvorila slobodna teritorija. A Užice je tada bilo jedno od najvećih mesta u Jugoslaviji iz kojeg je isteran okupator. Sve je trebalo početi iznova. I raditi brzo i organizovanih. Ništa ne propustiti, ništa ostaviti slučaju.

 

Bila su prošla samo dva dana od oslobođenja žica, a holu Narodne banke sastalo se oko 70 istaknutih predstavnika grada. Među njima su bili i predstavnici partije: Željo Đurić, sekretar OK KPJ, Dušan Jerković, Milinko Kušić i Slobodan Penzić – komandant, politički komesar i pomoćnik komesara odreda. Skupom je rukovodio mršav čovek osrednjeg rasta, u kratkom kožnom kaputu. Bio je to učitelj Dušan Jerković. Govorio je tiho i staloženo:

 

-Drugovi, ustanak je počeo. Cela Srbija i ostali krajevi Jugoslavije gore plamenom borbe. NOPO niču na sve strane. U Užicu i okolnim mestima omladina i čitav narod masovno stupaju u partizanske jedinice. Sve to treba voditi, snabdevati i, pored toga, rukovodi pozadinom. Zato bi bilo potrebno obrazovati jedno narodno telo koje će nam pomoći da mobilišemo sve snage oko sebe se potrebe fronta i pozadine. Taj zadatak može ispuniti samo NOO koji na ovom skupu treba da izaberemo...

 

I počela je diskusija oko toga kakav naziv dati novom organu vlasti. Bilo je ljudi na skupu – onis su se odmah javili – koji su pitali: zašto da organu vlasti dajemo novo ime; zašto «odbor»,a ne «opština»! Oni su svoja mišljenja i predloge uvijali u demokratsko ruho, ali to nije pomoglo. Prihvaćeno je da novi organ vlasti nosi naziv narodnooslobodilački odbor. I toga dana je imenovan odbor slobodnog Užica. U njemu je bilo najviše radnika i sitnih zanatlija, jedan itelektualac i jedna žena. Kasnije 7. oktobra na velikom zboru građana u Sokolini izabran je odbor od 27 članova. Kada su se poslovi razgranali, odbor je proširen i brojao je 37 članova. Istog tog dana svi su odbornici položili i zakletvu. Predsednik je bio Kosta Đuričić, podpredsednik radenko Stefanović i sekretar Milivoje Mišo Kovačević.

 

Nijedan od članova odbora nije ranije radio u organima vlasti. Svi su oni bili bez ikakvog iskustva. A ipak,svi su s puno žara pregli na nove poslove. Još prvih dana uhvatili su se ukoštac s teškoćama. Užice je bilo odsečeno od plodnijih krajeva i izvora snabdevanja. Bilo je bez hrane i ogreva. Jedinice odreda su rasle. Grad je bio prepun izbeglica iz Bosne koje su se sklonile ispred ustaškog terora. Pa toliki građani! Sve je to trebalo snabdevati osnovnim životnim namirnicama i drugim potrebama. A i front je iz dana u dan tražio sve više.

 

Odbornici su radili i danju i noću. Uvedeno e i obavezno noćno dežurstvo. Za kratko vreme uklonjene su teškoće u snabdevanju vojske i stanovništva hlebom. Mobilizacija je sprovođena uspešno. Po užičkim selika organizovano je prikupljanje priloga za izdržavamke bolnica i negovanje ranjenika, koji su u sve većem broju pristizali u Užice. Uveliko se prede vuna, pletu čarape i džemperi, šiju odeća i rublje. Za primerom Užica idu i drugi gradovi, varošice i sela u užičkom kraju. U te dane su kolone seljaka i seljanki iz okolnih sela dolazile svake subote u Gradski NOO Užica ili Komande mesta i predavale poklone: čarape, rukavice, košulje, džempere, te mleko, sir, kajmajk, meso, voće itd.

 

Građani su od prvih dana gledali na NOO kao na svoju vlast i vodili brigu o tome koga će u njih izabrati. Na primer, u selu Kačeru su se odmah posle oslobođenja Užica okupili seljaci da izaberu svoje odbornike. Biranje je počelo. Izboru jednog odbornika usprotivio se neki stariji seljak. On je jednostavno obrazlagao svoj stav: nema ništa protiv komšije, ali vili da in malo vremena provodi u selu. Često, i kad je potrebno i kad nije odlazi u grad. Pa i tome nema šta da zameri, ali je, kako je kazao, bolje izabrati onoga ko je stalno u selu, s narodom. Takvih, po rečima ovog starca, ima dosta. I – predloženi nije izabran.

 

Za kratko vreme gradski odbor prerasta u značajan organ koji obavlja mnogobrojne poslove značajne i za front i za pozadinu. Delokrug njegovih poslova je sve širi. Za kratko vreme odbor je obrazovao deset sekcija formiranih od komisija: sekciju za mobilizaciju, za snabdevanje fronta obućom i odećom,za ishranu, za nabavku i podelu ogreva, za protivavionsku zaštitu, za organizaciju proizvodnje u gradu, za otkup, za pomoć partizanskim porodicama i izbeglicama i za socijalnu pomoć, za prikupljanje priloga u korist narodnooslobodilačkog fonda i sekciju za administraciju.

 

Komisije su imale da svrše određene poslove. U radu pojedinih sekcija i komisija učestvovao je veći broj građana. Oni su na određen način učestvovali u donošenju odluka ili radila na sprovođenju onih zaključaka koje su donosili pojedini organi odbora.

 

Odbor je održavao sednice redovno – svakog trećeg dana, a ponekad i češće. Na svakoj sednici vođen je i zapisnik, koji su potpisivali sekretar i predsednik odbora. Sednice odbora imale su uvek utvrđeni dnevni red, bile su kratke, a odluke su se odmah sprovodile u delo.

 

Među mnogim odlukama Gradskog NOO Užica ističe se ona doneta na sednici od 18. oktobra 1941. To je odluka o moratorijumu drugova radnog stanovništva, o davanju plata službenicima i neupošljenim radnicima i o pomoći izbeglicama. Tu odluku, značajnu za istoriju narodne vlasti, spomenu je i drug Tito u svom političkom izveštaju na V konresu KPJ. Evo njenog teksta:

 

«Narodnooslobodilački odbor u Užicu, kao slobodno izabrani nosilac vlasti slobodarskog srpskog naroda u našem gradu, bio je uvek rukovođen brigom da, pored snabdevanja naših junačkih partizanskih odreda, u prvom redu učini sve što je u današnjim prilikama mogućno za obezbeđenje nezbrinutog stanovništva našeg grada.

 

U tom smislu, obaveštavamo radnike, nameštenike i činovnike Užica i Užičkog okruga da je Narodnooslobodilački odbor Užica doneo sledeće odluke:

 

1. Za sve dugove radnog stanovništva, tk. Onog koje živi samo od svog rada, proglašuje se moratorijum na neodređeno vreme;

 

2. Radnici, nameštenici i činovnici koji su upošljeni u fabrikama, radionicama, saobraćaju i ustanovama koje danas rade primaće svoje nadnice i plate. Usled teških finansijskih prili,a NOO pridržava sebi pravo da izvrši izvesnu redukciju plata viših kategorija činovnika. Isplati će se pristupiti odmah;

 

3. Neobezbeđenim državnim i samoupravnim činovnicima koji nisu primili plate za mesec oktobar one će biti isplaćene. Zaostale plate iz ranijih meseci, pre oslobođenja Užica, NOO neće biti u stanju, zbog teških finansijskih prilika, sada da isplaćuje;

 

4. Neupošljeni radnici, nameštenici i činovnici koji nemaju moguućnost da se sami izdržavaju dobiće odmah izvesnu novčanu pomoć. U najkraćem roku biće za sve neupošljene otvorene javne menze;

 

5. U pitanju pomoći izbeglicama – postupiće se uglavnom kao i u slučaju pomoći ostalom neupošljenom stanovništvu;

 

6. Za izvestan broj neupošljenih i izbeglica stvoriće se mogućnost zapošljavanja na radovima za obezbeđenje fronta i stanovništva.

 

Pošto će sve mere tražiti velika finansijska sredstva, NOO apeluje na stanovništvo našeg grada i okruga za narodnooslobodilački fond. Istovremeno, NOO poziva sve radnike, nameštenike, činovnike i ostale građane da samopregorno i svesno vrše svoju dužnost, jer samo u zajeničkom naporu svih nas leži zaloga pobede naše svete oslobodilačke stvari.»

 

Ova odluka je važna dokument narodne vlasti. Sredstva kojima je odbor raspolagao bila su mala, ali se tom odlukom izrazila briga o čoveku, naročito o najsitomašnijim slojevima stanovništva. Nova vlast se na prvim svojim koracima pokazala kao istinski narodna.

 

I mnoge druge odluke doneo je NOO Užica. Sve su one bile važne za nastanak nove vlasti i njene prve korake. Odbor je, takođe, kažnjavao nesavesne pojedince i špekulante. Bile su donete i jednoobrazno primenjivane o otkupu žita, krompira, mesa i drugih važnih proizvoda. Bio je regulisan rednovi petnaestodnevni odlazak lekara u sela i besplatan pregled naroda. Poznata je i odluka o stanarinama, zatim o civilnoj zaštiti, popravljani su putevi i druge komunikacije po nalogu odbora, pravljene su skice radova itd. Postojao je i narodni sud. Po nalogu odbora vršene su rekvizicije, a odbor je određivao i sledovanja komandi itd.

 

Narodnooslobodilački odbori izabrani su u Krupnju, Čačku, Požegi, Arilju, Ivanjici, Guči, Gornjem Milanovcu, Čajetini, Kosjeriću i drugim mestimai selima. U Užicu je radio Glavni narodnooslobodilački odbor za Srbiju.

 

 

CEO RAZRED U PARTIZANIMA

 

Kada je počeo ustanak i kada se razgoreo plamen partizanske borbe, preko tridesetak đaka bivšeg trećeg razreda Učiteljske škole našlo se u partizanima. Skoro svi. Gorovo ceo razred.

 

Njih 23 skojevca i skojevke u odeljenju i još desetak neorganizovanih živeli su i dotad kao jedna porodica. U Učiteljskoj školi bioje dobro poznat njihov razred i nazivan je «kolektivom». Uvek su bili zajedno. Ne samo u učionici nego i u štnji, u parku, na koruou. I svagda jedinstveni. Nikad se među njima nije dogodilo nešto što bi pomutilo tu prisnu atnosferu, a kamoli njihovo drugarstvo. Bili su zajedno kada je nešto trebalo učiniti. Okupljali su se na Pori, na Velikom i Malom zabučju, u Adi. I toliko puta se desilo da neko neželjen naiđe, zastane da bi čuo o čemu ova grupa mladića i devojaka razgovara, a oni bi vešto, začas, ako je bilo potrebno, okrenuli razgovor i počeli o istoriji, književnosti, matematici...

 

Ostali su nazaboravni i njihovi skojevski sastanci. Toliko živi i zanimljivi. Nikad dosadni. Kako su se tamo često sukobljavala mišljenja! I kako se to ne zaboravlja! Mogao bi čovek i sada da sastavi zapisnik skoro sa svakog sastanka. Još kao da mu ne izlazi iz sećanja šta je ko od drugova i drugarica kojom prilikom i kada rekao. Niko od njih neće, zacelo, nikad zaboraviti ono veče provedeno ne sastanku u Velikom parku, kada su čitali važan partijski proglas. Ili, onu gluvu noć kada je njih desetak izlazilo iz stana Nade Matić, gde su bili na čitalačkom času. Policija je stalno motrila na one koji se kreću noću, pa je moglo biti makar sumnjivo ako primete njih toliko da izlaze iz jedne kuće tako kasno. Pribojavali su se ponekad i previše, i bez naručitog razloga. U stvari, oni su samo disciplinovano ispunjavali zadatke koje su im davali stariji drugovi.

 

A kada je došlo vreme da se ide u partizane, «kolektiv» bivše 3. godine Učiteljske škole ostao je dosledan sebi. Gotovo svi su se prihvatili puške. Naravno, svako od njih je pošao na sopstvenu inicijativu i u jedinicu koja mu je bila najbliža. Milena Spasojević u Požešku četu, Nada Matić u Užičku, Života Petronijević u Ljubićku, Slavko Međedović, Dragomir Petrović Kockica i Dragoslav Mitrović takođe u Požešku, Milojko Drulović Čiča u Zlatarsku, Mikoš Stojičević u Užičku, Milić Maksimović i Mirko Popović u Zlatiborsku, Ljubinko Pantelić u Račansku. Drugi, opet, u Dragačevsku ili koju drugu četu Užičkog, Čačanskog ili Valjevskog odreda.

 

I prvi njihovi susreti bili su puni radosti i razgovora o partizanskim doživljajima. Kockica je u oslobođenom Užic bio veseliji nego ikada. Kao malo dete radovao se oslobođenju grada i uspesima partizana. S najvećim oduševljenjem je govorio lalo su partizani uspeli da isteraju četnike koji su na poziv Nemaca bili došli u grad. I pun smeha govorio je o susreu s Milićem Maksimovićem, koji mu je pričao kako se proveo na pregovorima sa Žekićevim četnicima: razoružali su ga i svukli, skinuli mu cipele, pa ga vratil u četu! To je bio rezultat razgovora sa njima. Veli, naš skromni i dobri drug Milić rekao mu je: «Tako se, eto , završila moja prva diplomatska misija...» I prsnu u smeh.

 

Života nije imao sreće: otišao je među prvima u partizane i – prvi poginuo. U selu Gornjoj Gorevnici Nemci su iz zaseda 18. jula dočekali dra Momčila Katanića i zarobili ih. Posle dva dana streljali su ih u Čačku. Tako je Života već 20. jula nastradao. Brzo i iznenadno. Kakva šteta! Bio je tako hrabar i preduzimljiv. Već je bio postao član Partije. I u svemu se isticao. Još od prvog razreda bio je omiljen kao dobar i pristupačan drug. Njegova violina i gitara su svakog slobodnog dana okuplale mnogo drugova, koji su posle svirke i pesme zajedno učili ili razgovarali o marsističkoj i drugoj naprednoj literaturi. Uza sve te lepe osobine – da lako i brzo okupi drugove oko sebe – Života se marljivo marksistički obrazovao i među prvima u razredu postao skojevac.

 

Milena je takođe među prvima u okolini Požege otišla u partizane. Još za vreme aprilske kapitulacije sama je sakrila puškomitraljez i nekoliko sanduka municije. I već tih dana je postala član Partije. Bila je veoma vredna. Umela je da se snađe i na sitnim i na krupnim poslovima. Kao vredna i već tih dana istaknuta terenska radnica, bila je član sreskog komiteta SKOJ-a u Požegi.

 

Jedan od naših najboljoh đaka, Nada Matić je takođe od prvih ustaničkih dana neumorno radila za pokret. Kao prava krtica. A takva je ona bila otkako je znamo, još iz prvog razreda. Nikad joj ništa nije bilo teško i uvek je sve na vreme izvršavala. I cela porodica joj je bila takva. I starija sestra Vera, koja je takođe već bila u jednoj četi Čačanskog odreda. I mlađi brat Boško, koji je imao tek četrnaest godina. Video sam ga tih dana na začelju jedne čete postrojene u krugu kasarne u Požegi. Mali – ali neće ni da čuje da i on ode u partizane. I Nada je tih dana učlanjena u Partiju, zatinm uskoro postala član OK SKOJ-a u Užicu. A kasnije je prešla težak i naporan put s Drugom proleterskom

 

Kada su u proleće 1944. godine Druga proleterska i Peta krajiška divizija iz Sandžaka prodrle sve do Ibra, Nada je 1. aprila u zaseoku Marinkovićima, pod planinom Radočelom, bila teško ranjena. Tu omiljenu drugaricu i hrabrog borca i partijskog radnika brigada je ponela kroz mnoge okršaje: u Kaoni, kod Ivanjice, na Zlatiboru, u Gorjani,a, na Mravinjcima, u Jelovoj gori... Zaksnili snegovi padali su u visinskim predelima kuda se brigada kretala. Teško je bilo nositi ranjenike. Ali brigada je nosila i Nadu i druge. Iz dana u dan videlo se kako je Nada sve slabija, kako se topi njena snaga. Rane su bile teške. Na neudobnim nosilima ona je stalno, i za vreme brzih pokreta, morala ležati na stomaku. Oskudica u lekovima i hrani bila je velika. Neprijatelj je pritiskao sa svih strana. Lekarka Saša Božović, Vera Kušec, bolničarke Anđelka Đurđić, Mara Kusturić i druge malo su joj mogle pomoći. Da previju i dezintifikuju ranu – i da sakriju suze za drugaricom koja nestaje pred njihovim očima. Posle velikih okršaja, višemesečnij i danonoćnih, Nada je stigla u bolnicu u Kolašinskim Poljima. Ovde se avionima mogla prebaciti u savezničku bolnicu u Italiju. Ali, na žalost, sve je bilo kasno. Više nije izdržala. Njeno mesto u borbenoj koloni Druge proleterske brigade ostalo je zauvek prazno...

 

Kada se u Blagaji iznad Godovika i Rečica počela formirati Požeška četa, među prvim borcima našao se i Slavko Međedović. Bio je jedan od onih ljudi koji su lako i jednastovno prelazili na akcije, uvek spreman da sve zamuisli sprovedu u delo. Takav se, jednostavan i skroman, pokazaoi uono vreme kada je četaizvodila manje akcije ali i docnije, kad su bili oslobođeni Užice i Požega.Tih dana je već bio član Partije. I već u početku je imao jednu od upravnih funkcija u oslobođenoj Požegi. Kako smo se slatko smejali njemu i još nekolicini drugova koje su četnici u prvom prepadu na Požegu iznenada pohvatali i pozatvarali! Već je tada obilato prepričavao svoja iskustva, kao kakav stari robijaš, a mi ga peckal pitanjima da bismo, tobože, proverili njegovu klasnu savest! Kao politički komesar Požeške čete poginuo je na Uvcu.

 

Dragomir Petrović Kockica je bio naručito omiljen među nama, svojim vršnjacima. U svakom slobodnom trenutku voleo je da povede pesmu, ali je uvek na repertoaru bila ona njegova, valjda iz njegove rodne Ježevice «Urodile žute kruške...». Kroz mnoge okršaje prošao je u užičkom kraju, u stroju Druge proleterskem u njenom 4. bataljonu. Sve do Kupresa i sela Blagaja, gde je 12. avgusta 1942. godine kao puškomitraljezac poginuo u borbi protiv ustaša.

 

U Užicu su se sretali mnogi iz istog razreda. Amo su radili i Mikoš, i Đerić, i Đizo, i Luka, i Blažo, i Vlade. Tamo se često viđala i Mira Vergović. Kako smo Bota i ja bili radosni kada smo je na proslavi godišnjive Oktobra sreli i kada nas je pozdravila stisnutom pesnicim! Mirna, skromna devojka i pažljiv, divan drug. A kako smo tek bili ražalošćeni kada smo saznali da je i ona desetak dana docnije poginula za vreme nesrećnih eksplozija u trezorima užičke banke!

 

Vladimir Ćirović Ćizo, skromni lepi momak sa Međaja, ostao je na večitoj straži slobode u bici na Sutjesci. Mikoš i Mileta, stradali u logoru na Banjici... Milić poginuo 1944. na Krivaji.

 

Bota, taj naš zanesenjak i «romantičar» kao da nije mogao bez avantura!Još dok su Nemci bili u Užicu, on i Mirko pošli su na slavu jednom svom drugu. A trebalo je da idu na partijski sastanak. Bota je rekao Mirku – neka ide na sastanak, a on će stići dok se malo bolje počasti. Zakasnio je, ali je došao. Posle kritike – rekao je da je to i za ljude, pa, dakle, i za komuniste.

 

I svi oni, njih preko trideset iz razreda, bili su u borbi, u raznim mestima i područjima: i na Kraljevu, i na Valjevu, na Belom Brdu, na Trešnjici, na Požegi.... Borili su se i ginuli kao i drugi koji su pošli u boj za oslobođenje.

 

 

VOD DRAGAČEVACA

U OKUPIRANOM KRALJEVU

 

Tek je prošla ponoć. Za koji čas svanuće nov dan, 12. oktobar.

 

Drugi put napadamo na Kraljevo.

 

Sa Ružića brda odjekivali su potmuli topovski pucnji. Najpre bi, u mrkloj noći, sevnulo poput munje, onda bi se čuo pucanj, pa fijukanje i naposletku bi odjeknule eksplozije tamo iza Ratarske škole, čak dole, u gradu. Na prvi pucanj Dragačevci su bili spremni. Takav je bio ugovoreni znak: kada naši topovi počnu artiljerijsku pripremu, čete i bataljoni će krenuti u napad i, pod zaštitom topovske vatre, stići do prvih bunkera. A onda – juriš.

 

-Samo pažljivo, drugovi! Kada uđemo u grad, ne idite ulicama. Uskačite u dvorišta preko plotova. Zaobilazite utvrđene tačke nemačke odbrane. Pitajte građane, kuda je najlakše proći. Budite obazrivi! Mi dosad nismo nikad vodili borbe u gradovima. Ulične borbe su sasvim nešto drugo. Treba biti i vešt, a ne samo hrabar. Zakloni se kad god možeš i dobro nišani! Čuvaj se, Švaba će te gađati i s prozora ili sa tavana kuća. Kada zatreba, privucise se kao mačka pod prozor, pa ubaci bombu. Pitajte gde stanuju nemački oficiri!...

 

Tako je komandant Bogdan Kapelan davao poslednja upustva svojim borcima.

 

Napadale su jedinice Kraljevačkog, Čačanskog i Kopaoničkog partizanskog odreda i Jelički četnički odred.

 

Partizani su se osećali jači nego ikada. Sada im i topovi pomažu! Granata za granatom fijuče iznad njihovih glava. Dole, u gradu, biće pravi lom. Ko zna koliko će Švaba naći smrt! Ispreturaće njihove barikade, razoriti ravove,napraviti rupčage po ulicama i... bogzna šta će još biti! Možda će ih sve pomlatiti, možda partizani i neće imati tamo mnogo posla...

 

Tako su razmišljali partizani. Mnogi u svojoj naivnosti drukčije nisu mogli misliti, jer ko je sad toliko jak kao partizani!... Kako je samo slatko slušati ovu noćašnju «muziku» njihovih topova! Noćas će upasti u Kraljevo ili – živi neće biti. Neka tamo ima i milion Švaba. Neka ih čeka i hiljadu topova – upašće Dragačevci, pa makar...

 

Prvi vod Druge čete Dragačevskog bataljona privlačilo se prvim rovovima polako i oprezno. Nije bilo lako, jer Švabe su tukle gustim rafalima. I puštale raketu za raketom. Mračna noć se pretvorila u dan. Iz rovova je suknjao plamen. A Dragačevci ni zrna da opale. Samo se polako prekidaju. A onda su odjednom upali u rovove i odneli prvu pobedu.

 

Nemci su se povukli u druge rovove, pozadi prvih. U tim trenucima nisu osvetljavali nebo – bežali su.

 

Železnička kolonija je već u rukama partizana. Ali tako je bilo samo na uskom odseku fronta. Na prilazima drugim delovima grada čula se žestoka borba. Ipak, samo su se Dragačevci na tom delu fronta, provukli kroz brešu koju su sami napravili i za Švabama se probijali dalje u grad.

 

Ali to nije bio čitav bataljon. Bio je to samo vod Duška Đurđevića. Ostali su bili zaustavljeni. To ni Duško ni njegov vod nisu znali. U silnom oduševljenju početnih uspeha niko se na to nije obazirao, i Dragačevci su prodirali sve dublje niz ibarsku prugu.

 

Gde je sada ona švapska sila što je juče grmela oko Kraljeva? Gde su štuke što su onomad zapalile Žiču Nemanjića? Pre dva dana su harale po Ribnici, palile kuće po Čibukovcu i Ružića brdu. Noćas je ta sila skupila šape. Ona beži. Skriva se. Treba je dobro udariti po glavi i ne dati joj da se digne. Valja pohitati u grad i osloboditi ga. Valja još više ohrabriti omladince koji pale okupatorsku štampu i cepaju plakate p gradu. Stegnuti ruku železničarima koji su još sredinom avgusta izvukli oko 70 sanduka municije i isto toliko sanduka bombi, jedan mitraljez i jedan puškomitraljez – i dobro pomogli Kraljevačkom i Čačanskom odredu.

 

Tako su mislili Dragačevci dok su pred sobom gonili čas manje, čas veće grupe Nemaca i žandara...

 

Desetar Dušan Ječmenić Ječmenica, borci Milomir Milojević Zeljo i Slobodan Ranđić prebacili su se preko jednog dvorišta. Iz kuće istrča mlad čovek sa zamtuljenom miškom i puškom u ruci.

 

-Vas čekam, drugovi! – reče i pritrča im.

 

U zamotuljku je bilo vojničko odelo, obojeno za svaki slučaj, kako se činilo u ono vreme svuda u zemlji.

 

-Jeste li se smrzli deco? – pitale su radoznale žene koje su izlazile iz kuća.

 

-Gde ima Švaba? Gde stanuju oficiri?

 

-Ovde spava jedan. Jutros nije izašao – govorio je omalen starac i rukom pokazivao novu lepu kuću u koju se ulazilo preko desetak stepenica ispred lepo uređenog balkona.

 

-Milojeviću, Ranđiću! Zamnom u kuću! Spremite bombe... Ostali, pazite prozore! – naredi Ječmenica desetini.

 

I trojica potrčaše uz stepenice. Vrata zaključana, ali pod udarima ruku, nogu i kundaka popustiše. Zveknuše komadi stakla. Brava se izvali. U prostornom predsoblju nikoga. Na stolu novine – Donaucajtunf, a na zidu – oficirska torba od debele žute kože.

 

Ječmenica udari u prva vrata levo, pred kojima je stajo brisač. Prosu se svetlost iz sobe. Kraj stola, nasred sobe, stajo je krupan Nemac s pištoljem u ruci.

 

-Ruke uvis, palikućo! – zagrme Ječmenica.

 

Meci iz pištolja uzbušiše zid iznad glave partizanskog desetara. Malter se prosu po podu i ćilimu u predsoblju. Ječmeničina puška grunu. Krv šiknu niz lice oficira. Telesina se zatetura i pade.

 

Ječmenica poče pretres.

 

-Evo drugovi, još jednog pištolja – uzviknu preturajući po fijokama stola i po ormanu. – Evo novih čizama, pantalona. Sve ćemo poneti. I opasač ćemo uzeti. Nek se zna koga smo ucmekali... Vidi, vidi – pečat! Komandantura! – čudio se Ječmenica.

 

Dok se ovo događalo, Duško se s vodom zabavio oko teškog mitraljeza koji je sa zgrade okružnog suda kosio niz ulice. Postavljen visoko, na prozorgornjeg sprata, mitraljez je stvarno dominirao, a bilo ga je teško ućutkati. Dvaput je vod upadao u prizemlje zgrade, kročio sebi put «kragujevkama» ali su Švabe bile uporne. Nije se moglo ništa učiniti. A već trojica partizana bila su ranjene, a jedan poginuo.

 

-Eh, da mi se dočepati ovog mitraljeza, ni štuke me nebi isterale iz Kraljeva... – govorio je tužno komanir Duško.

 

Ranjenici su pristizali. Ostali borci su ima po kućama previjali rane.

 

U zanosu Dragačevci nisu ni primetili da se, dok je svanjavalo, borba oko njih stišava. Tek nešto kasnije primetiše da vlada neubičajna tišina. Šta to znači? Zašto se ništa ne čuje sa Sirče? Šta je s onim plotonima od Ribnice? Kakav je to mir oko Ratarske škole?

 

...Znači, niko se nije probio u grad sem grupa Ljubićana, Kraljevčanina i Dragačevaca. Oni su sišli u centar. Do sufa. Pa tu je i gradski trg. Moguli izdržati? Ne mogu! – Sigurno...

 

I Nemci su isto vreme shvatilii situaciju. Videli su šta se zbilo. Osvestili su se. Sa svih strana napadoše grupu partizaa koja se probila u grad i napravila «ježa». Tuku ih bacačima. Nadleću «štuke».

 

«Šta da uradim?» kolebao se vodnik. «Niko grad gobro ne poznaje od Zalja, koji je ovde učio školu...»

 

-Zeljo, izvlaći mi ljude! Nazad ne možemo.... Tamo su već Nemci. Ni naprednam ne daju! Kudaćemo?!

 

-Samo preko Ibra, druže vodniče!

 

-Preko Ibra. Drugog izlaza nema! Vodi nas, Zeljo!

 

Zeljo je začas skrenuo preko ulice. U nekoliko skokova našao se s one pločnika. Za njim drugi, treći. Niz ulicu su zviždali rafali. Nemci su, očito samo njih jurili. Vešto, kao mačke, partizani su pretrčavali su ulice u ulicu. Vukli ranjenike i preko Malog parka sjurili se u Ibar. Bez komande su se hvatali za ruke i zagazili u reku. U tom trenutku ulicom je zakloparao tenk. Ragal se prosuo iznad glava partizana. Držaći se, hrabreći jedni drude, čuvajući samo puške, Dragačevci su gazili brzu i hladnu reku. Najzad se prepolovljeni vod partizana dohvatio desne obale. Gusta jesenja magla ga je štitila. Postala je njihov saveznik.

 

Vod se vraćao u bataljon sa značajnim trofejima.

 

Ječmenica je raportira komamdantu Kapelanu:

 

-Pored ostalog, smakli smo nemačkog oficira....

 

I predao komandantu dva pištoljam opasač, čizme i drugu oficirsku opremu.

 

A komandant je poljubio hrabrog desetara i njegove borce.

 

A uveče, pred ponoć, iz Kraljeva su se izvukli ranjedi vodnik Vučić, Broćić i borac Srećko Cvetić.

 

 

USTANIČKA JESEN
U IBARSKOJ DOLINI

 

Leto i jesen 1941. u Ibarskoj dolini, na obroncima Kopaonika i Golije, bili su ispunjeni borbom, pobedama i porazima, slobodnim životom. Stvoren je Kopaonički partizanski odred od trepčanskih i drugih rudara, šumskih radnika, seljaka, studenata, đaka. Prva akcija bila je diverzija na žičari u rudniku u Trepči. Za kratko vreme izrastao je u krupnu vojnu jedinicu, jedan od najvećih odreda u Srbiji. Narod Ibarske doline listom ga je pomagao: pružao mu utečište, organizovao skupljanje životnih namirnica, odeće, davao mu nove borce.

 

Za kratko vreme odred je postigao veoma krupne uspehe. Pored ostalog, pokidao je mostove na Ibru, u čitavoj Ibarskoj klisuri, čime je onemogućio transport okupatorskih trupa, ratnog materijala i ruda. Svojim dejstvima potpuno je onemogućio proizvodnju za okupatora u četiri rudnika: uglja, olova, cinkla i azbesta. Rudnik Belo Brdo nije radio do završetka rata. Među diverzijama koje su izvršile borbene grupe odreda ističu se: dve diverzije na transportnim uređajima »Trepče«,koje su izazvale pravu paniku kod okupatorskih jedinica i dovele da se veliki broj novih Trepčanskih rudara i omladinaca iz Kosovske Mitrovice uključi u Kopaonički odred. Za kratko vreme pod dejstvima Kopaoničkog odreda u studeničkom srezu prestala je da funkcioniše i kvinslinška vlast i žandarmerija: sve žandarmerijske stanice sem u Raškoj, su razoružane, gotovo sve opštinske arhive su popaljene.

 

U sadejstvu sa Kraljevačkim partizanskim odredom »Jovo Kursula«, Kopaonički odred je oslobodio gotovo čitavu Ibarsku dolinu – isterao okupatora i stvorio slobodnu teritoriju od Lopatnice kod Kraljeva do Ibarske Slatine kod Kosovske Mitrovice.

 

Stvoreni su novi organi vlasti – NOO u svim opštinama u Ibarskoj dolini, proširene su ili ojačane mnoge društveno – političke organizacije, formirane u mestima gde ranije nisu postojale. Štab odreda formirao je posebnu grupu koja je imala zadatak da prihvata nove borce i da organizuje s njima prvu obuku.

 

Za nepun mesec dana pod oružjem je bilo oko 720 boraca Kopaončkog odreda, a još 300 čekalo je oružje. Odred je imao 7 četa.

 

Slobodna Ibarska dolina imala je svoju i slobodnu železnicu, prvu železnicu normalnog koloseka na oslobođenoj teritoriji. Na više stanica bilo je železničkih vagona. I samo jedna lokomotiva – u kvaru. Vredni partizani železničari iz Užća popravili su lokomotivu, pa je proradio partizanski voz u Ibarskoj dolini i počeo da prevozi: artiljerijsku municiju iz Lopatice, benzin, petroleum i drugo.

 

Bolnica u slobodnoj Raškoj lečila je ranjene i bolesne partizane, izbeglice i meštane, pa i Pećančeve četnike.

 

Početkom oktobra u oslobođenu Rašku dolazi Mirko Tomić Seljak, član Glavnog štaba NOPO Srbije i instruktor PK KPJ za Srbiju. Na konferenciji članova Partije i SKOJ-a, održanoj u osnovnoj školi, Tomić je ukazao da se borba mora voditi još jače i žešće. Tražio je da Kopaonički odred pošalje dve čete: jednu na opsadu Kraljeva, drugu u oslobođeno Užice. Partijska organizacija i štab odrda su ovaj zahtev Glavnog štaba i PK KPJ sa oduševljenjem prihvatili.

 

U Užice su upućeni uglavnom rudari iz Baljevacam zatim omladinci iz Ušća i drugih mesta. To je bila kompletna 6. baljevačka četa Kopaoničkog odreda. Borci su kamionom putovali do Ušćai dalje. Predvodio ih je Milutin Vujović, komesar čete. Rudari su, u Užicu, pored ostalog, učestvovali u odbrani centra slobodne teritorije Užičke republike od četnika i pomogli u razbijanju četnika u jednoj od najtežih borbi na brdu Trešnjici, udaljenom svega nekoliko kilometara od Užica.

 

Na blokadu Kraljeva upućena je kompletna Rudarska četa, sastavljena od rudara iz Trepče. Tamo je Rudarska četa bila jedna od najzaoaženijih jedinica po svojim dejstvima.

 

Šesta baljevačka četa sa grupom Kraljevčana, otputovala je vozom iz Smaile, preko Čačka, u Užice. Ovde je stigla prvog novembra i dobila oružje i odmah otišla na položaje na brdu Trešnjici u cilju odbrane Užica od četnika. U okršaju na Trešnjici četa se tukla žestoko i uspešno, zajedno sa Dragačevskim partizanskim bataljhonom, a sutradan, posle razbijanja četnika, 3. novembra, borila se za oslobođenje Požege, da bi uskoro opet učestvovala u odbrani Užica od napada velike četničke grupacije kojom je komandovao četnički kapetn Dragoslav Račić.

 

U to vreme počeli su sukobi sa četnicima u Ibarskoj dolini. Najpre sa četnicima pod komandom bivšeg podoficira Mašana Đurovića, a uskoro i protiv četnika Draže Mihailovića. Četnici su najpre napali rudnik Baljevac, a onda su upali u Rašku i isterali iz grada tamošnju malu posadu i zarobili oko 20 pripadnika NOP, neđu kojima su i jednog zaklali. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da pregovorima reši sporove Kopaonički odred je napao Đurovićeve, odn. Pećančeve četnike u Raškoj, prodro u grad, ali Mašanu dolaze u pomoć četnici Radomira Cvetića sa Golije. Nadmoćni u ljudstvu i naoružanju četnici uspevaju da potisnu partizane. U toj borbi pored drugih poginulih, pao je komandir baljevačkih rudara Dušan Jemuović, a teško je ranjen i komandant Kopaoničkog odreda Predrag Vilimonović. U neravnopravnim borbama, čete Kopaoničkog odreda povlače se prema Ušćum zatim prema Roćevićima, nedaleko od Kraljeva.

 

I izveštaju koji je napisao komesar Kopaoničkog odreda Dušan Tomović štabu Čačanskog odreda stoji i ovo:

 

»Okršaj je bio prilično krvava i svršio se delimično neuspehom. Žrtava je bilo i sa jedne i sa druge strane: 13 naših i 19 njihovih. Usled pojačanja i koncentrisanja četničkih snaga i preimućstva u automatskom oružju, koga su dan ranije dobavili od Nemaca, mi smo se morali povući iz Raške, a kasnije iiz baljevaca.«

 

U sreskom načelstvu u Raškoj Mašan Đurović je istakao dve zastave: nemačku i četničku. Na četničkoj je pisalo: »Živeo kralj«.

 

Uskoro, počela je završnica nemačke tzv, prve ofanzive na slobodnu teritoriju Užičke republike. Tada počinju i snažni napadi ojačanih nemačkih snaga iz Kraljeva prema Čačku i prema Raškoj, odnosno Novom Pazaru. Kopaonički odred sa Kraljevačkim odredom sukobljava se sa Nemcima i sa četnicima, trpi gubitke i povlači se prema Čačku i preko Dragačeva. U tom povlačenju dolazi so kriza, ozbiljnih i teških, kao i kod više drugih jedinica.

 

U vreme odstupanja prema Roćevićima, kada su nastale velike teškoće u snabdevanju, delegacija Kopaoničkog odrda i Kraljevačkog odreda išla je u Komandu mesta u Čačku, pa odatle u Vrhovni štab. U Užicu ih je primio drug Tito. Pored ostalog, Tito ih je pitao o tome da daju jednu svoju četu u sastav proleterske jedinice. Na kraju, svakom odredu odredio je da iz banke podigne po 100.000 dinara.

 

U to vreme, u vreme povlačenja glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, iza tih snaga u većini krajeva zapadne Srbije, pa i u Ibarskoj dolini, ostao je pravi pakao.

 

»Pijani četnici, u želji da se dodvore okupatoru, priređivali su prave Vartolomejske noći. Ima slučajeva u dragačevskom, moravičkom i kopaoničkom i drugim srezovima kada su za jednu noć klali po 60 seljaka, seljaka koji su, navodno, bili prijatelji partizana, Kažem navodno, jer među zaklanima je bilo i takvih koji nikakve, ali baš nikakve veze nisu imali sa partizanima...« – zapiso je Tomović.

 

6. ibarska četa iz Užica je upućena na Zlatibor. Tamo je jednim delom obezbeđivala ranjenike. Držala je i čuvala objekte u Čajetini do trenutka kad su Nemci, posle zauzimanja Užica, prodrli na Zlatibor. U tom teškom vremenu jedni su pratili ranjenike prema Uvcu i Novoj Varoši, drugi se tuli s Nemcima, treći povlačili. Među ranjenicima koji u bili smešteni u selu Kremnima nalazio se i teški ranjenijj, komandant odrda Prdrag Vilimonović. Nemci su ih zarobili i vratili u Krčagovo, kraj Užica, u bolnicu. Po savetu bolničarki, ranjenici su kazivali lažna imena, Tako je učinio i Vilimonović. Međutim, četnički lešinari su ga i ovde, čak i pod tuđim imenom otkrili. U bolnicu u Krčagovu jednog dana došla je grupa četnika koju je predvodio bivši žandarmerijski kapetan Rajko Kresojević iz Rvata. Kresojević je zavirivao u bolesnike, tražio »poznate«. Tako je prepoznao Vilimonovića, izvikao se na ovoga, govoreći mu »da se kao narodni učitelj bori protiv svoje braće – Srba«. Sam je na tabli prebrisao Vlimonovićevo lažno ime i upisao pravo i dodao »komandant odreda«. Uskoro je Vilimonovićem sproveden u Beograd, pa streljan u logoru na Banjici.

 

U povlačenju delova Kopaoničkog i Kraljevačkog odreda vencem Jelice, u selu Rajcu, napali su ih četnici. Rajko Šotra, rukovodilac agiropa Kopaoničkog odreda, popeo se prvo na drvo u cilju izviđanja četnika. Četnički metak pogodio ga je u grudi, a Šotra je pao Nosili su ga jedno vreme, pa ostavili u Rajcu kod seljaka Sretena Beševića. Ovaj seljak je uz pomoć meštana odveo Šotru preko Slatinske Banje u Beograd, gde je operisan i izlečen. Kasnije je stupio u Kosmajski partizanski oded, odavde otišao u Bosnu, gde je u jednoj borbi poginuo.

 

Rudarska četa se sa Kraljeva, posle niza peripetija, povukla preko obronka Zlatibora, i u borbi s četnicima Božidara Ćosovića Javorskog, uspela da se probije prema Novoj Varoši, kao i glavnina 6. ibarske čete.

 

U danima povlačenja, pored sporadičnih borbi s nadmoćnim neprijateljem, delovi grupe Kopaoničkog odreda pravili su i prave podvige. Dok se većina jedinica povlačila i osipala u teškim danima, Boža Žarković, borac, Žarko Vuković sa vodom vojnika, zapalili su jednu lokomotivu koju je imala ibarska železnica. Za inat neprijatelju – da mu ne ostave ništa što može da koristi u borbi protiv partizana i naroda.

 

Dragoslav Bogavac, sekretar OK KPJ za Kraljevo, vraćao je pojedince u pozadinu, na okupiranu teritoriju, na politički rad. Slao je Ratka Dražovića na njegov teren. Dražović nije pristao. Bogovac i Miro Dragišić, komesar Kralljevačkog odreda, poslali su Rajka Vujanca, člana Sreskog komiteta SKOJ-a za Kraljevo – da se vrati u dolinu Ibra za politički rad. Vujanac se opirao, nije želeo da se vrati u osinjak, ali je otišao, poslušao partijsku direktivu.

 

Čete su se osipale,neke su se rasformirale. Druge su pokušavale da se probiju na zapad, prema Sandžaku, ali je sve išlo toporo, s mnogo razočarenja. Grupa boraca koju su predvodili komesar Dušan Tomović i zamenik komandanta Steva Trifunovića probijala se preko Dragačeva, preko sela Dupca do Mlanče pod Golijom. Komesar odreda se teško razboleo, pa je privremeno smešten kod jednog seljaka u selu Koritniku.

 

Razboleli su se i Ratko Dražović i Brana Ćurčić. Nisu mogli dalje, Sve su ih uskoro iznenadili i zarobili Cvetićevi četnici, Branu i Tomovića su odmag predali četnicima Mašana Đurovića u Raškoj.

 

Mašan Đurović je 15. decembra obaveštavao svofa gazdu Kostu Pećanca:

 

»Ibarska dolina je poslednjim borbama potpuno očišćena od komunističkih bandi od Raške do Kraljeva. Poslednja borba bila je u Rudnu gde je 19 partizana zarobljeno među kojima i njihov politički komesar Dušan Tomović. Prva grupa od 28 zarobljenih partizana sprovedena u Niš. Neprestano ih hvatamo, ili pojedince ili u manjim grupama i još ih ima mnogo zatvorenih. Kada ih prikupimo veći broj onda ćemo ih sprovesti za Niš.»

 

Zarobljene partizane iz Raške sprovodili su u Niš kao prave razbojnike: vezane lancima, sa rukama na leđima. Po ciči zimi, na otvorenom kamionu, lanci se usceaju u meso.

 

Od rejona Štavalja, gde su partizane presretali četnici popa Selimira Popovića, bilo je sve teže. Sveta Tridfunović se odlučio da se vrati u Ibarsku dolinu. Posle oštre rasprave, Miro Dragišić i Milan Simović odobrili su Sveti da se vrati u Ibarsku dolinu i tamo nastavi borbu. S njima prema selu Brusniku pošlo je još 10 boraca.

 

Kopaonička četa otišla je sa Kraljevčanima put Sandžaka.

 

Bili su to teški trenuci. Ljudi su bili na neviđenim mukama: Kako se odlučiti, gde naći izlaz. Vraćali su se u svoj kraj da tamo nastave borbu, tamo gde poznaju svako brdo, svaku čuku, svaki kamen. I svakog čoveka. Narod u Ibarskoj dolini nije smeo ostati sam prepušten četnicima i njihovim hirovima.

 

Jedanaestorica, koju je predvodio Sveta Trifunović, odlazila su u Ibarsku dolinu, u nepoznato. Tamo gde su četnici vodili pravi lov na ljude. Zajedno sa Nemcima.

 

Ibarski rudari, koje je predvodio Mile Pavičić, zajedno s Kraljevčanima, svrstani su u Ibarski bataljon, probijali su se prema Novoj Varoši, po ciči zimi, velikom mrazu, po planinskim bespućima i snegovima.

 

»Posle svanaest dana marševa i borbi s četnicima«, kako je zapisao Milan Simović Zeka, komandant Ibarskog bataljona, u knizi »Prva proleterska«, »stojimo na ulazu u Novu Varoš. Čitava večnost. Sada ćemo ući prvi put u oslobođeni grad. Posle toliko vremena videćemo druge partizane, od kojih nas je ofanziva odvojila... Noć je. Bataljon spava. Dragoslavu i meni to ne polazi za rukom. Tiho komantarišemo najnovije događaje i govorimo o našem bataljonu. Ovo popodne moral boraca je znatno porastao. Tome se posebno veselimo. Odsečeni u ofanzici, bez veze i jasne perspektive o pravcu kretanja, uložili smo dosta truda da održimo moral. Bataljon je izdžao ovaj težak ispit. Ako se malo odmorimo neće biti zadatka koji on ne bi izvršio...«

 

Uskoro, borci su doživeli veliku radost. Posle toliko nevolja i krizi tokom ofanzive, posle toliko osamljenosti, u Novoj Varoši su videli i svog vrhovnog komandanta druga Tita. U razgovotu on im je otvorio perspektivu, rasterao magle i teške slutnje koje je ofanziva bila nataložila i u doživljajima i u glavama ljudi.

 

Posle desetak dana, 22. decembra 1941. godine, kopaonički borci i ibarski rudari su u stroju Prve proleterske brigade u Rudom, prve regularne jednice naše vojske. Ušli su u sastav Četvrtog kraljevačkog bataljona Prve proleterske brigade.

 

Samo u 3. četi bilo je 60 boraca bivšeg Kopaoničkog partizanskog odreda. Zatim u 2. četu su ušli borci 6. ibarske čete, kao i iz drugih četa Kopaoničkog odreda – stali u stroj Kraljevačkog bataljona, odnosno Prve proleterske.

 

Načelnik štaba Kraljevačkog bataljona Prve proleterske bio je Mile Pavičić, ranije komandir Rudarske četa Kopaoničkog odreda.

 

Iz Ibarske doline otišle su Rudarska i 6. ibarska četa put Sandžaka, Bosne, Hercegovine... Zajedno sa glavninom snaga kojima je komandovao Vrhovni štab.

 

U Ibarskoj dolini je ostao narod, ostali su drugi borci i u vrlo teškim uslovima nastavili borvu za slobodu.

 

 

Podvizi Kopaoničkog odreda

 

Kopaonički narodno – oslobodilački partizanski odred, koji

se većinom sastoji iz rudara, oslobodio je niz varošica i rudarskih

mesta u dolini Ibra.

 

Od Leposavića do Mataruške banje oslobođena su sledeća mesta:

rudnik Lešak, sresko mesto Raška, Jošanička banja, Ušće i Lopatnica.

 

Oslobođen je zatim i rudnik uglja Jarando.

 

U šest razoružanih žandarmerijskih stanica, nijedan žandarm

nije dao otpora. Šta više, veliki deo žandarma odmah se priključio partizanima.

 

Čitav jedan voz s lokomotivom i 6 putničkih vagona u potpuno

Ispravnom stanju, zaplenjen je. Drugi jedan uništen je.

 

Nemački gubici iznose preko 150 ljudi. Ima i zarobljenih

Nemaca, ali se njihov broj tačnone zna.

 

»Vesti«, 12. oktobar 1941.

 

 

GENOCID U DRAGINCU

 

U narodu su dobro poznati zločini koje su nemački fašistički okupatori počinili u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcui mnogim drugim mestima u Srbiji godine 1941.

 

Međutim, narod, naručito mladi, malo znaju o stravičnom pokolju naroda od 13. do 19. oktobra u selima u dolini rečice Jadra: Dragincu, Koreniti, Velikom selu, Cikotama i susednim selima. To je bio pravi pokolj naroda. Ne samo odraslih muškaraca, i ne samo muškaraca, nego čitavog naroda. Pored odraslih – fašistički zverovi u ljudskom obliku su na najzverskiji način ubijali i decu u kolevkama, pa i novorođenčad. Istrebili su ova sela, sem retkih pojedinaca koji su uspeli da pobegnu ispred okupatorske puške i noža.

 

Tragedija Draganica i okolnh sela dogodila se polovinom oktobra, posle zločina koje su fašisti počinili u Šapcu, Mačvi, Loznici. Okupatorska 342. divizija, dovedena iz Francuske u Srbiju da »uguši ustanak«, bila je divizija ubica i zločinaca. Harala je i palila, ubijal sve živo pred sobom. Sredinom oktobra zaustavile su partizanske snage u dolini Jadra, kod Gajića Stene, na Krstu, Šajinovcu, Koreniti, Kostajniku. Te ubice naišle su na ovim položajima na takav otpor da su gotovo 12 dana stajale u mestu. I pored svoje artiljerije, tenkova, avijacije, ta fašistička »sila« nije mogla dalje.

 

Ubice i silnici, koji su navikli samo da pobeđuju, ovde su odlučili da »pobeđuju« samo nedužno stanovništvo, među njima žene i decu u kolevkama. Još ranije 21. septembra, šef upravnog štaba komandujućeg nemačkog generala u okupiranij Srbiji, Harold Turner, predložio je generalu Bemeu da »u akcijama odmazde« istrebljuje i žene i decu. On je pisao:

 

».... Deca i žene održavaju vezu a staraju se i o snabdevanju. Prema tome mora iskustiti kaznu celokupno stanovništvo a ne samo muškarci...«

 

Beme je naređivao svojim starešinama i vojnicima da postupaju sa najvešćom bezobzirnošću. Nazivao ih je »oscetnicima mrtvih« Nemaca koji su ovde izginzuli – 1914. i 1915. godine »osvajajući Srbiju«. I još im pretio da će svako »koji blago postua... biti pozvan na odgovornost, bez obzira na ličnost, i stavljen pod ratni sud.«

 

Za zločin u Dragincu i susednim selima Nemci, fašistički okupatori, smisli su podmuklu prevaru. Pronašli su nekoliko mladića u Dragincu i naredili im da idu do kuće i da pozivaju sve muškarce da dođu u prostorije opštine Draginicu da dobiju »objave za slobodno kretamke« od Nemaca. I svoje vojnike su slali u okolna sela »da savetuju« ljude da dođu i prime objave. Za taj prljavi i podmukli posao angažovalu su i sveštenika Sretena Protića iz Draginca. On je obilazio domaćinstva koja su slavila Miholjdan i usput im govorio dase odazovu pozivu Nemaca, pa da budu mirni i sigurni.

 

U jadarskim selima: Tekerišu, Gornjoj i Donjoj Badanji, Jarebicama, Filipovićima i Ribarnici živele su izbeglice iz Slovenije, Bosne, Hrvatske, Srema, pa i izbeglice iz Mačve i Pocerine, koje je nešto ranije zahvatila nemačka kaznena ekspedicija. Većina od njih doživela je sudbinu žitelja tih sela.

 

Mnogi ljudi su poverovali ovom pozivu. Nisu ni slutili da ih Nemci zovu na klanicu. Iz okolnih seka muškarci su krenuli u grupama, kolonama, očevi su vodili sinove, unuke u Draginac – »da prime nemačke objave«.

 

Međutim, u Dragincu ih je čekala podvala. Nemci su sve pristigle zatvarali u opštinske prostorije, u kafane, podrume, u crkvu, pa i na crkveni tavan, u školsku zgradu.

 

Ipak, mnogi seljaci Draginca i okolnih sela nisu poslušali pozive da dođu »da prime objave«. Posakrivali su se i čekali. Podmukli Nemci odmah su ocenili da se malo ljudi odazvalo njihovom pozivu, pa su poveli racije – prisilno hvatanje i dovođenje u Draginac. Tako su uspeli pohvatati mnogo više ljudi.

 

Tek kada su dopali zatvora, ljudi su videli da su prevareni. Otpočela su sravična streljanja. Nemci su izvodili grupe od po oko 50 ljudi i streljali ih rafalima iz mitraljeza. Čim je jedna grupa poubijana, sledeća koja je dolazila najpre je bacala ubijene u već iskopane rake, pa je i ona streljana. Njih je u grobnice bacala nova grupa koju su Nemci dovodili.

 

Čitave porodice, čitava sela tako su stradala. Pobijeni su svi muškarci koji su došli sami ili koje su Nemci doveli u Draginac.

 

Ali fašističkim ubicama to nije bilo dosta. Kidisali su u druga sela, na žene, devojke, decu. Kao zverovi.

 

Teško je makar nabrojati zločine ovih zverova:

 

Iz Velikog Sela ubijeno je, masakrirano ili spaljeno 276 osoba, među kojima i 23 dece;

 

U Jarebicama je ubijeno 475 osoba, među njima 13 dece, mlađe od deset godina;

 

U Čokešini pobijeno je ili spaljeno preko 200 ljudi, a od toga 19 dece mlađee od deset godina;

 

U Novom Selu je ubijeno desetoro dece.

 

Na lomači u selu Koreniti spaljeno je 95 dece.

 

U selu Cikotama ubijeno je na najzverskiji način 396 osoba, među njima i 135 dece mlađe od deset godina.

 

U svim ovim selima od 17. do 19. oktobra dobijeno je i masakrirano 305 dece ispod deset godina uzrasta...

 

Selo Jarebice ostalo je potpuno pusto. Iz tog sela ubijeno je 450 žitelja. Ubice u fašističkim uniformama poklale su i svu stoku i živinu u već opustelom selu.

 

Kad su uspeli da osvoje selo Korenitu, fašisti su napravili pravi pakao: palili su kuće i u njima starce, decu, žene. U porodici Terzić, na primer, 13 njenih članova spalili su na lomači. Milovanu Laziću su spalili suprugu i petoro dece.

 

Selo Čikote doživelo je pravu tragediju: muškarci su na vreme izbegli iz sela. Ostali su žene i deca i oni su nastradali. Neci su 19. oktobra sa dve svoje jake kolone vojnika blokirali selo, pa ga zasuli ubitačnom artiljerijskom vatrom. Onda su zašli selom i poubijali gotovo sve žene i decu.

 

Mnogi muškarci, odrasli žitelji Cikota svojim očima su gledali tragedije svojih porodica: ubistva žena i dece, paljevine domova. A bili su nemoćni goloruki. Umirali su od tuge i žalosti, ali pomoći nisu mogli imati.

 

Malo je onih koji su uspeli da pobegnu; da izbegnu sigurnu smrt. Malo ih je, ali ih je bilo. Među njima uspevale su da pobegnu i pojedine žene i deca, pa čak i ona id po 6 ili 7 godina: da šmugnu u žbunje, iza ćoškova zgrada, da se pritaje dok Nemci divljaju. Neke su sačuvali leševi roditelja, braće ili sestra – na strelištima.

 

Na kamenim spomenicima danas stoje tragovi zločina u Dragincu, Cikotama, Novom Selu, Gornjoj i Donjoj Badanji i drugim jadarskim selima:

 

»Ovde počiva zadruga...« sa po desetoro i više čeljadai. Ili:

 

»Ovde počiva telo Milice Krsmanović sa svoje šestoro dece...«

 

I na svim tim kamenim spomenicima gotovo svuda isti zapisi:

 

»Svi izgiboše pred svojom kućom«. Ili: »Izgubiše živote od nemačke kaznene ekspedicije...«

 

Fašisti u nemačkim vojnim uniformama, osvajači i ubice, u selima u dolini rečice Jadra svirepo su poubijali nekoliko hiljada ljudi: muškaraca i žena, dece, novoređenčadi u kolevkama. I ovde su ti poludeli vojnici počinili jedan od najsvirepijih genocida.

 

 

 

JEDANAEST TENKOVA NA ZAVLACI

 

Zavlaka – to je raskršće puteva na drumu Valjevo – Loznica. Ali i ljuto bojište iz oktobarskih dana 1941. godine. Tu je 11. četa – Rađavska – Valjevskog partizanskog odreda više od deset dana vodila borbe i zadržavala blizu hiljadu Nemaca, uništavala tenkove, primoravala ih da odstupaju, da se vraćaju u Draginac...

 

Jedna jedina četa partizana s delom voda Valjevskog odreda – protiv 1000 Švaba, protiv jedanaest tenkova, protiv diviziona topova, protiv avijacije... To je Zavlaka.

 

Partizani su poseli sve padine visova iznad Zavlake: Cigankulju, Jezdimirovića stenu i Mićanovića brdo. Napravili su prava klešta oko druma. I spremno čekali Švabe da naiđu. Bombaški vod je takođe bio iznad Cigankulje i, koš dok se očekivao prilazak Nemaca, nagaznim je minama minirao deo puta pored Jadra. Partizani su, po zamisli komandira bombaškog voda Bogosava Mitrovića Šumara, izveli i jednu varku: mosnice jakog drvenog mosta na Jadru zasekli su testerama s donje strane i tako znatno oslabile njegovu nosivost. Očekivali su da naiđu nemački tenkovi ili druga teška vozila... I da, najzad, zaustave nadiranje neprijatelja.

 

Tako je čekala Zavlaka.

 

U zoru jednog oktobarskog dana je od Draginca prema Zavlaci krenula kolona Nemaca – pešadija, tenkovi i artiljerija. Jaka i dobro naoružana jedinica. Verovatno je u njoj bilo oko 1000 ljudi. Kolona je nastupala polako, oprezno. Na čelu kloparalo jedanaest tenkova, a za njima, u razrađenom stroju, išla je pešadija, kretala su se vozila.

 

A na Zavlaci po brdima oko puta i Jadra u zaklonima su čekali partizani. Dobro maskirani, ponegde ukopani. Na njihovim položajima ništa se nije primećivalo. Kao da nije bilo žive duše. Sve je mirno. Semo se putem od Draginca čulo kloparanje tenkova. A uz dolinu, ponegde i bat nemačkih čizama.

 

Partizani su čekali, pritajeni, po šumicama i padinama. Gledali su u Švabe. Proveravali da li je sve u redu. Očima su merili koliko još treba minuta, sekundi, koliko još metara pa da tenkovi naiđu na prve mine. A one su dole, na putu, bile dobro maskirane. To su još i ranije čuli. Pričali su to oni koji su silazili na drumove da se uvere. A možda i nisu? – kao da su se pitali. Da li će ih Švabe otkriti i zaobići? Šta će biti?... Tenkovi tek što nisu stigli na minirani deo puta.

 

I odjedanput se dolina reke prolomila od eksplozije. Tenk je naišao na minu. Nešto je u njemu zakrkljalo i motor je prestao da radi. Tenk se zaustavio. Zaustavila se čitava kolona. Komešanje među pešadijom. Mnogi su zauzimali zaklone po kanalima oko puta. Malo docnije izdvojila se grupa vojnika i pošla oprezno između tenkova. Bili su to pioniri. Pipalicama su počeli tražiti mine po putu. Nastao je trenutak da partizani progovore...

 

I grunule su puške ispod Cingankulje, sa Jezdimirovića stene i Mićanovića brda. Pioniri su ili pali pokošeni ili su pobegli sa puta u kanal. Ostali su bili prikovani za zemlju. Zaklonili su se za čelična telesa tenkova. Pokušali su dva – triput da nastave posao, pod zaštitom svojih mitraljeza. Cela dolina Jadra je grmela. Ali partizanske puške nisu pionirima dale da se odlepe od zemlje. Minirani deo puta bio je pod neprekidnom i jakom vatrom.

 

Desetak minuta docnije Nemci su počeli puzati oko puta. Obrazovali su se i njihovi streljački strojevi. A partizani su ćutali. Čekali su da Švabe priđu bliže, da pogoci budu sigurniji. Samo su minirani deo puta stalno »češljali«.

 

A kada su se strojevi Nemaca približili na oko trista metara, brda su odjeknula od plutona i uragana sa sve tri strane. Klešta kao da su gorela. Nemački redovi bili su formalno pokošeni. I zalepljeni za zemlju. Preživeli ni koraka nisu mogli napred. Povlačili su se. Zavlačili se u uvale, zaklone. I u korito Jadra. Tenkovi nisu smeli napred, a pešadiaja nije mogla oka otvoriti. Tada se javila nemačka artiljerija čak iz Draginaca. Gruvala je sat – dva pa prestala. U to vreme Nemci su se dizali sa zemlje, pokušavali da krenu – ali sve je bilo uzalud. Partizanska klešta su ih čvrsto držala.

 

Tek u noći, pod zaštitom tenkova, kupili su poginule i odvodili ih u Draginac. A njih je bilo mnogo. Čitavo snoplje. Docnije se saznalo – među ranjenicima je bio i komandant jednog nemačko puka.

 

Te iste noći kolona Nemaca se povukla za više od pola kilometra niz Jadar. Samo je na drumu ostao onaj onesposobljeni tenk. Njega ni noću nisu mogli izvući.

 

Sutradan su Zavlaku nadletali nemački avioni. Tražili su partizanske položaje. Mitraljirali su, bacili nekoliko bombi i odleteli. Verovatno su mislili da su se partizani povukli. I onda je ponovo naišla kolona tenkova. I opet gusti strojevi pešadije. Tada se ponovo javila artiljerija. Pioniri su krenuli da razminiraju put. Ali –opet su zagrmeli partizanski plotoni. Prolomili su se Cigankulja. Jezdemirovića stene i Mićanovića brdo. Polegli su nemački strojevi. Tenkovi su bljuvali vatru, a ipak nisu smeli napred. I njihove su se posade plašile mina. Tek oko podne se izdvojio jedan tenk. Skrenuo je s puta i oprezno pošao napred, preko njiva. Za njim, na odstojanju od nekoliko stotina metaram pošli su i drugi, počeli gamizati po polju. A onaj čelni je došao do Jadra. I opet izbio na put. Trebalo je sad da preko drvenog mosta pređe Jadar i tako upadne u Partizanske položaje. Na mostu ništa noje izgledalo sumnivo. Tvrdi stubovi, grede. Jak most. Nikakvih sumnjivih tragova. Dvojica Švaba u crnim uniformama iskočili su iz kupole tenka i počeli zavirivati oko puta, ispod mosta. Tražili su mine. A partizani su ćutali. Nemci su im bili pod nosom, ali oni su znali – tenk vredi više od dvojice vojnika. I ostali su mirni. Nisu hteli da otvore vatru. Najzad, varka je uspela: Švabe su se vratile u tenk. Nestali su u otvoru kupole i mašina je opet zatutnjala. Tenk je polako stupio na most. Partizanima je zastao dah. Čekali su da vide šta će biti. Tenk nije bio veliki, ali je težak – to je gvožđurija. Most je nasečen.

 

Sekunde su bile duge kao večnost. Tenk je mileo, nije išao. Najednom je građa mosta zaškripala, počeli su da se lome drveni stubovi, grede. I sve se to survalo. Deo mosta se polomio, a tenk je propao u Jadar. To je bilo ono što su čekali pritajeni borci ispod brda, tu, nadomak, Jadra i mosta. Mnogi od njih su se glasno radovali.

 

Švaba su izgubile još jedan tenk.

 

Za Nemce je to bilo nova prepreka. Zastali su i svi ostali tenkovi – njih još devet. Dva su bila onesposobljena. Dalje se nije ni smelo ni moglo. Sila je bila ukleštena među martizanskim zubima, preprekama i zamkama. Rađevci su imali dovoljno municije. Snabdevala ih je partizanska fabrika oružja iz Užica. I opet je pešadija pokušavala da priđe tenku koji je propao u Jadar. Hteli su drugim, najbližim tenkom da izvuku onaj iz reke. Ali su partizani taj prostor neprekidno tukli.

 

I opet je koloma stala da se povlači.

 

Nemci su deset dana nemoćno stajali na Zavlaci. Nisu se mogli probiti. Tek kada su obilaznim pravcima ušli u Krupanj i Stolice, popustila je i Zavlaka.

 

 

 

TRAGIČNI KRALJEVAČKI OKTOBAR

 

Plamen borbe srpskog naroda za slobodu zapalio je čitavu Srbiju, Šumadiju i zapadnu Srbiju, najjače. Ništa lepše i krupnije, niti časnije u ustaničkoj 1941. nije bilo od borbe za oslobođenje zemlje, od borbe za isterivanje okupatora iz Srbije i Jugoslavije.

 

Po Srbiji su borbe vodili partizanski odredi. U njima: radnici i seljaci, đaci i studenti, šegrti, profesori i nepismeni, devojek, seljanke i studentkinjke, radnice, Svi zajedno.

 

Na nemački utvrđeni garnizon u Kraljevu, gde je okupator skupio svoje jedinice iz Užica, Čačka i drugih oslobođenih mesta, napadali su: Kraljevački, Čačanski i Kopaonički odred. Pored pešadijskih jedinica, već ovde, u oktobru 1941. godine, fašističke okupatore prvi put tuku i partizanska artiljerija i tenkovi, istina malobrojni. I Nemci trpe gubitke, plaćaju za dotad počinjene zločine.

 

Ali, ti fašisti – ubiće i palikuće, ne ratuju s vojskom, sa protivnikonm. Oni za svaki svoj poraz okrivljuju čitav narod. Nemoćni da se bore protiv naoružanog naroda, okreću svoje prljavo oružje protiv građana, protiv neboračkog stanovništva: staraca, mladh, - protiv svih muškravca Kraljeva, njegovih stalnih žitelja ili izbeglica koji su se tu doselili ispred fašističkih progona iz Slovenije, sa Kosova ili izbegli ispred ustškog noža.

 

U noći između 14. i 48. oktobra izvršen je jedan od najvećih napada ustaničkih snaga na nemački garnizon. Deo manjih snaga prodro je duboko u Kraljevo i vodio ulične borbe u gradu. Tom prilikom Nemcima su naneseni veliki gubici. Po nemačkim izvorima bilo je: 14 poginulih i 10 ranjenih. Te noći partizanska artiljerija zasipala je granatama okupatorske položaje.

 

Sutradan, okupatori su sve svoje oružje okrenuli protiv naroda, protiv građana Kraljeva. U gradu su zaveli »vanredno stanje«. Na ulicama Kraljeva izlepljene su zloslutne objave u kojima su fašističke ubice poručivale:

 

»Daje se na znanje, sa današnjim danom za narod ovih krajeva stupa na snagu zakon najtežih represalija, tj. neće biti samo straljano 100 Srba za jednog Nemca, već i uništene porodice i imovina...«

 

U ime čega – niti je pisalo niti se znalo.

 

A narod je znao i danas zna – bilo je to – u ime bezumlja, u ime mraka i fašističke »više rase«.

 

Goloruko stanovništvo Kraljeva trebalo je da plati poraze nemačkih fašista i palikuća.

 

Krvava drama počela je 15. oktobra.

 

Prvo je stradala velika grupa železničara. Fašisti su ih okupili u jednoj hali, a onda »poveli na rad«. Tamo su im odredili – da sami sebi iskopaju rake! U vreme kad su otvorili vatru iz mitraljeza da pobiju Kraljevčane – počeli su tući iz topova. U stvari, hteli su da u gradu prikriju zločin, da se ne čuju mitraljeski rafali.

 

Toga dana izvedene su jedna za drugom još dve grupe radnika na streljanje.

 

Sutradan, 16. oktobra, zatvoreni Kraljevčani u hali fabrike vagona slutili su novu tragediju. Nemci su postrojili radnike, oduzeli im legitimacije, strpali ih po pet u red,po oko stotinu u grupe. Jedan oficir im je rekao da moraju ići na rad! U stvari, opet, i ove ljude je obmanjivao, lagao ih.

 

Napolju su ih čekali naoružani fašisti, ležali za mitraljezima. Drugi koji su ih sprovodili nemilosrdno su ih guali, udarali kundacima, nogama. Psovali ih. Ljudi su prestravljeni videli da su prevareni, da ih umesto na rad, vode na streljanje. Fašisti ih, kao da rukuju predmetima, daskama ili ciglama, odbrojavali, gurali ih na strlišta. Kraljevčani su toga dana umirali uspravno: neki su psovali, neki pretili, povicima prkosili ubicama:

 

-Smrt fašizmu!

 

-Živela sloboda!

 

-Živela Srbija, Živela Jugoslavija!

 

-Živeli partizani!

 

-Živela Komunistička partija Jugoslavije!

 

-Udrite one koji vas puškama tuku, nemojte nas goloruke...

 

Poneko je padao na zemlju, ljubio je i vikao:

 

-Deco moja!

 

-Majko, pomozi!

 

-Bože, ima li te!

 

Neki su pokušavali da beže, ali to je moglo biti do prvog žbuna, do prve, bilo kakve prepreke. Nemci su ih sustizali, tukli ili na mestu ubijali. Poslednja grupa zatvorenika počela je bežati po ogromnoj hali, zaklanjali se za lokomotive ili bilo šta. Ali, fašisti su bili kao zveri, jurili su ih, boli bajonetima, ubijali...

 

U vreme streljana Nemci su doveli sve antifašiste u ghalu fabrike vagona. Posebno su izdvojili žene. Sutradan su ihpoveli na gubilšte. Kad su ih postrojili pored zida, jedna od njih, verovatno Olga Petrović, uzviknula je i bacila se na prvog fašistu. Još nekoliko žena je skočilo na Nemce. Nastala sugušenja, hrvanja, Nemci su ih besomučno tukli, psovali, derali se. Osamnaest žena je bilo poubijano...

 

Lekarka Mileva Krajović protestvovala je što žene muče. Nemački oficir, tobož kulturan u ophođenju, pitao je: »Šta želi poštovana dama!«. Mlada lekarka je rekla da je lekar, član Crvenog krsta, poznaje međunarodne ratne propise i da traži da se masakr prekine. Kad je čuo da lekarka želi da spasava žene, ubica je izvadio pištolj i na mestu je ubio.

 

Ujutro, 17. oktobra,Nemci su doveli veliku grupu zatvorenih Kraljevčana – da sahranjuje steljane.

 

Mučenički je to posao bio – sahranjivati svoje komšije. Najteži u životu tih nesrećnika. Nailazili su i na još žive ljude, nedotučene, koji su ih molili za spasenje. Ali, pomoći nije bilo. Odmah su dolazili fašisti i dokrajčivali mučenike.

 

Međutim, nemačko haranje u Kraljevu nije prestalo ni 17. oktobra. Toga dana nemačka komanda je napravila još jednu gnusnu prevaru nad Kraljevčanima koje nije snašla smrt predhodnih dana. Dobošar je, u pratnji jednog vojnika folksdojčera, čitao saopštenjeda se ukida vanredno stanje i da se može kretati ulicama do policijskog časa. Licemeri i ubice čak su izjavljivali saučešće porodicama streljanih. Pozivano je muško stanovništvo da sutradan dođe u opštinu – radi provere ličnih karata!

 

U opštini su im stvarno overavali isprave, ali su ih na raskrsnicama ulica čekali fašisti. Opet su ih okupili i odveli u halu fabrike vagona. Ovde je došlo do gušanja, tuče. Najpres u mladići napali jednog nemačkog oficira, drugi su bacali kapute na nemačke vojnike. Jedan dečak je u opštoj gužvi uspeo da pobegne. Ali, naoružani nemci bili su brojni i jači. Savladali su pobunjene mladiće. Toga dana svi su bili streljani...

 

To zločinačko ubijanje naroda trajalo je nekoliko dana. Nemci su 20. i 21. oktobra ubijali stotine ljudi, masovno ih streljali.

 

Teško je utvdili koliko je građana Kraljeva, i okolnih sela, stradalo tokom krvavog oktobra. Svi raspoloživi podaci govore da su fašisti poubijali blizu šest hiljada ljudi.

 

Šest hiljada! – čitav jedan grad ljudi nestao je za samo sedam dana...

 

Narod je preskupo plaćao slobodu.

 

Mnoge porodice su gotovo zatrvene: poubijani su svi muškarci. Često po trojica ili više braće. Ili otac i sinovi.

 

Trojica braće Ktića: Jovan i Božidar, krojački radnici i Stojan – Cane, učenik.

 

Tri sina sveštenika Save Petrovića: Mićun, student, Radosav, bogoslov i Velibor - učenik.

 

Ljubomir Dimitrijević – Cvetić i dva mu sina: Milorad, trgovački pomoćnik i Radosav, učenik.

 

Jovan Ilić, opančar i Pantelija Vučetić abadžija – oobadvojica delegati partijske organizacije na Vukovarskom kongresu 1920. godine.

 

I stotine i hiljade drugih.

 

I na gubilištu, u tim tužnim danima, Kraljevo je imalo svoje junake: i među muškarcima, i među ženama i među dečacima.

 

Milan dir, kapetan bivše vojske, Hrvat, ostao je da živi u Kraljevu za vreme okupacije. Dolazili su Pavelićevi emisari i nagovarali ga da dođe u Pavelićevu NDH. Čak je jedan emisar dolazio i posebnim avionom da ga dovede. Ponosni Dir je sve odbio, nije hteo da služi izdajnicia naroda. Rekao je da je građanin Kraljeva i da će sa pstalim građanima deliti sve nevolje. I streljan je zajedno s njima u kraljevačkom pokolju.

 

Lekar vlasta Nikodijević, saradnik NOP, uhapšen je i držan među taocima. Neumorno je lečio bolesne taoce. I dostojno je otišao na gubilište.

 

Ana Hadžić, učiteljica, uhapšena je kao antifašistkinja, supruga istaknutog antifašiste i borca Jovana – Vanje Hadžića. Nemci su saznali da je Anka kći austrougarskog oficira. Tražili su da se odrekne muža komuniste, da puste iz zatvora i nju i sina od 13 godina. Anka je to odbila i podelila tragediju sa streljanim građanima Kraljeva...

 

Tog teškog i surovog oktobra Kraljevo je umiralo uspravno. Umiralo i borilo se – za SLOBODU.

 

 

»HEJ SLOVENI«
U ŠUMARICAMA PRED BAJONETIMA

 

Samo u jednom danu Nemci su izvršili pokolj gotovo celog muškog stanovništva u Kragujevcu.

 

Bilo je to 21. oktobru 1941 godine. Nemački okupatori, ubice i zločinci kakav svet dotad nije poznavao, tog jednog jedinog dana poubijalisu oko 7.000 Kragujevčna: dečaka, mladića, zrelih ljudi, staraca.

 

Zločinci su poubijali Kragujevčane – zato što su voleli slobodu, Srbiju, Jugoslaviju.

 

Tog ustaničkog leta i te jeseni Srbija je gorela plamenom borbe za oslobođenje od okupatorskog jarma, za bolji život, za lepše sutra. Svaki grad, svaka planina imali su svoj oružani odred, svoj bataljon, četu, desetinu, udarnu grupu. Srpski narod, cela Jugoslavija, imala su svoje borce. Kragujevac je imao svoj partizanski odred koji je vodio oružane borbe protiv okupatora u okolini grada, nanosimo mu udarce. Radnička klasa Kragujevca bila je jedinstvena u borbi za bolje sutra, za slobodu, još mnogo ranije, pre okupacije Jugoslavije. U martovskim danima 1941. godine, kad je vladajuća buržoazija bila već izvršila izdaju zemlje Hitleru i njegovim ubicama, postignuto je potpuno jedinstveno radničkih masa i celokupnog stanovništva. I mnogo puta ranije i tada Kragujevac je pružio otpor i nije se predavao. U danima ustanka predao se borbi.

 

Nemački okupatori su u plamenu narodnog ustanka trpeli gubitke. A dotad, do napada na Sovjetski Savez i do ustanka u Jugoslaviji, bili su naviknuti da »šetaju po Evropi« i da porobljuju narod za narodom, jednu zemlju za drugom. Sad su ih tukli i narodni borci u Jugoslaviji, u Srbiji, u Šumadiji. Ubice su tražile, kako su to nazivale, odmazdu. Smislile su pakleni plan: za jednog ubijenog nemačkog vojnika – ubijali su stotinu, a za ranjenog – pedeset Srba! Jedan nemački general – ubica, Franc Beme, svojom naredbom je pozivao svoje vojnike na ubistva:

 

»Vaš je zadatak da prokrstarite ovom zemljom...«

 

Najviši okupatorski funkcioner u Srbiji u to vreme dr Harold Turner uputio je tom generalu Francu Bemeu svoj »predlog« za obračun sa partizanima u Srbiji:

 

»Pošto je ugled oružane sile pretrpeo štete usled neuspeha kod Krupnja i Loznice, i tu skoro kod Užica – a je već iz razloga prestiža potrebno da se sa krajnom bezobzirnošću postupi bar na jednom određenom mestu, kako bi se ovim primerom zastrašili ostali delovi Srbije...«

 

Za pokolj građana Kragujevca nemački okupatori su »izmislili« povod: 10 mrtvih i 26 ranjenih fašističkih vojnika u borbama protiv partizana Kragujevačkog i Čačanskog odreda u selima Ljuljaci i Dumača, na drumu Kragujevac – Gornji Milanovac. U stvari, tamo su fašisti pretrpeli poraz, ali su odluku za pokolj doneli ranije.Pre toga nemačka komanda je, preko predstojništva gradske policije, naredila da svi učenici moraju moraju dolaziti u škole. Zlikovci su hteli da imaju i omladinu Kragujevca na okupu, da i na njoj iskale svoj bes. Jer ta omladina je odlazila u partizanske odrede, ona je izvodila diverzije.

 

Nemci su svoj pakleni plan pripremali sa svojim slugama – tzv. »spasiocem Srbije« Milanom Nedićem, izdajnikom srpskog naroda i bivšim generalom, sa Ljotićem i drugima. U Kragujevac je 13. oktobra došao Boško Pavlović, inspektor unutrašnjih poslova, sa neograničenim ovlašćenjima za sređivanje prilika u Kragujevcu. Na jednom sastanku fašističkih nemačkih komandanata, predsednika opštine Simovića, Nedićevog izaslanika Pavlovića i više »uglednih građana« (čitaj: izdajnika srpskog naroda) odlučeno je da se napravi spisak lica koja će biti izuzeta od hapšenja.

 

Krvava kragujevačka hronika počela je naređenjem generala Bemae o sprovođenju »mera odmazde« tj. streljanja talaca. Takvo naređenje dobio je i 1. bataljon 724. puka u Kragujevcu, pod komandom majora Keniga, kao i 3. bataljon 749. puka, pod komandom majora Fidela.

 

Krvnik grada Kragujevca, ubica njegov, njegove mladosti, bio je major Kenig. Prvi njegv izveštaj kazuje da je 18. oktobra »uveče uhapšeno, po spisku, 66 komunista i Jevreja i predato u sabirni logor«.

 

Prvi »čin« ove ljudske drame izvršen je 19. oktobra u selima oko Kragujevca: Grošinci, Maršiću, Milatoviću i Mečkovcu. Toga dana delovi dva nemačka bataljona blokirala su ova četiri sela, pohapsila sve muško stanovništvo od 16 do 60 godina. Hvatali su ljude zatečene u kućama, na njivama. Bez ikakvog objašenjenja, Nemci su po ovim selima streljali 427 lica, »među kojima je bio i jedan pop u čijem se crkvenom tornju našla municija«, kako je zapisano u jednom nemačkom izveštaju.

 

Tog istog dana, 19. oktobra, kad su stradala sela oko grada, nemački fašistički vojnici su blokirali ceo Kragujevac.

 

Sutradan, 20. oktobra, fašisti su počeli hapšenja svih muškaraca od 16 do 60 godina: sa ulica, iz stanova, iz nadleštva i ustanova, iz škola, fabrika. To je bila jeziva slika: pravi pravcati, lov na ljude. Fašisti naoružani do zuba, uz pomoć Ljotićevih »dobrovoljaca« hvatali su, pod pretnjom trenutnog ubistva, mirne ljude, nenoružane – kao zečeve. I gonili ih u smrt. Dnevnik policijskog činovnika Danila Mihalovića, iako pisan rukom policajca koji je služio okupatoru, pokazuje kako je to stravična slika bila:

 

»... Zatim se obruč sve više stezao, a nemački vojnici kuili su sve odreda muškarce... Ljudi su uzimani sa ulica, iz kuća, radnji, kafana, iz crkve i svih drugih ustanova. Iz suda su uzimali sudije, pisare i stranke, iz škole profesore, učitelje i đake... pa i same bolesnike u pojedinim kućama poštedeli. Ovako skupljen ogroman broj građana, koji je iznosio oko 8 – 9.000 ljudi, bio je pritvoren u topovskim šupama.«

 

Toga tragičnog 20. oktobra 1941. svi muškarci, građani Kragujevca, našli su se pred fašističkim bajonetima. Fašisti su gurali u kolone i sproveli u vojne barake. Tamo su im oduzeli sva dokumenta, sve stvari od vrednosti.

 

Stravičnu noć između 20. i 21. oktobra uhapšeni Kragujevčaniproveli su u tuzi, nemo, u strahu. Pod pretnjom trenutnog streljanja bilo im je naređeno – da ćute. Čekali su dan, ali nošta dobro nisu očekivali.

 

Sutradan, 21. oktobra, fašisti i njihove srpske sluge, izvršili su neviđen pokolj Kragujevčana. U tom jednom danu streljali su oko 7.000 Kragujevčana: radnika, studenata, đaka, činovnika, penzionera, među njima i manji broj seljaka koji su tog jutra rano, šre nego što je bila izvršena blokada celog grada, došli u Kragujevac, zatim 133 taoca dovedena iz G. Milanovca, seljaka, pohvatanih 17. oktobra, kao i muškaraca izbeglica iz Makedonije, Bosne, Vojvodine, Slovenije i Hrvatske.

 

U tom teškom danu Kragujevčani su pokazali da su veliki junaci: prkosili su smrti, gledajući u puščane i mitraljeske cevi – psovale fašiste i izdajnike. Na kutijama od cigareta, na đačkim knjižicama i drugom – poručivali su:

 

»Osvetite nas«.

 

»Čuvajte decu«.

 

»Javite drugovima...«.

 

»Mama, pošaljimi džemper...«

 

Pohapšene učenike streljali su zajedno sa njihovim profesorima. Zagrljeni učenici i njihovi profesori, gledajući u mitraljeske cev, zapevali su prkosno »Hej Sloveni«. Grupa ljotićevaca pokušala je da između uhapšenih učenika izvuče direktora Učiteljske škole Miloja Pavlovića. Hrabri profesor je to odbio rekavši da je njegovo mesto sa đacima i da on hoće da deli sudbinu svojih učenika. Međui streljanima, pored mnogih drugih komunista, bio je i sekretar Mesnog komiteta KPJ za Kragujevac Svetozar Toza Dragović i student medicine Nada Naumović (narodni heroji).

 

Sluge okupatora, ljotićevci, u ovom krvavom pokolju Kragujevčana bile su prave sluge kao i one – ubice kragujevačkih rodoljuva.

 

»Na dan 20. oktobra, zajedno sa nemačkim vojnicima, vršili su hapšenja i Ljotićevi dobrovoljci. Štaviše, oni su zalazili ponovo u kuće u kojima su nemački vojnici već bili i pronalazili ljude koji su se na bilo koji način spasli hapšenja. Čitavu nnoć između 20. i 21. oktobra dobrovoljci su nastavli sa hapšenjem. Na sam dan streljanja i u toku streljanja, oni su specijalnim aitobusom obilazil gradske ulice vršeći nakndna hapšenja. Ove uhapšene su bez zapisivanja imena predavali nemačkim vojnicima na samom stralištu da bi ih ovi streljali. Dobrovoljci su nastojali da pomoću naknadno uhapšenih građana zamenjivanjem spasu pojedince trgujući ljudskim životima, dajući po nekoliko ljudi, naročito Cigana i njihovu decu, za jednog uhapšenika koga su hteli da spasu, a koji je već bio u grupi za streljanje Ni svaki građani koje su uhapsili dobrovoljci, i koji su bili streljani, takođe nisu bili uvedeni u ovaj spisak. Iz iskaza preživelih saznaje se da su samo dobrovoljci dali kao svoj »prilog« za stradanje 1.200 ljudi«.

 

Iz tog pokolja, iz tog neviđenog pakla, samo mali broj hrabrih među hrabrima pobegao je isped cevi zvreri – okupatora.

 

Taj kragujevački pokolj bio je istovremeno i najveća tragedija koja je ovaj grad ikad dotad u istoriji zadesila. Ali u toj tragediji Kragujevac je pokazao i svoju neuništivost: umirao je prkosno, hrabro, pevajući u smrt gledajući, kličući Komunističkoj partiji, kličući slobodi i slobodnoj Srbiji i Jugoslaviji.

 

 

TITO MEĐU BORCIMA

 

Zbog mnogobrojnih poslova drug Tito nije mogao često da napušta Vrhovni štab i Užice, ali je upak nalazio vremena i mogućnosti da ode među borce, naročito pred odlazak na položaj ili posle borbi.

 

U vreme velikih i čestih okršaja u okolini Užica, u dane kada su čatnici sa svih strana bili žestoko napadali partizansku metropolu – i tada je Vrhovni komandant dolazio među svoje vojnike.

 

Tih dana u Užicu je bila hitno prebačena i Zlatarska partizanska četa. Ona je s drugim jedinicama vodila borbe na Metaljki i Kranju, odakle su četnici najposle proterani i partizansko Užice je bilo odbranjeno. Posle tih okršaja Zlatarci su se vraćali na svoj teren oko Nove Varoši.

 

Za vreme kratkog predaha u Užicu, u kasarni ih je iznenada poseti drug Tito. Bila je već noć.Čim su borci čuli o je došao da ih obiđe, nestalo je umora. Svi su skočili na noge. A Tito je išao iz sobe u sobu i rukovao se sa svima redom.

 

-Vi ste, Zlatarci, suvo zlato – rekao im je vrhovni komandant. – Dobro ste se borili.

 

Zlatarci su u borbi na Metaljci zaplenili neobičan trofej – četničku sablju. Sada su je poklonili drugu Titu. Ispričali su im da je četnički oficir išao pred strojem, u raskopčanom šinjelu i s isukanom sabljom. Tito je zagledao sablju, pa se nasmejao.

 

-Evo tebi druže, Zvjerota, sablja. Zaslužio si da je nosiš – rekao je Tito pružajući sablju Zvjeroti, đezdesetčetvorogodišnjem seljaku iz Dramanovića kod Nove Varoši, koji jke sa sinom bio u Zlatarskoj četi.

 

Drug Tito je pitao borce kako se osećaju posle borbi, koliko i kakvog oružja imaju, da li su puškomitreljesci dobri strelci, imaju li dosta bombi, koriste li se lukavstvomu borbi. Nije on zaboravio ni druge stvari. Pitao je borce imaju li dovoljno hrane, kakva im je odeća, kako izdržavaju napore. Na kraju im je rekao da je čuo kako su se dobro borili i da je siguran da će oni tako nastaviti i ubuduće.

 

Tito se nije dugo zadržao. Rekao je da ima mnogo posla, da očekuje vesti sa bojišta i da zbog toga žuri. Iako je bila noć i Zlatarci umorni, u četi je nastalo neopisivo oduševljenje. Ponos što je vrhovni komandant došao među njih, odao im priznanje i rekao da su se dobro borili, bio je opravdan. Posle Titove posete pesmi nije bilo kraja. Umesto da spavaju, borci su se veselili.

 

Tako je bilo i prilikom Titovog dolaska u Požegu neposredno posle razbijanja četničkih jedinica u Pranjanima i obroncima Ravne gore. I tada je vrhovni komandant došao iznenada, i to u požešku kasarnu, u kojoj su se posle dugog marša odmarali 3. bataljon 1. šumadijskog odreda i Dragačevski bataljon Čačanskog odreda. Borci su ležali na krevetimka kada se na vratima pojavio komandant Dragačevskog bataljona Duško Đurđević i rekao:

 

-Došao je drug Tito! Svi u stroj!

 

Začas su se Šumadinci i Dragačevci skupili i postrojili. Pred strojem su začeas stajali drugovi Tito, Ivo Lola Ribar i Vlado Zečević s komandantima i komesarima jedinica. Titio je prvi počeo dagovori. Govorio je o izdaji Draže Mihailovića i o pobedama koje su partizani odneli nad četnicima ispred samog Užica, ovde u Požegi, u Pranjenima, u Čačku. Rekao je da smo tamo u blizini Pranjana, već bili opkolili glavninu Dražinih snaga. Mogli smo i Dražu likvidirati, al to nismo učinili iz političkih razloga. Jer treba sve pokušati da se spreči bratoubilački rat. A ovako ćemo imati manje spoljno – političkih neprilika, manje smetnji.

 

Tito je u rukama držao karabin, a na desnom kuku o pojasu visio mu je parebelum. Na glavi je imao crnu šubaru s petokrakom, na leđima kožni kaput. U jednom trenutku, obraćajući se Šumadincima, drug Tito je obema rukama uhvatio vrh puške koja se kundakom naslanjala na zemlju, pa je za čas stao. Pogled mu je bio upravljen ka zemlji. Onda je podigao dlavu i počeo da govori o Milanu Blagojeviću doskorašnjem komandantu 1. šumadijskog odreda. Zablistala je suza u njegovom ou. Iskreno, od srca, govorio je Tito o ovom velikom junaka i rekao da je to za nas jedan od najtežih gubitaka u Srbiji. Utoliko teži što do njega nije moralo doći. Ubili su ga Dražini ljudi baš ovde, u Požegi, i to mučki bez ikakvog ispitivanja. Skinuli su ga s voza kada se iz Užica vraćao u Šumadiju, da nastavi borbu. Tada je Tito rekao da će želja boraca 1. šumadijskog odreda da njihova jedinica nosi ime svog voljenog komandanta, koji je dao život za slobodu, biti ispunjena.

 

Drug Tito je o svemu svojim borcima govorio otvoreno. Nije krio da Nemci sve žešće i sve jačim snagama stežu slobodnu teritoriju u Srbiji. Rekao im je da je tih dana špijunima i petokolonašima pošlo za rukom da izvrše diverzije u užičkoj fabrici oružja. Kazao je da od toga ima mnogo štete i, ono što je najteže, ljudskih žrtava, ali da ćemo i taj gubitak preboleti da se svim snagama moramo boriti protiv petokolonaša i izdajnika. I to svi zajedno na svakom koraku.. Moramo biti budni.

 

Obraćajući se Dragačevcima,vrhovni komandant je rekao kako je i za njih čuo da su dobri i disciplinovani borci. Zna za njihove podvge još s kraljevačkog fronta i iz dana odbrane Užica. Kazao im je da čuvaju uspomenu na svoga komandanta Kapelana, koji je pao u borbama za oslobođenje Požege.

 

To je bilo naše treće viđenje s drugom Titom, upravo nas nekolicine koji smo bili na proslavi oktobarske revolucije u Užicu. Tamo smo ga videli na tribini na gradskom trgu prilikom svečanog mitinga i kasnije, uveče, u prvom redu u dvorani Sokolane na svečanoj akademiji. Još tada nam je izgledao da je on čovek koji najpažčjivije sluša govornike ili prati izvođenje programa. Tako je bilo i sada, pri ovom susretu u Požegi.

 

Docnije je uzeo reč Vlada Zečević. O njemu mo taa bili dosta čuli, ali smo ga prvi put videli. Bio nam je sipatičan u odevanju – nosio je na šubari krst, a ispod njega petokraku. On je govorio o slozi srpskog naroda i hvali partizane kao dobre i vešte ratnika, koji se se primerno odnosio prema narodu i cene njegove običaje i navike.

 

Na kraju je uzeo reč Ivo Lola Ribar. I njega smo jedanput ranije videli. Bilo je to opet u Užicu na proslavi Oktobra. Upravo, slušali smo njegove vatrene reči koje su burno pozdravljale hiljade Užičana. Sad smo ga bolje videli. I one je, kao i Tito i Vlada, nosio pušku i bio u kožnom kaputu. I ovde je, kao i onda u Užicu, govorio živo i vatreno, ukazujužći na zadatke koji nas očekuju i napore koje omladina čini u borbi za slobodu.

 

Iako se saznalo da se vode teške borbe na svim stranama naše slobodne teritorije, da neprijatelj napreduje, borci su bili radosni zbog ovog susreta sa svojim vrhovnim komandantom. Isto tako to popodne otišli su u Čačak i dalje na front, odakle je nadirao neprijatelj. U toj teškoj situaciji Tito ih je ohrabrio i dao im novu snagu, pojačao veru u uspeh.

 

 

PARTIZANI U TALIJANSKOM ŠTABU

 

Odmah posle oslobođenja Uživa upućen je u Vardište, prema Višegradu, vod Pete užičke čete kojom je komandovao Nikola Ljubičić. Trebalo je da zaštiti grad s ovog pravca i da tamo prikuplja nove borce. U području Vardišta tada je bilo i četničkih snaga, koje su zajedno s partizanima imale zadatak da drže položaje prema Talijanima kod Belog Brda i da ih odatle, po mogućnosti, isteraju. Jedinice su odavde kontrolisale i Dobrun kraj Vardišta, odakle se muslimansko stanovništvo bilo povuklo. Kako su naselja i polja bila opustela, to je letina ostala nepokupljena i počela da propada. Zbog toga su iz Užica u to vreme bile upućivane radne jedinice, sastavljene većinom od omladine i dece, koje su prikupljale žito i voće za borce na frontu i za izbeglice iz Bosne. U akcijama sabiranja useva i voća, koliko su god mogli pomagali su i sami borci.

 

Talijani su se u Belom Brdu dobro utvrdili. Raspolagali su jakim snagama: jedan bataljon s oko 1.400 vojnika, baterija topova, više minobacača, mnogo mitraljeza i drugog oružja.

 

Prvi napad na Belo Brdo izvršili su partizani i četnici zajedn, ali pothvat nije imao nekog uspeha. Jer napad je, u stvari, više imao cilj isprobavanje snaga. Posle toga Talijani se se još bolje ukopali. Ali ubrzo su četnici počeli da se suprostavljaju planovima partizana o napadu na Talijane, jer su već s njima – krijući od partizana – bili napravili sporazum. Prema dogovoru četnici bi Talijanima davali zaplenjene debele muslimanske volove i krave za njihove mitraljeze i minobacače. Docnije su četnici počeli i javno da odlaze u štab.

 

Kako su u početku četnici sarađivali s partizanima, to su jednog dana upitali i komandira Nikolu Ljubičića, da li bi on hteo da s njima ide u talijanski štab. Ljubičić o tom događaju kaže:

 

-Pristao sam da idem sa četnicima u talijanski štab. Samo sam promenio kapu, pa više nisam nosio petokraku zvezdu. Promislio sam i zaključio da mi se nemože deseti, jer smo donekle sarađivali sa četnicima: oni su imali dosta magacina, dobro snabdeveni hranom, držali su deo svojih snaga prema višegradu na frontu, a komanda Užičkog odreda davala im je municiju iz fabrike oružja. U razgovorima nisam učestvovao, jer sam želo samo da budem prisutan. Kada su četnici zatražili od Talijana da im dadu minobacače, ovi su to glatko odbili. Četnicima je bilo neugodno što sam bio prisutan, jer su Talijani spominjal komuniste i borbu protiv njih. Nešto sam znao francuski, ponešto razumevao talijanski, shvatao po pola rečenice ili samo ponegde uhvatio smisao. Ipak, četnici su ostali praznih šaka, a očekivali su mnogo, pa su bili ljuti na sebe što su i mene poveli, a i na Talijane što im ništa nisu dali... Tada nisam shvatao zašto četnici tako uporno traže oružje od Talijana. Kasnije, kada su požeški i drugi četnici napali Užice, sve je postalo jasnije...

 

Otada su napade na Talijane partizani organizovali sami, bez četnika, jer su se ovi sasvim povukli sa fronta. Ti napadi postali su još češći kada je na Belo Brdo, kao pojačanje, došla Zlatiborska četa, s poručnikom Momčilom Smiljaniće, Ariljci, a kasnije umesto njih Prva i 2. užička četa.

 

Novi napad su sad pripremali novim snagama. Još u vreme priprema Talijani su osetili kocentraciju snaga, pa su se na brzin povukli, a partizani su tad, pored ostalih trofeja, zaplenili jednu talijansku zastavu. To je bila zastava na zgradi u kojoj se nalazio štab bataljona. U bežanju Talijani nisu imali vremena da je skinu i ponesu. Ulazak naših jedinica u Belo Brdo bio je velik događaj. Stanovništvo ih je dočekalo kao prave oslobodioce. Naročitosu žene bile zahvalne borcima i govorile im:

 

-Hvala vam, braćo! Da niste došli, pomrli bi smo od gladi! Talijani su nam sve živo odneli....

 

I doista, talijanska vojska je pljačkala sve što je stigla. Odnosila je mast, krompir, živinu. Obrala kukuruze, pokupila vunenu odeću. Ali su seljaci, ipak, s ono malo hrane što im je preostalo, počastili partizane. Javno su govorili da će partizanimadati sve što imaju, da će za njih od usta odvojiti. Tako su i činili.

 

O proterivalju Talijana iz Belog Brda pisala je i Borba:

 

»... Užičke čete pod komandom Kojadinovića, Ljubičića, Višića i Smiljanića uspešno su izvršile zadatak proterivanja neprijatelja sa Belog Brda.«

 

Posle dolaska u Belo Brdo partizani su se spustili i do iznad sela Štrbaca, na Ušću Uvca u Lim. To im je omogućilo da lako kontrolišu komunikacije za Rudo i priboj.

 

Od dela ovih jedinica docnije je formirana Treća užička četa, kojom je komandovao Nikola Ljubičić.

 

Ovako jaka četa partizana krenula je jedne kišne i tamne oktobarske noći iz Belog Brda u napad na oko dve stotine dobro utvrđenih Talijana u selu Štrpcima. Partizani nisu sasvim sigurno znali gde se neprijatelj nalazi, ali su se ipak dobro snašli. Jedinica se neopaženo, u razređenom streljačkom stroju, privukla talijanskom logoru, do pred same kuće u kojima su se ovi bili utvrdili. Jedan borac je dopuzao do talijanskih rovova pred zgradama u dobro osmotrio gde se nalaze mitraljeska gvezda. Onda se privukao do samih mitraljeza ubacio bombu u talijanski logor. Na to su Talijani otvorili paklenu vatru iz mitraljeza i minobacača, pa se povukli u školu. Isti ovaj borac je odmah zatim ubacio bombu i kroz prozor školske zgrade. To je bio početak i kraj talijanskog bežanja. Te noći i sutradan Talijani su sasvim najureni prema Priboju. Pri tome su kamionima odvukli poginule vojnike.

 

Uskoro su partizani u jednom sukobu iznad Rudog zaplenili šest talijanskih mazgi natovarenih hranom, municijom i puškama.

 

Kada je bila smenjena, Užička četa je došla u Užicem na odmor na nekoliko dana. Od železničke stanice partizani su prošli kroz grad pevajući, s muzikom na čelu. Pred četom, iznad glava već prekaljenih boraca, vijorila se srpska trobojka s petokrakom zvezdom. Borci su u grad uneli i svoj najvažniji trofej – zaplenjenu talijansku zastavu. Užičani su oduševljeno pozdravili svoje borce i priredili im srdačan doček.

 

Četa se postrojila pred komandom Užičkog odreda. Tu su borcima i građanima govorili komandant odreda Dušan Jerković i komesar Milinko Kušić. Oni su ih pohvalili za junačko držanje u teškim okršajima na Belom Brdu i pozvali da i dalje nastave borbu svom žestinom. Pred Komandom grada borce Užičke čete pozdravili su komandant grada Vukola Dabić i sekretar NOO Mišo Kovačević.

 

Bilo je to zasluženo priznanje posle uspešnih i napornih okršaja.

 

 

PRVI PARTIZANSKI DOBROVOLJNI ZAJAM

 

 

Grad Čačak – grad velikana radničkog pokreta kakvi su bili sekretar CK KPJ Filip Filipović i dr Dragiša Mišović – bio je najveći i najnaseljeniji grad na teritoriji Užičke republike 1941. Pred aprilski rat je imao oko 12.500 stanovnika. Prvih meseci okupacije u Čačak su došla dva transporta prognanih Slovenaca, tako da je u vreme oslobođenja grada, 1. oktobra, bilo oko 1.500 izbeglica iz mnogih krajeva zemlje. Iako je u staroj Jugoslaviji Čačak bio znatno razvijen grad i privredni centar, odmah posle okupacije nemački fašisti su ga teško opljačkali. Veći deo privrednih objekata, naročito proizvodne opreme, okupatori su demontirali i odvukli u Nemačku ili u austriju. Najviše je u tom pogledu stradao Vojno – tehnički zavod »Čačak«, u narodu skraćeno nazvan »Arsenal«. Istina, u vreme aprilskog rata iz ovog zavoda je opremljeno 14 vagona radio – opreme i raznih mašina za Mokru Goru i za Sarajevo da bi se proizvodnja organizovala na pogodnom mestu. Međutim, okupatori su ga gotovo osakatili, tako da je ostao bez najpotrebnije opreme i privredno skoro likvidiran.

 

Oštećeni su bili i drugi privredni objekti, a potrebe izuzetno velike. Trebalo je podmiriti makar i najminimalnije potrebe fronta i vojnih jedinica, potrebe siromašnih, naezaposlenih, izbeglica, pružiti pomoć Užicu i drugim pasivnim krajevima. Čačanski partizanski odred »Dr Dragiša Mišović« brojao je nekoliko hiljada ljudi (više od 3.000 naoružanih i oko 2.000 u pozadinskim jedinicama – milicija, radne i posadne jedinice). Bilo je preko 1.500 izbeglica, dosta nezaposlenih i siromašnih, porodica zarobljenika. Sve je to trebalo makar delimično obezbediti, u prvom redu hraniti. Međutim, opštinska kasa je bila gotovo prazna, sem nešto novca zaečenog u hipotekarskoj banci.

 

Zato se u oslobođenom Čačkuodmah prišlo oživljavanju privredne delatnosti. Komanda mesta je još 3. oktobra, trećeg dana po oslobođenju grada, izdala naredbu u kojoj je, pored ostalog, pisalo:

 

»Pozivaju se sopstvenici radnju da iste još u toku dana otvore i produže normala rad.

 

Novčani opticaj ostaje kao i do sada, do daljeg naređenja.«

 

NOO, odmah pošto je izabran, počeo se angažovati oko proizvodnje u privrednim objektima, fabrikama iradionicama, pre svega, zatim u razvijanju saobraćaja. Gradski odbor je doneo i više odluka o sekvestarciji ili nacionalizaciji pojedinih preduzeća i u njima organizovao proizvodnju. U vreme Užičke republike, tako su i u Čačku radnici, službenici i penzioneri primali plate, stanarine su plaćane.

 

Rastuće potrebe vojnih jedinica na frontu, ishrana stanovništva i druge obaveze prema građanima nije bilo lako zadovoljiti. Gradski NOO i komandamesta borili su se sa svim tim i drugim teškoćama.

 

».. Nahraniti gladne, ogrejati prozeble, osigurati krov nad glavom – to je najpreči zadatak odbora u sadašnje trenutku. Jasno je da je u sadašnjim uslovima taj zadatak težak, i mnogi će se zapitati – postoje li i gde se mogu naći srestva za njegovo ostvaenje. Ponavljamo, zadatak je težak, ali nije neređiv. Mi imamo, mada mnogo oštežćenu, državnu imovinu, izvršiće se rekviriranje »Prizada«, električne centrale, sekvestiraće se stovarišta drva kod kasarne i na nekim drugim mestima i dati sirotinji besplatno, onima koji imaju izvesne prihode u pola cene, a bogatijima po pijačnoj ceni. Sa ovim sredstvima moglo bi se rešiti pitanje gradske surotinje i davanje plata onim radnicima i činovnicima koji nisu na frontu ali su se stavili na raspoloženje narodnoj borbi za druge poslove. Pitanje krije i sva ostala pitanja najbolje će se rešiti ako bogatiji slojevi budu snosili veći deo tereta borbe, njihovim oprezivanjem i finansijskoj pomoći. Zato i ostale namirnice koje bi se dobile ovim načinom, razdeliće se stanovništvu po pravedim cenama, a najsiromašnijim će se dati hleb besplattno. Potrebno je takođe, popisivanje svih zaliha žita i ostaloga, a skrivanje i nagomilavanje namirnica u cilju špekulacija ne može se smatrati drugojačie nego kao petokolonaštvo ili izdaja, jer ko hoće danas da se bogatikada narod vodi svoju krvavu borbu za slobodu, ne razlikuje se nimalo od onih protiv kojih se borimo.« - pisalo je u listu »Novosti«, organu štaba Čačanskog partizanskog odreda.

 

Gradski NOO Čačka doneo je 10. novemba jednu značajnu i originalnu odluku: raspisao je dobrovoljni beskamatni zajam. Trebalo je, između ostalog, pomoći oko 2.500 porodica sa oko 7.000 članova koji nisu imali sredstva za život.

 

Dotad su Gradski odbor i Komanda mesta imali nešto sredstava, bilo da su ih nasledili od bivših državnih organa ili ih ubrali putem proizvodnje. Od ranije opštinske uprave nasleđena su neznatna sredstva, od hipotekarne banke nešto oreko 162 hiljade dinara, zatim manja sredstva od šumske uprave, poreske uprave i drugih ustanova. Prodato je oko 26 vagona nacionalizovane rakije od »Prizada«, od prodaje petroleja koji je pravljen u »Arsenalu«. Nešto novca odbor je dobijao od ubiranja kirija bogatihjih kućevlasnika, vlasnika trgovisnih radnji i radionica. Ubiran je i porez od ranijih imućnijih dužnika. Isto tako, u korist blagajne Gradskog odbora knjižena su i sredstva od konfiskovane imovine bivših izdajnika i petokolonaša.

 

Ipak, sve to nije bilo dovoljno. Zato je i donesena odluka o raspisivanju zajma. U oglasu o raspisivanju zajma stajalo je i ovo:

 

»... U ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život: čačanska sirotinja, izbeglička sirotinja, radnici zaposleni i nazaposleni, porodice zarobljenika, invalidi, čiovnici i penzioneri.«

 

Raspisivanje zajma naišlo je na vrlo veliki odjek. Patriotizam i želja da se pomogne u teškim vremenima borbe za slobodu došli su do punog izrašaja. Još prvog dana kada je zajam raspisan – počelo je njegovo upisivanje. Tog dana uplaćeno je 148.500 dinara za narodni zajam. Za ondašnje vreme i vrednost novca, koji se davo u gotovom, bilo je i velikih suma:

 

Glavna zemljoradnička – nabavna zadruga Čačak upisala je 50.000 dinara, Slobodan Vilotijević, zubar iz Čačka – 50.000, Vojislav Matović – 30.000, Mihailo Smiljanić »Morava« - 30.000, Radoslav Zoranović – 20.000. Veći broj građana upisao je od hiljadu do 10 hiljada dinara. Z upisani zajam građani su dobijali uredne priznanice, tehnički vrlo lepo opremljene. To, su u stvari, bili vrednosni papiri. Patriotizam građana se pokazao u najtežim trenutcima – najveće sume su upisane 24. i 25. novembra, mada se tada uveliko osećao da okupator priprema ofanzivu na oslobođenu teritoriju.

 

Za svega 18 dana građani Čačka upisali su 620.463,46 dinara narodnog beskamatnog zajma.

 

Čačani su i na ovaj način pomagali narodnooslobodilačku borbu.

 

 

SVE ZA FRONT

 

Kako snabdeti narod i vojsku? Kako uraditi komunikacije, osposobiti za saobraćaj, kako održavati motorna vozila? Odakle dati narodu ono najpreče – hleb, drva, so, šećer, gas? Kako svim tim snabdeti i narod i vojsku kada je oslobođeni deo teritorije odsečen od ostalih delova zemlje?

 

Zadaci pred kojima su se našle mlada narodna vlast u Užicu i užičkom kraju i komande vojnih jedinica bili su teški i neobično. A svaki od njih je tražio neodložno rešenje. Jer Užice je postalo središte iz kojeg se rukovodilo ustankom. Iz grada su se sve bliže i udaljenije partizanske jedinice snabdevale oružjem i municijom, hranom, odećom i obućom,agitacionim i propagandnima materijalom. Uz to u gradu su radili CK KPJ, VŠ, Glavni štab NOPO Srbije, Glavni NOO Srbije i druge ustanove.

 

Uprkos tome što su Užice opljačkali Nemci i četnici, u ruke partizana palo je oko sto motornih vozila, nešto oštećena fabrika oružja i municije, manja fabrika koža, filijala Narodne banke s oko 55 miliona dinara novca, manja tekstilna fabrika – tkačnica itd.

 

Najvažniji zadatak bio je obezbediti hleb i jedinicama na položajima igrađanima, naročito izbeglicama. Za nekoliko dana i to se uspešno rešilo, naročito posle oslobođenja Čačka, čija je bogata okolina pružila nove mogućnosti za dovoz žita i brašna. Kasnije je nastavljeno izvlačenje žito, stoke i drugih potreba neophodnih za rat i iz krajeva u koje je neprijatelj navaljivao. Tako je po nalofu VŠ još pre pohoda okupatorske kaznene ekspedicije preduzeta široka akcija izvlačenja žia iz bogate Mačve. I dok su naše trupe pred strahovitim pritiskom neprijateljevim ostupale, seljaci iz mačvanskih sela su neumorno sklanjali žito u brdske krajeve oko Krupnja i Sokolske planine. Kolone od više stotina seljačkih kola često su bile izložene bombardovanju, ali ih ništa nije moglo zaustaviti.

 

»Početkom oktobra, kada sam bio u Krupnju«, zapisao je Vlado Zečević, »odredio me je drug Tito da s drugovima iz Podrinjskog odreda radim na prikupljanju hrane u Mačvi. Tada smo za 24 časa prikupili od seljaka iz Mačve i jednog dela Jadra preko 30 vagona pšenice i oko 6.000 grla ugojene stoke – svinja i goveda, i to sve na dobrovoljnoj osnovi. Tako smo bili obezbeđeni najnužnijom hranom, i to ne samo mi, partizani, nego i jedan deo siromašnog i gladnog seoskog i gradskog stanovništva.«

 

I iz Šumadije, iz okoline Čačka, i drugih krajeva stizale su rezerve hrane i raznih pošiljki za ishranu i vođenje rata, koje su skrivene na oslobođenoj teritoriji ili u tajnim skloništima.

 

Za preko 1.000 izbegličkih porodica s oko 3.500 čkanova, nastanjenih samo u Užicu, Gradski NOO otvorio je dve menze. U menzama su za 2.000 izbeglica izdavana besplatno po dva obroka hrane sa hlebom, jelom i mesom.

 

Razume se, pod ovakvim okolnostima grad se nije moga normalno i redovno snabdevati. Pa ipak gradski odbor Užica, mada je raspolagao veoma skromnim rezervama, snabdecao građanstvo manjim količinama šećera, pirinča, gasa za osvetljavanje i drugim retkim artiklima, naročito solju, koje je bilo malo, a tražila se na sve strane.

 

Na slobodnoj teritoriji u Užicu i okolini sigurno se u našem ratu prvi put i rodila parola: »Sve za front – sve za pobedu«. Kažemo: sigurno, jer to je bilo prvo veće i organizovanje pododručje oslobođene teritorije na kojem je sve bilo mobilisano za potrebe fronta. I pod rukovodstvom Partije i NOO narod j pokazivo da se malim, skromnim sredstvima može mnogo učiniti.

 

Pored mnogih akcija koje je pokrenuo i organizovao, NOO grada Čačka uputio je 10. novembra pozv za dobrovoljni upis bezkamatnog zajma radi zbrinjavanja porodicak »koje su u ovom teškom vremenu nemaju sredstava za život... Odbor apeluje na savest i patriotsko osećanje imućnih građana da zajam odmah upišu...« Iz tog vremena sačuvana je jedna priznanicaiz koje se vidi da je Mihajilo Smiljanić, »Morava« AD, upiso 30.000 dinara na ime dobrovoljnog beskamatnog zajma. Nekoliko dana kasnije odbor je sazvao konferenciju žena radi šivenja rublja, pletenja čarapa, džempera, rukavica i drugog. »Konferencija je bila odlično posećenja. A za rad se upisalo preko 300 žena. Najavljeno je upisivanje i drugih Čačanki koje nisu mogle doći na konferenciju...«, kako je pisala Borba.

 

U Užicu, Čačku, Požegi, Gornjem Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim mestima oslobođene Srbije u jesen 1941. radilo se verovatno tako kako je jedino proleterijat Pariske komune. Radnici, zanatlije i ostali građani, žene i omladine, ako nisu bili u jedinicama ili na drugim zadacima, radili su za potrebe fronta. A njihovo radno vreme nije bilo ograničeno. Trajalo je po ceo dan. Ponekad – bolje reći: često – radilo se i noću. I to po odluci samih radnika i građana. Sami ljudi su shvatali da od rezultata njihovog rada jednim delom zavisi da li će se borcima ne položajima osigurai bar najneophodnije potrebe za vođenje rata. I svi su radili nesebično. A pored radnika u oružani, i tkačnici, među krojačima, u saobraćajnoj radionici i drugde, na domaku ruke, stajale su puške i municija. I oružje je postajalo deo njihovog svakodnevnog alata. Čak i kad bi odlazili na spavanje, oružje bi nosili sa sobom. U tim danima ono je svakog časa moglo zatrebati.

 

Odmah posle oslobođenja Užica, NOO je zajedno s komandom mesta počeo da otvara pojedine radionice za potrebe jedinica na frontu. Najpre je ptvorena obućarska radionica, u kojoj je prvih dana bilo 54 radnika. Radionica je bila snabdevena sa četiri mašine. Njen dnevni kapacitet iznosio je oko 40 pari vojničkih cokula. Sirovina je bilo malo ili skoro nimalo. Na primer, uopšte nije bilo pravog đona, pa je umesto njega uporebljavan opančarski, koji je iz proizvodila užička fabrika koža malog kapaciteta u Vrelima. I pored mnogih teškoća, i pored toga što se morala prihvatiti i drugih poslova, što su njeni radnici morali učestvovati u borbama za odbranu Užica od četnika, obućarskih radionica dala je za potrebe fronta više od 2.000 pari vojničkih cokola.

 

Otvorena je i krojačka radionica. U njoj je na 23 mašine radilo preko 40 krojača. Već prvih dana postignut je kapacitet od 180 komada vojničke odeće – koporana, pantalona i šajkača. Materijal je nađen u rezervama zatečenim u gradu i drugim mestima, naročito u Čačku. Dobar deo rezervi obezbeđen je o oduzimanjem šajka od špekulanata. Koporani su šiveni jednostavno, da bi se napravilo što više odeće. I sve to stalno borcima na frontu.

 

Ženska krojačka radionica bila je nešto manjeg kapaciteta, ali su mnoge žene uzimale platno, nosile kući i, uz kućne poslove, šile ruble. Užička Borba od 25. oktobra 1941. godine piše o jednom dogovoru Užičanki – bilo ih je oko 300 – da, prema svojim mogućnostima, šiju rublje za borce, pletu čarape, džempere, rukavice ili predu vunu. Sem omladinki, tu akciju su masovno prihvatile i starije žene. Po svim selima u okolini Užica bila su organizovana i prela na kojima su omladinke i starije žene često prele odeću ili prele vunu za potrebe partizana. Te akcije su sprovođene i postale vrlo popularne i u drugim krajevima, udaljenijim od Užica. Samo u ženskoj užičkoj krojačkoj radionici sašiveno je više od 35.000 pari rublja. To je za ondašne prilike bila velika pomoć frontu i borcima.

 

I poznata tekstilna fabrika ili, kako su je Užičani zvali, »tkačnica« radila je za potrebe fronta. Komanda mesta i Gradski NOO poverili su organizaciju u tkačnici čkanu gradskog odbora Cveti Dabić. Rezervi je bilo prilično, pa je tkačnica radila punim kapacitetom. Najviše se tkalo platno za rublje i ostala oprema. Sem rublja, svaki borac na položaju dobio je i po peškir i jednu do dve maramice proizvedene u tkačnici. Tkačnica je proizvela tekstila u vrednosti od oko 4,5 miliona dinara.

 

Gradska bolnica u Krčagovu pretvorena je u vojnu, a radi zaštite od bombardovanja, jedan njen deo premešten je u zgrade Poljoprivredne škole u Sevojnu. Prvih dana bila je dobro snabdevena, a kada je rezervi ponestalo, nabavljene su otkupom od privatnih apoteka i ilegalnim kanalima iz Beograda i drugih neoslobođenih mesta. Velika količina zavoja napravljena je od tzv. srpskohg platna proizvedenog u tkačnici. Platno je najpre sterilizovano, pa onda sečeno na zavoje. Lekari bolnice pripremali su i izrađivali ručne apoteke za vojne jedinice i vodili tečajeve za bolničarke, koje je pohađalo 40 drugarica. Kasnije je u Užicu formirana još jedna prihvatna bolnica, u zgradi Crvenog krsta, a zatim u zgradi gimnazije. Najzad formirana je i bolnica u Sevojnu, u zgradama Poljoprivredne škole.

 

Partizanske jedinice, a isto tako i pozadina, pre svega izbeglice, osetile su pomoć koju su građani, naročito seljaci, davali svojim dobrovoljnim prilozima. Seljaci su često donosili hranu: meso, sir, kajmak, pasulj, krompir, voće i drugo. Građani su davali dobrovoljne priloge u novcu. U tome su se istical simpatizeri NOP-a, a najsvesniji su bili radnici, zanatlije i siromašni ljudi.

 

Borba je donosila mnoge vesti i podatke o prilozima građana za narodnooslobodilački front. Evo odlomka iz jedne takve vesti objavljene u broju od 21. oktobra:

 

»Užičani se odazivaju apelu svoga odbora i za nekoliko dana upisano je 125.000 dinara priloga u novcu. Radnici, ljudi najtanji u džepu, zanatlije, ljudi srednjeg imovnog stanja pokazuju naročito razumevanje. Na primer, jedan mali zanatlija dao je 50.000 sunara, jedan mali trgovac u novcu i robi oko 7.000 dinara. Oni daju priloge i toplo pozdravljaju borce: »Ako dajemo za fond – dajemo za front«. Fond prima priloge i u namirnicama, odelu, obući, rublju itd. Već smo videli nekoliko rodoljubivih žena koje donose skromne zatuljke: »Za naše hrabre partizane« - govore one i pružaju paketiće sa čarapama i toplim rubljem...«

 

Borba od 18. novembra 1941. godine piše:

 

»Jedan seljak iz Zbojištice priložilo je odboru 6.000 dinara. Tri seljaka iz Tripkove su sakupili 1.000 dinara, 200 kilograma krompira, 200 komada jaja, 30 pari čarapa i nekoliko kilograma vune. Četrnaest porodica iu Mačkata i Tripkove daju po 40 l mleka. Jedan domaćin iz Zlakuse doneo je ranjenicima 100 kg jabuka.«

 

U istom broju Borba objavljuje i ovu vest:

 

»Štab Čačanskog odreda primio je od jednog rodoljuba sledeće pismo sa 8.000 dinara:

 

-Ovih 8.000 dinara šaljem za neših 40 malih junaka, svakome po 200 dinara, koji se bore za spas i slobodu celog srpskog naroda, a protiv džabalučara i plaćenih neprijatelja i izdajnika naše otadžbine.

 

Ja im se ne mogu drukčije odužiti sem ovim putem, jer sam već u 58. godini. Ali pomadaću ih propagandom svojom kao i dosad, a što će u dela u budućnosti pokazati. Moj jedinac već mesec dana s puškom u ruci se bori za slobodu i ravnopravnost celog srpskog narda.–«

 

Predsednik okružnog NOO odbora za Užice Branislav Pavlović dao je iz svoje kuće 1.500 kg jabuka za partizane...

 

Prilozi građana bili su, kako se vidi, i mnogobrojni, i česti, i neobični.

 

Od 28. oktobra do 2. novembrau Užicu, Čačku, Požegi, Milanovcu, Bajinoj Bašti i drugim oslobođenim mestima i selima sprovedena je nedelja »Sve za front«. Samo na području Ariljskog sreza prikupljeno je u toku nedelje oko 200.000, a u srezu račanskom oko 80.000 dinara dobrovoljnih priloga itd. To je bila nedelja mobilizacije svih dotad neiskorišćenih ili nedovoljn iskorišćenih snaga radi stavljanja u službu fronta. Radnici u partizanskim radionicama težili su da povećaju kapacitete svojih radica.

 

Oko 150 radnika i radnica užice tkačnice među prvima je priložilo svoju jednomesečnu zaradu za potrebe fronta. Uz to su se radnice ove fabrike obavezale da svakodnevno pletu čarape i džempere za partizane na frontu. A radnici zapošljeni u partizanskoj radionici odricali su se svojih plata i obavezali da rade pod istim uslovima pod kojima se bore i njihovi drugovi na frontu. Na jednom mitingu i radnici i radnice zapošljeni u partizanskoj fabrici oružja obavezal su se da, po ugledu na svoje drugove idrugarice iz tkačnice, prilože jednodnevne zarade narodnooslobodilačkom fondu.

 

Na većem delu slobodne teritorije bio je organizovan i železnički saobraćaj. Voz je skoro redovno saobraćao na pruzi Užice – Čačak i Užice Višegrad (do Vardišta). Pod teškim okolnostima, stalno izloženi napadima iz vazduha i četničkim prepadima, železničari su s velikim zalaganjem obavljali svoj posao. Pomagali su i radnici oružane u proizvodnji oružja, a naročito radnici ložionice pri izradi bombi »partizanki«.

 

I automobilski saobraćaj je bio dobro organizovan. Sva raspoloživa vozila upotrebljavana su za potrebe fronta i stalno su saobraćala od položaja koje su držale jedinice do glavnih središta slobodne teritorije – Užica, Čačka i drugih mesta. Svi automobili su upotrebljavani za prevoz trupa na frontu, za dovoz hrane, odeće i obuće, oružja i municije. Uz Komandu mesta u Užicu postajalo je i saobraćajno odeljenje koje je regulisalo automobilski saobraćaj. Radila je i automehaničarska radionica za opravku vozila, koja su skoro stalno bila u pokretu.

 

Građani oslobođenih mesta davali su za front tako reći sve što su imali i mogli. Iako s malo iskustva ili čas i bez njega, često bez stručnjaka za mnoge poslove, s vrlo skromnim rezervama i sredstvima, i front i pozadina bili su relativno dobro snabdeveni. Cela slobodna teritorija bila je organizovana kao zaraćena zemlja koja napreže sve svoje snage da pruži frontu sredstva potrebna za borbu protiv neprijatelja. Razvijala se i vojna i civilna privreda, pri čemu se inicijativa radnika pokazala u mnogo čemu u pravoj vrednosti.

 

 

"AGRARNA REFORMA" U TRNAVI

 

NOO u oslobođenim gradovima ili selima u vreme Užičke republike radili su – za narod i za potrebe naroda. Veliki broj njihovih odluka po mnogo čemu se razlikovao od odluka i rešenja stare vlasti. Gradski NOO u Užicu doneo je 18. oktobra 1941. godine značajnu odluku o radničkim i činovničkim nadnicama i platama, o pomoći nezbrinutim slojevima radnog naroda. Sličnu uredbu o stanarima doneo je i Gradski NOO Čačka. Tom odlukom siromašni građani su bili oslobođeni plaćana stanarina. Kućevlasnici su mogli da naplaćuju kiriju od zgrada izdatih pod zakupninu, ako nisu imali drugih prihoda. Bogatiji kućevlasnici su obavezni da ovaj prihod uplaćuju gradskom narodnooslobodilačkom odboru.

 

Odmah posle oslobođenja pojedinih gradova, nova vlast preuzimala je »u ime naroda« i u korist naroda, odnosno narodnooslobodilačke borbe i za oslobođenje zemlje – pojedine fabrike u svoje ruke. To su bile odluke o nacionalizaciji ili sekvestiranju pojedinih fabrika ili manjih preduzeća i radionica. U ruke naroda, odnosno narodne vlasti, tako su prešlefabrike u Užicu: Fabrika oružja »Pošinger«, užička tkačnica, fabrika koža u Vrelima idr.; u Čačku: Električna centrala »Jelica«, trgovačka firma »Prizad«, AD, Fabrika hartije, parni mlin »Pavle Brušlija i sinova«; zatim manje fabrike i radionice u Gornjem Milanovcu i drugim oslobođenim mestima.

 

U Gornjem Milanovcu je raspisan »Zajam narodnog oslobođenja« u cilju efikasnije pomoći domaćinstvima koja su stradala u vreme paljevina grada i okoline koje su izvršili Nemci, a u Čačku »Dobrovoljni beskamatni zajam« - namenjen pomoći sirotinji, izbeglicama, porodicama ratnih zarobljenika.

 

Partizanska komanda mesta u Čačku donela je 18. novembra te godine jedno neobično rešenje: postavila je partizana Dušana Srdića da se brine o kulturnim i istorijskim spomenicima, odnosno postavila ga za komesara »celokupnih manastirskih imanja manastira Blagoveštenja, Nikolja i Jovanja...«

 

U tim danima doneta je odluka o podeli dela manastirske zemlje siromašnim seljacima ili bezemljašima, o maloj »agrarnoj reformi«. Tu odluku doneo je narodnooslobodilački odbor sela Trnave (u bivšem trnavskom srezu nedaleko od Čačka), uz saradnju partizanske Komande mesta u Čačku.

 

Odmah posle oslobođenja čačanskog kraja izabrani su i narodnooslobodilački odbori u gotovo svim selima. Selo Trnava izabralo je u svoj odbor pet predstavnika narodnooslobodilačkog pokreta i pet predstavnika četnika, koji su u to vreme privremeno sarađivali sa partizanima. Sve su to bili zemljoradnici »siromašnog, srednjeg ili imućnog stanja«. Oni su na sednici odbora, održanoj 21. oktobra 1941., doneli jednoglasnu odluku – da se oduzme deo obradive zemlje manastira Blagoveštenje i podeli siromašnim seljacima ili onima koji nemaju zemlje. Manastir Blagoveštenje imao je tada preko 200 hektara zemlje, od kojih preko 46 hektara obradive u selima Trnavi i Viljuši. Odbornici su smatrali, pošto je bilo vreme jesenje setve, da zemlju treba obraditi i posejati jesenje useve, a isto tako – da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Taj predlog je obrazložio odbornik Svetislav D. Živković, napredni zemljoradnik, koji je 1920. godine bio odbornik komunističke opštinske uprave u Trnavi.

 

Ali, odluku je trebalo da potvrdi partizanska komanda mesta u Čačku. Zato je napisano pismo komandi:

 

»Manastir Blagoveštenje u Trnavi ima oko 50 hektara njiva i livada koje je do sada izdavao pod zakup.

 

Kako se do sada obratilo više lica, a naročito onih čiji se domaćini nalaze u ropstvu i mole da im se dodeli bar po jedan plug radi sejanja pšenice, to se moli Komanda mesta da izvoli naći puta i načina da im se izađe u susret, jer su sva do sada prijavljena lica posve siromašnog stanja...«

 

Opštinski delovođa Tihomir Subotić odneo je pismo u Čačak i predao ga komandantu mesta Milenku Nikšiću. Nikšić je pročitao pismo i rekao delovođi – da je još rano za takve odluke, ali je na polčeđini pisma odmah »odgovorio« narodnooslobodilačkom odboru sela Trnave:

 

«Neka to odbor u sporazumu sa upravom manastira reguliše kako je najcelishodnije.«

 

Odgovor su potpisali: M. Nikšić i Drag. J. Petrović.

 

NOO sela Trnave, kad je dobio odgovor od Komande mesta u Čačku, istog dana uputio je pismo upravi manastira Blagoveštenje i tražio da ona donese o tome svoju odluku. Uprava manastira je smatrala da to može da reši samo eparhijski upravni odbor, koji se tada nalazio u okupiranom Kraljevu. Crkveni upravni odbor u Trnavi smatrao je sebe »nadležnim« da ovo pitanje reši, u stvari samo je »prao ruke«, da ne bi zadovoljio molbe siromašnih seljaka. Ipak, crkveni odbor je preporučio narodnooslobodilačkom odboru sela Trnave da traži od Komande mesta u Čačku da o tome donese precizn rešenje. U pismu crkvenog odbora je stajalo:

 

»Za ovu upravu biće merodavno rešenje Komande mesta.«

 

NOO sela Trnave bio je uporan u svom zahtevu. Napisao je novo pismo Komandi mesta. To pismo je odneo odbornik Đurđe Petrović, član KP. Petrović je dobio zadatak da svakako dobije saglasnost Komande mesta u Čačku.

 

Odbornik Petrović je došao u Čačak, pa je najpre svratio u četničku Komandu mesta. Komandant Bogdan Marjanović je pročitao predlog odluke odbora iz Trnave, pa ga potpisao i overio pečatom. Onda je prešao u partizansku Komandu Mesta. Kad je partizanski komandant mesta Milenko Nikšić čuo od odbornika Petrovića da je Marjanović potpisao predlog odluke odbornika sela Trnave, iznenađeno je primetio:

 

-Dobro ga potpisa!...

 

Nikšić je takođe potpisao predlog odluke i overio ga pečatom partizanske Kommande mesta u Čačku.

 

Ovim potpisima deoba manastirske zemlje bila je odobrena. NOO sela Trnave sad je mogao da svoju odluku sprovede do kraja. Na novoj sednici odbor je napravio spisak od 80 siromašnih seljaka iz Trnave i Viljuše kojima je dodeljeno od po 30 do 50 ari crkvene zemlje – u trajno vlasništvo, u svojinu.

 

Uskoro su pozvani zemljoradnici kojima je dodeljena zemlja, »na lice mesta«. Partizanski i četnički odbornici su merili zemlju i pobijali međe. Zapisnike su vodili i partizanski i četnički delovođa. Većina zemljoradnika kojima je dodeljena zemlja, došli su i primili zemlju, ali jedan broj njih nije ni došao, jer nisu verovali da će ta zemlja odista biti njihova.

 

Tada je podeljeno oko 20 hektara zemlje siromašnim zemljoradnicima u Trnavskoj luci.

 

Ova prva, i verovatno jedina »mala agrarna reforma« iz 1941., iz prvih dana Užičke republike, iako možda preuranjena, doživela je potvrdu odmah posle oslobođenja zemlje. Godine 1945. , Zakonom o agrarnoj reformi, višak zemlje manastira Blagoveštenja podeljen je siromašnim seljacima sela Trnave i Viljuše.