DOBA HEROJA
 
  PARTIZANI
  => Dušan Lazić - U partizanskom Sremu
  => Milan Krdžić - Kolona ranjenika
  => Džavid Husić - Valter nije dočekao
  => Po šumama i gorama
  => Nikola Anić - Oslobođenja Jugoslavije
  => Đorđe Radišić - Za ranjenog druga
  => J. Radovanović - 67 dana Užičke republike II
  => Ivan Šibl - Iz ilegalnog Zagreba
  => Drugi svetski rat
  => Druga proleterska I
  => V.Đ.Kostja - Miodrag Milovanović Lune
  => KRV I ŽIVOT ZA SLOBODU
  JOSIP BROZ TITO
  JUGOSLAVIJA
  YU MARKSISTI
  NASLOVNA
  KNJIGA GOSTIJU
  LINKOVI 678
  NA DANAŠNJI DAN '41-45
  LINKOVI
  RODOLJUB COLAKOVIC - ZAPISI IZ OSLOBODILACKOG RATA
Džavid Husić - Valter nije dočekao

SARAJEVO SE NIJE PREDAVALO

U ponedeljak 23 juna 1941 godine jedan sto ostao je prazan u Odeljenju za čekove sarajevske Hipotekarne banke:

-Zna li ko šta je sa Perićem? – pitao je šef ostale službenike.

Niko nije odgovorio i šef se vratio u kabinet. Tamo je već sedeo policiski agent.

-Seste li šta saznali?

-Nije javio o eventualnoj bolesti...

-Kakva bolest, molim vas! Još noćas smo ga tražili kod kuće, ali ga ni tamo nema.

-A mogu li znati šta je Perić skrivio? To je, inače, dobar i poslušan službenik!

-»Dobar i poslušan!« Gospodine moj, on je organizovani član Komunističke partije, a takvima je od juče odzvonilo...

-Ne bih to nikad predpostavio za Perića!

-Prevejanac kao i ostali »crveni«: osjetio je da će po ga pojuriti, pa se sklonio. Ali ništa neće pomoći, jer su sada došli na tapet čak i prije Jevreja i nepokornih Srba. Dajte mi neke podatke o njemu.

-Ništa izuzev onog što stoji u njegovom Službeničkom listu: Rođen 1919 u Prijepolju, u Sandžaku, vrlo siromašan po porijeklu, sam se školovao pohađajući u Sarajevu Trgovačku akademiju, a zatim upisao na Visoku komercijalnu u Beogradu. Od prošle godine je kod nas. Marljiv i disciplinovan, preozbiljan za svoje godine...

-I član ilegalnog Mjesnog komiteta komunista! – uzviknuo je agent žurno izlazeći iz kabineta.

Vladimir Perić je, sa duboko natučenim šeširom preko čela, prolazio tih dana širokim pločnikom uz Hipotekarnu banku i pogledom milovao ogromne kamene stubove na glavnom ulazu. Iz razmišljanja trgnuo ga je Mile Perković, takođe član Mesnog komiteta:

-Nešto si se mnogo zamislio!

-A, ti si, Mile! Posmatram ovo moje prvo mesto ozbiljnog službovanja: rastužio sam se što ne smem više da uđem u ovu lepu zgradu...

-Na zagledaj mnogo: sigurno su te već tražili. Saznali smo da, kao po spisku,jure sve naše drugove.

Videli su se opet na sastanku Mesnog komiteta sa drugom Svetozarem Vukomanovićem – Tempom. Borba se već rasplamsavala i delegat Centralnog komiteta lično je donosio poruke druga Tita želeći, posle razgovora sa drugovima iz Pokrajinskog komiteta, da vidi i partiske radnike koji su preduzimali neposredno na sebe zadatak organizovanja otpora u gradu. U zavučenoj kući u ulici Hajduk – Veljka našli su se na okupu Lepa Perović, Dane Olbina, Olga Maradović, Mile Perković, Vladimir Perić i Esad Čengić. Bilo je govora o svim stvarima, jer se od sarajevske organizacije mnogo očekivalo. Zaključeno je da se Gradski odbor Narodne pomoći proširi na pododbore u Novom Sarajevu, Crnom Vrhu, Marindvoru, Centru, Vratniku, Kovačima, Skenderiji, Bistriku i Babića Bašti. Dok su deljena zaduženja, Vladimir Perić je napomenuo:

-Ja bih mogao da uzmem Crni Vrh, jer me tamo naročito dobro poznaju!

-Pa ti stanuješ na drugoj strani!

-Ali tamo mij, znate, devojka: pratio sam je, dok se moglo, skoro svako veče.

Počela je da radi veza s oslobođenom teritorijom. Kuriri i oni koji su posebno upućivani kucali su na vrata inžinjera Veljka Vukovića u Tvrtkovoj ulici i pitali:

-Da li je Srđa kod kuće...? – bila je to lozinka za vezu koja je išla u Zagreb.

Usred neopreznosti jednog druga u Zagrebu, ovo mesto je provaljeno i pronalazile su se druge mogućnosti. Kuriri su sada svraćali u stan Milana Božića ili u radnju Maltera gde je lozinka glasila:

-Da vam nije, slučajno, preostalo nešto Gavrilovićeve slame?

Vladimir Perić se, i sam menjajući ilegalne stanove pojavljivao na raznim stranama Sarajeva izvršavajući naj raznovrsnije zadatke. Saznao je od Alije Hodžića da bistrički skojevci pripremaju diverziju na višegradskoj pruzi i došao na njihov sastanak:

-Budite što oprezniji, drugovi! Kakvo je obezbeđenje na pruzi?

-Do Dovlića skoro nikakvo. A moramo naučiti da postavljamo mine pre nego što krenemo u partizane.

Vladimir Perić je odvratio:

-Ali ne možemo svi najednom u partizane. Nije manje dragoceno ovo što radimo u gradovima.

Kada je Lepa Perović pala u zatvor koji je improvizan u zgradi Bogoslovije, učestvovao je u organizovanju njenog bekstva, jer ustaški policajci i Gestapo nisu, srećom, u masi zatvorenika, otkrili sekretara Mesnog komiteta. Bekstvo je uspelo čak i sekretaru Pokrajinskog komiteta Isi Jovanoviću koji se jedne zore izvukao kroz podrum Bogoslovije zajedno sa Vasom Miskinom, Nisimom Albaharijem i Milutinom Đuraškovićem. Njih četvorica su istovremeno izašli na oslobođenu teritoriju. Nešto kasnije Lepa Perović otišla je u Hercegovinu.

Na Perića kao da su zaboravili...

Sredinom septembra 1941 godine prihvatio je iz Zagreba grupu od četiri druga organizujući njihov prolazak prema Stolicama gde su žurili na savetovanje u Vrhovni štab. Bili su to: Rade Končar, Vlado Popović, Miha Marinko i Franc Leskošek. Na povratku Ivo Lola Ribar je iz Sarajeva produžio u Zagreb, a Edvard Kardelj i Ivan Maček u Sloveniju.

Sarajevo se nije predavalo, već prkosno dizalo glavu i počelo da zadaje neprijatelju vrlo neugodne udarce. Sa Romanije su stizale vesti o sve većim uspesima ustanka... Grad je svaki drugi dan bio obavešten o događajima u zemlji i na stranim frontovima putem »Radio vesti« (u 400 primeraka), posebnih biltena, letaka i proglasa. Zanimljiv je bio put ovog dragocenog materijalau neprekidnom nizu od juna 1941 do februara 1942 godine:

Vesti su hvatane u stanu Žužujića u Tepebašinoj ul. 8 i na matricu ih je izvlačio Muhidin Begić i slao u stan profesora Tvrtka Kanajeta koji je u Železničkom neboderu na Marindvoru vršio konačnu redakciju i pripremao za štampanje na ciklostilu. Rasparčavanje se vršilo u dućanu Mustafe Kurte na Alfakovcu: aktivista Fahrija Ajanović je ispod tezge snabdevao omladince koji su stizali po materijal iz raznih delova grada. Fina tehnika bila je smeštena u stanu mašinbravara Josipa Sigmunda u Jezero ulici gde je on zajedno sa inžinjerom Boleslavom Felčarom, izrađivao ilegalne lefitimacije i druge isprave. Vladimir Perić je i ovde često navraćao dok Sigmund nije uhapšen i, ne progovorivši ni reči, bio streljan na Vracima.

Zima je ove, 1941, godine došla prerano, i postajući nezapamćeno oštra, povećavala teškoće i brige ilegalaca. Odmah iza Nove godine Olga Maradović išla je, kao delegat Sarajeva, na pokrajinsko savetovanje koje je održano u Ivančićima kod Srednjeg uz učešće Vrhovnog komandanta Tita, Edvarda Kardelja, Aleksndra rankovića i još nekih članova CK KPJ. Kada se na povratku opet probila natrag po najvećoj mećavi, Vladimir Perić ju je upitao sa vidljivim žarom:

-Molim te, kako izgleda drug Tito? Ima li, kako kažu, svetloplave oči?

Sve češće su postajale provale i u Sarajevu, doduše pojedinačne i uz sjajno zatvorenih i mučenih drugovamali je neprijatelj njuškao kao pobesneo pas i sve više zateza obruč oko razgranatog partiskog rada koji je obuhvatao stotine rodoljuba. I zima je oticala sporo, jedva vukući dane.

Konačno, sa prvim danima proleća došla je i za Vladimira Perića vest da se prebaci na oslobođenu teritoriju Zeničkog odreda. Aktivnost u gradu preuzimao je na sebe novoformirani Mesni komitet, koji su sačinjavali: Džemal Bijedić, Adem Buć, Mladen Knežević – Traktor i Reuf Galošević, delujući od početka decembra 1942 godine kada je započela najeveć provala u prartiskoj organizaciji Sarajeva: preko 100 ljudi našlo se početkom 1943 na optuženičkonj klupi ustaškog prekog suda.

Kada je u zeničkom kraju četnički kapetan Radić izveo poznati »puč« početkom maja 1942, Vladimir Perić je, odupirujući se izdajnicima, ozbiljnije ranjen u prednji deo pluća. Onako ranjenog zatvorili su da u štalu zajedn sa osralim »nepokorenim« partizanima. Bradonjama je, kao i obično, prva na redu bila pljačka. Jedan se privukao Periću i pokušao da mu svuče sat sa ruke.

-Napolje, razbojnici! Kako vas nije stid! – povikao je ogorčen, i odgurnuo četnika od seve.

-Ko se to dere? – utrčao je u štalu komandir četničke straže.

-Ja. I da ne mislite da ću prestati da vas grdim, bando!

-Lakše, ili ću te zauvek sastaviti sa zemljom.

-Ne bi bio ni prvi, a ni poslednji. »Divan« je vaš razvojni put u odbrani porbljene zemlje: od pljačkaša i palikuća sada se postali i bratoubice.

-Šta ja uopšte govorim s tobom – odbrusio je četnik.

-Stidi se ukoliko je u tebi ostalo išta ljudsko. I dobro je da ste pustili brade: bar vam se neće videti crvenilo na licu...

Ostali zatvorenici umirivali su Perića, ali on nije moga ni hteo da se zaustavi. Izdajnik Golub Mitrović, dotadašnji komandir IX čete, iak se nije usudio da ovoj grupi učini nešto nažao i pustio ih bez oružja. Vladimira Perića previo je u selu Vukamanovićima Edhem Čamo i pomogao mu da se, iako ranjen, prebaci na Ozren. Oporavljajući se postepeno stigao je u Šekoviće na formiranje Šeste istočnobosanske brigade i ušao u štab Trećeg bataljona (komandant Vojislav Ilić) kao zamenik političkog komesara Tanasija Mihajlovića – Zlatka. Na smotri brigade drugog avgusta 1942 kod manastira Lovnice promarširalo je ispred Svetozara Vukomanovića – Tempa 550 ljudi koji su već tada imali, između ostalog, 27 mitraljeza. Sutradan, u šljiviku iznad Šekovića, održano je partizansko savetovanje aktivista stočne Bosne na kome su posebne referate, politički i organizacionii, podneli Cvijetin Mijatović – Majo i Hasan Brkić – Aco. Vladimir Perić je bio delegat svoje jedinice, ali nije uzimao reč u diskusiji: još je osećao posledice od ranjavanja.

Sledećih šest meseci proveo je u sastavu Šeste brigade, učestvujući u njenom prelasku u Srem. Partizasnku zimu i napore borbi ipak je lakše podnosio, ne ističući se naročito, ali i ne zaostajući iza ostalog komandnog kadra. A u proleće ga je čeklao novo iznenađenje: prelazak u ilegalni rad u Tuzl. Kad su mu to saopštavali u Oblasnom komitetu KP, upitao je:

-Idem li na duže?

-To se zasad ne zna.

Na polasku je sreo Mila Perkovića koji je u međuvremenu postavljen za sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a:

-Raduješ li se, Vlado? – upitao je Perković.

-Radujem. Znam da neće biti lako, ali, veruj, mene posebno uzbuđuje rad u okupiranim gradu.

Sedeli su na rascvetanoj livadi zagledavši se u plavičaste obronke majevice...


MOJ POLOŽAJ ODAVNO NIJE NAJBOLJI

Dolazeći u okupiranu Tuzlu, Vladimir Perić je sam sebi dao ime po kome je kasnije postao legendaran: Valter. Dogodilo se to ovako:

Na jednom od prvih sastanaka u Mesnom komitetu, upitali su ga:

-Hoćeš li se kretati bez pratioca?

-Naravno! A ako mi se šta dogodi, saznaćete. Tuzla je ionako mala, pa se sve čuje.

-I zaista se ne bojiš? – iskreno se začudio jedan od mlađih.

-Ne, jer prepušan neprijatelju da se boji mene i mog V a l t e r a.

Tako je po revolveru dobio ime.

Iz doba njegove sve veće aktivnosti u ovom značajnom industrijskom i političkom centru, ostala je kao anegdota, zabeležana jedna partija šaha u tuzlanskom »Senatu«, mestu gde su se još od pre reata okupljali intelektualci. Valter je naročito uživao u tome da zapoveda dvosmislene razgovore sa osvedočenim neprijateljima. I kao da munije bio dovoljan nemački poručnik u kući u kojoj je stanovao ponudio je igru jednom od vodećih ustaških policajaca. Kada su već seli za crno – belu ploču, ustaša je upitao:

-Vi ste već duže vremena u Tuzli? Nisam vas nikad video!

-Ne izlazim mnogo...

Predstavio se kao rudarski tehničar. Utom je na vrata banuo jedan od policiskih agenata i ustaša se izvinuo:

-Samo trenutak! Odmah ću se vratiti!

Jedan od aktivista koji je bio prisutan, verovao je da je Valter pao u klopku i odmah je istrčao iz »Senata«. Nastalo je dogogovaranje kako da ga »spasu«.. Ustvari, ustaša se vratio za sto, izvinu se još jednom i, kao usputm objasnio:

-I ja sam odskora u Tuzli, po specijalnom zadatku obaveštajne službe: jurimo jednog komunistu koji je došao da organizuje svoje. Znate, ovo je opasan kraj i pazite s kime dolazite u dodir!

-Hvala na upozorenju. A jeste li na dobrom tragu tome komunisti?

-Vraški je to posao, jer oni ni međusobno ne prepoznaju imena jedni drugih. A ovaj je posebno prepreden: osećamo mu šape, ali nikako so brloga...

-Zanimljivo. Uvek su me uzbuđivale potrage za ljudima!

Sada se na vratima pojavio jedan od ilegalnih radnika i počeo da daje znake Valteru:

-Ovaj čovek kao da vas poznaje! – dobacio je agent – »specijalist«.

-Izvinite za trenutak!

Valter je, videći da nema kud, prišao ilegalcu i glasno upitao:

-Jeste li mene trebali, gospodine?

-Čini mi se da se poznajemo, odvratio je istim tonom ilegalac. A onda dodao kroz zube: »Beži, to je policajac.«

-Ne verujem. Biće da ste se prevarili, bar što se mene tiče!

Vratio se za sto, miran i kao da se ništa nije dogodilo. Zatim je, čak i u šahu, matirao protivnika.

Koliko je Valter učinio u Tuzli za svega nekoliko meseci i kako je na izvanredan način, a pod najtežim uslovima, priremao iznutra prvo oslobođenje najvećeg grada istočne Bosne, vidi se iz njegovog izveštaja Oblasnom komitetu KPJ za istočnu Bosnu od 16 juna 1943 godine. U vreme kada se završavala Peta neprijateljska ofanziva i neprijatelj trubio u sve doboše da je Narodnooslobodilački pokret »kanačno i zauvijek« uništen, Valter je daleko od Sutjeske, ovako pisao:

»Dragi drugovi,

prekjuče sam dobio Vaše pismo u kome obaveštavate o stanju kod Vas na terenu i o zaključcima poslednjeg sastanka Oblsnog komiteta. Bio sam u sumnji da nisu, možda, propala na putu moja ranija pisma iu međuvremenu sam Vam, zajedno, poslao i dva pisma iz Sarajeva. Pisma »Za Isu*« sam otvorio i pročitao na osnovu ranijedozvole, jer sam se samo tako mogao obavestiti o stanju i radu tamošnjih organizacija. Kod njih sun prilike prilično teške, a policiske mere u svakom pogledu pooštrene (kretanje, ulazak i izlazak iz grada, prijavljivanje, racije itd.). Poslednjih dana su sa ulica, iz kavana i kuća, u pravom lovu na ljude, pokupili nekoliko hiljada građana i odmah otpremili za transortnu i pomoćnu službu u akcijama prema Sandžaku i Crnoj Gori. Ukoliko vi smatrate da je potrebno i od koristi slanje jednog druga u Sarajevo pod takvim prilikama, ja ću to preuzeti na sebe iako bi prebacivanje ilegalaca danas bilio i teško i rizično. U tom slučaju pošaljite mi sliku toga druga da mu se izradi legitimacija.

Moj kurir je spreman da poštu odnese čim je dobijem od Vas – veza je na toj strani ponovo organizovana.

Već poodavno poslao sam prikaz naših organizacija na ovom terenu. Ovog puta šaljem novi izveštaj...«

Sačuvano je, nažalost, svega nekoliko Valterovih izveštaja i pisama: jedan iz Tuzlei nekoliko iz Sarajeva. Svi su oni pisani njegovim lepim i čitkim rukopisom, sitnim strpljivim slovima i rečima iz kojih je izbijala sigurnost komuniste a ozbiljnom i teškom ilegalnom radu. Tako suuveć pomenutom izveštaju Olasnom komitetu za istočnu Bosnu, on ovako rezimira stanje u Tuzli u junu 1943 godine:

»Organizacije u gradu koje je ranije razjedala nedisciplina i nekonspirativnost, otresle su se prilično ovih slabosti i već su u znatnoj meri sređene. One, doduše, nisu naročito brojno prošiene, ali su uspele da obuhvate i okupe oko sebe znatan broj simpatizera. Složio sam se sa Vašim direktivama o malobrojnosti i gipkosti naših organizacija i to nas je u doba nekonspirativnosti očuvalo. Međutim, na poslednjem sastanku Mesnog komiteta dao sam direktivu da se povede kurs prijema novih članova u Partiju, proširivanja postojećih i stvaranja novih organizacija. Izbor ljudi je kudikamo veći, pa će i mogućnost grešaka u odabiranju biti manja... Imamo zasada dve ćelije, četiri partiska aktiva sa 12 članova Partije i četiri kandidata. Van ovoga broja imamo četiri člana Partije koji su odvojeni od rada zbog grešaka, labavosti ili kompromitovanosti kod policije. Smatram da je novi kurs koji ćemo povesti ispravan i da odgovara današnjem stanju i potrebama našeg pokreta«.

Valter kao da je imao poseban da da oceni ljude i pod najtežim uslovima, asvi sačuvani dokumenti govore o tome da se, u izvandrednoj pronicljivosti, nije nikada zanosio povremenim padovima, usponima još manje. U već pomenutom izveštaju od 16 juna 1943 on kaže:

»Partiske organizacije ipak se nisu još dovoljno uzdigle da bi bile politički rukovodioci na svojim sektorima. To važi donekle i za Mesni komitet koji se, istina, organizaciono uzdigao. Najveća zasluga i udio u podizanju i sređivanju organizacija u Tuzli pripada sekretaru Mesnog komiteta** koji zaista ima karakteristike izraslog političkog rukovodioca.

Naš političko – propagandni rad (širenje i proturanje materijal, radio – vesti, populiranje Narodnooslobolilačke vojske i Partije itd.) obuhvatio je znatan krug ljudi tako da se stvarno oseća delovanje Partije.

Paralelno sa političkim radom išlo je i omasovljenje Narodnoolsobodilačkog fronta, a to je omogućilo pomaganje skoro svih žrtava fašizma,kojih u Tuzli ima veliki broj, a u ovim teškim prilikama naša im ke pomoć jedina. U tu svrhu trošimo mesečno 50 – 60 hiljada, a cifra će se i dalje povećavati ne samo zato što ćemo pomagati nove porodice, nego i radi povećavanja visine pojedinih pomoći. Ovo je potrebno ne samo zbog teškog položaja u kome se nalaze porodice naših drugova, već i radi ugleda Parije, pa sam radi toga naredio najveću brigu u ovom pitanju.

Ne znam kako sada novčano stojite, ali ukoliko Vam je potrebno, odmah ću poslati jer stalno čuvamo izvesnu rezervu.

Materijala ima mnogo sakupljenog i trebalo bi ga prebaciti. Posebno je sakupljen materijal za našu novu tehniku«.

Koliko su u Tuzli razgrano Narodnooslobodilački pokret na svim sektorima, potvrđuju dalji izvodi iz ovog dragocenog Valterovog izveštaja:

»Još mi nije uspelo stvaranje posebnog obaveštajnog centra koji bi samostalno delovao. Naše veze na toj strani i izvori obaveštenja znatno su prošireni i valjalo bi taj posao centralizovati i srediti, ali zasad nemam pogodnog čoveka. Uspeli smo da ostvarimo relativno dobar uvid kod domobrana, legije pa i policije, ustaškog strožera a nešto i kod Gestapoa. U domobranstvuse nalazi jedan naš dobar drug, član partije, i po dogovoru sa mnom tražiće i verovatno uskoro dibiti službuu Tuzli. Stvorio sam plan formiranja vojnog rukovodstva za Tuzlu i on će se moći realizovati ako taj drug dođe ovamo. Njemu bi poverio vođenje obaveštajne službe, a članovi vojnog rukovodstva imali bi da bolje povežu ljude iz Tuzlanske domobranske brigade, pozadinskih jedinica, legije itd.

I rad oko AFŽ doneo je rezultate: povezano je dosta žena, ali sam odustao od stvaranja posebnih organizacija, jer bi to moglo da ugrozi čitav rad – opet radi nekonspiracije. Kada iz ove plime našeg pokreta budu izrasle dobre i ozbiljne drugarice, moći će se stvroriti nešto čvrsto i solidno. Svestan sam koliko je za nsa važno borbeno podizanje žena pa ću povesti najozbilniju brigu da se i na toj liniji ostvari što više.

Po liniji ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora ostalo se na onom što sam izneo u prošlom pismu. Veze su stalno održavane, ti ljudi su nas u nekoliko navrata pomogli, spremni su da, nešto kasnije, prihvate našu kombinaciju, ali nisam uspeo da u celini razbijem njihov oportunizam. Narednih dana ću opet održati neke sastanke.

SKOJ se podigao i relativno dobro sredio. Njegov Mesni komitet sastavljen je od vrlo mladih i neiskusnih, ali vrednih i poletnih drugova. Rad se odvija preko četiri jezgra i 20 aktiva. Ja se bogzna koliko na razumem u tom poslu (nikada nisam bio u SKOJ-u!), ali sam poonome što sam čitao od omladinske literature i služeći se »Proleterom« i onom nedavnonm Okružnicom, nastojao da rad postavim kako treba. Nastojao sam da, istovremeno, postavim pitanje discipline i aktivnosti. Zavedena su takmičenja u akupljanju materijalnih priloga, obuhvatanju u Antifašistički front mladih, pisanju referata, tačnosti i borbenoj spremnosti. Ona su izbacila kao najbolje dva omladinca – radnika i jednu srednjoškolku. Jkedan od referata je bio »Smisao NOB-e i uloga omladine u njoj«. Bilo je preko 60 radova, među njima nekoliko vrlo dobrih.«

Na udaljenosti od 16 godina izgleda fantastično da je partijski instruktor u jednom okupiranom gradu kao što je Tuzla i pod najtežim uslovima ilegalne borbe, uspevao i stizao da se bavi svim onim stvarima vezanim za žive ljude. Valter je to sve mogao obaveštavajući drugove na oslobođenoj teritoriji svemu što bi ih moglo interesovati:

»Našli su se povukli iz Srebrnice a ustaše po ulasku u varošicu, pobili oko 50 Srba i desetak muslimana, među njima i sudiju Muhameda Aganovića, njegovu ženu i dete. Ovaj događaja izazvao je najveći revolt u Tuzli, naročito među muslimanima.

Pisao sam vam o Čedi Popoviću. Kako izgleda, četnici su ga prisilili da se pismeno obrati svojim poznanicima i kroz njih propagira komandu »jugoslovenske vojske u otadžbini«, dakle Dražu Mihajilovića i njegovu bandu, a napadajući nas. Popović nije imao kuraži da junački istupi, ali o svemu ću Vas naknadno tačno i pobliže obavestiti.

Po svim pitanjima, a u praktičnom radu, nisam se ustezao da primim na sebe odgovornost za ispravnost pojedinih odluka, ali sam uvek konsultovao ljude oko sebe.

Moj lični položaj odavno nije najbolji: često sam »baziran« jer su mere i ovde pooštrene. Nisam do sad postavljao pitanje odlaska na teren i ostavljam Vama da sami prosudite da li je vreme za moj izlazak. Mogo sam se zaželeo slobodnog vazduha!«

Ali Valter je vio isuviše dragocen baš u ovom sekttoru borbe i, umesto povratka u jedinicu, postavljen je po nalogu Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, za sekretara Mesnog komiteta u Sarajevu.

Posao u Tuzli bio je skoro dovršen, jer je ovaj grad očekivao, za svega mesec dana, svoje prvo oslobođenje. Valter je sve pripremao, ali nije sačekao oslobodioce: njegov život produžavao se u novu, još uzbudljivu putanju.

Šta li ga očekuje u gradu pod Trebevićom?

_________
*) Iso Jovanović, sekretar PK KPJ za Bosnu i Hercegovinu. Danas član IV Srbije.
**)Mustafa Vilović, danas ambasador FNRJ u Maroku.



IZ TUZLE U SARAJEVO

Nije bilo jednostavno izvesti prebacivanje Vladimira Perića – Valtera iz Tuzle na novu dužnost u Sarajevo, tim pre što su Nemci i ustaše pooštrili kontrolu kretanja iz Tuzle oko koje se tih septembarskih dana 1943, to se jasno osećalo, sve više stezao partizanski obruč.

Valter se dosetio. Preko Dese Selimovića poznavao je iz Doboja domobranskog oficira Ahmeta Hasića, uključenog u Pokret, i jednostavno mu rekao:

-Dobio sam zadatak da se prebacim u Sarajevo, pa ti prepuštam njenovu realizaciju. Dođi za tri dana i predloži plan, a ja ću dotle završiti preostale poslove.

Dogovorili su se da krenu motociklom do Doboja (Husić u u uniformi domobranskog »časnika«, a Valter u civilu) odakle bi nastavili vozom za Sarajevo. Nabavljena je čak i propusnica u tuzlanskoj »Županiji«, a polazak je ugovoren za 17 časova iz Džindić – mahale...

Tako je to bilo. Valtera je ispratio sekretar Mesnog komiteta Mustafa Vilović i motocikl je uskoro zaprašio obalom rečice Jale: za upravljačem je bio Hasić, a Valter pozadi pridržavajući se obema rukama. Jureći pored malte ne na izlasku iz grada, niko ih nije zaustavio, jer je Hasić bio u uniformi. Već posle Bukinja, Valter je doviknuo Hasiću:

-Vozi lakše, da se ne truckamo ovoliko. A pri ovoj buci nemože ni reč da se čuje...

Međutim, sporija vožnja dovela ih je u prvi sumrak do Karanovca i pošto su taj sektor držali četnici (i često pripucavali noću) odlučili su da prenoće u obližnjoj Gračanici. Ni to nije bilo jednostavno, ali se konak ipak našao. Hasić je pretstavljao Valtera kao domobranskog oficira koji je išao na otsustvo. U civilu je to, navodno, bilo jednostavnije, jer se često događalo da su partizani zaustavljali domobranske oficire i uzimali im uniforme.

Tek sutradan predveče dva putnika nastavili su put prema Doboju gde su se, kao na železničkom čvoru, nalazile mnoge neprijateljske jedinice, pretežno Nemci i ustaše, zatim centar Gestapoa i ustaške Nadzorne službe. Zato je Valter upitao:

-Znaš li gde ćemo?

-Naravno. Idemo ravno kući domobranskog komandanta mesta Džonlagića koji je takođe naš simpatizer...

Tako je i bilo. Džonlagić je srdačno dočekao goste, pribavio im dve »Otvorene zapovijedi« za putovanje, a Valteru je »poklonjena« i uniforma domobranskog oficira, čizme i pištolj. Prošlo je dosta vremena dok su ga upoznali sa »činovima« i »oslovljavanjem«. Posle večere pošla su sva trojica na stanicu, jer je uskoro nailazio vojnički voz iz pravca Derevente, odnosno iz Bosanskog broda.

Kompozicija je brektala, a na perou vladala uobičajna živost. Valter je pošao prema prvim vagonima, ali je na njima pisalo »Za nemačku vojsku«. Tek peti vagon bio je slobodan »za hrvatsko domobranstvo«.

U kupeu su sedela tri domobranska oficira i jedan železničar, a u ostalim vagonima je bilo dosta ustaša i njihovih oficira. Najednom je Valter povukao za rukav Hasića:

-Znaš šta smo zaboravili?

-Šta?

-Nisi mi objsanio ustaške činove i njihove znake raspoznavanja...

Sada je i to trebalo naučiti i to u hodniku vagona.

Valter kao da je oživeo: svaki čas se raspitivao za nešto i čak zapodenuo razgovor sa saputnicima. Ustajao je, odlazio na prozor i vraćao se, zalazio u druge kupee i vagone. Hasić je čuvao stvari. Ali kada se u jednoj »šetnji« Valter nije pojavio ni posle pola časa, on se uplašio i, misleći na najgore, počeo da ga traži. Zatekao ga je u prvom kupeu susednog vagona: izgleda da je među uniformisanim glavama vodio glavnu reč.

Hasić je pokucao na staklo vrata i Valter je poslušno pošao za njim u njihov kupe. Pratilac je zamolio:

-Nemoj, Braco, da toliko vršljaš: moglo bi biti opasno!

-Shvati, čoveče, da se, posle toliko vremena opet osećam slobodan.

-Da, ali uopšte ne poznaješ terminologiju koja se već uvrežila među »vojsku NDH«. Mogao bi lako da se odaš!

-U pravu si, priznao je Valter. I poslušno se uvukao u ugao sedišta pokušavajući da zaspi.

Posle ponoći, u blizini železničke stanice Gora, kiša metaka počela je da dobuje po krovu i prozorima vagona: voz je doživljavao istovremeno napad i paniku. Putnici su se uskomešali, a kompozicija povećavala brzinu, u jasnoj nameri da izbegne zasedu. Za celo to vreme Valter je ostao na svom sedištu pored vrata, na suprotnoj strani odakle je dolazila vatra zasede. Kada su pucnji prestali, a voz natavio da juri nesmanjenom brzinom, hitro je iskočio u hodnik i, vraćajući se, saopštio ostalima da ima mrtvih, ali da je napad izbegnut. Najednom su u kupeu ostali samo njih trojica: Valter, Hasić i onaj železničar.

Kao pomamna sablast voz je projurio kroz stanicu Modrinje, a Valter primetio:

-Ovde nema ni žive duše. Mora da je napad raspršio železničare. A možda niko i no vodi računa o ovoj zahuktanoj kompoziciji...

I tek što je to rekao, začuo se strahovit, prodoran tresak. Koferi i druge stvari popadali su iz mreže, putnici odbačeni na suprotnu stranu: kompozicija je prisilno zaustavljena. Ali kako?

-Mora da smo naišli na minu. – Sada će partizani osuti! – prvi je progovorio železničar.

-Ništa od napada kada još uvek ne puca. Partizanski princip je da se napada istovremeno sa eksplozijom! – mirno je odvratio Valter.

Spolja se čula paklena galama i sumanuti glasovi prekidani reskom nemačkom komandom! Hodnik vagona je bio prazan, a sa otvorene pruge izbijao mrak i gusta magla. Nemci su terali domobrane da zauzmu položaj u mladoj šumi koja se prostirala uz prugu. Valter je prošaptao:

-Brzo! Uzećemo kofer sa materijalom, a onaj drugi sa stvarima neka ostane. Ko zna šta se još može dogoditi!

Iz pravca lokomotive odzvanjali su jecaji i psovke itek sada su videli da je i njihov vagon iskočio prednjim krajem iz tračnica, a onaj ispred njega zadržao sa na polovini strmine između pruge i reke Bosne. Na mestu predviđenom za fenjer visio je leš nemačkog oficira, ali bez glave...

Napred je slika bila jezvija i tek sada moglo se zaključiti da je posredi sudar vozova. Lokomotive su bile formalno slepljene; »službenih kola« kao da je nestalo, nekoliko vagona survalo se u reku, a svuda okolo videla su se izmrcvarena telesa i krv. Bolno je odjekivalo zapomaganje ranjenih i prignječenih.

Zora se teško probijala kroz maglu i najednom iz pravca Kakanja začula se kompozicija oklopnog voza, a odmah zatim i pucnji iz haubica i mitraljeza. Sa kose iznad pruge niko nije odgovarao, tako da su domobrani i Nemci povučeni sa »položaja« i upotrebljeni za posao oko ranjenika. Videlo se da u prva četiri vagona nije niko ostao živ i oko 200 nemačkih vojnika bilo je izbačeno iz stroja. Pošto se udes dogodio dva kilometra ispred Kaknja, Valter i Hasić krenuli su u dugačkoj koloni jedva prolazeći od prevrnutih i smrskanih vagona.

Tek u Kaknju sudar je objašnjen. Partizani su te noći vodili borbu u dolini Lašve i njihove zaštitnice otvorile su vatru na kompoziciju vojničkog voza. Pretpostavljajući da u Kaknju znaju za napad, vozovođa je mislio da neće pustiti teretni voz sa kojim je trebalo da se križa u Modrinju. Ali voz sa ugljem je pušten i između Kaknja i Modrinja došlo je do sudara.

Na kakanjskoj stanici bilo je kao u košmaru: iz Sarajeva je očekivan sanitetski voz da bi bili prebačeni ranjenici iz sudara. Kada je kompozicija stigla, Valter je sa Hasićem takođe uskočio nju i oko podne su već bili u Sarajecu.

-Gde ćemo sada? – upitao je Hasića dok su sedeli u železničkoj restoraciji.

-Nisam o tome razmišljao, ali ćemo se već snaći nekako.

-Samo za dva – tri dana dok uhvatim vezu...

Tako je i bilo. Hasić se vratio u Doboj (odakle je uskoro otišao u partizane) ostavljajući Valteru domobransku uniformu i ostalu opemu.

Počinjao je drugi sarajevski, period već istaknutog ilegalca...



U ABDIĆEVOJ 9...

Od bliže rodbine Valter je imao samo starijeg brata Spasoja, a dolazeći u Sarajevo saznao je bolnu vest: da je i njega progutala Peta neprijateljska ofanziva u jednoj crnogorskoj jedinici. Znači, osao je sam, ali bio je potreban narodu i Partiji. I još jednom je stegao zube, odlučnije nego ikada. Zar uopšte može za njega da bude teškoća?

Za godinu i po dana koliko je odsustvovao, Sarajevo se izmenilo i, pod teretom okupacije i terora ustaške stahovlade, nekako posivelo, smanjilo, ljudi se uvukli u sebe. Za jednu jedinu reč slali su u logore, za najmanju aktivnost izvodili pred preke sudove. Pa ipak, slobodarski grad na obalama Miljacke nije hteo da izneveri slavne tradicije Principa i drugova i Principovoga bratića Slobodana – Selje i njegovih drugova komunista.

Svega nekoliko članova Partije našlo se u gradu u trenutku Valterovog dolaska, na koje se novi sekretar Mesnog komiteta mogao osloniti. Iz Mostara su prebačeni Sefet Džinović – Mirko i Ančika Đurić – Tanja, a u Mesni komitet je kooptiran i stolarski radnik August Batagolj – Marko. Dok je preuzimao Mesni komitet od Esada Čengića, umalo svi nisu bili pohvatani, jer je policija provalila na sastanak i Valter je u poslednjem trenutku iskočio kroz prozor, zajedno sa osalima.

Svoj prvi sastanak novi Mesni komitet održao je u jednoj kući na Mejtašu. Članovi komiteta dobili su posebna zaduženja, pojedine delove grada i veća preduzeća, a odlučeno je da se prva ćelija obnovi Železničkoj radioni. Sledeći sastanci održavani su jednom do dva puta nedeljno na raznim mestima. Odlučeno je da centar aktivnosti i sastanka ostane donji deo grada, Bjelave i Mejtaš sa mozaikom uličica i malih kuća koji je omogućavao brže kretanje i lakše skrivanje.

Konačno se i Valter, posle nekoliko stanova, smestio u kuću Alije Kurtovića u Abdićevoj 9. Domaćin, bivši aktivni kapetan (demobilisan 1937), i njegova supruga Smilija bili su povezani sa Pokretom već 1941 godine, preko Džemala Krvavca i, kasnije, Adema Buća koji je od novembra 1941 proveo kod njih nekoliko meseci. Za Bućom su tragali specijalni agenti dovedeni iz Mostara i uspeli su da ga uhvate dok je silazio stepenicama prema Tržnici. Međutim, prekaljeni komunista nije hteo da otkrijwe kuću u kojoj je stanovao i tako su Kurtovići i dalje ostali jedan od najdragocenijih punktova ilegalne borbe. Kod njih je svraćao i Džemal Bijedić. Valtera im je doveo Enver Kržić – Arap govoreći:

-Evo, Alija, ovaj drug će otsad biti kod vas i to kao član porodice.

Valter se upoznao sa Alijom i Smiljom i brzo udomaćio u simpatičnoj atnosferi koja je ispod tišine skrivala veliko herojstvo ovo dvoje ljudi. Jer, Kurtovići su imali i dvoje dece Emira i Emiru, od kojih devojčica nije tada bila navršila ni deset godina. Za njih je Valter jednostavno bio »Čiko«.

Pošto se glavnina snaga NOV sa Vrhovnim štabom na čelu i dalje zadržavala u Bosni cežući za sebe veliki vroj neprijateljskih jedinica, Sarajevo je bilo dragocen centar. Valter je to znao od prvog dana vezujući se direktno za Vrhovni štab i druga Aleksandra Rankovića – Marka. Uspeo je da iz Italijanskog konzulata (u Trumbićevoj ulici) izvuče jednu staru radio – stanicu i daje osposobi. Šifra ove stanice bila je »Ivo i Meho«, ao ke veza sa Vrhovnim štabom uhvaćena tek krajem 1943godine i preko nje su upućeni pozdravi Sarajeva Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu.

Valter je, pun iskustva iz Tuzle,započeo široku akciju na obnavljanju revolcucionarne aktivnosti ne pbazirući se na teškoće i opasnosti. Prvo se, naravno, obratio omladini, iako su i njeni redovi bili proređeni stradanjem mnogih organizvanih omladinaca u provalama ili odlaskom na oslobođenu teritoriju. Skupo plaćeno iskustvo zahtevalo je krajni oprez u prilaženju ljudima, ali tu je bio Valterov nepogrešivi instikt. Postavljajući formiranje posebne organizacije SKOJ-a i USAOJ-a na teritoriji grada, on je prihvatio teritorijalni princip (po rejonima), a već formiranim grupama postavio je sledeće zadatke: redovno održavanje sastanaka, izbegavanje druženja članova organzacije na ulici, tačnost po kojoj se tolerisalo zakašnjenje od tri minuta, sedam minuta se moralo opravdati, a preko toga roka sluičaj je ispitivan kao sumnjiv; krajnja konspiracija mesta održavanja sastanka, zadataka, pa čak i pravih imena pojedinih članova. Naročito su bili teški uslovi za prijem u grupu i jezgro.

I već krajem 1943, kada je obuhvaćeno oko 300 omladinaca i omladinki, formiran je Mesni komitet SKOJ-a (sekretar Ančika Đurić – Tanja, članovi Hadžiomerović – Žarko, Ferdinand Šuh – Brzi, Fuad Mrkonjić – Tošo i Vlasta Bukovac – Mira). Sastanci Mesnog komiteta SKOJ-a bili su redovni i najčešće su održavani u stanu Ivana Paukovića u Ćukovića ulici.

U međuvremenu nikli su ilegalni aktivi u nizu sarajevskih preduzeća, ustanova, pa čak i službi koje su nile direktno vezane za vojsku tzv. NDH (Željeznička radiona, Vojno – tehnički zavod, Novo Sarajevo, Željeznička direkcija, Željeznička stanica, Tvornica duvana, Bistrik I, Bistrik II, Centar, Kovači, Bjelave, Gorica, Marindvor, PTT, Ured za kolonizaciju, Policiska uprava, Sud, Rudarska direkcija, Velika župa Vrhbosna, Oklopni vozovi, Topnički sklop, Protivavionska bitnica, Vojna bolnica, III zborno područje, Samovozna bojna). Jedna od prvih i najuspešnijih akcija u ovom periodu bio je slučaj sa šefom Ustaške nadzorne službe za Sarajevo Štimcem koji je, uhvaćen na prevaru, sproveden do Visoko – fojničkog odreda a kasnije u Jajce. Valter se sve češće sastajao sa uglednim političarima i građanima koji nisu sarađivali sa ustaškom državom i ptiptemao je osnivanje Narodnooslobodilačkih odbora. Prva njegova veza sa političarima bio je advokat dr Zaim Šarac. Preko Envera Krzića obezbedio je dragocenije podatke iz III zbornog područja.

Karakteristično je Valterovo pismo Aleksandru Rankoviću – Marku od 18 novembra 1943, u kome kaže:

»Dragi druže Marko,

primio sam tvoje pismo od trećeg ov. m. Ono je ovog puta nešto duže putovalo, ali se nadam da će naša veza bit ubuduće ekspeditivnija.

U svom pismo opisao sam Ti u kakvom sam stanju zatekao sarajevsku organizaciju, a izneo sam Ti i kakvi su se događaji odigrali u tim prvim danima mog boravka. Odmahsam preduzeo izvesne mere da organizaciju postavim na solidne i trajne temelje. Rad se počeo vrlo dobro razvijati i bilo je dobro izgleda da sarajevsku organizaciju učinimo masovno i zaista borbenom. Međutim, zbog nedisciplinovanosti nekih drugarica došlo je do novih hapšenja i nove provale koja nam je odnela 6 ljudi, među kojima ima i nekoliko vrlo dobrih drugova. Stoga sam morao početi iznova podizanje organizacije. Kad se u tom poslu bude odmaklo dalje i kada budu postignuti izvesni rezultati, obavestiću te.

Za uspešan rad je osnovni problem stanje kadrova u Sarajevu. Prilikom mog dolaska drugovi iz Pokrajinskog i Oblasnog komiteta obećali su da će mi u tom pogledu pružiti potrebnu pomoć. Verujem da će se to pitanje moći odmah rešiti čim Pokrajinski komitet dođe na teren o kome si pisao.

Sve kanale potpuno sam odvojio od organizacije i veze su sada dobre. Tako ćemo ispuniti i zadatak što masovnijeg odašiljanja ljudi za našu vojsku. To već i činimo. Sa oblasnim komitetom Hercegovine takođe sam u vezi ali ona, valjda zbog daljine terena, nije česta ni brza. Preko O. K. Prozor dobio sam jedno pismo od Oblasnog komiteta Ist. Bosne i odgovorio sam im našom novoostvarnom vezom u Varešu (a pisao sam im i drugim putem). Pisao sam i drugovima na Romaniji (mislim Aci*), ali odgovor još nisam dobio. Bio sam pre dolaska naših snaga ostvario dobru vezu sa rogatičkim sektorom, ali su je četničke akcije pokidale. Radim na tome da se povežem direktno sa partiskim drugovima ili vojnim jedinicamakoje se nalaze na tom sektoru i verujem da ću uskoro uspet.

Sa Brezom i Visokom u doborom sam kontaktu. U Varešu smo bili stvorili nekoliko organizacija, ali je većina tih ljudi otišla u našu vojsku. Sa Zenicom sam u vezi, ali je bezslovna potreba da na tu vezu uputim rukovodstvo sa terena kome će kontrola rada stvarnih organizacija biti lakša i neposrednija.

Ostvario sam dobar kontakt sa izvesnim ljudima iz bivših HSS i JMO. Među njima ima ih koji se vrlo dobro odnose prema nama i čine nam izvesne usluge. Pisao bih Ti o tome pobliže kad bismo već sad imali dogovorenu šifru i sledeći put ću Te potpunije obavestiti.

Političko vrenje u Sarajevu sve se više oseća i ide nabolje. Velike pobede Crvene armije i krupni uspesi naše vojske učinili su da se simpatije sveta sve više vezuju za NOP. Ljudi sve jasnijestiču uverenje o skoroj propasti fašizma punoj pobedi našeg pokreta. Razuzdana četnička propaganda u znatnoj je meri malaksala posle akcija naše vojske u istočnoj Bosni, Sandžaku, Crnoj Gori i Srbiji, jer je jedan od njihovih aduta bio da će iz Srbije i Crne Gore doći »150 hiljada« Dražinih četnikada bi uveli »red i mir učitavoj Bosni i dalje«. Preorijentaciju i simpatijama za partizane umnogome je doprineo i novi stav londonske radio – stanice, jer je drugi četnički »adut« bio da će Englezi dovesti na vlast četnike. Demoralizacija je danas visdljiva i kod četnički nastrojenih Sarajlija... Posle smrti Uzeirage H. Hasanovića muslimanska čaršija ostala je bez svog najistaknutijeg čoveka. Njen prvak je sada gradonačelnik Softić, a drugu grupu vodi bivši munistar Šefkija Behmen. On je doskora bio u stalnoj vezi sa četničkim pukovnikom Borotom i trebalo je da se prebaci u Kairo (gde je, navodno, imao da postane ministar), ali je odustao videći valjda i sam kuda događaji idu.

Pre izvesnog vremena, po dogovoru sa nemačkim komandantom Tromom, otišao je u šumu hodža Pandžada organizuje »muslimansku oslobodilačku vojsku«. Pomogla mu je i sarajevska čaršija, nabavila oružje i finansirala sa šest miliona kuna. Pandža je od prvih dana okupacije verni nemački sluga i vrbuje muslimane za SS – trupe, a njegovo delo je i dolazak jeruslemskog muftije. Mišljenja sam da njegov najnoviji poraz znači pokušaj odvajanja jednog dela muslimana od NOV I NOP. Ima oko sebe oko 250 ljudi i to vrlo šareno društvo koje sačinjavaju sarajevski mladići, seoski milicioneri, žandarmi i dojučerašnje ustaše. Kreću se na liniji Bjelniće – Trnovo – Ustiprača.

Sarajevska HSS od ranjij je najvećim delom stala uz zataški pokret i u većini odobravala i nemačko i ustaško stanovište po svim pitanjima. Od svih bivših članova HSS svega oko 50 njih nisu se bili odrekli svog političkog uverenja. Sve češće vesti o masonom prelasku istaknutih pojedinaca na stranu naše vojske, a u prvom redu vesti sa frontova, učinili su da se i raspoloženje kod hrvatskog dela Sarajeva počne radikalno menjati.

Za raspoloženje sarajevskog garnizona karakteristično je da je nedavno, na sastanku sa domobranskim »časnicima«, nemački general Najhold, komadant »Vražije divizije«, napao sve oficire u Sarajevu da većina od njih simpatiše sa partizanima, drugi deo sa vladom u Kairu i da su svi odreda protivnici Nemaca. Iz niza razloga nazadovoljstvo u sarajevskom garnizonu je znatno, ali nam današnja snaga naše organizacije ne pruža mogućnost da se odmah bolje povežemo sa nezadovoljcima.

Vladajuća klika ustaša, koja je sa svom pompom bila čvrsto uverena u nemačku pobedu, došla je dole da im ljudi neće da se prime ni najkrupnijih položaja. Pre izvesnog vremena bio je postavljen za »velikog župana« Suljo Alečković, ali je ubrzo smenjen jer su mu ćerka i zet otišli u partizane! Sad je za velikog župana postavljen Kulenović, advokat iz Konjica, ali se on »teško razboleo« čim je čuo za imenovanje. Za novog šefa policije postavljen je sudija Ebner i on je postavio uslov da se izmene šefovi političkog i kriminalističkog odseka, pa su se u gradu prenosile priče da će zbog toga ostati stari šef policije Petković i da je bivši gradonačelnik Muhamed Zlatar naprasno umro kada je saznao da opet hoće da ga postave na čelo opštine. Prilikom poslednjih konferencija koje su u Sarajevu održali ustaški ministri Lorković i Vokić došlo je do krupnih prepirki i otvorenih prigovora od gradonačlnika Softića i drugih učesnika.

U strahu od novih događaja, ratni špekulanti i ustaše na sve strane kupuju zlatnike i druge dragocenosti.

Dosad mi materijal sa terena nije stizao redovno. Dobio sam nešto više primeraka »Kuda ide Bugarska«, pet primeraka govora druga Švernika i nekoliko listova »Glas« i »Naprijed« i sa dnevnim biltenom Vrhovnog štaba to je sve. Potreba za takvim materijalima je vrlo velika i trebalo bi obezbediti redovno slanje i u većim količinama.

Neće Ti, verujem, biti teško da sa svojim pismom pošalješ i šifru za naše dopisivanje.

Srdačno te pozdravlja sa
Smrt fašizmu – Sloboda narodu!

Valter«

_________
*)Hasan Brkić



NJEGOVA POSLEDNJA ZIMA

Nije prestajao s aktivnošću ni u najopasnijim periodima, a početkom 1944 išao je na oslobođenu teritoriju, čak do Vrhovnog štaba koji se tada nalazio u Drvaru. Prebacio se motoviklom do Viskočko – fojničkog odreda, tu ostavio domobransku uniformu i produžio dalje. Po povratku, govorio je ostalim članovima Mesnog komiteta:

-Ono je život: bore se, ali znaju bar skim i pri tome udišu slobodan vazduh...

Osmehnuo se i dodao:

-Poručuju da smo mi na »najstrašnijim položajima« i mnogo cene svaki naš potez.

-Jesi li video druga Tita? – upitali su ga.

-Jesam, ali nisam uspeo da s njim razgovaram: bile su ga zaokupile strane misije.

Bližio se Prvi maj i omladinske grupe Sarajeva prihvatile su plan Mesnog komiteta SKOJ-a o takmičenju: - ko će poslati veći broj boraca u NOV, - ko će sakupiti više novca i materijala u pomaganju porodica otsutnih boraca, - ko će sakupiti iscrpnije podatke o ratnim zločincima.

Počela je čak priprema za izdavanje ilegalnog lista sarajevske omladine, ali su teškoće bile nepremostive. Vrativši se s oslobođene teritorije, opet je Valter posebno obradovao omladince:

-Znate li kako ćemo čestitati Sarajilijama Prvi maj? Slikama maršala Tita!

I pokazao im je fotografiju koju je doneo sa sobom: To je bila ona poznata Titova slika u ogrnutom šinjelu i sa blagim osmehom na licu. Trebalo je naći mogućnost da se fotografija umnoži i Valter je, ne dvoumeći se, angažovao za taj posao dva najpoznatija sarajevska fotografa, Lisca i Božića. Kopiranje je vršeno u toku dve noći i trećeg dana centar grada bio je preplavljen fotografijama veličine dopisnice na kojima je pisalo: »Maršal Tito, vođa naroda Jugoslavije«.

Neprijatelj se upinjao da sazna ko drži konce sce očitije aktivnosti: svoje pse pustili su i Gestapo i Ustaška nadzorna služba, hvatali i hapsililjude na najmanji znak, otkrili poneki sitniji kanal, ali se sve ostalo, kao automatski, zatvaralo i prekidalo: jezgro je ostajalo netaknuto. I sve razgranatiji poslovi zahtevali su od Valtera da noći pretvori u dane. A u njemu kao da je bila neiscrpna energija. Tabake izveštaja ispisivao je strpljivo svojim sitnim, urednim rukopisom, održavao sastanke, bdio nad radio – aparatom, sastavljao i dešifrovao naloge i telegrame. I sve to u jednospratnoj kući Alije Kurtovića u Abdićevoj 9. Svega 200 metara dalje stanovao je zloglasni ustaški dželat Dragutin Kremna, šef vojnog redarstva, a patrole tutnjale svakonoćno. Počele su i avionske uzbune ali Valter nije prekidao posao. Pušio je dnevno po stotinu cigareta.

Jednoga dana domaćin Alija mu reče:

-Da vidiš moj izum: između naslaganih drva ostavio sam u podrumu slobodan prostor, toliki da se može sakriti čovek...

Valter je pregleda »sklonište«, pohvalio domaćina, ali je primetio:

-Ovo je odlično kao trenutno rešenja. Ali, moj Alija, ako bi nas nanjušili i počeli detaljno da pretražuju...

-Ne bi stigli: zar mi nisi dao bombe i pištolj!

-Zaista ne znam kako da ti se zahvalim na celoj ovoj brizi. Bolje da ne mislimo na najgore, jer, ne zaboravi, i deca su s nama...

Prekoputa Kurtovićevog doma stanovao je čudan bračni par starih ljudi. Zvali suse Zavacki. Ona je bila Bečanka, a on Poljak. I često bi se preko ulice poveo razgovor između stare Zavacke i Smilje Kurtović:

-Vi kao da imate podstanara? – pitala je stara Zavacka.

-Mislite onog mladog natporučnika! Ne, to je jedan dalji roak, pa ponekad navrati kod nas. Zamolio me da mu operem rublje...

Ipak je bilo sumnjivo da se nezainteresovana žena raspituje za Valtera. Postao je oprezniji i počeo je da izlazi samo noću...

A i na ulii je imao naugodnih susreta. Dva puta se sreo sa tetkama koje su živele u Sarajevu. Znajući da je on otišao u šumu, iznenadile su se kada su ga prepoznale negde kod katedrale:

-Odakle ti, sine Vlado? Zašto nisi so nas došao?

-Znate i same kako je...

-A ostaješ li duže? Trebali ti što?

-Ne, vraćam se posle podne. Gledaću da pre odlaska skoknem do vas. Mogle biste da mi pripremite neke deblje čarape, ako imate.

-Nabavićemo svakako...

-Ali, molim vas, budite oprezne. I nikome ni reči da ste me videle.

Kasnije je sreo neku poznanicu, stariju ženu sa ćerkom i ona ga je toliko zaokupila da nije imao kud, pa je zakazao sastanak isto u Šahinagića ulici prekoputa Većnice, na ovoj strani Miljacke. Ali je, pun opreza, uputio tamo Aliju Kurtovića i Derviša Krvavca, svoje »najomiljenije kurire« i upozorio ih:

-Objasnio saam vam kako njih dve izgledaju. Obiđite onaj mali parjk i dobro osmotrite sa li su same, pa onda ti, Alija, saopšti onoj staroj da sam morao iznenada otputovati.

Tri puta je dolazio u direktnu opasnost da ga uhvate: kod Begove džamije, na Baščaršiji i u Trumbića ulici. Išao je u rano poslepodne kroz gradsku vrevu, kada ga neko dodirnu za rame:

-Kako si, Vlado? Odakle ti u Sarajevu?

Bio je to njegov zemljak Mrkić iz Pljevavlja koji ga je odnekud prepoznao. Napravio je ljubazno lice i odgovorio:

-Pa eto, slučajno.

Agent, inače priprost čovek, nije odustajao:

-A gde sada živiš i od čega?

-Činovnik sam banke u...

-Mrkić ga prekide:

-Hajde, ne budali! Vidio sam tvoje ime na spisku najopasnijih komunista. I šta bi da te sada uhapsim i sprovedem?

Valter se naglo izmenio, zacaklio očima i uhvatio Mrkića za ruku:

-To bi ti bilo poslednje hapšenje, jer mene sada prati najmanje deset ljudi koji bi te, da prstom maknem, napunili olovom...

-Ti se šališ...

-Onda, probaj! Nadam se da nisi dosad okrvavio ruke i savetujem ti da se opametiš dok još ima vremena.

I žurno se odvojio od iznenađenog oveka.

Radio – veza sa Vrhovnim štabom nije uvek funkcionisala, pogotovo osle drvarskog desanta i preseljenja na Vis. To se vidi i iz Valterovog pisma Aleksandru Rankoviću od 26 avgusta 1944:

»Dragi druže Marko,

Tvoju loznku prenetu preko »Slobodne Jugoslavije« uhvatio sam istog dana i prema dogovorenom počeli smo sa radom odmah sutradan. Nastavili smo da se javljamo svakog dana a činićemo to i dalje, iako ima malo izgleda za uspeh kad se već dosd nismo mogli povezati.

Danas smo poslali preko Desete novo pismo, plan i šifru ne bili se makar s njima povezao, a onda preko njih uspostavio vezu s Tobom. Smatram da je velika šteta da pri ovako povoljnim uslovima, kakvi ovde postoje, naše stanice uopšte ne rade.

Šaljem ovoga puta jednog druga direktno do Tebe. Uz ovo pismo ide i plan i šifra – oboje novo, za svaki slučaj. Čim se povežemo, javiću ti depešom o svemu što bi Te moglo zanimati.

Kod nas uglavnom sve dobro.

Shvataš da radi neizvesnosti u pogledu putovanja ovog pisma i rizika sa kojim ono ide, ne mogu niočemu detaljnije pisati.

Srdačno Te pozdravlja
Valter«

Jedan od najvećih uspeha sarajevske organizacije bilo je oslobođenje šest lekara i 13 medicinskih radnika – Rusa koji su kao zarobljenici upućeni na rad u Jugoslaviju. Valter je organizovao njihovo bekstvo iz Vojne bolnice i uputio ih u Visočko – fojnički odred. Bilo je to u julu 1944 godine. A i oslobađanja drugih zatvorenika bila su često na dnevnom redu, najčešće iz bolnice. Takav je slučaj i sa Zvonimirom Grbcem – Putnikom, jednim od valterovih saradnika.

Stalan zadatak bio je pomaganje porodice čiji su se članovi nalazili u partizanskim jedinicama. Redovno, svakog meseca porodice istaknutih boraca dobivale su izvestan iznos u novcu i hrani. Na taj način bilo je obuhvaćeno oko 300 kuća. A u kuići Bekira Omersoftića na Bistriku, nenaseljenoj i skoro srušenoj, čuvan je sdragocen materijal o neprijateljskom radu i zločinima pojedinaca i policije.

Valter je već nastupao kao glasnik naroda upozoravajući istaknute funkcionere ustaških vlasti da će odgovarati za svoje postupke. Ugovorio je sastanak sa pomoćnikom ministra Asimom Ugljenom, i jednostavno mu rekao:

-Vi ste već osuđeni na smrt i može vas spasiti samo ako, bar delimično, poradite u opštem interesu...

Novopečenom županu Muhamedu Kulenoviću banuo je u stan i posavetovao ga kako da se drži podnoseći mu spisak pohapšenih u Travniku i zahtevajući da za njih založi svoj autoritet. Sastao se i sa bivšim ministrom Šefkijom Behmenom, a od predsednika opštine jednostavno je zatražio da obezbedi 6.5 milona kuna za sirotinju. Sastajući se sa predstavnicima srpske čaršije jasno je stavio do znanja inž. Besaroviću da je utopija uzimati u zaštitu generala Nedića.

U oktobru 1944 sazreli su uslovi za formiranje Narodnooslobodilačkog odbora u sastavu: dd Zaim Šarac (predsednik), dr Blagoje Kovačević i prof. Ante Martinović (potpresednici), Vladimir Perić – Valter (sekretar) i dr Boro Knežić (blagajnik). Zanimljivo je da su se odbornici sastakali u jednoj od prostorija amostana sv. Ante.

Tri člana Mesnog komiteta SKOJ-a (Brzi, Tošo i Žarko) nili su upućeni, sa grupom od 15 omladinaca u Deveti domobranski tpnički sklop koji je bio stacioniran u kasarnama kod Železničke stanice. Njihov zadatak je glasio: pridobiti sastav ove jedinice za NOV i naučiti rukovati topovima- do dalje direktive. Ujedno, domobranske uniforme omogućile su najitaknutijim skojevcima da nesmetano rade u gradsdskoj organizaciji. Ubačeni omladinci morali su da podnose i torturu »vaspitača«, a bili su čak jednom i bombardovani od strane saveznika. Na kraju, pokušali su da celu jedinicu, zajedno sa topovima izvedu na oslobođenu teritoriju, ali su na obroncima Trebevića otkriveni, pa su teška oružja morali uništiti, a sami izbeći prema Treskavici.

Valter je rukovodio i slanjem ljudi na oslobođenu teritoriju. U jednom pismu štabu Visočko – fojničkog odreda on kaže:

»Šaljemo vam drugove Zvonka – Putnika, dr Horvata i Osmana. Putnika od ranije poznajete. On je član KPJ i nalazio se dopre nekolikodana u rukama policije pa su ga drugovi oslobodili. Drug dr Horvat bio je u vezi sa našom organizacijom. Pomagao nas je povremenim uslugama, a kad je pokret postavio pred njega učešće u akciji oslobođenja iz bolnice druga Putnika, on je taj nalog prihvatio. Dobar je specijalista. Treba ga uputiti prema ZAVNOBiH-h ili štabu korpusa.

Drug Osman je takođe radio u našoj organizaciji, ali nije član KPJ. Odan je stvari borbe. Voleo je ranije više da popije i od toga ga treba lečiti...«.

Najpotpunija obaveštenja slao je Valter i dalje drugu Aleksandru Rankoviću i Vrhovnom štabu. U pismu od 23 maja 1944 čak je predložio imena ljudi koje je trebalo zameniti, a nalazili su se u logorima Jasenovac i Stara Gradiška: bili su to sve istaknuti aktivisti ilegalne borbe Sarajeva od prvih dana okupacije, među njima i inž. Leopold Černi.

»politička situacija u gradu je vrlo dobra – piše Valter Marku. Četnički elementi su ošamućeni i zbunjeni obrtom događaja: konačno su pokorene sve njihove nade da će Amerikanci i Englezi spasavati Dražu i njegov pokret. Usataše su izgubile svaki ozbiljniji uticaj... Nastojaćemo da prodredmo u neprijateljske obaveštajne centre da bi smo imali tačniji uvid u njihove namere. Ne znam da li bi bilo potrebno da uz redovne izveštaje šaljem i prepise podataka iz naše kartoteke neprijateljskih agenata... Nastojao sam da radio – službu što bolje organizujem i stvorio sam mali radio – telegrafski centar. Stanica je odlično zakonspirisana, vezu sa drugovima održavam i o njoj znam samo ja. Bude li se što meni desilo, drugovi će se i dalje javljati starom šifrom svakog dana koji se u datumima završava na pet (5, 10, 15 itd)... Naše mesne organizacije sređuju pojedine sektore prema Vašim direktivama vodeći i dalje najozbiljniju brigu o konspiraciji. Nekoliko novih drugova primljeno je u Partiju, a povećao se i broj kandidata... Finansiski stojim relativno dobro. »Slobodna Jugoslaija« već nekoliku puta populariše zajam Narodnog oslobođenja. Da li je potrebno da i ovde počnemo sakupljanje? Iako naprijatelj i dalje prosipa more laži o našem pokretu i drugu Titu, svima je jasno da tok kojim su pošli događaji u našoj zemlhji niko i ništa neće moći da zaustavi...«.

Počinjala je poslednja zima Valterovog ilegalnog rada, poslednja njegova zima.



PET NAJKRVAVIJIH NEDELJA

Usred razgovora rekao je Miri Stanišić aktiviskinji koja mu je najčešće pomagala:

-Opet ću nekoliko dana biti otsutan, odlazimna oslobođenu teritoriju. Ali ne daleko.

-U uniformi?

-Tako je najlakše,a već sam se i navikao na one dve zvezdince pod grlom...

-Treba li u međuvremenu nešto posebno završiti?

-Pripremi što bolje sastanak sa ženama. Bojim se za Fohtove.

Kuća u Čadordžinoj ulici bila je najčistiji simbol sarajevskih ilegalaca: svi njei ukućani, izuzev bake, pomagali su akcije. Po ceo dan nešto se u njoj svršavalo, najčešće otkucavali materijali i izvlačili na ciklostilu. Valterov ljubimac bio je dvanaestogodišnji Vlatko. Mališan je imao svoj posebni zadatak da, igrajući se s decom, stvori bku ispred kuće, kako se ne bi čui otkucaji strojeva. I nije to bilo lako, jer su Vlatkovi vršnjaci zavoleli krpenjaču, a ulica je bila strma.

-Daću vam gornji gol! – preklinjao je Vlatko.

Fohtovi su provaljeni slučajno, a ipak pod čudnim okolnostima:

Industrijalac Hraski, uplašen od bombardovanja, obratio se mami Sari molbom da kod nje skloni privremenosvoju porodicu.

-Ne ulazi se tako lako u moju kuću! – odgovorila je prkosna Jevrejka koju je samo čudo dotada spaslo od opšteg pogroma.

Naraski je, verovatno bez zadnjih namera, ispričao ovo u jednom društvu i Mesni komitet je alarmiran, pa je Valter požurio s odlukom da siklostil i ostalo iseli iz Čadordžine... Zato je sada bio tako brižan.

Na povratku, sačekala ga je tužna vest: Fohtovi su uhapšeni! Policajci su stigli po njih i prilikom premetačine pronašli ispod otomana u sovi veću količinu hartije i indiga. Odmah su zatvoreni otac, sin Ivan i mama Sara. Vlatko je ostao sam sa bakom ali su se i na njega okomili:

-Ti, mali, moraš sve da nam ispričaš!

-Ništa ja ne znam...

Dobio je jedan, dva šamara, ali nije zaplako on, već baka:

-Reci sine ako se čega sećaš, sine!

-Nemam čega da se sećam!

Stariji brat uspeo je da (u čarapama po januarskoj hladnoći!) izmakne iz ustaškog zatvora i uskoro su došli i po Vlatka. Progutala ga je noć u transportu smrti, zajedno s ocem i majkom.

Valter je uzalud pokušavao da ih oslobodi, sam se izlažući najvećoj opasnosti, bavio se mišlju da organizuje prepad na zatvor. Morao je da odustane jer je pokret zahtevao nova odricanja.

Nastavio je da odlazi na sastanke, čak i tamo gde ga nisu očekivali. Tako je bilo i na konstituisanju Gradskog odbora AFŽ krajem januara. U zgradi Ritiša, uz poznati rasadnik cveća, našle suse na okupu najistaknutije aktivistkinje Sarajeva: Mira Stanišić, Cilika Hajnrih, Vaska Vukalović, dr Hiba Ramadanović, Ljerka Cvitković, Azra Grebo, Oliver Katić... Valter je naišao kada je sastanak već počeo, zaso u ugao i nije davao glasa. Tek pred kraj progovorio je:

-Nećemo još dugo čekati, ali sada je najteže. Ovo su dani kada i vi žene konačno osvajate ravnopravnost...

Na sastanku sa grupom sarajevskih profesora zapazio ga je slikar Roman Petrović. Dugo je posmatrao izduženo, mršavo lice sa užagrenim očinma i kada je dogovor bio gotov, predložio:

-Da mi poziraš za portret!

-Kasnije kada prebrinemo ovu brigu.

Strastan umetnik, Roman je po sećanju naslikao portret sekretara Mesnog komiteta onako kako ga je zapamtio: sa crvenom pozadinom i očima iz kojih plamti odlučnost.

Valter je čuo za sliku i nasmejao se:

-Baš me zanima kako izgleda! Pogledaću je prvog dana oslobođenja čim se vratim sa pobedničkog mitinga!

Jer, čekali su sve odgovorniji i težii zadaci. Sarajevu su se, u nazadrživom naletu i sa svih strana, približavale jedinice Jugoslovenske armije. A trebalo je podneti i ono najgore: Maksa Luburića.

Vest nije bila nimalo utešna:

Sredinom februara javljeno je iz jedne radionice da je kod njih izrađen pečat sa ustaškim grbom i tekstom »Strožer pukovnika Luburića«.

-Sada treba naročito paziti, jer svako otkrivanje zanači najsvirepiju smrt! – govorio je valter na kratkim sastancima.

Luburić je stigao načujno, ali se odmah osetilo delovanje maloumnog zločinca i manijaka, a »zapovednik divizije« Franjo Sudar i šef vojnog rukovodstva Dragutin Krema preko noći su pali u senku. Jer, Luburić je (u Sokolskoj ulici 10) formitao svoj stožer, posebnu vlast koja nikome nije polagala računa ne trpeći primedbe. Tu su bili »bojnik« Cigoje, »stožernici« Stipe Barbarić i Tomislav Mesić, lekar i predatni poslanik JRZ u Mostaru »pukovnik« Ridžanović i ustaški »muftija« Handžić.

Sarajevo, nestrpljivo i izmučeno, jedva je čekalo oslobodioce, ali je morao da izdrži još pet nedelja – najkrvavijih u svojoj novijoj istoriji!

Za Lubrića je bila zauzeta Folkertova kuća (»Berkovićeva vila« u Skenderliji ulici), kuća trgovca Babunovića u Dženetića čikmi i restoracija »Gradski podrum«. Samo jednom, 25 februara uveče, krvnik se pojavio na večeri koju je priredio za »doličnike«, održao čak i kraći govor preteći da »neće biti pošteđen niko ko ne želi ustašku državu«.

I već sutradan počele su danonoćne racije, otimačine i odvođenja, pljačke i pir pobesnelih koljača. Kućama i mestima gde se kretao Luburić nije se moglo prići: čak i na krovu garaže prekoputa »Bekovićeve vile« bilo je postavljeno mitraljesko gnezdo.

Znali su ustaški krvnici da je Sarajevo pun aktivista NOP-a i lov na ljude proširio se na sve građane. Izaći na ulicu predstavljalo je smrtnu opasnost. U policiji je otkrivena grupa od 35 organizovanih stražara i oficira, a u masi ostalih koji su hapšeni, mučeni, transportovani u logore ili ubijani u Luburićevoj »vili« i na stratištima kod Bakarevca i Kozje Ćuprije, bilo je dosta ljudi uključenih u aktive. Jezgro otpora ostalo je, srećom, ne taknuto. Valter kao da više nije spavao ni jeo.

Dragutin Krema setio se poslednjeg poteza i u »Novom listu« nekoliko puta je objavio »ultimatum« onima koji su davali i sakupljali priloge za Narodnu pomoć. Kako ustaško redarstvo ima spiskove tih građana, ali hoće da se oni »sami prijave«. Prijavi listić priznavao je na svojim stupcima:

»Treba znati da partizani imaju svoje ljude svuda i da im prilično teško staje na kraju«.

Rok »ultimatuma« isticao je 16 marta, a to je zločince još više razjarilo. Pre toga, u pokušaju da »učvrsti odbranu« Ivan – Sedla, Luburić je streljao grupu domobranskih oficira koja je odbila da se bori na sektoru Konjic – Bradina i razoružao seosku »legiju« u Pazariću i Hadžićima. Hodža Pačariz dobio je od njega »izričito obaveštenje da mobiliše izbeglice i begunce iz Sandžaka, crne Gore i Albanije koje su se zadržale u Sarajevu.

Kretanje u gradu bilo je ograničeno do 18 časova.

-Da ubijemo krvnika? – nudili su i molili mladići Valtera.

-Ne, čak i da uspe, bilo bi preskupo...

Ipak je to pokušao maturant Halid Nazečić, vođa »petorke« i jedan od najhrabrijih mladih komunista. Sačekao je krvnika na izalzu iz pozorišnog foeja i kada je u njega već uperi cev revolvera, drugi omladinac koji je bio prisutan, uplašio se i povukao Nazečića za ruku. Revolver je pao na pod, a Luberićevi žbiri peiskočili i odmah poveli obojicu u »Berkovićevu vilu«.



GRAD OSLOBOĐEN, ALI JE VALTER POGINUO...

Pa i u jeku najcrnjeg terora i histerije profesionalnih ubica, Sarajevo nije prestajalo da požuruje dan svoje slobode. Hercegovačke jedinice su se nalazile od Konjica, Krajišnici sa svojim predhodnicama u Kaknju i ispred Visokog, Crnogorsci iz pravca Goražda i Trećeg korpusa na liniji Pohovac – Sokolac – podromanija, znali su dobro stanje i položaj neprijatelja. Jer, Valterova radio – stanicanije prestala da emituje poruke. Sredinom marta Vrhovnom štabu je predat sledeći telegram:

»1941 divizija ima jedan puk pale – Stamboličić, jedan puk Morko – Crvene Stijene i puk artiljerije. Operativni štab je kod Pala. Izgleda da će ga ova divizija povući narednih dana u Sarajevo. Brojno stanje pet do šest hiljada vojnika sa dosta turkestanaca. Zapovednik general Bler.

Vražje divizija ima 1.200 ljudi, od toga 800 boraca. Štab u pokretu prema Ilidži. Drži sektor oko Pazarića. Zapovednik general Rajnike.Moral slab.

Štab »Princ Eugena« sa generalom Smithubenom na Ilidži. Sastav: tri pešačka i jedan artiljeriski puk – 13,13 puk na Ivan – Sedlu, 14,14 – puk u pokretu prema Varešu, 4,4 – brandenburški puk na sektoru Zenice, artiljeriski puk podeljen na pešačke pukove. Uz 4,4 puk dve hiljade belogardejaca. Imamo oko desetak ljudi.

Valter«

A krajem meseca, drugi:

»Pokret delova »Princ Eugen« divizije ima za cilj oslobođenje pruge i bočni napad za oslobođenje Nemaca kod Mokrog. Nemačko protuzrakoplovstvo otišlo u pravcu Borada. Velićina pozadinskih jedinica takođe. Gestapo pali arhivu.

Nemački komandant odbrane Sarajeva general Katner podiže bunkere oko štaba u Braunovoj ciglani. Ima u Sarajevu oko dve hiljade svojih boraca. Moral slab.

Valter«

Povezicao se i direktno sa jedinicama koje su se prbližavale gradu. Jedno takvo pismo (od 29 marta), čudom sačuvano, glasi:

»Dragi dugovi,

U vezi sa primicanjem jedinica naše vojske na prostor severno od Sarajeva kao važan problem postavlja se pitanje našeg povezivanja. Ne znam tačno koja se naša jedinica nalazi na pravcu kojim šaljemo ovo pismo i zato ga ne možemo određenije adresirati.

Dobro bi bilo ako bi se već u vašem prvom odgovoru osvrnuli na mogućnost prebacivanja naših drugova, novih boraca, do vaših jedinica. Nastoje da se veza uspostavi na što konspirativnijoj osnovi zbog neprijateljske pažnje budnosti.

Za M.K. Sarajevo – Valter«

U noći između 27 i 28 marta jedan od čuvara Tvornice duvana, pritaivši se uz železnu ogradu, bio je svedok groznog prizora:

»Crna Marica« dovukla je 18 leševa i, dok se ona triput vraćala, žrtve su privezivane za grane na početku marindvorske aleje kestenova. Ostali očevici, nji 37, bili su živi, povezani žicom. »Satnik« Cerjan i »nadporučnik« Babić, oba iz Luburićeve grupe, nadziarli su sa uperenim pištoljima, a krvnici od zanata vešali redom. Bilo je povika, pokušaja bekstva i pucnjave i u tami zakukuljeno Sarajevo nije ni slutilo kakvo će stratište osvanuti između kavane »Tilave« i Zemaljskog muzeja.

Veliki, krvavi plakati objavili su »presudu« Prekog suda: 35 obešenih bili su policajci a ostalih 20 »dodao« je Krema iz svojih mučilišta.

Transporti su odvukli u logore nekoliko stotina ljudi, u kolektivnu i neizbežnu smrt, ali ono što se događalo tih dana u »Berkovićevoj vili« prevazišlo je sve srednjovekovne inkvizicije.

Među 23 žrtve spadala je i 50-godišnja Ana Lazarević, koju su ustaše dovukli da ih dvori. Jednog dana nju je iz susedstva pozdravio dečak esad Hadžimuratović i stražar ga je odmah uhapsio; njih dvoje su naročito mučeni i iznakaženi. Tu se našao i hrabri atentator Halid Nazečić i studentkinja Seka Radulaški koju su jednostavno pokupili sa ulice.

Niko nije preživeo noć između drugog i trećeg aprila: divljajući, Luburićevi dželati zakopali su svoje žrtve u park vile, plitko ispod nekada uređenih staza.

Valter i njegovi prijatelji pripremali su se na poslednji obračun. Videlo se da neprijatelj ne misli da brani Sarajevo, uplašen sve snažnijim obručem. Ali, šta će još biti do kraja?

Konačno je u kući Jankovića – Šarabe na vrhu Bjelava primljen telegraf iz Vrhovnog štaba:

»Sačuvajte objekte, pre svega električnu centralu i poštu. Organizujte njihovu odbranu. Ne dozvolite da arhive budu uništene!«

Tri rečenice, a koliko opasnosti i napora da bi se sprovele u delo. Valter se oprostio od svojih ljubaznih domaćina Alije i Smilje Kurtović:

-Eto dočekali smo! A ovo je sitnica! Kao što vidiš Alija, ja i dalje ostajem u tvom mantilu...

-Mogao bi da se pričuvaš! – govorili su mu drugovi znajući za poverljivi telegram Aleksandra Rankovića kome se baš to zahtevalo. Pripremili su mu sklonište na Kovačima i odredili kurira – motociklistu, ali on nije hteo ni da čuje:

-Zar između četiri zida, kao baba? Kada sam doasada ostao živ...

Na sve strane, po obroncima, oživele su udarne grupe, održavani sastanci, deljeno oružje i propusnice. Nemc i ustaše nisu više imali sluha za ovu neobičnu aktivnost, jer su spasavali gole živote bežeći prema jedinom izlazu – Sarajevskom polju.

Posle podne petog aprila već su zaposedane mahale. Vođa bistričkog aktiva Galib Festa osigurao je mostove na svojoj strai i u dogovoru sadomobranskim odicirima zauzeo zgradu Divizije. Nažalost, Festa je poginuo demontirajući jednu ručnu bombu. Sa Vratnika su jevljai da se domobrani predaju. Jedna veća kolona Nemaca zaustavljena je i raspršena kod Kozje Ćuprije – ima čak i dosta zarobljenika.

-Moram tamo! – odlučio je Valter a onda kao da se dosetio: - Kako napreduje izrada zastava? Požurite! Pripremite i novu uniformu, neću valjda dočekati drugove u civilu.

I nestao je u sumraku, ali se za pola sata vratio u štab. Očito, Centrala mu nije davala mira. Svaki čas je pitao:

-Vidi li se šta?

Grad je bio sasvim osvetljen, jer se mnogi više nisu držali »naredba o zamračenju«. Čula se prva eksplozija municije sa Huma, i Valter je produžio:

-Počeli su da miniraju. Hajdemo!

Tek što je stigao u električnu centralu, liznuo je zlokobni plamen i iz Tvornice duvana. Mirno je dohvatio telefon (veza nije bila prekinuta) i pozvao vatrogasce znajući da su oni na nogama.

Ali, zemlja je obet zadrhtala, ne od eksplozije, već pod težinom tri nemačka tenka koji su iznenada protutnjali pored Električne centrale. Da li će ih oni kod Pošte zaustaviti? Hoće, jer su se u grad spustile predhodnice Osamnaeste hrvatske brigade.

Na širokom prostoru Obale, oko Pozorišta, Pošte i Suda, zapraštalo je sa svih strana, iz svih prozora. Prvi tenk je zaustavljen a njegova posada povijena, ali su branioci imali gubitke: na samom ulazu u Poštu pao je inž. Faud Midžić. Nemci su nosili i mine u verovatno zakasneloj odluci da unište bar objekte.

I drugi gmizavac zaustavljen je kod Cirkus – placa, a jedini preostali nije mogao išta da učini protiv branilaca i oslobodilaca: štab Osamnaeste hrvatske brigade smestio se u zgradi bioskopa »Tesla« i odatle rukovodio borbama.

Odahnuvši, oni u električnoj centrali izgovaralisu imena poginulih ovde – i na drugim stranama: Ilijas Alibegović, Mensur Alijević, Vlado Andrić, Bogdan Banović, Muharem Kustura, Rudolf Prelčec, Muhamed Šutković, Angelo Tamazi, roman Žagar i drugi.

Požar u Tvornici duvana nije prestajo i Valter upita:

-Jesu li se vatrogasci probili?

-Evo jedne grupe ovde sa nama.

-Vojo, hajdemo! – rekao je pratiocu.

Tek što su izašli i krenuli u levo, od vrata je stigla patrola jedne od četa Osamnaeste bigade:

-Držite se, drugovi, još malo, sad će i ostali naši!

Sa okolnih brda jsano se čula pesma i povici slobodi. Sarajevo je, čekajući skoro četiri godine, dočekalo partizane.

Dve tamne prilike išle su u koloni oprezno ulicom prema Marindvoru. Isto tako nečujno kao i granta što je iznenada tresnula u blesku munje na zalutaloj putanji negde od Železničke stanice ili Čengića vile.

Minobacač ili čak top? To će ostati tajna.

Valterovo telo je razneseno i samo se na jednoj strani videla ruka sa satom: zastao je u 0,55...

U zoru, Radio – stanica Mesnog komiteta prenela je svoju poslednju poruku iz Sarajeva:

»Grad oslobođen, ali je Valter poginuo...«

Kraj.



BELEŠKA O AUTORU

DŽAVID HUSIĆ, novinar i urednik sarajevskog »Oslobođenja« rođen je 1929 godine u Tuzli, školovao se u rodnom gradu i Sarajevu, a studirao ekonomiju i pravo u Zagrebu i Sarajevu. Novinarstvom se bavi od 1946 godine i dugo vremena je bio sportski reporter, član redakcija »Fiskultura i sport« (Sarajevo) i »Sporta« (Beograd). U tom vremenu izado je zbirke »55 najboljih« i »Glazerov album« i uredio almanah »Jubilej sportista«.

Radeći kao slobodni reporter u »Oslobođenju«, Husić je objavio više priloga na temu Narodno – oslobodilačkog rata. Tako su nastale i hronike o Slaviši Vajneru – Čiči i Vladimiru Periću – Valteru...

DOBA HEROJA  
  U cilju očuvanja od zaborava naše slavne prošlosti, pokrenuta je ova internet stranica, kao digitalna biblioteka u koju će biti postavljene knjige i tekstovi o Narodnooslobodilačkom ratu, Josipu Brozu Titu i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.
 
Advertisement  
   
Danas je bilo 71279 visitors (120751 hits) na stranici!
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=