D R U G A

PROLETERSKA

NARODNOOSLOBODILAČKA UDARNA

BRIGADA

 

I DEO

''POSTALI SMO BRIGADA''

 

Odlukom Centralnog komiteta Komunističke patije Jugoslavije i Vrhovnog štaba u Čajniču je 1. marta 1942. formirana Druga proleterska narodnooslobodilačka udarna brigada. U njen sastav ušla su četiri bataljona: 1. bataljon – užički koji su sačinjavale: 1. četa – požeška, 2. četa – ariljska i 3. četa – moravička; 2. bataljon – čačanski sastavljen od 1. čete – ljubićke, 2. čete – čačanske i 3. čete – takovske; 3. bataljon – šumadijski, a sačinjavale su ga: 1. četa račanska, 2. četa – oraška i 3. četa – pomoravska; i 4. bataljon – užički sastavljen od 1. i 3. čete užičke i 2. čete – zlatiborske.

 

Prvi štab brigade su sačinjavali: Ratko Sofijanić, komandant; Milinko Kušić, politički komesar; Ljubodrag Đurić, zamenik komandanta; Spasenija Cana Babović, zamenik političkog komesara; Pavle Ilić Veljko, načelnik štaba; Radovan Grković, itendant, i Vojislav Dulić, šef saniteta.

 

Brojno stanje brigade iznosilo je na dan formiranja nešto proko 800 boraca. Po socijalnom sastavu brigadu su sačinjavali radnici, seljaci, đaci i intelektualci. Po godinama starosti to je skoro sve bila omladina, a skoro polovina njenog sastava bili su članovi Partije i SKOJ-a.

 

Neposredne političko – parijske pripreme vršene su nekoliko dana u samom Čajniču. U svim jedinicama, na partijskim i skojevskim sastancima, vođene su diskusije o svakom pojedincu, njegovom držanju u svim situacijama i iskušenjima kroz koja je prošao kao borac, da bi se utvrdilo ima li takvih slabosti zbog kojih ne bi mogao da uđe u proletersku brigadu. Kriterijum je bio vrlo strog i oštar, ali pravičan.

 

Osim ovoga izvršene su i neke manje kadrocske promene u štabovima i komandama četa, a svaki partizan i rukovodilac brižljivo je uredio svoju opremu i oružje za svečani trenutak formiranja brigade.

 

Psle izvršenih priprema u Čajniče je 1. marta došao vrhovni komandant drug Tito, gde su ga već čekali postrojeni bataljoni. Pošto je primio raport od komandanta brigade Ratka Sofijanića, drug Tito je pozdravio borce ovim rečima:

 

''Drugovi borci, komandiri i politički komesari naše 2. proleterske brigade, nosim vam pozdrave Cetralnog komiteta i Vrhovnog štaba.''

 

Zatim je drug Tito u svom govoru podsetio na događaje od početka ustanka pa sve do ovih dana. Ističući uspehe i teškoće minulih 8 meseci u borbama sa okupatorima i domaćim izdajnicima, drug Tito je rekao da su se borci slobodarske Srbije pokazali kao dostojni sinovi svoga naroda i da su zaslužili da od danas nose ime proletera.

 

On je dalje rekao da je neprijatelj još vrlo jak i da nas čekaju mnogi zadaci i borbe. Zatim je izrazio uerenje da će 2. proleterska, po primeru 1. izvšiti svaki zadatak, koji pred nju budu postavili naši narodi i Vrhovni štab i da će se boriti u svakom kraju naše zemlje gdegod bude potrebno sve do konačnog oslobođenja.

 

Završetkom govora druga Tita i zvanično je označeno formiranje 2. proleterske narodnooslobodilačke udarne brigaade, a time je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, pored 1. proleterske, dobila još jednu regularnu jedinicu.

 

U to vreme četničke snage u istočnoj Bosni, potpomognute četničkim grupama koje su, posle prve neprijateljske ofanzive, bile prebačene iz Strbije, pojačanom vojničkom i političkom aktivnošću dovele su do izvesnog kolebanja u tamošnjim partiyanskim jedinicama. Kako je četnička propaganda imala donekle uspeha u narodu, došlo je do jačanja četničkog uticaja i pokreta. Tada se glavnina četničkih snaga nalazila u Vlasenici, Srebrenici, Bratuncu i Drinjači, a jedna grupa od 150 četnika u Ergele – Borikama (oko 18 km severozapadno od Višegrada).

 

Da bi sprečio razoran rad četnika i stvorio slobodnu bazu za kasnija dejstva ka susednim pokrajinama, a naročito Srbiji, Vrhovni štab je doneo odluku da prebacivanjem 2.proleterske i tri bataljona 1. proleterske brigade u istočnu Bosnu pruži pomoć partizanskim odredima, spreči njihovo osipanje i stvori odrede Dobrovoljačke vojske.

 

Prvi borbeni zadatak po formiranju brigada je dobila da uništi četničko uporište u Ergele – Borikama. Tamo se nalazio četnički štab kapetana Marjanovića, kome je glavni zadatak u tom delu istočne Bosne bio borba protiv partizana, a zato je održavao prisne veuze sa Italijanima u Višegradu. Brigada je 8. marta u zoru, posle dugog i teškog marša, potpuno opkolila Borike, a da to neprijatelj nije osetio. 2. i 3. bataljon u jednočasovnoj borbi savladali su neprijatelja bez sopstvenih gubitaka, a zarobljeno je preko 130 četnika i oficira. Zaplenjena je veća količina hrane, stoke i celokupno četničko oružje. Istovremeni 1 bataljon je likvidirao žandarmerijsku stanicu u selu Sjeversko.

 

Uspeh u ovoj akciji bio je veoma značajan za brigadu baš zato što je to prva borba, jer su bataljoni već odmah počeli da stiču međusobno poverenje a to je mnogo značilo za stvaranje borbenog jedinstva brigade.

 

Polovinom marta brigada kreće na sever sa 1. proleterskom kao udarna grupa, pod komandom Koče Popovića, komandanta 1. proleterske brigade, sa zadatkom daljeg čišćenja istočne Bosne. 2. i 3. bataljon su upućeni prema Han – Pijesku, u kome se nalazio ustaški garnizon. Istovremeno 1. i 4. bataljon, u napornom maršu preko planina Devetak, izbijaju u dolinu reke Jadar gde za nekoliko dana  brzim mnervima razbijaju četničke grupacije Dangića i Račića i u oslobađa Milića, Vlasenicu, Bratunac i Srebrnicu.  U ovom pohodu punom iznenadnih susreta i okršaja, brigada je zarobila nekoliko stotina naprijateljskih vojnik i zaplenila dosta oružja i druge opreme .U ovim vorbama brigada je imala 8 poginulih.

 

Tako je za vrlo kratko vreme očišćen znatan deo istočne Bosne. Pored velikog broja zarobljenih četnika, dobar deo se ražbežao kućama ili stupio u doborvoljačke jedinice, a neki su pobegli i u Srbiju.

 

Posle ovih uspeha, brigada se, po naređenju Vrhovnog štaba, prebacuje u rejon Rogatice. Ovde, posle priprema zajedno sa Rogatičkim odredom dobrovoljačke vojske, 2. i 4. bataljon napadaju 7. aprila ustaško – domobranski garnizon u Rodatici. Bombaši se naročito ističu u ovoj noćnoj borbi. Oni su izašli na Lunj, a drugi su došli čak do sredine varoši i bacali bombe u zgradu Sreskog načelstva u kojoj se nalazio veliki deo neprijateljske vojske.  Međutim, napad nije uspeo, jer su doborovoljci zatajili. Oni su bili kolebljivi i nisu izvršavali postavljene zadatke što je moglo imati teških posledica. No, i pored svega, najznačajnije ke bilo što je akcijom na Rogatici otpočelo stvaranje bombaške tradicije u brigadi po kojoj je 2. proleterska kasnije postala čuvena. Od formiranja ovo je prvi slučaj stvaranja bombaških grupa za noćnu akciju, gde je stečeno značajno iskustvo a i samopouzdanje što je kasnije još više prošireno i učvršćeno.

 

3.bataljon brigade je tih dana upućen, po naredjenju Vrhovnog štaba, u pomoć hercegovačkim jedinicama za likvidaciju Borača, jednog od najistaknutijih ustaških uporišta, koje je ometalo čvršće povezivanje slobodnih teritorija Hercegovine, Crne Gore i Bosne. Dolazak ovog bataljona 2. prioleterske bio je velika moralna podrška za hercegovačke bataljone, jer se od proletera mnogo očekivalo, a to je Šumadijski bataljon morao da opravda, kao što je i učinio. Zajedno sa hrcegovačkim jedinicama Borač je likvidiran u borbama 17. i 18. aprila 1942.

 

Zahvaljujući intervenciji 2. proleterske brigade i tri bataljona 1. proleterske stvoreni su uslovi da se istočna Bosna u vojnom i političkom pogledu postepeno razvije u novu bazu ustanka sa koje se moglo dejstvovati u svim pravcima, a naročito prema Srbiji, ali to je sprečila nova, treća, okupatorsko-kvislinška ofanziva na ovu oblast.

 

Polovinom aprila neprijatelj preduzima ofanzivu na slobodnu teritoriju u istočnoj Bosni. Prema operacijskom planu neprijatelja, trebalo je da se ova ofanziva izvede u tri etape i to pod šifrovanim nazivom: »Trio I«, »Trio II« i »Trio III« . U prvoj etapi (»Trio I«) cilj je bio unistiti partizanske jedinice u rejeonu Han – Pijesak, Višegrad, Goražde, Prača, Sokolac. U duhu ovog plana, borbena grupa »Bader« sastava : 718. nemačka divizija, 3. bataljon 737. puka 717. divizije, italijanske divizije »Traurinenze«, »Kaćatori dele Alpi« i »Pusterija« i 8 do 10 ustaško – domobranskih bataljona, imalo je zadatak da u prvoj etapi izvrši koncentričan napad prema Rogatici i to: divizija »Pusterija« iz Višegrada i Pljevalja, divizija »Kaćatori dele Alpi« iz Hercegovine prema Kalinoviku i Foči, divizija »Taurinenze« iz Sarajeva preko Dobrog polja, jedna nemačko – domobrasnka grupa iz rejona Trnovo i jedna nemačka pukovska grupa na liniji Han – Pijseak – Sokolac.

 

Zbog ovih ofanzivnih dejstva neprijatelja 2. proleterska brigada i Drinski dobrovoljački odred prebačeni su 22. aprila sa leve na desnu obalu Drine sa ciljem da zajedno sa sanzačkim jedinicama suzbiju nastupanje talijanske divizije »Pusterija« od Pljevlja. Medjutim, zbog nedovoljne budnosti sanžačkih jedinica Italijani su 23. aprila zauazeli Čajniče, a sutredan izbila na Drinu kod Goražda. Brigada se zbog toga orjentisala na odbranu Foče i napada na delove »Pusterije«, koji su saobraćali komunikacijom Čajniče – Goražde.

 

Već 27. aprila 1. bataljon brigade postavlja zasedu na brdu Kozara, koja uspešno sačekuje italijanske kamione, posle čega Italijani zaposedaju Kozaru i utvrdjuju se na njoj da bi tako obezbedili komunikaciju Čajniče – Goražde. Zatim, praznik rada, 1.maj proslavljen je napadom našeg 1. i 4. bataljona i 5. bataljona 1. proleterske brigade na italijanske položaje kod Čajniča.  Italijani nisu proterani sa položaja ali su im naneti gubici, što je bio i cilj napada.

 

Posle toga ova dva bataljona 6.maja napadaju utvđene italijanske položaje na Kozari, pri čemu su Italijanim nanet gubici od oko 100 ljudi. I u ovoj borbi dolaze do izražaja bombaši, a puškomitraljesci su im sigurna pratnja i odlični saradnici, što je kasnije sve više dolazilo do izražaja.

 

Sve ove borbe zahtevale su veliko manevrisanje i duže marševe sa ciljem da se postigne iznenađenje, a to je od boraca iziskivalo izuzetno velika fizička naprezanja. Još je bilo važnije naviknuti se na noćne borbe, kada se mogao postići veliki uspeh, a da se ne utroši mnogo municije.

 

Neprijatelj je nastavio ofanzivu i 10. maja Istalijani su zauzeli Foču,pa se Vrhovni štab sa delovima 1. i 2. proleterske brigade povukao na jug. Posle toga brigada se niko vreme zadržala u rejonu Vikoč, Zavijat, Čelebić (10 do 15 km jugistočno od Foče).

 

 U medjuvremenu četnički pokret u Crnoj Gori, pa četnici zajedno sa Italjianima prelaze u ofanzivu. Zbog ove situacije, Vrhovni štab prebacije 2. proletersku i delove 1. proleterske u Crnu Goru kod Uzlupa na Pivi da bi se zaustavilo nadiranje četnika. Početkom juna 1, 2. i 3. bataljon vode žestoke borbe na Durmitoru i Dobrom dolu sa jakim četničkim snagama, od neobično teškim vremenskim ulovima: hladnoći, magli i kiši. Front je širok i ispresecan, a četnici su dobro poznavali teren pa su 2. i 3 bataljon imali preko 20 mrtvih. Pojedini borci su herojski ginuli bacajući se sa stena u ponor da ne bi pali neprijatelju u ruke.

 

I u Hercegovini su Italijani prešli u ofanzivu, pa su 1. i 2. proleterska prebačene u rejon Gackog. 11. juna predvidjeno je da tri bataljona 1. proleterske i 4.bataljon 2.proleterske napadnu četničku grupaciju na Gatu i selu Dulićima. Skoro sva neprijateljska vatra  sa tvrđave Gat sručila se na 4. bataljon. U neravnopravnoj borbi bataljon je imao 60 mrtvih i ranjenih medju kojima i dobar deo komandnog kadra. Neki borci su se kasnije sa Gata izvlačili pod vrlo dramatičnim okolnostima.

 

Kako se situacija i u Hercegovini naglo pogoršavala, to se brigada povlači prema dolini Sutjeske. Neprijatelj pokušava da uništi naše snage i zato od Gackog polja vrši jake napade da bi presekao odstupanje prema Sutjesci. Na Čemernu i Živnju dolazi do žestokog sukoba. 13. juna 1. i 4. bataljon, a naročito 1, vode teške odbrambene borbe sa Italijanima i četnicima koji iz pravca Gackog i Avatovca jakim snagama, potpomognuti artiljerijom i bacačima, pokušavaju da ovladaju položajima Živnja i Lebršnika. Bataljoni se uporno drže, jer se radi o spasavanju bolnice iz sela Izgori. O toj situaciji štab 2. proleterske brigade poslao je izveštaj Vrhovnom štabu u kome je bilo sledeće:

 

»Produženje borbe i tokom 14. juna od 8 časova preduzeli smo na svoju odgovornost, jer smo bili obavešteni da nisu bili evakuisani svi ranjenici kroz selo Izgori. Sa svoje strane, da bi smo ubrzali evakuaciju ranjenika, mi smo još 13. juna stavili na raspolaganje naš 4. bataljon koji smo povukli sa položaja, a Spaseniju Babovi, zamenika političkog komesara, poslali smo u selo Izgori da organizuje i ubrza evakuaciju, pošto su se naši položaji mogli držati dalje samo po cenu većih žrtava, a municija nam je bila na izmaku.«

 

Svi napadi neprijatelja su odbijeni i brigada se uspešno povlači dalje prema Tjentištu. Na Živnju je brigada ostala bez Petra Lekovića, zamenika komandanta 1. bataljona i prvog narodnog heroja Jugoslavije, koji je to zvanje dobio još za svoga života.

 

U toku 14. i 15. juna brigada se po naredjenju Vrhovnog štaba povlači dalje niz dolinu Sutjeske sve do južnih padina Zelengore u rejon Vrbice i time završava jedan značajan deo u svojoj ratnoj istoriji.

U ovom  periodu od 1. marta do sredine juna 1942, brigada je nanela neprijatelju gubitke od oko 850 mrtvih, ranjenih i zarobljenih vojnika, a sama je imala osetne gubitke:o d oko 130 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Najteži gubici naneti su brigadi na Durmitoru i Gatu.

 

 

RATKO SOFIJANIĆ

MOJ PRVI RAPORT VRHOVNOM KOMANDANTU

 

Decembra 1941. i januara 1942. godine srpski partizanski bataljoni učestvovali su u akcijama po Sandžaku: oko Nove Varoši, u jednom prodoru kod Ljubiša, u napadu na Sjenicu i mnogim borbama gde su se borci dobro prekalili. U to vreme već se mnogo čulo o 1. proleterskoj brigadi, a nagađalo se da će se formirati i druga.

 

Krajem februara i moj, 2. užički bataljon stigao je u Čajniče. Milinko Kušić, koji je bio sa Vrhovnim štabom, dođe jednog dana kod mene i ispriča mi da je već doneta odluka da se formira i druga proleterska.

 

-Vreme je! Već to odavno čekamo! – sav radostan odgovorih.

 

-I štab je postavljen. Znaš li ko je komandant? – upita Kušić.

 

-Šta znam – slegoh ramenima. – Sigurno Pera Stambolić?

 

Kušić odmahnu glavom.

 

-A Krcun?

 

-Ne!

 

-Da nisi ti?

 

-Komandant 2.proleterske brigade je Ratko Sofijanić, a komesar Milinko Kušić – reče on na moje veliko čuđenje.

 

-A ostali članovi štaba – upitah Milinka.

 

-Ostali – pogleda me Kušić. – Tvoj zamenik je Ljubo Đuričić, načelnik je Pavle Ilić, a zamenik komesara je Cana Babović.

 

-Hajde, nemoj da se šališ s ozbiljnim stvarima? Gde ja mogu biti komandant brigade? – začudih se.

 

Nikad to nisam ni pomislio. Verovao sam da tom zadatku nisam dorastao. Međutim, ubrzo se pokazalo da se Kušić nije šalio.

 

Kada su se 1. marta postrojili bataljoni u Čajniču trebalo je vrhovnom komandatu predati raport. Setio sam se tada moga prvog susreta sa vrhovnim komandantom. Bilo je to novembra 1941. godine u Užicu.

 

Vrhovni štab je tražio kao svoju zaštitu jednu četu iz Užičkog odreda. Štab Užičkog odreda izabrao je Moravičku četu, čiji sam komandir bio ja. U naređenju koje je dobio komandant Grupe bataljona, Dušan Jerković, stajalo je da se Moravičani najhitnije prebace na Trešnjicu, a zatim u Užice.

 

Trebalo je žuriti. U Gonjoj Dobrinji napao nas je odred Ajdačićevih četnika. Ali smo ih razjurili. Brzo smo stigli u Užičku Požegu. Imao sam nameru da se vozom zajedno sa četom prebacim u Užice. Međutim, voz je stajao na stanici usmeren prema Čačku. To nas je začudilo, pa smo se obratili za informacije komandantu mesta, Veniaminu Marinkoviću, koji je bio prvi komesar Moravičke čete. Iz razgovora s njim videli smo da je neki petokolonaški element hteo da baci našu jedinicu u čeljust neprijatelju koji se približavao Čačku.

 

Čim smo stigli u Užice, Milinko Kušić, komesar Užičkog odreda, dao nam je zadatak da obezbeđujemo Vrhovni štab koji je tada bio smešten u zgradi narodne banke. Već sutradan četa je počela da vrši svoje nove zadatke. Pre podne je objavljena uzbuna. Nadletali su avioni. Bombardovali. Tito se nalazio u banci, a kada su avioni naišli on je izašao napolje. Čela nabrana, mršav, ispijen – ali krepak. Ulivao je snagu pri prvom susretu. Tada sam ga prvi put video. Nosio je pušku. Tito me pozva i upita:

 

-Jesi li ti komandir Moravičana?

 

-Jesam, druže vrhovni komandante.

 

-Rasporedi drugove u grupe po četiri – pet da plotunima gađaju avione.

 

Odmah sam pozvao najbliže borce. Začas je bilo pet-šest grupica koje su plotunski gađale avione. Svi smo bili ushićeni prisustvom druga Tita. Nisam odmah mogao da shvatim kako to vrhovni komandant puškom gađa avione, kada može svakog časa da pogine. A moja četa ima zadatak da štiti Vrhovni štab i ne sme to da dozvoli. Ipak, i sam sam se pridružio jednoj grupici i počeo da gađam, ali sam stalno o tome mislio.

 

Takav je bio moj prvi susret sa vrhovnim komandantom.

 

Sada, ovde u Čajniču, treba opet da izađem pred druga Tita. Odjednom sam se naša u nezgodnoj situaciji, jer nisam znao kako da raportiram. Da kažem brigada – još nije brigada, dok to Tito ne kažae. Da kažem drugačije – ne znam kako. Ni ostali, drugovi predviđeni za štab, nisu znali kako bi bilo najbolje da kažem. Bilo je više predloga – ali nam nijedan nije odgovarao. Zar da se na prvom koraku osramotim pred Titom? Ali, ja sam stalno o tome razmišljao i nisam više nikoga i ništa pitao. Mirno sam sačekao dolazak članova Vrhovnog štaba – oštro komandovao i čvrstim vojničkim korakom izašao pred druga Tita i raportirao:

 

-Druže vrhovni komandante, srpski partizani spremni su za formiranje 2.proleterske brigade...

 

Tito je primio raport. Rukovao se sa mnom, obišao stroj i održao borcima govor o zadacima brigade.

 

Na ručku sa štabom brigade bio je i drug Tito. Prisustvovali su i ostali članovi Vrhovnog štaba i štabovi bataljona (sem 3. koji još nije bio ni stigao u sastav brigade). Sedeo sam do Tita. Još na početku ručka rekoh Titu ono o čemu sam već nekoliko dana mislio:

 

-Druže vrhovni komandante, mislim da još nisam dorastao da budem komandant brigade. Do sada sam komandovao samo bataljonom. U bivšoj vojsci bio sam običan redov. Bojim se da neću moći da odgovorim svim zadacima.

 

Tito mi odmah odgovori:

 

-Zaista, velika je i vrlo odgovorna dužnost biti komandant brigade, ali mi moramo podizati naše kadrove. Nećemo ih tražiti od drugih, nego iz redova naše radničke klase, naše Partije. Komunista može sve da savlada samo ako hoće da radi i uči.

 

Bilo mi je krivo što sam to rekao – ali rekao sam ono što sam mislio. Smem sve da kažem svome vrhovnom komandantu. Partija me je naučila da budem iskren.

 

Tito je bio oduševljen raspoloženjem boraca i rukovodilaca brigade. Rekao je da Druga proleterska sigurno neće zaostajati za Prvom. I njeni borci već su se prekalili u dosadašnjim borbama. Govorio je o novim zadacima, novim formama borbe. Rekao je da je usput video puno mesta i dobrih položaja za zasedu. Treba odlučnije preći na noćne akcije. Do sada se većinom ratovalo danju. Tući ćemo i uznemiravti nepitatenja noću tako da ne bude sposoban ni za borbu danju. Ne dati neprijatelju nikad mira.

 

Tako je prošao moj prvi raport vrhovnom komandantu, a brigada se u Čajniču obavezala da će ispuniti sva očekivanja druga Tita.

 

 

VOJIN ĐURAŠINOVIĆ KOSTJA

UŠLI SMO U BRIGADU

 

Prvi užički bataljon zanoćio je na Metaljci u velikoj zgradi predratnog sanatorijuma. Ujutro smo pošli dalje dobro ugaženom prtinom koja se gubila u gustoj smrekovoj šumi. Nadesno je vijugao zaleđen potok prekrviven snegom, a samo se ponegde čuo žubor vode.

 

Kroz šumu i pored potoka išli smo dosta dugo, a onda smo odjednom ugledali kako iznad visokih četinara štrče vrhovi džamija. Po tome smo zaključili da je blizu Čajniče, iako se grad još nije video. Ubrzo su nas zaustavili komandiri i počeli da uređuju kolonu i da nas upozoravaju da uredimo opremu. Svrstali smo se sa harmonikašem Levijem na čelu bataljona. Krenuli smo i podstaknjuti njegovom svirkom zapevali:

 

Podigla se Užička nahija

Protiv besnih nemačkih dahija...

 

Zaorila se šuma od naše paesme, a mi smo poneseni njome postali odvažniji. Pravo iz šume ušli smo u jednu ulicu pa je pesma bila još zvučnija. Na kućama se otvaraju prozori, vire glave i gledaju nas. To nam godi. Zaustavili smo se u centru. Neko iz štaba bataljona ode do komande mesta da vidi gde ćemo se smestiti. Dok smo čekali još smo pevali i onako iz stroja razgledali varoš. To je malo planinsko mesto i na prvi pogled veoma prijatno. Čini se da je ovde uvek mirno, a mi smo sada našm bučnim ulaskom promenili taj mir.

 

Malo kasnije, dodeljene su nam prostorije za smeštaj. Sve je bilo uredno, čisto i toplo, pa smo se razbaškarili kao kod svoje kuće. Uskoro je naš ekonom doneo iz bataljonske intendanture pun džak oraha i podeliosvakome po jednu porciju.

 

-Ovo je dobro za reumatizam, jer podmazuje zglobove! – reče Ješo Popović.

 

Pored oraha dobili smo i po jednu porciju suvih krušaka.

 

Naš ekonom je bio vrlo poslovan i neobično zauzet. Podelio nam je kruške, pa je opet žurno nekud nestao. Vratio se sa tovarom, a kad ga je raspakovao, pred nama se ukazaše hlebovi, reklo bi se da u jednom nema više od 300 grama. Dobili smo po jedan. Naizgled nismo mogli odrediti od kakvog su brašna. Ekonom nam objasni da su od mlevenih suvih krušaka, sa malim dodatkom brašna.

 

Dobili smo i duvana. Svaki pušač popola kilograma, i pravog papira. Svaki od nas je imao pravo malo bogastvo, pa smo bili veoma zadovoljni.

 

Sutradašnji dan je započeo nekakvim kasarnskim redom. Kad je objavljen doručak, naša četa je otišla do jedne kafane gde se kuvalo za ceo bataljon. Dok smo čekali na red, teško je bilo verovati u ono što vidimo. Pored kazana stoji ekonom s flašom i svakome daje čašicu rakije. Upitno se zagledasmo. To je u našoj partizanskoj istoriji bio prvi slučaj, koliko mi je poznato, da se i rakija deli kao sledovanje. Istina, svaki dobije po jednu malu čašicu, ali svejedno, bilo je to nešto neobično.

 

Koliko je bilo čudno što primamo rakiju, toliko je bio čudan i doručak. One suve kruške, kakve smo juče dobli, sada smo opet primali, ali kuvane. To je zapravo bio nekakav kompot. I po jednu polovinu kruškovog hleba smo dobili. Mislim da je za svakoga to bio prvi slučaj, da dobije takav doručak.

 

Ne znam više da li smo toga dana, ili nekog drugog, otišli na kupanje i parenje u gradsko kupatilo. Bili smo puni vašiju i zato smo se u jednom odeljenju najpre ošišali, pa posle okupali.

 

Sada, onako golišavi, mogli smo da vidimo, šta je rat učinio. Jedni izujedani od vašiju i kože izgrebane do krvi, drugi se ošugali. Spravljen je nekakav lek, koi je veoma neugodno mirisao, ali je koristio za lečenje od šuge.

 

Kroz ovaj higijenski proces za nekoliko dana su prošli svi bataljoni.

 

Do prvog marta preostalo je još malo vremena, a na taj dan predviđeno je formiranje Druge proleterske brigade. Trebalo je još mnogo štošta obaviti i pripremiti. Počelo se vrlo ozbiljno govoriti da neće moći u brigadu oni koji imaju grešaka. Ove priče su unele strah i nespokojstvo. Svaki pojedinac je analizirao sebe i svoje postupke. Svi su znali da tu šale nema, i pri tom, sećali se Kamene Gore i onih drugova koji su udaljeni od partizana. Teško osećanje je obuzimalo svakoga pri pomisli da se nađe van stroja brigade!

 

Najpre se o tome samo govorilo, a onda i zvanično započelo. Po četama su držani partijski sastanci na kojim se isključivo o tome raspravljalo. Temeljno je razgovarano o svakom čoveku. I skojevci su držali svoje sastanke sa istim ciljem. Niko nije želo da ima loših ljudi u četi, a svi su opet bili obazrivi da prema nekome ne preteraji i ne pogreše, kao što je učinjeno na Kamenoj Gori.

 

Iz četiri bataljona ipak ih je bilo nekoliko koji su odvojeni i za koje se našlo da ne mogu biti proleteri. Ostali su bili srećni što su znali da je i o njima bilo reči i da nema šta da im se prigovori.

 

Svi smo hteli da imamo nove petokrake zvezde, jer na starima nije mogao da se izveze srp i čekić. U pitanju je i ponos, jer srp i čekić ne zvezdi nemaju pravo da nose »obični« partizani, već samo proleteri. A onda, doći će drug Tito. Svaki od nas je zbog njega mislio da će baš njega naročito i pažljivo da zagleda i svi su zato nastojali da se, što je moguće bolje i lepše doteraju.

 

Nastala je jurnjava za fesovima, jer su oni bili najpogodniji za izradu petokrakih zvezdi. Pritekle su nam u pomoć meštanke, žene i devojke.

 

Najzad, došao je i prvi mart. Sunce je prijatno grejalo, pa su po ulicama Čajniča od istopljenog snega tekli potoci vode. Osećalo se proleće. Svuda je vladalo opšte – praznično raspoloženje, pred veliki događaj.

 

Negde odmah po podne naređen je izlazak u stroj. Otišli smo pred hotel, dugačku dvospratnu zgradu, lepo očuvanu i sa velikim balkonima. Postrojava se bataljon do bataljona. Frontom prema hotelu, na levoj strani stao je 2. užički bataljon. On je određen da u brigadi nosi naziv 1. bataljon. Njegov komandant je Radoslav Kovačević, komesar Mate Ujević, zamenik komandanta Petar Leković i zamenik komesara Mića Matović

 

Do 1. bataljona postrojili su se Čačani. Određeno je da u brigad oni nose naziv 2. bataljon. Komandant ovog bataljona je Sredoje Urošević, komesar Dragoslav Mutapović, zamenik komandanta Rade Janićijević Bomba i zamenik komesara Božo Tomić.

 

Trebalo je da sledeći bude Šumadijski bataljon, ali se on nalazio u selu Zaborku na obezbeđenju, razbijajući grupe četnika. Samo jedna četa je bila u Čajniču. To je u brigadi 3. bataljon. Komandant Šumadijskog bataljona je Dušan Dugalić, komesar Tanasije Mladenović, zamenik komandanta redrag Jeftić Škepa i zamenik komesara Dragoslav Đorđević Goša.

 

Zatim se postrojavao 1. užički bataljon. On je određen da u brigadi bude 4. bataljon. Komandant je Miodrag Milovanović Lune, komesar Dobrilo Petrović, zamenik komandanta Jevrem Popović i zamenik komesara Aleksa Dejović.

 

Svaki bataljon je imao po tri čete, a čete su brojale od 50 do 80 partizana, podeljenih u dva voda. Brojno stanje brigade iznosilo je nešto preko 800 ljudi.

 

Pred tako postrojenim bataljonima, obavljajući svoje poslove, užurbano se kretao Ratko Sofijanić. Njegova snažna figura nije mogla i inače ostati nezapažena. Posebno je bio upadljiv zbog nekakve šubare na glavi, nečinjene od zečje kože.

 

Ratko je vrlo često, nestrpljivo pogledavao na svoju desnu stranu. I mis mi smo gledali na tu stranu u želji da vidimo Tita, jer nas je dosta bilo koji će ga tada prvi put videti. Odjednom se čulo Ratkovo gromoglasno:

 

-Mi–rno!, a zatim – pozdrav nale–vo!

 

Međutim, nismo uspevali da se držimo strogo vojnički. Istezali smo vratove i provirivali jedan pored drugog, da što bolje vidimo Tita. Malo zatim, naiđe grupica ljudi pred kojom je išao čovek, srednjeg rasta, u tamnom odelu. Na opasačuu se isticao pištolj, preko ramena uprtač, na glavi tamna šubara ruskog kroja, a na nogama je imao čizme. U licu je nekako preplanuo, pa se činilo da su mu i oči crne, obrazi usahli, dok su mu pokreti bili živi. Već po tome, što ide napred, a ostali uz njega, zaključismo da je to sigurno Tito. Pri tom nastupi veliko uzbuđenje.

 

-Eno ga i Krcun! – šapnu neko do mene u stroju.

 

Tito je prilazio sve bližem a Ratko se odsečno uputio prema njemu. Kad stiže pred druga Tita, Ratko stade čvsto i poče da raportira. U onoj tištini njegove reči su neobično jeko odjekivale kroz Čajniče. Zatim se drug Tito s njim pozdravio, pa su pošli pored stroja. Tito je stisnutom pesnicom otpozdravljao, a onda se popeo na balkon hotela, pa pošto nas je pogledao kao da nas prebrojava reče:

 

-Smrt fašizmu!

 

Mi otpozdravljamo, a drug Tito nastavi:

 

-Drugovi borci, komandiri i politički komesari naše 2. proleterske brigade, nosim vam pozdrave Centralnog komiteta i Vrhovnog štaba.

 

Kako to reče, kroz leđa mi prođoše nekakvi čudni trnci ito me podseti na Kosmaj, na one trenutke kad sam tamo polagao zakletvu. Nešto slično sam onda osećao, a on od onoga vremena do sada mnogo se štošta doživelo.

 

Ali, o tome se u ovom trenutku nije moglo misliti, jer drug Tito je i dalje govorio, a mi smo želeli da mu čujemo svaku reč, da je upijemo u sebe i da to nikada ne zaboravimo. Kad je počeo da govori o borbama u Srbiji, pominjući Užice, Kraljevo i Valjevo, Šumadiju, četničku izdaju i sve ono što se tamo zbivalo, očekivali smo da će reći kako ćemo sada, zajedno sa Prvom proleterskom, opet krenuti tamo. Pri tom je nadolazio priliv nekakve neobične snage, radost i ona neobična napetost, pa se činilo da ćemo nekuda poleteti. Ništa nam ne bi bilo teško, niti bismo se mogli umoriti. Slušali smo ga ushićeno i pažljivo. Palo je u oči da ne govori sasvim čisto srpskim jezikom i, činilo se, kao da ima neke ruske primese, što nam je posebno godilo. No, svejdeno, napregnuto slušamo i, čini mi se, najviše smo vodili računa da nam ne promakne ono kad kaže da ćemo sad opet u Srbiju. Ali, on to nikako ne pominje, a mi smo, opet, po nečemu uverenida će to obavezno reći. On nastavlja dalje i govori kako je neprijatelj još veoma jak i da nam predstoje teške borbe i zadaci. Malo nas je iznenadilo, jer smo očekivalida će on reći kako će sada ići sve lakše, a da smo ono najteže prebrodili u danima ustanka, u se predhodne ofanzive i prelaskom Lima, sve dovde. Takođe je izrazio nadu da ćemo mi, kao i Prva proleterska, časno ispuniti sve zadatke koji se pred nas postave.

 

I tako, drug Tito završi, a ne reče ni da ćemo u Srbiju, ni da će sada dalje biti lakše. Naročito nam je bilo teško ono što ne reče da ćemo u Srbiju. No, ipak, mi smo zaključivali da ovo što nas čeka neće valjda biti teško kao do sada, bez obzira što on to nije kazao.

 

 

BORISAV DOMANOVIĆ BRUCOŠ

AVANGARDA

 

Kad smo 8. februara prešli Lim i, narednih dana, došli na Kamenu Goru, obuze me strah, valjda najveći do tada u ratu. Pronela se vest da će biti veliko isterivanje iz partizana, ili, kako ro onda nazvaše – čišćenje. Jedno do podne u našoj četi povede se o tome razgovor.

 

-Isteraće – ne znam ko reče – sve koji nisu dostojni da nose naziv proletera, jer će se od preostalih jedinica, koje su se povukle iz Srbije, formirati 2. proleterska brigada.

 

-Neće to biti proleteri! – reče Budimir Milošević. – Oni će samo takav naziv da nose, a u stvari to će biti avangarda. Svi prisutni ućutasmo kao da nam je sve jasno, jer nas je sramota da pitamo šta je to avangarda. O njoj smo čuli nešto ranije, komesar nam je govorio, ali niko od nas ne zna da kaže konkretno šta je to, odnosno, da li i mi spadamo u nju. A to nas je tada najviše interesovalo. Ja bih ga i pitao, ali sam s bojao da Budimir neć znati dobro da objasni pa ću ga time dovesti u nepriliku.

 

-U proletere – nastavi Budimir – nemogu da uđu kukavice, pikiranti, iznemogli i razni drugi slabići!

 

-Priča se – upade Milutin Božović Šmit – da u proletere ulaze samo oni koji su sposobni da budu komandiri, i više od toga!

 

-Samo komunisti spadaju u proletere, članovi Partije – dodaje Aca Milenković.

 

Svi prisutni poverovasmo ovim izlaganjima i nastade opšta zabrinzutost. Obuzet brigom za budućnost, Jeremija Jovašević upita:

 

-Šta ćemo mi koji ne spadamo u avangardu da radimo? Kuda ćemo?

 

-Takvi će dobiti 400 dinara i neka biraju na koju će stranu sveta – reče Ristović Milija Plačo, pa kao čovek koji je svestan da je preteao, dodade: - Mi ćemo se vratiti u Srbiju da se borimo ili čuvamo stoku po Sandžaku i Crnoj gori.

 

Svi smo se na to nasmejali jer je Plačo uvek, i u najtežim momentima, bio vedar.

 

Kako sam ja to onda shvatio, ispadalo je da iz cele čete može da uđe u brigadu 6 – 7 drugova. I koliko god sam puta, onako u sebi, poimenično pretresao četu nije ih bilo više.Ja tada nisam bio član Partije i, naravno, spadao sam među one za isterivanje. Jedino olakšanje i utehu nalazio sam u tome što je u četi takvih kao što sam i ja bila većina.

 

Nekoliko dana kasnije, zaista se poče ostvarivati priča o isterivanju iz partizana. Pozvaše u štab nekoliko drugova iz naše čete. Tamo im saopštiše da napuste jedinicu. Posle toga u četi zavlada još veća nervoza i strah od pomisli: ko je sada na redu. Međutim, prestadoše s prozivanjem, što je još više povećavalo neizvesnost. Tako prođe dan – dva, u tom zlosutnom iščekivanju, cve dok me Branko Mandić ne pozva jednog dana na stranu i reče da sam primljen za kandidata Partije. Prema onome što mi je Branko rekao ispalo je da i je spadam u avangardu.

 

Kad mi je izneo dužnosti i zadatke člana, odnosno kandidata Partije, mene je obuzeo strah od tolike dužnosti! Činilo mi se da ne mogu da odgovorim ni na polovinu onoga što mi se postavlja, i htedoh da odbijem. Ni sam ne znam zbog čega to nisam učinio. Hteo sam to kasnije da učinim, ali sam se predomislio. Preustio sam događajima, a u stvari mislio sam ovako: učiniću sve što mogu, a oni će sami videti da sve te obaveze nisam ispunio, pa me neće primiti u Partiju. Bojao sam se partijske odgovornosti, za koju sam tek tada saznao da postoji. Kad sam se rastao od Branka mnogo sam mislio: šta to može biti i kakva je to kazna koja može da me snađe, ukoliko prekršim partijske norme. Pomislio sam: možda je to isterivanje iz partizana, a ito je isto što i čuvanje stoke, kako reče Plačo. Kasnije, u razgovoru, Branko mi je sve objasnio.

Najavu pokreta prema Čajniču i formiranje brigade očekivali smo nesttrpljivo, a mene je uhvatila i neka putnička groznica. Pokret, iako je bio dug i naporan zbog dubokog snega, savladali smo s nekom lakoćom, a nije bilo ni uobičajnog izostajanja iz kolone.

 

Sam dolazak u Čajniče, osvetljeno elektrkom, gde se do kasno u noć nije legalo, ulio mi je neku snagu. Šišanje, svakodnevno čišćenje prostorija, kupanje u pravom kupatilu, pranje i parenje odela i primanje novog veša, potvrđivale su reči komandira da sa formiranjem brigade postajemo prava vojska. Na sastanku čete je rečeno da više neće biti šarenila u oznakama, već će biti proleterska oznaka – srp i čekić na petokrakoj zvezdi. Ja sam se primio zaduženja da za četu nađem dovoljan broj fesova i čoje za petokrake, kao i konac za vezanje srpa i čekića, a drugarice su, s meštankama, organizovale vezenje. Drugi su se prihvatili da naprave šablon za petokraku, kako bi veličina bila ista. Preko celog dana bili smo angažovani pripremama i sastancima. Iako smo bili obučeni u šareno, od seoke, radničke do vojničke odeće, ličili smo na pravu vojsku.

 

Dan formiranja dočekao sam uzbuđen onako kao što sam pre rata dočekivao neki veliki praznik. Svi smo ranije ustali nego obično, mada smo kasnije legli. Uzajamno smo se doterivali. Postrojavanje je trajalo dosta dugo. Komandir nije nikako uspevao da poravna stroj, grdio nas je zbog toga.

 

-Šta vam je, kao da nikad niste bili u stroju!

 

Samo što nas poravna i dao voljno, stroj se pokvari i opet sve iznova.

 

-Dolazi, dolazi!... – prostruja šaptom kroz stroj. Stadoh mirno, pre nego što je pala komanda. Oči su letele odakle je trebalo da naiđe vrhovni komandant. Ovo će biti prvi put da ga vidim. Uskoro, kad naiđe, okretoh glavu u tom pravcu, iako to nije bilo vojnički. Ranije rešen da gledam pažljivo u želji da sve vidim, nisam video ništa. Obuzet važnošću mog do tada najsvečanijeg trenutka u životu, gotovo ni čuo nisam ništa. Nismo dobili mnogo zadataka, ili nismo onoliko koliko smo očekivali. Eto, ne idemo u Srbiju, a to smo smatrali kao sigurno. Mi smo to verovali i posle govora, ali smo mislili da to nije rečeno radi tajnosti. Kada je Tito završio govor i dato voljno, kao da sam se tek tada probudio. Sve sam priželjkivao kao u snu. I koliko god sam pta pokušavao da ponovim ono što se zbilo, nije mi uspevalo. Kasnije smo mi, borci, o tom velikom događaju prepričavali i iznosili svoje utiske, a najviše o »propustu« u govoru što nema ništa o našem povratu u Srbiju.

 

 

VELISAV STANKOVIĆ

UKINUTO SLEDOVANJE

 

Posle formiranja brigade u Čajniču bataljoni suse razišli gde je koji već pre toga bio raspoređen. Naš bataljon je bio smešten u varoši, u dve kafani i u školi Ovo je, posle Užica bio prvi slučaj da smo se pet nalazili u gradu. I ovde je, kao i ranije na teritoriji Užičke republike, organizovana komanda mesta koja se, pored ostalog, brinula o snabdevanju vojske. Zamenik komesara Aleksa Dejović mo je rekao da ćemo se i mi snabdevati svim potrebama preko komande mesta, i to na trebovanje. Otišao sam kod komandanta mesta. Sećam se, bio je to neki Rodić, dobar i predusretljiv čovek. Rekoa sam mu da sam itendant 4. bataljona i da sam došao radi snabdevnja jedinice hranom. Upitao sam ga, takođem mogu li dobiti što i od ostale opreme za borce.

 

-Sve ćemo dati za srbijanske proletere! – radosno me dočeka Rodić. – Idi ti, drugar, u magacin i uzi sve što ti treba – reče i napisa mi trebovanje za hranu.

 

Najpre sam otišao na klanicu i uzeo meso, a zatim po hleb koji se izdavao u jednoj pakari. Pošto sam nabavio hrane, pošao sam u magacin. Tamo je, za one prilike, bilo svega: veša, peškira, maramica, sapuna, duvana i pravog papira za pušenje, raznog platna i još drugih sitnica. Upitah magacionera da li mogu dobiti veš i ostale potrebe kojima raspolažu. On reče da mogu, ali samo na trebovanje koje mora biti overeno od komandanta mesta.Otišao sam opet Rodiću. Opet me lepo dočeka i odobri mi skoro za svakog borca po par veša, malo peškira i maramica. Pri tom reče da više ne može da mi odobri, jer dolaze i drge jedinice, pa mora i za njih nešto ostaviti. Ja sam sa ovim što sam dobio bio vrlo zadovoljan.

 

Veš je bio sašiven od raznovrsnog materijali i boja. Košulja je bilo žutih, zelenih, šareni, pa čak i od materijala od kakvog se šiju dimije. Kad sam ovo doneo u bataljon borci su se iščuđivali i smejali.

 

-Šta si nam te ženske rekle doneo? – zagrajaše.

 

-Ovo kao da ćemo u maškare! – dobaci jedan drug.

 

Ja im objasnih da sad nema biranja i da se šije od onog materijala kojim se raspolaže. Naravno, svi su to dobro znali, ali uživaju da se šale na moj račun.

 

Kad sam odlazio u magacin primetio sam da su neki uzimali na trebovanje i rakiju iz podruma koji se nalazio odmah ispod magacina. U podrumu je bilo još i jabuka, suvih krušaka, oraha, i šljiva. Pitao sam magacionera možemo li i mi što dobiti. On reče da može, samo da donesem trebovanje. Za svaki slučajj ipak odem u štab bataljona i upitam Ješu i Aleksu moguli, pored krušaka, šljiva i oraha, uzeti i rakije.

 

-Uzmi, uzmi, zdravoje popiti po jednu čašicu pre jela! Dobro je to za stomak, jer vrši dezinfekciju! – odobri mi Ješa.

 

Odem i uzemem nešto rakije koju smo delili samo po čašicu, i to u stroju, pre ručka. Istina, poneki se »švercovao«, pa je i dvaput ulazio u stroj, ali krišom, da ga ne opazimo.

 

Drugi ili treći dan dođoše u naš bataljon drugovi iz štaba brigade: Milinko Kušić, Ratko Sofijanić, a s njim je bio i Mile Radovanović Farbin. Hteli su da vide jesmo li se dobro odmorili i oporavili. Kad su obišli čete dođoše i do bataljonske itendanture. Na jednom stolu je stajalo nekoliko flaša s rakijom. Kušić me upita otkud nam rakija. Ja mu objasnih da smo je dobili koa sledovanje i da je, pre jela, delimo borcima.

 

-Šta kažeš – planu Kušić. – Zar ste vi partizani, i to još proleteri, pa pijete rakihju! Ko vam je dozvolio kad je rakija zabranjena u partizanskoj vojsci! – grdi Kušić da sve odjekuje. A ja se uplašio i mislim – eto dođavola, i to zbog rakije!

 

-To se samo kod Užičana dešava! – dodaje Farbin i aspaljuje vatru.

Kušić nastavi da viče i za sve mene krivi. Ja mu onda rekoh da su to odobrili drugvi iz štaba bataljona i da dajemo samo po jednu čašicu. I to zbog tooga, jer drugovi iz štaba smatraju da je to zdravo za ljude. Kušić tada presta da viče na mene, ali naredi da prestanemo s rakijom i reče da će on nekoga za to kazniti. Onda svi odoše veoma ljuti na nas zbog rakije.

 

Kad je bataljon došao na ručak prenesoh naređenje koje se odnosilo na zabranu rakije.

 

-Drugovi – kažem – još ovu rakiju popite za ručak, više nema! Partizani ne piju rakiju!

 

-Ko je to rekao? – upitaše borci.

 

Ispričah im kako su bili drugovi iz štaba brigade i videli rakiju, pa zabranili. Kad su to čuli, svi ućutaše i niko više nije pitao što nam je rakija ukinuta kao sledovanje.

 

 

BRANISLAV JOKSOVIĆ

PRVI DANI BRIGADE

 

2. III 1942. god. Čajniče. – Govori se o pokretu. Vrše se pripeme. Ali, pre toga moramo da isparimo naša odela. Kupamo se u pravom kupatilu. Odavno se nismo okupali. Još od Užica. Ne računamo ono što smo se pomalo kvasili dolaskom u Sandžak u decembru prošle godine, ni ono što smo nafi morali da pređemo Lim u februaru mesecu, iako nam je posle toga prelaska bilo toplo skoro ovako kao sad pod toplom vodom.

 

Ali, zašto se toga sećati, bolje je da mislimo na sutra kada će biti bolje. Nismo više sami po četama duž Uvca i po Sandžaku. Blizu je i 1. proleterska. Tu su negde i crnogorski partizani, a i mi smo udruženi u brigadu.

 

U brigadi je odrđan novi komandni sastav. Imamo četiri bataljona. Za komandanta 1. bataljona određen je Radoslav Kovačević, dosadašnji komandir 2. požeške čete, a Milenko Nikitović za komandira 1. požeške čete. Od dosadašnje dve požeške čete formirana je jedna, zatim 2. ariljska i 3. moravička četa. Svi smo zadovoljni ovakvim rešenjem. Radoslav se istakao kao junaku dobar i principijelan, starešina u borbama u Srbiji. Milenko blista od zadovoljstva zbog ukazanog poverenja. Postrojava četu, ustrojava evidenciju i pregleda oružje i municiju.

 

Spremili smo se za pokret. Treba da idemu u Goražde da zamenimo tamošnje trupe koje odlaze na položaj. Ali, kamiona nije bilo do večere.

 

Posle večere smo krenuli. Zavladalo je raspoloženje. Baši kamioni nisu bili obični. Preduzimljivi šoferi i mehaničari su se snašli i napravili peći za drva i ugalj i tako vozili kamione. Pećica u karoseriji služila nam je da se i zagrejemo, jer je bilo hladno. Veče je a put klizav. Penjemoi se uz brdo Kozaru, a zatim se brzo spuštamo u Gražde. Smeštamo se u vojničke kasarne i čekamo dalja naređenja.

 

3. III 1942. godine. – Osvanuo je lep i sunčan dan. Trava se zeleni. Željni smo je. Poneki vcetak je tek podigao glavicu, ponegde se pojavi oblačić prašine. Za nas malo neobično. Posle zimskih snegoa i mrazeva sada sunce i proleće. Ali to je samo u ovoj dolini. Današnji dan koristimo za politički rad i pripreme. Održavamo partijski sastanak i četnu konferenciju. Došao nam je u četu Bogomir Karaklajić, obućarski radnik i komunista iz Požege. Svojom diskusijom deluje ubedljivo. Iz vesti saznajemo da su Crnogorci zauzeli Virpazar i azrobili 350 italijana. Rusi izvode zimsku ofanzivu i napreduju.

 

4. III 1942. godine. – Mitraljezac Luka Stanić dođe i saopšti mi da krećemo. Prekinuo dam da pišem o našim dosadašnjim borbama što sam dobio zadatak od štaba bataljona. Napisao sam sve do našeg prvog ulaska u Požegu. Ali, sada idemo na doručak, pa ćemo dalje. Biće jođš sastanaka i poneki dan za odmor, pa ću nastaviti. Ne sme se zaboraviti ono što je prošlo. Moramo to staviti na papir, jer sutra, možda, neće biti mnogih od nas kojiće znati šta se zbilo. Odmah mi pada na pamet da mo već počeli da se razređujemo. Počev od onih koji su ostali na bojištima Srbije i onih koje smo izgubili na terenu Sandžaka, a koji su bili prvi pripadnici naših ćelija. Pa partizanskih četa (najpre od petnaestak boraca do velikih partizanskih odreda). Iz moje prve partijske ćelije i nema više nikog osim mene. Milorad Krečkvić je poginuo u Ražanima. Milutina Jovanovića su ranjenog ubili četnici u selu. Milena Spasojević je zbog ljubavi prema bratu izgubila glavu. A kozna šta nas još čeka?

 

Podeljena je hrana. Suve kruške i orasi i po jedan hlebčić od mešanog brašna od krušaka i raži. Sladi i vrlo je prijatan i ukusan. Posedali smo u kamione i pošli ka Ustriprači. Divni su ovi predeli pored Drine. Liče mi na one pored Moravice od Arilja ka Ivanjici. Puno voćnjaka kao i tamo. Sneg se otopio. Ponegde saljaci oru. Stižemu u Ustiparaču. Most na drumu je zapaljen i srušen. Kamioni se vraćaju, a mi ćemo dalje peške preko železničkog mosta. Železnička stanica – paljevina i garež. Pruga Sarajevo – Višegrad ne radi. Odavde su pre nekoliko dana najurene četničke bande Dangića i Kamenka Jeftića. Pobegli su posle malog puškaranja. Gde je sada njihova hrabrost? Još su krvavi mostovi na Drini od njihovog klanja... Oni su harali i palili muslimanska sela, klali decu i starce, silovali žene, pa sve bacali u valove Drine. Potekla je krvava Drina od nevine krvi, a naše brigade su pošle da spreče pokolj, da kazne i proteraju zločince, da pruže bratsku ruku muslimanima kojima pret opasnost da budu istrebljeni od strane četničkih bandi Dangića i Jeftića, a sve pod parolom »za kralja i otadžbinu«.

 

Zato žurimo. Prolazimo uglavnom kroz muslimanska sela. Sve samo paljevine. Minareta od džamije stoje kao svedoci okolnih paljevina i četničkog zločina. Unutra je stajsko đubre. Tužna slika doskorašnjeg paljenja i lova na ljude. Stižemo u selo Veliki dub gde se susrećemo sa ostalim našim jedinicama iz Prve proleterske brigade i Čačanima iz naše brigade.

 

5. III 1942. godine. – Odmor u Velikom Dubu. Spavanje u tesnoj prostoriji kraj ognjišta. Odvija se politički rad. Ekonom brine za ishranu. Krompira se uvek nađe, a ima i kačamaka.

 

6. III 1942. godine. – Sinoć smo išli u akciju. Imali smo zadatak da oslobodimo 14 naših drugova koje su zarobili četnici. Ovde ima dosta kolebljivih četnika. Oni su svi bili četrdesetprve sa Čičom Romanijskim. Ali su ih posle obrlatile četničke vojvode i navele na bratoubilačku borbu i pokolj muslimana. Trebalo je da naše drugove oslobodimo bez borbe. Napravljen je dogovor sa zamenikom komandanta četničkog bataljona da mi samo ispalimo po neki metak i straža će pobeći. A komandant četničkof bataljona je rad da pođe u dobrovoljačku vojsku koja je formirana iz redova onih koji ne žele ni u četnike ni u partizane, aspremni su da se bore protiv okupatora i ustaša. Naši neće da ga prime, jer ima grešaka. Stiglismo oko 2 sata noću u selo Seljane blizu Rogatice i pošto smo pucali uspeli smo da oslobodimo zarobljene drugove. Oni su otiši u svojejedinice, a mi smo se vratili u Veliki Dub.

 

7. III 1942. godine. – U podne pokret cele brigade. Vreme se već promenilo. Počela je da sipi kišica koja se docnije pretvorila u pravi pljusak. Odmora nikako, osim malih zastanaka koliko da se predahne. Pokisli smo do gole kože, promrzli, brzo ustajemo i krećemo dalje, pitajućise kada li ćemo već jednom naići na selo. Na komunikaciji Višegrad – Rogatica nailazimo na četničke zasede, ali mi se ne upuštamo u borbe, već ih obilazimo, jer imamo drugi zadatak. Morali smo da se krijemo, a njih da prepustimo 1. proleterskoj.

 

Već nailazimo na borce 1. proleterske brigade koji su ložili vatrice i gušili se u dimu. Teška noć Kiša i pomrčina. Ništa se ne vidi. Kolonom se čuje šapat »alo veza«. Moramo četnicima prići neopaženo. Tu su četnički oficiri koji su došli iz Srbije da organizuju ovdašnje četnike i spreče njihovo rasulo pred našim naletima. Sasali su se u selu Ergele – Borike. Tamo je njihov štab. Lagano stežemo obruč oko četničkih bandi. To će biti naše prvo vatreno krštenje. Već je osmi dan postojanja naše brigade. Izlazimo iz šume. Bataljoni su dobili zadatke. Kiša je prestala, gusta magla se podiže i pred nama se ukazuju sela Borike i Sjeversko.

 

U pravo vreme. Streljački stroj se približava i sužava. Nestaje umor. Sada je već toplije. Napetost i iščekivanje. Bande su se uspavale posle sinoćnog orgijanja. Samo poneki stražar osmatra, nadajući se partizanima sa ove strane. Prostor je čist i teško bi ga bilo preći bez gubitaka uz veći otpor. Čačani su jurišali na glavni stan i magacine u Borikama. A naš bataljon na žandarmerijsku stanicu u Sjevarskom. Sa nekoliko bombi Čačani su likvidirali štab. Četnici su izlazili s dignutim rukama, neki i sa belim krpama u znak predaje. Bilo ih je oko 150 među kojima i šest oficira iz Srbije.

 

Naš prvi zadatak je izvršen. Osajemo ovde i čistimo okolinu od ostataka četničkih bandi. Spremamo se za nove zadatke.

 

 

ĐURO TRBOVIĆ

SA PREKINUTOG MARŠA

 

Sedmog marta posle podne brigada je krenula da uništi četničko uporište Ergele – Borike. Samo što smo pošli, počela je da pada kiša, a nešto kasnije i sneg, a ubrzo je natala prava lapavica. Dugo nas je pratilo tako loše vreme. Ispred mene je išao puškomitraljezac Momčilo Ubović. Ja sam bio njegov pomoćnik. Nosio sam punu torbu municije. Povremeno sam se menjao s Momčilom pa sam je nosio mitraljez a on municiju.

 

Posle dužeg vrmena, počeli smo da se spuštamo. Vidljivost je bila mala, ali se naša kolona, na snegu, ipak lepo uočavala. Malo kasnije sišli smo u selo Semeć na cesti Sarajevo – Višegrad. Krenuli smo dalje cestom. Ubrzo zapucaše puške. Kuršumi zaprštaše oko nas i mi legosmo pored ceste. Momčilo je s puškomitraljezom bio spreman i smao smo čekali naređenje da otvorimo vatru. Sa obližnjeg brda puške su i dalje praštale i kuršumi zviždali oko nas. Odjednom, osetih jak udar u desnu plećku a zatim kako mi nešto topo ide niz leđa.

 

-Izgleda mi da sam ranjen – rekoh drugovima oko sebe.

 

Na sreću, tu blizu, bila je naša četna bolničarka, drugarica Milena Siterica, koja odmah dođe.

 

-To si ti Đuro. Gde si ranjen? – upita.

 

Ona me povede a jedan od drugova pođe da joj pomogne.

 

-Mogu ja i sam da idem – odgovorih.

 

Nedaleko odatle nalazio se brigadni sanitet, pa me odvedoše tamo.

 

-Aha, evo ga prvi ranjenik! – reče doktoer Vojislav Dulić. – Srećne ti rane, druže – dodade zatim.

 

Nisam to razumeo, pa pomislih: šta je ovom doktoru, kakva srećna rana, kad je to nesreća za čoveka! Moju zbunjenost opazi jedan drug, pa mi priđe i reče da kažem doktoru hvala. Ja poslušah a posle mi je doktor Dulić objasnio kako je to stari običaj da se tako kaže, i poželi da rana ne bude teška i da što pre zaraste. Doktor je inače bio govorljiv, pa je, dok su me svlačili da bi me previli, pričao kako se kao dečak od petnaest godina, u prvom svetskom ratu, povlačio sa srpskom vojskom preko Albanije.

 

Malo zatim, kad mi svukoše odeću, doktor uze da me pregleda.

 

-Dobro je, nije teška rana. Zrno je ostalo u leđima, jer imaš jaku plećku pa nije moglo da prođe! – šalio se doktor.

 

Njegove reči i držanje ohrabrili su me, a naročito kada sam proverio da mogu ruku da pokrećem. Previše me i pomogoše mi da se običem.

 

-Mogu li sada ići u čatu? – upitah doktora.

 

-Kakvu četu? – iznedandi se doktor. Ranjen si, to treba da shvatiš i moraš u bolnicu! E, svi bi smo mi u ratu želeli das idemo zajedno do kraja i do pobede. Ali, rat je rat, i on traži svoje. Eto, vidiš, ti si prvi ranjenik u brigadi, a i to neko mora prvi da bude.

 

Dok su se u sanitetu zabavili oko mene, naši su rasterali četnike i produžili marš ka Borikama, a mi smo do dana ostali u selu. Sutradan sam krenu za Foču u kojoj se nalazila bolnica. Put doi Foče je vodio preko slobodne teritorije. Prolazili smo kroz mnoga popaljena sela. Usput se nakupilo još ranjenih i bolsenih, pa se obrazovala osrednja kolona.

 

Tada sam imao prilike da vidim kako narod u ovom kraju strahuje. Kad se naša kolona pojavi u blizini sela, stanovnici odmah beže i sklanjaju se po šumarcima i svuda gde su znali da im je najpogodnije, misleći da idu četnici ili ustaše. Kad se uvere i doznaju da smo partizani, sa olakšanjem predahnu i vrate se kućama. Nas ranjene vrlo lepo su dočekivali nudeći nam mleka i ono što su imali. Sećam se: najlepše su nas dočekali u selu Očevu. I tako, od sela do sela, najzad smo stigli i u Foču.

 

U bolnici je bilo dosta ranjenika iz raznih jedinica. Bilo je tu i Igmanaca iz 1. proleterske brigade. Brzo smo se sprijateljili međusobno, postali intimni i prepričavali naše doživljaje.

 

Posle smirivanja rane, lekar me je puštao da idem u grad. Odlazio sam i razgledao mesto. Čitali smo prve štampane propise o narodnoj vlasti, izlepljene u vidu plakata po zidovima. Crkva je radila normalno, kako pravoslavna tako i muslimanska džamija, pa su neki ljudi bili u nedoumici: kako mi to dozvoljavamo, dok se, - na kraju, nisu uverili da je laž ono što neprijateljska propaganda govori o nama. Ponekad bi zastali na mostu preko reke Ćehotinje ili na obali Drine i gledali kako talasi nose mrtve ljude što su ih poubijale ustaše i četnici. Bilo je tu i Stba i muslimana, zaklanih i ubijenih, vezanih žicom.

 

Nakon mesec dana, rana mi je zarasla i otpušten sam iz bolnice. Od Foče do Goražda putovali smo našim partizanskim vozom »ćirom«. Često je zastajkivao naglo se zaustavljao i cimao pri kretanju tako da nisam više želeo da se njime vozim. Od goražda odvezao sam se jednim našim kamionom do Mesića, gde se nalazio moj bataljon. Odatle sam otišao u moju 3. četu koja se nalazila na položajima prema Rogatici.

 

Tako sam, kao prvi ranjenik brigade, mora da izvesno vreme prekinem njen marš i borbeni put.

 

 

RAJKO TANSKOVIĆ

NAPAD NA ERGELE BORIKE

 

»Prema direktivama štaba od 5. marta ove godine brigada je IZVRŠILA ZADATAK predviđen za 8. mart ujutru«.

 

Ovom rečenicom počinje izveštaj koji 8. marta 1942. godine u 13,00 sa položaja šalje štab brigade Vrhovnom štabu u kome ga izveštava o uspešnom napadu na neprijateljsko uporište Ergele – Borike, u istočnoj Bosni.

 

Evo kako su se događaji odvijali:

 

Napad na Ergele – Borike bio je deo šireg opšteg plana Vrhovnog štaba za čišćenje predela Glasinca od četnika, koji su se iz Srbije prebacili na teritoriju istočne Bosne i, uz pomoć nekolicine domaćih izdajnika, počeli po selima da formiraju svoje čete i odrede. U širem rejonu Glasinca koji obuhvata teritoriju: Rogativa – Višegrada – Bokšanci – pl. Devetak – pl. Žljebovi i s. Žljebovi – Romanija – s. Ozerkovići, u to vreme vršljala je grupa od pet do šest četničkih oficira sa oko 70 svojih četnika, dovedenih iz Srbije. Štab ove grupe nalazio se u Borikama. Pored tih snaga, na terenu je postojalo i više manjih naoržanih grupa, sastavljenih od meštana, koje su naklonjene neke četnicima, a neke partizanima. Istina, borbena vrednost ovih grupa je na veoma niskom borbenom i političkom nivou, s obzirom da je to u stvari bio period velikog političkog previranja i kolebanja meštana:za četnike ili partizane. Ali, imajući u vidu veliku propagandu koju su sproveli četnički oficiri iz Srbije i strah naroda, kao i činjenicuda se u to vreme četnički komandant kapetan Račić sa oko 200 četnika nalazio u Vlasenici, pretila je neposredna opasnost da četnici čitav ovaj kraj silom stave pod svoj uticaj, bez obzira što je narod u većini sela ovog područja bio privržen narodnooslobodilačkoj borbi. Ozbiljnost situacije bila je uslovljena i time što se u Podromaniji, Sokolcu i Rogatici nalazili ustaški garnizoni, a u Višegradu Italijani.

 

Relativno mlade i malobrojne domaće partizanske jedinice u ovom delu istočne Bosne, u to vreme, nisu bile u stanju da se samo obračunavaju s neprijateljem, pa je stoga bila potrebna energična i brza intervencija proleterskih jedinica. Na osnovu takve situacije Vrhovni štab stvara operativni plan čišćenja teritorije istočne Bosne od neprijatelja, i u tom cilju drug Tito 3. marta 1942. godine daje direktivu štabu 2. proleterske brigade za akciju.

 

Prema toj direktivi, trebalo je što pre razbiti sve četničke formacije u predelu Glasinca i na njihova mesta organizovati Narodnooslobodilačku i dobrovoljačku vojsku. Posebno je naglašeno da, uporedo sa izvršavanjem ovog zadatka, treba pristupiti organizovanju narodnooslobodilačkih odbora, po svim opštinama, odnosno selima. Ukazano je, takođe, na potrebu stvaranja omladinskih partizanskih četa, kao i to da najintezivniji rad treba razviti po severnoistočnom delu Glasinca, gde spadaju sela Dub, Hadrovići, Pešurići, Borike, Blažijevići, Godomilje, Radojevići, Grbići, Sokolovići i Osovo.

 

Pored toga, drug Tito posebno skreće pažnju štaba 2. proleterske brigade da, posle formiranja četa i bataljona od meštana, treba stvoriti čvrste i  homogene vojne jedince, a potom ih uputiti na frontove i komunikacije u cilju borbenog čeličenja kroz ofanzivne akcije. Naglašeno je da se pri celom tom radu moraju stanovništvu izdavati razni proglasi, održavati političke priredbe, saopštavati radio – vesti, itd.

 

Bitne karakteristike ove direktive jesu njena kompleksnost, preciznost i jasnoća u svim elementima, i zato sa sigurnošću tvrdim da ona i danas može poslužiti kao klasičan primer kako pretpostavljene starešine treba da izdaju naređenja svojim potčinjenim komandantima i jedinicama. U toj direktivi, pored ostalog, drug Tito naglašava potrebu povećane budnosti, ukazujući da, pri svim taktičkim postupcima, mora kod jedinicwe i štabova biti zastupljena borbena gotovost, izviđanja i opreza. A da se neprijatelju ne bi stvorila mogućnost sređivanja i ponovnog otpora, vrhovni komandant naređuje da se jednom razbijene bande gone do uništenja. On istovremeno upozorava štab brigade da raspored jedinica treba da bude takav da se u borbi mogu uspešno međusobno potpomagati i uvek biti spremne za koncentrične napade na naeprijatelje, itd.

 

Dakle, prema ovoj direktivi, napad na Ergele – Borike predviđen je za 8. mart.

 

U duhu te direktive, drug Tito, već 5. marta 1942. godine, izdaje štabu brigade i konkretno naređenje za likvidaciju Borika i Vlasenice, u kome detaljno precizira kako raspored snaga i taktičke postupke jedinice u borbi, tako i redosled izvršavanja zadataka po danima.

 

Odmah po prijemu naređenja, štab brigade je pristupio organizaciji i pripremi napada na naprijateljsku pozadinu u s. Ergele – Borike i u tom cilju, u toku 6. marta, vrši prikupljanje bataljona u širem rejonu s. Šljivno. Kako je po prvobitnom planu bilo predviđeno da brigada sa ove prostorije krene prema Borikama u dve kolone, pokret je izvršen u jednoj koloni, i to pravcem: s. Šljivno – s. Hadrovići – s. Sjemeč (lovačka kuća). Prvobitni plan izmenjen je zbog toga što se na osnovu dobivenih podataka saznalo da se u s. Pešurići nalazi oko 100 četnika. Upućivanjem naših snaga tim pravcem čitav plan napada na Borike, zasnovan na iznenađenju neprijatelja, mogao bi biti kompromitovan. Međutim, već od lovačke kuće gde gde su jedinice izbile u oko 21 čas, brigada je nastavila pokret u dve kolone, i to levo, pravcem: lovačka kuća – drumom Rogatica – Višekrad do k. 1180 – s. Smrekin Do – s. Rujno brdo – s. Godomilje, a desno pravcem: lovačka kuća – Karamanov grob – s. Štavanj – Ergele – Borike. Za vreme izvršenja pokreta predhodnica leve kolone naišla je na četničku zasedu kod zaseoka Brdine, gde je došlo do kraće borbe u kojoj je jedan naš borac bio ranjen. Tog momenta predpostavljalo se da su to četnici – bilo ih je oko 30 iz sastava posade Borike, pa je zbog toga štab brigade doneo odluku da levu kolonu rokira na pravac pokreta desne, i da ubrza pokret brigade prema Borikaa, u cilju iznenađenja neprijatelja. Pokazalo se, međutim, da četnička grupa sa kojom se sukobila leva kolona nije pripadala četničkoj posadi iz Borika. No, u svakom slučaju ubog pojave ove četničke grupe i reorganizacije pokreta bataljona nastao je mali zastoj, tako da je brigada, negde oko ponoći 7/8. marta, nastavila sa pokretom prema cilju, i tek nešto posle pet časova ujutru 8. marta izbila u rejon s. Borike na polazne položaje za napad, na kojima se nije tako reći ni zadržavala, pošto su bataljoni još za vreme marša fobili konkretne borbene zdatke i ciljeve dejstva. Dva bataljona, 2. i 3. izvršili su obuhvat Borika sa juga preko sela Mandre i sa severa preko Visoke Bukve. 4. bataljon bio je u brigadnoj rezervi, raspoređen u neposrednoj blizini snaga prvog ešalona, dok je 1. bataljon bio upućen preko s. Blažnjevića na žandarmerijsku stanicu Godomilje sa zadatkom da likvidira tamošnju neprijateljsku posadu. Iz ovakvog rasporeda bataljoni su kretali u odlučan napad na neprijatelja, čije su sve snage, osim stražara kod konjušnica, bile zabatikadirane u dobro utvrđanoj – zidanoj zgradi. Neprijateljske straže kod konjušnica razoružali su borci Ljubićke čete bez borbe. Bili su potpuno iznenađeni tako da ni puške nisu uspeli da podignu. Međutim, neprijateljska posada iz kasarne, iako takođe iznenađena, pružila je žilav otpor našim jedinicama, u prvom redu zahvaljujući solidnom utvrđenju objekata i ne malom brisanom prostoru koji su jedinice Čačanskog bataljona morale da pređu da bi podišle samoj zgradi u kojoj se neprijatelj nalazio. No, zahvaljujući odlučnosti i veštini proletera, posebno efikasnom dejstvu jednog našeg teškog mitraljeza i više puškomitraljeza sa kojima smo držali pod vatrom prozorska okna na zgradi, kao i uspešnom dejstvu trmblona, neprijatelj je kapitulirao, tako da je već u 9,30 časova 8. marta sva posada bila zarobljena. Nijedan nije uspeo da pobegne.

 

U ovoj borbi poginula su tri neprijateljska vojnika među kojima i jedan žandarmerijski narednik koji je ranije, dok još brigada nije stigla na taj teren, zarobio 28 maših drugova partizana iz istočnobosanskih jedinica i tukao ih. Mi smo imali samo tri lako ranjena druga. Zarobljeno je: pet četničkih oficira i 126 četnika, među kojma se nalazilo nekoliko žandarma, podoficira druge četničke »elite«.

 

U ovoj borbi od neprijatelja je zaplenjeno: 2 teška mitraljeza »švarcloze«, 70 pušaka, 6 pištolja, oko 4.000 metaka, izvesne količine sanitetskog materijala, kao i veće količine životnih namirnica, stoke i dr.

 

Posle uspešno završenog napada, a u cilju pripreme za naredna ofanzivna dejsta protiv neprijatelja u istočnoj Bosni, brigada je zauzela sedeći raspored: dva bataljona ostala su u širem rejonu Ergele – Borike, dok su druga dva upućena u pravcu s. Pešurići sa zadatkom da, u sadejstvu sa delovima 1. proleterske brigade, likvidiraju jednu četničku gruu koja je brojala oko 100 četnika i 3 oficira.

 

Ovom akcijom otklonjena je velika prepreka na pobedonosnom putu brigade kroz istočnu Bosnu i stvoreni veoma povoljni politički i vojni uslovi za potpunu realizaciju plana Vrhovnog štaba za čišćenje ove teritorije od neprijatelja.

 

Iako su naši borci još pre formiranja brigade bili već prošli kroz teške i uspešne borbe u Srbiji i Sandžaku, napad na Ergele – Borike bio je za brigadu od posebnog značaja zbog toga što je to prva uspešna borba posle njenog formiranja.

 

VOJIN ĐURAŠINOVIĆ KOSTJA

NISU NAM NI ONI UMAKLI

 

Kada je započela borba za Borike naš 4. bataljon nalazio se kao brigadna rezerva kod zaseoka Mandre. Stajali smo u koloni i čekali dalja naređenja. Ozebli i umorni, posle noćašnjeg marša, tapkali smo na snegu i nestrpljivo iščekivali da se već jednom negse sklonimo i ogrejemo.

 

Oko Borika se čula žestoka paljba, koja je privlačila svu našu pažnju. Od ishoda borbe zavisilo je hoćemo li se ovde odmoriti, ili nastaviti pokret. Svi smo napregnuto gledali u pravcu Borika. U jednom trenutku neko je opazio kako ispred nas, na pedesetak metara, ide iz pravca Borika jedan mlađi seljak. Kretao se tako ravnodušno kao da ga se silna pucnjava okolo ama baš ništa ne tiče.

 

-Ej, kuda ćeš ti prijatelju?! – doviknu mu vodnik Ljubodrag Milovanović.

 

Onaj zastade, zagleda se u nas, pa, mirno, odvrati:

 

-Idem da nahranim stoku! – i produži dalje.

 

Možda bi on i otišao da vodnik nije opazio kako je obazrivo bacio nešto u sneg. Zato ga vodnik pozva što on odmah učini bez oklevanja. Na licu mu se nije mogla uočiti bez oklevanja. Vodnik ga upita šta je bacio u sneg. Seljak se začudi takvom pitanju. Međutim, vodnik ode sam utvrditi šta bi to moglo biti. Brzo se vrati i donese vojnički pištolj. Prilikom pretresa kod njega je nađeno pismo iz koga se videlo da je on četnički kurir. Tako, sasvim slučajno, zahvaljujući vodnikovom oštrom, oku, otkriven je ovaj četnik. To je bio prvi zarobljenik na Borikama.

 

Jedan drugi četnik takođe se sam odao, ali na sasvim drugačiji način. Sutradan, u zoru, 9. marta, po naređenju štaba brigade, 4. bataljon je krenuo prema selu pešurićima da razbije grupu četnika.

 

Posle dva sata hoda stigli smo pred selo u svanuće. Razvili smo se u strelice i pošli prema kućama na jednoj čistini. Vidljivost je vila veoma ograničena zbog guste magle. Kad smo se primakli na oko dvadeset metara, ugledali smo stražara. Skoro istovremeno i on je nas opazio, pa kao sumanut pobeže u kuću.

 

-Napred, proleteri! – uz povike potrčasmo.

 

Malo zatim od kuća se čuo nečiji glas.

 

-Hajde, hajde! I ovamo su proleteri!

 

Stadosmo iznenađeni. Ispostavilo se zatim da je to Lovćenski bataljon 1. proleterske. Nismo znali kako su se tu oni stvorili umesto četnika. Zamalo pa je moglo doći do pucnjave između nas.

 

Nakon ovoga pošli smo dalje u pravcu jedne šume. Iznenada nasta puškaranje. Bio je opet nesporazum, ali ovoga puta sa Beogradskim bataljon 1. proleterske brigade, ali sve se srećno završilo, pošto je naša patrola ranila samo jednog druga iz Beogradskog bataljona.

 

Sutradan smo se vratili na Borike. Tek što smo stigli kad jedan od onih četnika, koji su ovde pre dva dana zarobili, odjednom poče da beži.

 

-Stoj, stoj! – začu se nekoliko glasova.

 

Četnik se nije obazirao, već je i dalje bežao. Neki potrčaše za njim, a drugi zapucaše. Ni na ovo se četnik nije osvrtao, već nastavi da beži.

Četnik je već pretrčao uvalu i stigao do pola druge strane. Činilo se da će naočihgled nekoliko stotina naoružanih ljudi umaći. Baš nekako u tom času Blagoje Zabradac izvede iz konjušnice neosedlanog konja, pa uzjaha kozačkom veštinom i polete kao vetar.

 

Kad je Blagoje bio na polovini strane, četnik je već stigao pod sam vrh. Odjednom četnik zamače i više ga nismo videli. Ali ne prođe mnogo vremena kad se Blagoje pomoli na konju ispred koga je četnik poslušno išao.

 

 

VOJIN ĐURAŠINOVIĆ KOSTJA

U POTERI ZA ČETNICIMA

 

Po odluci Vrhovnog štaba brigada je krenula dalje na sever zajedno sa 1. proleterskom brigadom, radi uništavanja ostalih četničkih grupacija.

 

Izvršavajući ovo naređenje, 4. bataljon je krenuo 11. marta iz sela Blažujevići preko borika za selo Rađeviće. U ovome pokretu naša 1. četa je imala protivtenkovski top »škoda« 47 mm. Bio je nov i radi kamuflaže obojen žutom, smeđom i zelenom bojom. Zaplenili smo ga na Drini kod Starog Broda.

 

Tom nam je usporavao pokret. Negde u selu našli smo volove i tako  ga vukli. Sećam se kako je Aca Unković grdio volove, što ne umeju da idu kako bi on hteo. Volovi, mladi i nekako divljašni, a i put je veoma loš. Tako smo dugo išli i već je pala noć kada smo stigli u selo Rađeviće.

 

Ovaj top mi više niad nismo videli. Šta je sa njim bilo doznao sam mnogo kasnije kada sam čitao »Zapise« Rodoljuba Čolakovića.

 

Iz sela Rađevića krenuli smo 14. marta dalje na sever. Posle dva sata hoda, kada smo prošli selo Mislovo naišli smo na iznenenađenje. Susreli smo partizane iz Srbije. Bio je to Valjevski odred. Tih dana oni su prešli preko Srine. Ugledali smo popa Vladu Začevića, zaraslog u bradu, sa šubarom na glavi na kojoj je nosio krst. Neki rekoše da je tu i Danilo Lekić Španac i Milosav Milosavljević Papudžija.

 

Njihova kolona je stajala u dubokom snegu, a mi se nismo zaustavljali, već smo se, onako u prolazu videli i pozdravljali.

 

-Zdravo, drugovi Valjevci! – govorili smo tek da onako ne prođemo pored njih.

 

-Kako je u Srbiji? – ne mogoše neki odoleti a da ne upitaju.

 

-Dobro je, ali malo »vruće«! – odvrati duhovito neko od Valjevaca.

 

Uskoro smo se rastali i produžili dalje preko planine Devetak.

 

Pred mrak smo stigli do sela Podžeplja i Krivače gde smo se zaustavili, radi odmora. Selo Podžepolje pod samom planinom, bilo je, tako reći, pusto. Skoro svi stanovnici su muslimani i malo ih je bilo u selu. Dan ranije ovde su bili četnici i pljačkali. Kad su seljaci videli našu kolonu razbežali su se, misleći da opet idu četnici.

 

Domaćin kuće, u kojoj se smestila naša desetina,takođe je bio musliman, čovek od svojih četrdeset godina. I on je pobega, ali kad je video da smo partizani – vratio se. Sedeoje sa nama kod ognjišta i razgovaro. Poput teško razočaranog čoveka, mnogo se žali na četnike i njihov zulum. Priča kako su poklali neke ljude i da sve živo opljačkaše. Izvodio nas je pred kuću  nedaleko odatle poviše sela, pokazivao pećinu u kojoj su se skrivali kad naiđu četnici.

 

-Isan, bolan, nikad za života nije siguran ko da je ajvan! – kaže on i pri svakoj rečenici dodaje: - »Je li da – ha« - i izgovara to grubo i kroz nos.

 

U prvi mah nam je bio veoma smešan, više po načinu kako je to činio. Posle smo navikli, ali kasnije još dugo to nismo mogli zaboraviti.

 

Koliko su četnici sve opljačkali, videlo se i po tome što ovaj čovek u kući ništa nije imao da nam da za jelo, osim krompira, koje smo kuvali u jednom bakraču. Mnogo nam se izvinjavao što ne može bolje da nsa gosti pa veli:

 

-Kad isanu vakvi dođu u kuću dao bi im i duše, je li da ha?

 

Otvoreno se radovao što smo mu došli u kuću. Ako ni zbog čeg drugog, makar je bio siguran da četnici neće doći dok smo mi ovde. Bio je usrdan i predusetljiv – prosto se umiljavao oko nas.

 

Iza ponoći smo krenuli preko planine Javor. Posle nekoliko stotina metara zađosmo u gustu šumu i zagazismo u dubok sneg.

 

Tovarni konji su propadali do trbuha u sneg. Kopcaju se da ustanu, ali nisu mogli, pa su se samo mučili. Jedna desetina je određena da pomogne komori i pratećem vodu radi izvlačenja konja. Ali i to nije pomoglo. Taman jednoga konja izvuku, a on pođe koji metar, pa opet propadne. Tako jedan, drugi, i svi redom. Pretila je opasnost da zbog komore čitava kolona ostane. Malo posle izdato je naređenje da se komora vrati u selo i da čeka dalje naređenje.

 

Za pešaka – partizana nije bilo prepreke, to smo odmah produžili dalje kroz planinu, obraslu visokim bukovim stablima. Ovde je sneg bio još veći. Kad je svanulo, videli smo kuda prolazimo. Noge su nam propadale u sneg, pa smo veoma teško išli. Često smo propadali u nekakve rupe sve do ipod miške, odakle smo se s naporom izvlačili.

 

Podne je bilo prevalilo, a mi još uvek u toj šumi. Ona uvek ista, pa mislimo da se u krug vrtimo. Kad se malo proredi pomislimo da je kraj, a ona se ponovo zgusne i smrači, pa sve tako iz potoka na brdo, sa brda u potok.

 

Već daleko iza podne sa olakšanjem predahnusmo kad izađosmo na ivicu nekog sela. Mislim da je to bilo Gornje Vrsinje. Bili smo veoma umorni, ali smo ipak išli dalje, pa smo naslućivali da ćemo u neku akciju.

 

Kad smo došli u susedno selo – čini mi se u donje Vrsinje ono je bilo skoro pusto. Ne znam šta su neki videli ali se još tada u koloni pričalo kako su, u jednoj kući, videli celu porodicu muslimana poklanu. Leševi se raspadaju, razbacani po kući.

 

Neka groza me obuzela od toga i, mada nisam video leševe, neprekodno su mi izlazili pred oči kao da sam ih video. Nešto sam mislio o tome: kakva je nesreća za ovaj narod što nas partizana nema još više, da bismo svako selo zaštitili od takvih groznih zločina.

 

Nismo još dugo išli, kad se sa jednog brda pred nama pomoli osrednja dolina kroz koju vijuga drum i reka, na čijim padinama ugledasmo razbacane kuće. Silazeći, razvijali smo se u manje kolone i streljačke strojeve. Kako smo bili bliže drumu, sve smo se brže kretali, dok ne počesmo da trčimo. Negde na desnoj strani planu puška i začu se rafal puškomitraljeza a mi uto već izbismo na drum. Upadosmo među kuće u Milićima. Pred jednom kućom beše se postrojilo oko dvadeset četnika i nekoliko oficira, ećinom potporučnici i poručnici. Predali su se bez ikakvog otpora.

 

Istog časa doznadosmo da je nekoliko četnika pobeglo s jednim kolima natovarenim artiljerijskim granatama, prema Novoj Kasabi. Dok je Miodrag Milovanović Lune izdavao naređenje komandiru Dragoslavu Cekiću da naša četa pođe u poteru za tim kolima, gledali smo, tu pores puta jednu haubicu od 105 mm. Iako umorni od marša, koj je trajao od ponoći i u toku jednog celog dana nastojali smo da stignemo odbegle četnike. Trčali smo sve do Kasabe. Ali, kola nigde nismo stigli, pa smo se ponovo vratili u Miliće.

 

 

MIRKO POPOVIĆ

NEIZBEŽAN SUSRET

 

Posle uspeha u borbi sa četnicima na Borikama i kraćeg zadržavanja u selu Rađevićima, naša brigada je izbila na put Srebrenica – Vlasenica. 4. bataljon bio je razmešten na prostoru sela Milića. Sutradan, po dolasku u Miliće, naša četa je otišla na položaj oko Gradine, jugozapadno od Milića, kao obezbeđenje prema Han – Pijesku.

 

Nasuprot našem položaju blago se spuštala padina koja se na desnoj strani pojavila ka jugu i tako zatvarala vidik za osmatranje. Padina je bila ispresecana njivama, šljivacima a ponegde i zabranima hrastove šume. U visini našeg položaja, sredinom padine, vodio je soski put od Han – Pijeska.

 

Četa je, raspoređena na položaju, osmatrala i odmarala se. Sedeo sam na levom krilu čete i razgovarao sa ratnim drugom iz prvih ustaničkih dana, zamenikom komandira, Rađenom Simovićem. U toku razgovora primetio sam da se seoskim putem kreću dve osobe od kojih je jedna bila naoružana. Predložio sam Rađenu da ih presretnemo. On je to rado prihvatio, javili smo se komandiru i krenuli. Trebalo nam je oko petnaest minuta dok smo trčeći sišli u potok i popeli se do puta. Bio je to četnik, rodom iz okoline Valjeva, iz Račićevog četničkog odreda,  sa svojom ženom. Žena mu je bila došla u posetu i donela presvlaku i hranu. U međuvremenu, on se odlučio da se vrati kući, jer je Račićev odred počeo da se osipa. Mi smo ga razoružal i pustili.

 

Krenuli smo putem, ne bismo li još koga sreli. Bili smo se već prilično udaljili od čete, i tad opet sretosmo još jednog četnika koji je vodio konja natovarenog sa dve vreće. Ispred nas, oko dvadesetak metara dalje, put je zavijao u okuku, pa je Rađen krenuo da vidi ide li još neko, a ja sam drešio vreće u kojima je bila četnička arhiva. Još nisam ni stigao da ih sve razdrešim, kad Rađen dotrča i uzbuđenim glasom reče:

 

-Evo ih, idu.

 

-Ko ide?

 

-Četnici.

 

U to, iza okuke, izbi gomila, bilo ih je petnaest do dvadeset. Bilo je suviše kasno za povlačenje – susret je bio neminovan.

 

Ispod puta se prostirao šljivik ograđen kamenom ogradom. Pomakoh se od ograde i naslonih se na nju leđima, a Rađen osta na putu. Četnici priđoše i napraviše polukrug oko nas.

 

Među njima mi odmah pade u oči oficir sa epoletnama na čohanom koporanu, čvrsto utegnut oficirskim opasačem, sa vojnodržavnim pištoljem i uprtačem. Na glavi mu nova crna šubara sa velikom kićankom i oficirskom zlatnom kokardom na crvenom polju. Imao je lepo negovanu, potkresanu, melu, riđu bradicu. Bio je četrdesetih godina, prava i čvrsta stasa. Još dva – tri četnika izdvajala su se boljom odećom i šubarama, verovatno su i oni bili oficiri ili podoficiri, ali je nesumljivo ovaj bio najstariji među njima. Ostali su bili seljaci, neuredno i slabo odeveni.

 

-Odakle idete? – prekinuh za trenutak nastalu tišinu, sasvim pomirljivim glasom.

 

»Imati inicijativu u svojim rukama, to je sada osnovno«, pomislih »pri tome je veoma važno biti miran i staložen«.

 

-Sa Han – Pijeska. Razbijeni smo, pa se vraćamo u Srbiju – odgovori oficir.

 

-A zašto se ne borite protiv ustaša?

 

-Nema ništa od borbe – odgovori oficir – to je propala stvar.

 

Sa četnicima u istočnoj Bosni mi još nismo bili potpuno raščisitili račune. Pojedinci su prelazili u partizane, a neki domaći četnički odredi postali su dobrovoljačka vojska, kao sastavni deo NOVJ. Pitanje sam postavio i da bih proverio o kojim četnicima je reč Iz odgovora se jasno videlo da smo sa ovima u sukobu i da treba nešto odlučnije preduzimati.

 

-Slušajte – kažem ja opet pomirljivo – mi imamo naređenještaba da svakoga ko ovuda aiže pod oružijem, a nije partizan, razoružamo i sprovedemo u štab.

 

-Kako to – dočeka oficir oštro i iznenađeno. – Mi smo vojska u otadžbini. Kako razoružavanje, zašto? – Nekako je postao odlučniji, iako se primećivalo da je pomalo zbunjen. Nekoliko četnika ga podrža glasnim odobravanjem.

 

Natade malo komešane.

 

-Tu ne može biti izuzetaka – nastavih oštrije – ako vam bude šta nejasno, dobićete obaveštenje u našoj komandi. Vi naređenje morate izvršiti, jer mi smo ovde zbog toga postavljeni. Dole oružje! – rekoh oštro.

 

Neki četnici počeše da bacaju puške na zemlju, drugi su se zbunjeno pogledavali, nasta komešanje.

 

-Ne bacaj oružje! – povika oficir.

 

Sve se za trenutak umiri. Ali se Rađen ovoga puta odlično snašao, brzo je smislio ako da zbuni četnike. Sttao je vojnički mirno, s puškom k nozi, čvrsto lupio petama i obratio mi se:

 

-Druže komandire, da zovem četu da siđe dole – reče, pokazujući na čuku koja je bila malo iznad puta.

 

-Neka čete gore! – odgovorih, shvativši Rađenovu nameru.

 

Četnici mahinalno pogledaše na čuku.

 

-Dole oružje! – povikasmo Rađen i ja zajedno.

 

Još dva – tri četnika baciše oružje. Rađen poče da skida puške nekima koji su se još kolebali ili opirali, a ja sam držao na njih uperen puškomitraljez, koji sam zgrabio od četnika što je stajo odmah do mene. Najzad mo ih sve razoružali.

 

-U vrstu! – naredih.

 

Oni se poslušno poređaše u jednu vrstu.

 

-Rađene, pretresi!

 

Poskidani su im pištolji i bombe, povađena municija i sve zajedno s puškama bačeno na jednu gomilu nasred puta. Nismo imali vremena da sada o tome mislimo. Rađen je krenuo na čelu kolona, a ja na začelju. Posle pola sata kolona je mirno stigla do čete.

 

Ali, dva dana posle ovog događaja nastradali su Rađen i još pet drugova. Otišli su u patrolu, ali se više nisu vratili. Uhvatili su ih četnici i streljali na Drini. To je vbio veliki gubitak za 4. bataljon i 2. proletersku brigadu. Zbog ovog gubitka borci su bili dugo potišteni, jer su izginuli drugovi bili veoma cenjeni i voljeni, a naročito Rađen. Rađen je bio veoma hrabar i odvažan, strog kao vojni rukovodilac, ali iskren i dobar drug, koji je ulivao poverenje i poštovanje kod boraca. Rođen je 1912. god. U siromašnoj seljačkoj porodici u selu Dobroselici na Zlatiboru. Velika nemaština oterala ga je na učenje zanata, pa je ove divne osobine proleterskog borca stekao kao stolarski radnik na Palisadu i Rudinama, u Užicu i Čačku. Učestvovao je u pripremanju i kao aktivan borac stupio je u Zlatiborsku četu prilikom njenog formiranja. Pofinuo je kao član KPJ na funkciji zamenika komandira čete.

 

Sa Rađenom je poginulo i ovih pet drugova: Milosav Ječmenica, radnik iz Užica i član Partije, 29 godina; Milomir Novaković, opančar sa Zlatibora i član Partije, 32 godine; Milovan Knjutić. Radnik iz Užica, 23 godine; Rafailo Levi, radnik iz Beograda, 29 godina i Tomo Nikolić, opančarski radnik iz Užica, 19 godina.

 

Prema pričanju seljaka, četnici su ih na prevaru uveli u jednu kuću i razoružali. Pretpostavljali smo da je Rađen upao u četničku zamku zbog toga što je relativno lako prošao u razoružavanju velike grupe četnika. Tkao je i ovoga puta, kao što se uostalom često dešava, jedan relativno laku uspeh bio glavni razlog za jedan visoki neuspeh.

 

MILOJE JERINIĆ

BRANA NA BELOM KONJU

 

Drugi dan po dolasku u Miliće, pozvaše me u štab bataljona. Kad sam došao tamo, zatekoh Luna zamišljenog, učini mi se ljutog.

 

-Sedi, da porazgovaramo – reče on mirno i staloženo.

 

Sedoh i čekam, a mislim – zašto li me je zvao.

 

-Vidiš, Jeriniću, - poče Lune – mi smo razbili četnike na ovoj teritoriji. Ono što je ostalo pobeglo je prema Drini. Imam nesigurno obaveštenje, da se na levoj obali Drine nalazi grupa nedićevaca, oko 80 – 100 ljudi, pod komandom nekog poručnika ili kapetana. Zove se navodno Brana.

 

Pažljivo sam slušao, a on nastavi.

 

-Ta grupa hoće da se preda – nastavi Lune. Dobro je naoružana, i to automatskim oružjem. Koliko znam, do sada su prema nama pasivni. To je sve o neprijatelju. A sada slušaj dobro. Ti ćeš, Jeriniću, noćas kao vođa grupe, poći putem prema Srebrnici. Kada se odmaknete oko 10 kilometara budite veoma oprezni, jer se može desiti da oni pođu u pravcu sela Milići. Ako se slučajno s njima susrenete, nemojte otvarati vatru, već pokušaj da se snjima sporazumeš. Dobili smo i znake raspoznavanja. Na naše zaustavljanje treba da odgovore: »Ovde Brana na belom konju«. Ako tako odgovore, ti pozovi Branu – neka pođe napred, ostali treba da ostanu – gde su. Pazi da te ne prevare i da svi zajedno ne pođu prema vama. Kada Brana priđe, predaj ga na čuvanje dvojici drugova iz grupe s kojima treba da se predhodno dogovoriš i upoznah ih šta treba da rade.

 

Slušam Lunetovo izlaganje i razmišljam: ako li nam taj Brana priprema neku klopku gadno ću se provesti.

 

Lune nastavi da precizira zadatak.

 

-U slučaju da ti ne odgovore na dati znak i osetiš da se komešaju i zauzimaju borbeni raspored, otvori vatru. Vodite računa da je to dobro organizovana jedinica, i pod komandom oficira. Po svaku cenu morate ih zadžati do pristizanja ostalih snaga našeg bataljona. Ako se budete povlačili, povlačite se pod borbom. Ne smete dozvoliti da vas prođu. Uostalom mi ćemo biti spremni. Dolazak i nastupanje te grupe očekujte sa desne strane puta koji ide prema Srebrnici. Eto, to je sve što imam da ti kažem. Ako se s njima bilo kako sporazumeš, dovedi Branu i celu grupu u Miliće i odmah mi se javi. Jesi li razumeo?

 

-Jesam razumeo, nego možeš li mi reći kako izgleda taj Brana? – ni sada ne znam zašto sam ga to pitao.

 

-Šta vredi i da znaš kako izgleda kada je noć. No, i pored toga, ne znam kako on izgleda, verovatno ima nešo malo bradice. To ti neće smetati da se s njim sporazumeš.

 

-Pa dobro – kažem ja – a gde se ta grupa otprilike nalzi? – pitao sam opet, jer sam se nelagodno osećao, kako zbog poverenog zadatka, tako i zbog mogućnosti naletanja na zasedu. Hteo sam što više da doznam o tom Brani.

 

-Sve sam ti rekao što znam. Kada bih znao gde su i kakvi su, odmah bih poveo bataljon i razoružao ih! – odvrati Lune i zatim nastavi blaže i žustrije – Ne znam ništa više od ovoga što sam ti do sada kazao. Ajde kreći! Noć treba iskoristiti. Još jednom te upozoravam, ne znam tačno njihove namere. Verovatno da će se pojaviti s desne strane puta. Vodi računa o ljudima. Zdravo!

 

Otišao sam u četu, uzeo desetinu i oko 21 čas uveče krenuli smo na izvršenje zadatka.

 

Noć je bila tamna, a proletnja kiša je rominjala i kvasila ionako već mokro odelo. Išli smo u koloni po jedan. Osim škripe šljunka pod našim nogama ništa se nije čulo. Povremeno se zaustavljamo i osluškujemo. Gluva noć. Ni ptica da prhne. Idem i razmišljam: - Kakav je to znak za raspoznavanje »Brana na belom konju«. A ako ne bude ni Brane ni belog konja, već zaseda šta onda?

 

Računam da ću čuti topot konja, pre ego što oni nas osete. Zbog nečega sam bio uveren da će taj Brana stvarno biti na belom konju.

 

Idem, a tišina i ono dugo  i neizvesno iščekivanje me muči. Razmišljao sam kako ću postupati pri susretu.

 

Oko neko doba noći, kad smo prešli po prilici desetak kilometara, postali smo vrlo oprezni. Išli smo na odstojanju više od 10 metara. Od Brane ni pomena. Već mi je izgledalo da od toga nema ništa, mada sam stahovao šta će biti ako nas puštaju u klopku. U takvim prilikama čovek svašta misli. Setih se prvih dana borbe, setih se avgusta 1941. kada sam otišao u Posavsko – tamnavski odred. Bio sam omladinski rukovodilac bataljona. Divne su bile avgustovske noći u Posavini. Tamo kod Valjeva je i moje selo. Eh, kako smo mlatili Nemce na posavskim drumovima, a onda je počelo sve da se menja. Jednog dana, u novembru 1941, oišao sam sa Čedom Minderovićem u Užice, gde me je zatekla prva ofanziva, a posle u Novu Varoš, po povlačenje preko Lima, i tako sam se našao i među Užičanima, a sada, eto čekam Branu na belom konju.

 

Zaneo sa je u razmišljanje, kad me odjednom trže odronjavanje kamenja, dvadesetak metara napred i desno. Tu smo, pomislih.

 

-Lezi! – naredih drugovima iza sebe šaptom.

 

Čučnuo sam i osmatram, ali pomrčina kao u loncu, ništa se ne vidi. Malo zatim odroni se još nekoliko grumenova i čujem kako pucketa granje.

 

-Ko je gore? – povikahh koliko sam god mogao.

 

Tišina. Gore odakle se odronjava kamenje sve se umirilo.

 

-Ko je gore? – povikah, a pušku stežem, mislim kundak će pući.

 

-Brana! – viknu neko odozgo.

 

-Koji Brana?

 

-Ovde Brana na belom konju! – reče isti glas. – A ko dole? – dodade odmah.

 

-Ovde partizani.

 

Opet tišina.

 

Više nisam mogao da izfržim i viknem!

 

-Brana napred, ostali ni koraka dalje, pucaćemo!

 

Nasta komešanje, a zatim još učestalije osipaje kamenja i zemlje.

 

-Ostali stoj, jer pucamo! – ponovo sam upozorio, ali ništa se ne vidi.

 

Po sluhu zaključih da je jedan čovek. Pratio sam svaki šum i pazio da ostali ne krenu. Malo zatim, potpuno sam bio siguran da zaista ide jedan konjanik.

 

-Ko je? – rekoh ponovo.

 

-Ja sam, Brana – odvrati on pribrano.

 

-Napred! – neredih mu.

 

On pođe vodeći konja za sobom. Bio je preda mnom, a nisam ga video.

 

-Braćo, gde ste, pa mi vas čekamo i tražimo! – reče on oduševljeno i odjednom me zagrli obema rukama.

 

-Ostavi to, grlićemo se kasnije! Dajte vaše oružje! – naredio sam strogo.

 

-Evo, evo! – i odmah predade oružje.

 

-Koliko imate ljudi sa vama? – upitah.

 

-Stotinu ljudi! – odvrati Brana, kao radosno, a oko mene se neštookrenu i poislih: - Ako se sruče odozgo na put, mnogo će nam pomoći pucanje!

 

-Ve ćete, Brano poći s našim drugovima (nisam hteo da kažem, ni dva ni tri druga) napred!

 

-A zašto to? – iznenadi se on. – Ja ću ići sa svojom četom!

 

-Radi vaše sigurnosti. Pre toga naredite vašim ljudima da siđu na put!

 

Posle malog razmiljana, Brana izdade naređenje.

 

-Silazi za mnom! – povika Brana oštro.

 

Odozgo odakle je Brana došao nasta oburvavanje, kršenje, pomešano sa mnoštvom koraka. S visokog bedema skaču na put jedan za drugim, pa nikad da prestanu. Čini mi se, ima ih ceo puk i da je Brana slagao broj. Dok oni silaze, Brana me upita:

 

-A gde su vaši, koliko vas ima?

 

-S obe strane puta, odavde do Milića! – istresoh kao iz rukava.

 

-A zašto ste toliko ljudi uzeli, kad sam jevio da ću doći?

 

-Radi bezbednosti, znate kako je! – odgovorih zvanično.

 

Osetih da se Brana pomalo iščuđava. Šta je očekivao, ne znam. Verovatno  se nije nadao da će se sve ovo tako brzo završiti.

 

-Naredite vašim ljudima da idu pravo puem i da za živu glavu ne skreću, jer će naići na zasedu, može se desiti da dođe do pucnjave.

 

Brana se nije dugo dvoumio u pogledu izdavanja naređenja:

 

-Slušajte komandu! – povika Brana svojoj grupi. U kolonu prostih redova putem za Miliće. Nemoj niko da skreće s puta!

 

Među njegovim ljudima nasta žamor i komešanje, nešto kao protest na komandu. To mi ispade i pomalo sumnjivo. Brana primeti komešanje i žagor. Ja nisam imao strpljnja i viknuh:

 

-Mir, polazimo! – umešah se u komandu.

 

Začudo, poslušaše i nekako krenusmo.

 

Da bih bio sigurniji, odvojio sam se sam sa Branom napred. Znao sam sigurno, da dokle god on bude odvojen od svojih ljudi, oni moraju ići za njim ili bar tražiti naređenje.

 

Moji drugovi – već po dogovoru – rasporediše se sa obe strane puta s velikim odstojanjem. Izgledalo je da nas ima daleko više od deset.

 

Ćutimo i koračamo, ujednačeno, bar sa ja trudim da idem u korak. Niko ništa ne govori, a i štva bi. Odjednom me trže Branin glas.

 

-Druže, zašto ne bi ste vi jahali, ja sam i tako celu noć na konju! – ponudi mi Brana konja.

 

Bez razmišljanja odgovorih:

 

-Neka, neka, idem ovako! Mislim: - Nećeš ti mene odvojiti od majke zemlje, bar noćas.

 

Bios sam tako umoran da bih najradije legao nasred puta. Danonoćno marševanje i borbe – sa malim predahom. Stvarno sam sve to osećeo n sebi. – Izdrži još malo – kažem sebi – pa ćemo tražiti odmor.

 

-Kuda nas vodite? – upita Brana.

 

-Idemo do štaba bataljona! – rekoh istinu.

 

-Pa zar ne u brigadu? – iznedani se on. – Ja sam brigadi javio o našem dolasku! Odakle vi sada iz štaba bataljona!

 

Mislim, ne znam šta je od svega istina, a u sebi govorim: »Pa šta ti, Brano, zamišljaš, da će tebe dočekati fanfare?«

 

-Ništa vi ne brinite, i štab brigade nas čeka!

 

Izgledalo je da je bio zadovoljan odgovorom. Posle izvesnog vremena, i verovatno razmišljanja, upita:

 

-A šta ćete da radite sa mnom i s mojim ljudima.

 

-Videćemo sutra. Ja sam došao da vas sačekam, ostalo kad budemo stigli.

 

Brana uporno nastavlja:

 

-A moguli ja smojim ljudima da se pridružim vama kao kompletna jedinica? Smatram da imam zato uslova, a na to sam i apsolutno spreman. To vam svedoči i ovaj naš postupak. Moji ljudi će ići za mnom gde god je pođem.

 

Brana je nudio svoje usluge.

 

Mislim u sebi: - Dosta je krupno pitanje i nije za ovu sitaciju u kojoj se nalazimo i ja i Brana. Moraš da m odgovoriš, Jeriniću, i požuri, svako duže razmišljanje ije u skladu sa situacijom u kojoj se nalaziš.

 

-Svaka dobronamernost rado se prihvata s naše strane. Vi to dobro znate. Mi smo se u tom pogledu videli i u Srbiji. Međutim, naišli smo na duboka razočarenja.

 

Brana se stalno zapitkiao. Meni se ovi razgovori nisu dopadali. U drugoj prilici bi mi možda bili svejedno. Ovako ne. Uičinilo mi se, da su oni već osetili da nas nema više od jedne desetine. Nije mi se razgovaralo, a i sam me umor savladao. Imao sam utisak da je njemu baš stalo da razgovara – kao da je želeo da dokuči nešto više otome šta ćemo sa njima raditi. U nameri da prekinem pitanja i sam razgovor rakao sam:

 

-Trebalo bi da idemo brže! – Noć odmakla i zora se približava! A u sebi mislim: - Taman posla, ako nas zora zatekne daleko od Milića.

 

-Može, može – rekao je Brana, činilo mi se dobronamerno.

 

Kako smo sve bliže bili Milićima, bio sam sve sigurniji. Koliko smo išli tamo, koliko smo se zadržali u putu i povratku, to će sm đavo znati. U prvo svitanje bili smo pred Milićima.

 

Kada se već moglo dobro videti, Brana poče da se okreće levo i desno. Znao sam dobro šta gleda. Nije mu mnogo trebalo da nas prebroji.

 

Odjednom me pogleda, pa upita:

 

-Je li to sva vaša zaseda i vojska koja nas je čekala?

 

-Sve što vidiš – dgovorih.

 

Primetih da se trgao, ali ništa nije rekao. Verujem da se ne bi predao da je to mogao noćas videt.

 

Sada mu je sve bilo jasno. Ne bi mu vredelo menjanje odluk, jer smo već ulazili u Miliće.

 

-Naredite ljudima da stanu, a mi ćemo poći u štab bataljona! – rekoh mu kad smo bili ispred kuće u kojoj je bio smešten štab bataljona.

 

Brana izdade naređenje i četa stade. Tek tada dobro osmotrih Branu. Bio je obučen u oficirsku uniformu.

 

Lune je bio na nogama i šetao po sobi.

 

-Stigoste li?

 

-Druže Lune, zadatak sam izvšio. Brana je sigao i čeka ispred kuće! – rekoh ne krijući svoju radost.

 

-Šta? – iznenadi se Lune.

 

-Brana je tu! – ponovih ja.

 

-Jeste li svi na broju i živi?

 

-Svi!

 

-Ko je još s Branom?

 

-Čitava bolumenta, ja ih nisam mogao izbrojati, niti sam za to imao vremena?

 

-Pa koliko otprilike? – pita Lune.

 

-A, otprilike oko 100, bar tako Brana kaže, da li je tačno ili ne sada ćemo videti.

 

-Ma nije moguće – iznenadi se Lune. – A oružje, šta je s njim?

 

-Svi su naoružani, nisam im oduzimao ništa, osim Brani pištolj.

 

-Trebalo je da ih razoružaš.

 

-Tačno, samo ko bi preneo to oružje?

 

-Jest, ja nisam mislio na to. – Dobro je. Uvedi Branu. Vidi s intendantom da se za te ljude obezbedi hrana, bar jedan obrok.

 

-More, meni se čini da su im pune torbe i da su oni spremni na duži marš!

 

U toku dana nedićevci su nekuda odvedeni, a šta je dalje bilo sa njima nije mi poznato. Znam jedino to da nisu razoružani dok su bili u Milićima, jer su naše komande sigurno imale nekakav plan sa njima.

 

Umoran, neispavan, pošao sam u četu. Čim sam stigao, primetih da se četa priprema negde na zadatak.

 

-Jeriniću, krećemo prema Srebrenici, spremi se!

 

-Pa ja sada otuda dolazim.

 

-Biće ti lakše, znaš put!

 

Dok sam se vraćao iz štaba u četu mislio sam da ću se naspavati, a ispade da odmah krećemo dalje. Koiko puta sam želeo samo da se naspavam, ali to sam u ratu retko kad mogao.

 

 

MIRKO JOLKIĆ

''DRŽITE SE PROLETERI''

 

Drugi dan po dolasku u Miliće, pozvaše me u štab bataljona. Kad sam došao tamo, zatekoh Luna zamišljenog, učini mi se ljutog.

 

-Sedi, da porazgovaramo – reče on mirno i staloženo.

 

Sedoh i čekam, a mislim – zašto li me je zvao.

 

-Vidiš, Jeriniću, - poče Lune – mi smo razbili četnike na ovoj teritoriji. Ono što je ostalo pobeglo je prema Drini. Imam nesigurno obaveštenje, da se na levoj obali Drine nalazi grupa nedićevaca, oko 80 – 100 ljudi, pod komandom nekog poručnika ili kapetana. Zove se navodno Brana.

 

Pažljivo sam slušao, a on nastavi.

 

-Ta grupa hoće da se preda – nastavi Lune. Dobro je naoružana, i to automatskim oružjem. Koliko znam, do sada su prema nama pasivni. To je sve o neprijatelju. A sada slušaj dobro. Ti ćeš, Jeriniću, noćas kao vođa grupe, poći putem prema Srebrnici. Kada se odmaknete oko 10 kilometara budite veoma oprezni, jer se može desiti da oni pođu u pravcu sela Milići. Ako se slučajno s njima susrenete, nemojte otvarati vatru, već pokušaj da se snjima sporazumeš. Dobili smo i znake raspoznavanja. Na naše zaustavljanje treba da odgovore: »Ovde Brana na belom konju«. Ako tako odgovore, ti pozovi Branu – neka pođe napred, ostali treba da ostanu – gde su. Pazi da te ne prevare i da svi zajedno ne pođu prema vama. Kada Brana priđe, predaj ga na čuvanje dvojici drugova iz grupe s kojima treba da se predhodno dogovoriš i upoznah ih šta treba da rade.

 

Slušam Lunetovo izlaganje i razmišljam: ako li nam taj Brana priprema neku klopku gadno ću se provesti.

 

Lune nastavi da precizira zadatak.

 

-U slučaju da ti ne odgovore na dati znak i osetiš da se komešaju i zauzimaju borbeni raspored, otvori vatru. Vodite računa da je to dobro organizovana jedinica, i pod komandom oficira. Po svaku cenu morate ih zadžati do pristizanja ostalih snaga našeg bataljona. Ako se budete povlačili, povlačite se pod borbom. Ne smete dozvoliti da vas prođu. Uostalom mi ćemo biti spremni. Dolazak i nastupanje te grupe očekujte sa desne strane puta koji ide prema Srebrnici. Eto, to je sve što imam da ti kažem. Ako se s njima bilo kako sporazumeš, dovedi Branu i celu grupu u Miliće i odmah mi se javi. Jesi li razumeo?

 

-Jesam razumeo, nego možeš li mi reći kako izgleda taj Brana? – ni sada ne znam zašto sam ga to pitao.

 

-Šta vredi i da znaš kako izgleda kada je noć. No, i pored toga, ne znam kako on izgleda, verovatno ima nešo malo bradice. To ti neće smetati da se s njim sporazumeš.

 

-Pa dobro – kažem ja – a gde se ta grupa otprilike nalzi? – pitao sam opet, jer sam se nelagodno osećao, kako zbog poverenog zadatka, tako i zbog mogućnosti naletanja na zasedu. Hteo sam što više da doznam o tom Brani.

 

-Sve sam ti rekao što znam. Kada bih znao gde su i kakvi su, odmah bih poveo bataljon i razoružao ih! – odvrati Lune i zatim nastavi blaže i žustrije – Ne znam ništa više od ovoga što sam ti do sada kazao. Ajde kreći! Noć treba iskoristiti. Još jednom te upozoravam, ne znam tačno njihove namere. Verovatno da će se pojaviti s desne strane puta. Vodi računa o ljudima. Zdravo!

 

Otišao sam u četu, uzeo desetinu i oko 21 čas uveče krenuli smo na izvršenje zadatka.

 

Noć je bila tamna, a proletnja kiša je rominjala i kvasila ionako već mokro odelo. Išli smo u koloni po jedan. Osim škripe šljunka pod našim nogama ništa se nije čulo. Povremeno se zaustavljamo i osluškujemo. Gluva noć. Ni ptica da prhne. Idem i razmišljam: - Kakav je to znak za raspoznavanje »Brana na belom konju«. A ako ne bude ni Brane ni belog konja, već zaseda šta onda?

 

Računam da ću čuti topot konja, pre ego što oni nas osete. Zbog nečega sam bio uveren da će taj Brana stvarno biti na belom konju.

 

Idem, a tišina i ono dugo  i neizvesno iščekivanje me muči. Razmišljao sam kako ću postupati pri susretu.

 

Oko neko doba noći, kad smo prešli po prilici desetak kilometara, postali smo vrlo oprezni. Išli smo na odstojanju više od 10 metara. Od Brane ni pomena. Već mi je izgledalo da od toga nema ništa, mada sam stahovao šta će biti ako nas puštaju u klopku. U takvim prilikama čovek svašta misli. Setih se prvih dana borbe, setih se avgusta 1941. kada sam otišao u Posavsko – tamnavski odred. Bio sam omladinski rukovodilac bataljona. Divne su bile avgustovske noći u Posavini. Tamo kod Valjeva je i moje selo. Eh, kako smo mlatili Nemce na posavskim drumovima, a onda je počelo sve da se menja. Jednog dana, u novembru 1941, oišao sam sa Čedom Minderovićem u Užice, gde me je zatekla prva ofanziva, a posle u Novu Varoš, po povlačenje preko Lima, i tako sam se našao i među Užičanima, a sada, eto čekam Branu na belom konju.

 

Zaneo sa je u razmišljanje, kad me odjednom trže odronjavanje kamenja, dvadesetak metara napred i desno. Tu smo, pomislih.

 

-Lezi! – naredih drugovima iza sebe šaptom.

 

Čučnuo sam i osmatram, ali pomrčina kao u loncu, ništa se ne vidi. Malo zatim odroni se još nekoliko grumenova i čujem kako pucketa granje.

 

-Ko je gore? – povikahh koliko sam god mogao.

 

Tišina. Gore odakle se odronjava kamenje sve se umirilo.

 

-Ko je gore? – povikah, a pušku stežem, mislim kundak će pući.

 

-Brana! – viknu neko odozgo.

 

-Koji Brana?

 

-Ovde Brana na belom konju! – reče isti glas. – A ko dole? – dodade odmah.

 

-Ovde partizani.

 

Opet tišina.

 

Više nisam mogao da izfržim i viknem!

 

-Brana napred, ostali ni koraka dalje, pucaćemo!

 

Nasta komešanje, a zatim još učestalije osipaje kamenja i zemlje.

 

-Ostali stoj, jer pucamo! – ponovo sam upozorio, ali ništa se ne vidi.

 

Po sluhu zaključih da je jedan čovek. Pratio sam svaki šum i pazio da ostali ne krenu. Malo zatim, potpuno sam bio siguran da zaista ide jedan konjanik.

 

-Ko je? – rekoh ponovo.

 

-Ja sam, Brana – odvrati on pribrano.

 

-Napred! – neredih mu.

 

On pođe vodeći konja za sobom. Bio je preda mnom, a nisam ga video.

 

-Braćo, gde ste, pa mi vas čekamo i tražimo! – reče on oduševljeno i odjednom me zagrli obema rukama.

 

-Ostavi to, grlićemo se kasnije! Dajte vaše oružje! – naredio sam strogo.

 

-Evo, evo! – i odmah predade oružje.

 

-Koliko imate ljudi sa vama? – upitah.

 

-Stotinu ljudi! – odvrati Brana, kao radosno, a oko mene se neštookrenu i poislih: - Ako se sruče odozgo na put, mnogo će nam pomoći pucanje!

 

-Ve ćete, Brano poći s našim drugovima (nisam hteo da kažem, ni dva ni tri druga) napred!

 

-A zašto to? – iznenadi se on. – Ja ću ići sa svojom četom!

 

-Radi vaše sigurnosti. Pre toga naredite vašim ljudima da siđu na put!

 

Posle malog razmiljana, Brana izdade naređenje.

 

-Silazi za mnom! – povika Brana oštro.

 

Odozgo odakle je Brana došao nasta oburvavanje, kršenje, pomešano sa mnoštvom koraka. S visokog bedema skaču na put jedan za drugim, pa nikad da prestanu. Čini mi se, ima ih ceo puk i da je Brana slagao broj. Dok oni silaze, Brana me upita:

 

-A gde su vaši, koliko vas ima?

 

-S obe strane puta, odavde do Milića! – istresoh kao iz rukava.

 

-A zašto ste toliko ljudi uzeli, kad sam jevio da ću doći?

 

-Radi bezbednosti, znate kako je! – odgovorih zvanično.

 

Osetih da se Brana pomalo iščuđava. Šta je očekivao, ne znam. Verovatno  se nije nadao da će se sve ovo tako brzo završiti.

 

-Naredite vašim ljudima da idu pravo puem i da za živu glavu ne skreću, jer će naići na zasedu, može se desiti da dođe do pucnjave.

 

Brana se nije dugo dvoumio u pogledu izdavanja naređenja:

 

-Slušajte komandu! – povika Brana svojoj grupi. U kolonu prostih redova putem za Miliće. Nemoj niko da skreće s puta!

 

Među njegovim ljudima nasta žamor i komešanje, nešto kao protest na komandu. To mi ispade i pomalo sumnjivo. Brana primeti komešanje i žagor. Ja nisam imao strpljnja i viknuh:

 

-Mir, polazimo! – umešah se u komandu.

 

Začudo, poslušaše i nekako krenusmo.

 

Da bih bio sigurniji, odvojio sam se sam sa Branom napred. Znao sam sigurno, da dokle god on bude odvojen od svojih ljudi, oni moraju ići za njim ili bar tražiti naređenje.

 

Moji drugovi – već po dogovoru – rasporediše se sa obe strane puta s velikim odstojanjem. Izgledalo je da nas ima daleko više od deset.

 

Ćutimo i koračamo, ujednačeno, bar sa ja trudim da idem u korak. Niko ništa ne govori, a i štva bi. Odjednom me trže Branin glas.

 

-Druže, zašto ne bi ste vi jahali, ja sam i tako celu noć na konju! – ponudi mi Brana konja.

 

Bez razmišljanja odgovorih:

 

-Neka, neka, idem ovako! Mislim: - Nećeš ti mene odvojiti od majke zemlje, bar noćas.

 

Bios sam tako umoran da bih najradije legao nasred puta. Danonoćno marševanje i borbe – sa malim predahom. Stvarno sam sve to osećeo n sebi. – Izdrži još malo – kažem sebi – pa ćemo tražiti odmor.

 

-Kuda nas vodite? – upita Brana.

 

-Idemo do štaba bataljona! – rekoh istinu.

 

-Pa zar ne u brigadu? – iznedani se on. – Ja sam brigadi javio o našem dolasku! Odakle vi sada iz štaba bataljona!

 

Mislim, ne znam šta je od svega istina, a u sebi govorim: »Pa šta ti, Brano, zamišljaš, da će tebe dočekati fanfare?«

 

-Ništa vi ne brinite, i štab brigade nas čeka!

 

Izgledalo je da je bio zadovoljan odgovorom. Posle izvesnog vremena, i verovatno razmišljanja, upita:

 

-A šta ćete da radite sa mnom i s mojim ljudima.

 

-Videćemo sutra. Ja sam došao da vas sačekam, ostalo kad budemo stigli.

 

Brana uporno nastavlja:

 

-A moguli ja smojim ljudima da se pridružim vama kao kompletna jedinica? Smatram da imam zato uslova, a na to sam i apsolutno spreman. To vam svedoči i ovaj naš postupak. Moji ljudi će ići za mnom gde god je pođem.

 

Brana je nudio svoje usluge.

 

Mislim u sebi: - Dosta je krupno pitanje i nije za ovu sitaciju u kojoj se nalazimo i ja i Brana. Moraš da m odgovoriš, Jeriniću, i požuri, svako duže razmišljanje ije u skladu sa situacijom u kojoj se nalaziš.

 

-Svaka dobronamernost rado se prihvata s naše strane. Vi to dobro znate. Mi smo se u tom pogledu videli i u Srbiji. Međutim, naišli smo na duboka razočarenja.

 

Brana se stalno zapitkiao. Meni se ovi razgovori nisu dopadali. U drugoj prilici bi mi možda bili svejedno. Ovako ne. Uičinilo mi se, da su oni već osetili da nas nema više od jedne desetine. Nije mi se razgovaralo, a i sam me umor savladao. Imao sam utisak da je njemu baš stalo da razgovara – kao da je želeo da dokuči nešto više otome šta ćemo sa njima raditi. U nameri da prekinem pitanja i sam razgovor rakao sam:

 

-Trebalo bi da idemo brže! – Noć odmakla i zora se približava! A u sebi mislim: - Taman posla, ako nas zora zatekne daleko od Milića.

 

-Može, može – rekao je Brana, činilo mi se dobronamerno.

 

Kako smo sve bliže bili Milićima, bio sam sve sigurniji. Koliko smo išli tamo, koliko smo se zadržali u putu i povratku, to će sm đavo znati. U prvo svitanje bili smo pred Milićima.

 

Kada se već moglo dobro videti, Brana poče da se okreće levo i desno. Znao sam dobro šta gleda. Nije mu mnogo trebalo da nas prebroji.

 

Odjednom me pogleda, pa upita:

 

-Je li to sva vaša zaseda i vojska koja nas je čekala?

 

-Sve što vidiš – dgovorih.

 

Primetih da se trgao, ali ništa nije rekao. Verujem da se ne bi predao da je to mogao noćas videt.

 

Sada mu je sve bilo jasno. Ne bi mu vredelo menjanje odluk, jer smo već ulazili u Miliće.

 

-Naredite ljudima da stanu, a mi ćemo poći u štab bataljona! – rekoh mu kad smo bili ispred kuće u kojoj je bio smešten štab bataljona.

 

Brana izdade naređenje i četa stade. Tek tada dobro osmotrih Branu. Bio je obučen u oficirsku uniformu.

 

Lune je bio na nogama i šetao po sobi.

 

-Stigoste li?

 

-Druže Lune, zadatak sam izvšio. Brana je sigao i čeka ispred kuće! – rekoh ne krijući svoju radost.

 

-Šta? – iznenadi se Lune.

 

-Brana je tu! – ponovih ja.

 

-Jeste li svi na broju i živi?

 

-Svi!

 

-Ko je još s Branom?

 

-Čitava bolumenta, ja ih nisam mogao izbrojati, niti sam za to imao vremena?

 

-Pa koliko otprilike? – pita Lune.

 

-A, otprilike oko 100, bar tako Brana kaže, da li je tačno ili ne sada ćemo videti.

 

-Ma nije moguće – iznenadi se Lune. – A oružje, šta je s njim?

 

-Svi su naoružani, nisam im oduzimao ništa, osim Brani pištolj.

 

-Trebalo je da ih razoružaš.

 

-Tačno, samo ko bi preneo to oružje?

 

-Jest, ja nisam mislio na to. – Dobro je. Uvedi Branu. Vidi s intendantom da se za te ljude obezbedi hrana, bar jedan obrok.

 

-More, meni se čini da su im pune torbe i da su oni spremni na duži marš!

 

U toku dana nedićevci su nekuda odvedeni, a šta je dalje bilo sa njima nije mi poznato. Znam jedino to da nisu razoružani dok su bili u Milićima, jer su naše komande sigurno imale nekakav plan sa njima.

 

Umoran, neispavan, pošao sam u četu. Čim sam stigao, primetih da se četa priprema negde na zadatak.

 

-Jeriniću, krećemo prema Srebrenici, spremi se!

 

-Pa ja sada otuda dolazim.

 

-Biće ti lakše, znaš put!

 

Dok sam se vraćao iz štaba u četu mislio sam da ću se naspavati, a ispade da odmah krećemo dalje. Koiko puta sam želeo samo da se naspavam, ali to sam u ratu retko kad mogao.

 

 

VELISAV STANKOVIĆ

SVE ZA SLOBODU

 

Kada smo u martu 1942. došli u Srebrenicu, pođem ja s dvojicom drugova u dve trgovačke radnje da, ako što nađemo kupimo. Ali, osim neke gvožđurije i konjskih potkova, ništa ne nađosmo. Ustaše i četnici su sve odneli. Kupili smo nešto potkova. Trgovci nam rekoše da bismo možda nešto našli u magacinu monopola duvana.

 

Međutim, ni tamo ništa nije bilo. Magacioner reče da su i odavde sve odneli: nešto četnici nešto ustaše. Tada ga upitah da li mu je poznato nema li negde slonjene kakve vojničke opreme. Na to me on pozva u stranu i, onako u poverenju, ispriča da dole kod potoka živi kovač koji je iz stare jugoslovenske vojske, za vreme kapitulacije, doneo pušku i novu uniformu. Za pušku zna sigurno da je predao četnicima, a uniformu je negde sakrio, završi magacioner.

 

Krenusmo kod kovače, radosni što ćemo ar jednog borca moći dobro da obučemo. Ubrzo zatim, siđosmo u potok do kovačeve kuće. Unutra zatekosmo kovača i njegovu ženu. Bio je to čovek tridesetih godina, jak i krupan kao što su većinom kovači, razbrušene kose i neobrijan. Ležao je u krevetu i reče da je bolestan. Ja mu rekoh da sam intendant partizanskog bataljona i da smo došli kod njega da ga vodimo, jer nam je potreban kovač da potkiva konje. On poče da se brani kako je bolestan, a da inače ne zna da potkiva konje već onako kuje drugo i oštri alat. Ja mu počeh onda govoriti kako je sramota da on, mlad i jak čovek, sedi kod kuće.

 

-Mi imamo doktora, pa će te on pregledati. Nego da mi ne dovodimo doktora Boška, pošto imaš onu novu iniformu, obuci je i pođi s nama – rekoh mu otvoreno. On poče da se prevrće po krevetu i da ječi.

 

-Ama, ljudi, nemam ja nikakve državne uniforme, Što jes', jes', pušku sam doneo, ali to sam predao četničkoj komandi. Naređenje je takvo i ja predadoh, a uniforme, bogme, nemam nikakve. Šta će meni, bolan ljudi, državne stvari! – branio se kovač i opet poče da ječi.

 

-Vidiš ti – nastavih ja – da se partizani goli i bosi bore za slobodu i svoj narod, a ti sediš kod kuće, tu se prenemažeš i kriješ državno odelo. Sramota, ti si neki radnik.Nego, dede oblači uniformu i polazi s nama. Ako nećeš, ne moraš, mi nikog silom ne teramo, ali onda daj uniformu da je obuče borac i vojnik! – počeh oštrije da govorim.

 

Kovač je ležao u krevetu i izgledalo je kao da razmišlja šta da učini. Naposletku ustade i podnimi se rukama.

 

-Idi donesi ono odelo! – obrati se kovač ženi.

 

Ona poslušno ode i posle desetak minuta donese novu vojničku uniformu, stavi je na krevet i, plačući, poče da preklinje.

 

-Nemoj da ideš u vojsku, a mene da ostaviš, nemoj, molim te!–jecala je žena kao dete.

 

-Dobro, de, neplači, neću da idem, ali sve što je državno dajem! – poče kovač da teši ženu i predade uniformu.

 

-Hajde i ti polazi – reče jedan od drugova.

 

-Ne mogu, duše ti, blestan sam. Evo drugo sve što imam dajem za slobodu.

 

Uzeli smo uniformu, pozdravismo se sa njim i ženom i krenusmo.

 

-Zbogom, drugovi, i srećan vam put! – reče i, tek što prekoračismo prag, kad čovek dobaci vrlo glasno za nama: - E, slobodo zlatna, osta ja bez odela! – Glas mu je bio tužan i pun razočarenja.

 

Kad smo došli u štab bataljona sve ovo ispričah drugovima. Oni su se smejali, osim Dobrila Petrovića, komesara bataljona. On zamišljeno poče da šeta po sobi. Uvek mu je teško i neprijatno kad tako nešto učinimo. »To je ono, nije čoveku lako da ostane bez oela, ali i mi moramo da ratujemo«, reče komesar. Ja sam, međutim, bio zadovoljan što sam jednog borca snabdeo vojničkom uniformom.

 

 

DRAGAN ĐURĐIĆ

NOĆ U ROGATICI

 

Posle borbe oko Milića, Vlasenice i Srebrenice, brigade je, početkom aprila, došla u okolinu Rogatice. Naš bataljon je raspoređen u selo Rabar.

 

U sumrak, istog dana, pošli smo u zasedu na putu Podromanija – Rogatica. Išli smo kilometar dva, a onda se rasporedili iza kamenih zidova koje su podigli seljaci na međama, sklanajući kamenja sa svojih zlehudih njiva.

 

Bili su to odlični zakloni. Pomerajući tek poneki kamen, dobijali smo dobar pregled druma i ostajali neprimećeni.

 

Zaseda je postavljena da bismo dočekali ustašku kolonu koja je trebalo pokuša probojprema Rogatici.

 

To je bio pravi razlog naše zasede.

 

Čekali smo do pred noć. Onda smo se povukli u selo, jer se pretpostavljalo da ustaše više neće naići.

 

Ali, zato smo se još pre svanuća vratli u zasecu. Verovalo se da bi ustaše mogle pokišati proboj u ovo vreme. Međutim ubrzo je svanulo, a od ustaša – ni traga.

 

Čekali smo dalje. Uskoro je i dan izronio iz magle, a za njim i sunce. S nestrpljenjem smo gledali prema Romaniji. Put se balasao potpuno čist i skoro prav nekoliko stotina metara, a onda se gubio između dva brda, kao da se zario u njih. Nestrpljivo smo očekivali da se putem poavi bar jedan neprijateljski vojnik ili ma kakav živi stvor. Ali, kao za inat, sve je bilo mrtvo.

 

Lune, komandant bataljona, često nas je obilazio u zasedi i uveravao kako će ustaše sigurno naići. Nismo imali razloga da u to sumnjamo.

 

Zaseda je – ratnička dosada. Prikriveni iza kamenja, sa ograničenim kretanjima i osuđeni na ćutanje, imali smo utisak da vreme stoji.

 

Pored svega mučila nas je glad. Jedino olakšanje bilo je što smo imali dosta duvana. Zato smo, nešto iz potebe, a više da bismo zaboravili na glad – često pušili.

 

Čim jedan zavije, kao po nekoj komandi, počinjali su i ostali. Svi smo imali čakmate, trud i kremenje. Kresali smo nevešto. Pre smo mogli da izazovemo tihi smeh ili srdžbu, nego iskru koja bi upalila trud. Ali kad bi uponost bila nagrađena varnicom, dugo smo razmahivali upaljenim trudom i nasleđivali se opojnim mirisom.

 

Tako smo unekoliko skraćivali vreme, mada je pušenje bilo dozvoljeno samo danju.

 

Pokušavajući da uz pomoć uspomena brže savladam vreme, odjednom sam se setio da je baš tog dana bio 6. april. Prošlo je, znači, godinu dana od kada je fašistička Nemačka napala našu zemlju. Kao da sam ponovo slušao glas spikera Radio – Beograda koji je, s malim pauzama, uzbuđenno o napadu I bombardovanju Beograda. Kako je brzo propala bivša Jugoslavija! Razmišljam o tim danima i o ulozi KPJ u tom presudnom trenutku za naše narode.

 

Podne se bižilo kada smo se iz zasede povlačili prema selu. U stvari, povukli smo se tek kada jebilo očigledno da ustaše open neće naići. Tako se to ponavljalo nekoliko dana, a ustaška kolona se nikako nije pojavljivala.

 

Hranili smo se vrlo oskudno. Jednom ili dva puta dnevno dobijali smo po nekoliko barenih krompira bez hleba i soli, a samo ponekad bi se našlo malo, mršavo parče mesa. Uostalom, u tako siromašnom kraju bolju hranu nismo mogli ni očekivati, mada nas je narod lepo primio i davao nam sve što je imao.

 

Naročito smo dobro zapamtili jednu dobrodušnu baku. Jedna desetina bila je smeštena u njenojkući. Sticajem okolnosti, tu smo se zatekli na Uskrs. Ne bismo to ni znali da nas baka nije postila. Za nekoliko dana sve nas je dobro upoznala, tako da nas je pozivala po imenima. Ali, na taj dan primetili smo da je baka uzbđena. Stalno je nešto tražila i radila po kući. Odjednom, kad je ponovo ušla u sobu, pogleda nas i reče:

 

-A znate li vi, deco da je davnas Uskrs?

 

Posmatrala ns je radoznalo, pokušavajući da ustanovi d ali smo zaista na to zaboravili.

 

-Znamo, bako – odgovori Milorad Blagojević, tako ravnodušno kao da je zaista znao.

 

-Vidim, pravosavni ste i Srbi, pa kako ne bi ste znali – očigledno zadovoljana dočeka baka, ali onda nekako snužedno dodade: - E, šta ću, jadna, eto, moji ste gosti, i dala bi vam baka svakom po jaje, ali verujte mi da nemam. Jedno ću ipak dati ovoj curi! – reče i pruži jaje Mileni Siterici.

 

Milena je bila malog rasta, detinjeg lica, umiljata I jedina devojka  desetini, pa se, verovatno zbog toga posebno dopala baki.

 

-Neću ja, bako, mi ne praznujemo Uskrs – sa nekakvom nelagodnošću odgovori Milena.

 

-Uzmi, uzmi – nudila je baka – od srca ti dajem! – a molećivo gleda u nju i nas.

 

-Naredi joj Milorade, da posluša baku! – obrati se starica desetaru.

 

-Ma, uzmi, Milena! – reče Milorad ozbiljno.

 

Da bi se neugodna situacija prekinula, svi smo počeli da molimo Milenu, tako da ona, najzad, uze ponuđeno jaje. Odmah ga razbi, oljušti I, dok je baka sa nekim strahopoštovanjem posmatrala šta radi, Milena zatraži nož, pa iseče jaje na sedam približno jednakih delov – jer nas je toliko bilo u sobi.

 

 -Drugovi, uzmite po parče! – sa ozbiljnim, gotovo strogim izrazom lica, nudila nas je Milena.

 

-Kuku meni, nesrećnoj! Šta to radiš, Milena? – povika iznenađena baka.

 

-Ne mogu, valjda, to sam da pojedem? – odgovori mirno Milena.

 

-Ama, znam ja da ste vid drugovi, ali kud ćeš jaje deliti, jadna nebila, na toliko delova, nije to pričest! – prekoro reče baka.

 

-Tako je to kod nas bako! – mirno odgovori Milena.

 

-E, blago vama! To ni čeljad u kući ne rade, a kamo li vojska. Neka vam je blagosloveno. Greh ti ne bi na dušu da si ga i sama pojela – dobaci baka, pa izađe iz sobe, očigledno zadovoljna što ima takve goste u kući.

 

Dok smo boravili u selu Rabru, pripremljen je napad na Rogaticu. Prema naređenju Vrhovnog štaba, u ovom napadu pored delova 1. proleterske brigade učestvovala je i naša 2. proleterska,, kao i Rogatički odred dobrovoljačke vojske.

 

Sedmog aprila posle podne pošli smo iz sela Rabra u pravcu Rogatice. Pred sumrak, stigli smo u selo Gučevo nedaleko od Rogatice. Na jednoj livadi Lune je postrojio bataljon.

 

-Dugovi, noćas napadamo Rogaticu. To je prvi noćni napad naše brigade na grad. Naš bataljon je dobio prvi zadatak da prvi prodre u Rogaticu. Da bismo izvršili to naređenje, odlučli smo da ceo bataljon ne krene odmah, već jedno bombaško odeljenje i Cekićeva 3. četa. Bombaško odeljenje će, kad uđe u grad likvidirati sresko načelstvo u kome je smešten gro neprijateljskog garnizona. Kad bombaši izvrše zadatak i krenu dalje u grad, 3. četa će ići za njima i pomagati im u prodoru. Ostale dve čete kasnije će ući u grad, zavisno od toga kako se bude razvijala borba.

 

Zatim je Lune upoznao Bataljon sa rasporedom i zadacima ostalih jedinica koje učestvuju  napadu na Rogaticu.

 

-Potrebni su nam bombaši. Ko se javlja dobroboljno? – pitao je Lune.

 

Odmah se javilo oko 50 drugova. Tolikim brojem Lune je očigledno bio zadovoljan.

 

-Mnogo vas je, 20 će nam biti dovoljno.

 

Onda je izdvoio dvadesetoricu, formirao bombaško odeljenje, a mene odredio za vođu bombaša.

 

Svaki od nas dobio je po pet do deset bombi. Nismo imali automatskog oružja.

 

U napad smo pošli oko 21 čas. Išli smo u koloni sa većim odstojanjem, a iza nsa je bila 3. četa. Između bunkera, u kome su bile ustaše, i crepane prošli smo neprimetno i ubrzo se nešli pred zgradom Sreskog načelstva. U tom trenutku oko Rogatice je započela puščana i mitraljeska vata. Pred ulazom u zgradu ugldeasmo  stražara  nekoliko vojnika. Sa obližnjeg prozora je na njih padalo svetlo, pa smo ih odlično videli. Bili smo već prišli na 20 – 30 metara, a oni nas nisu primetili.

 

Da li da pucamo ili da odmah bacimo bombe? Odlučio sam se za ovo drugo, kao sigurnije. Uzeh “kragujevčanku”, odšrafih je, udarih u kunak puške o bacih prema stražaru i vojnicima. Ona pade pred stražara, udari o kaldrmu, zatim otskoči kao lopta, i kroz onaj osvetljeni prozor tresnuu sobu. Usledila je strašne eksplozija i – svetlo se ugasi. Stražar i vojnici nestadoše. U zgradi nasta panika. Odmah dotrčasmo do zgrade načelstva, opkolismo je sa svih strana i u sve prizemen prostorije ubacismo poneku bombu, tako da nastade prava kanonada. Iz kuće se začu vapaj:

 

-Joj,  majko Hercegovino, gde dođoh da poginem! – U zgradi je bilo dosta mrtvih i ranjenih neprijateljskih vojnika.

 

Prestali smo da bacamo bombe. U tom predahu dok je trebalo odlučiti kako ćemo dalje napadati, dva bombaša su bila ranjena. Kasnije smo saznali da su ustaše iz bunkera, crepane i rovova primetili nastupanje 3. čete i onemogućile joj prodor u grad.

 

Levo od zgrade načelstva neprekidno je tukao teški mitraljez. Sa još dva bombaša pošao sam prema tom mitraljeskom gnezdu, a stali su I dalje držali u obruču zgradu načelstva. Dok smo prolazili pored jedne kuće naglo se tvoriše vrata i ugledasmo ženu kohja je zapomagala.

 

-Šta je, šta se desilo? – pitali smo.

 

-Uplašila sam se, bolan. Jeste li vi četnici ili partizani?

 

-Ne boj se, mi smo proleteri.

 

-Joj, mislila sam da ste četnici. Oni nas, bolan, klali, pa me je strah.

 

-Koga imaš u kući?

 

-Nemam nikoga! – odgovori ona i zalupi vrata.

 

Pošli smo dalje, jer iza te kuće i dalje bubnjao je mitraljez. Tek što smokrenuli Veljko Vidaković me pozva.

 

-Duško, vrati se odmah?

 

Vratismo se. Desno od sreskog načelstva nailazile su se neke barake. U njima subili vojnici koji nisu mogli da se smeste u načelstvu. Sad su oni  velikoj grupi krenuli prema nama. Moglo ih je biti oko dvestotine. Dobro smo čuli komande starešina.

 

-Napred, 1. satnija! Napred, 3. satnija!

 

Odjednom smo se našli u  teškoj situaciji. Grupa se brzo primicala, a mi nismo imali ni mašinku, ni puškomitraljez. Sa takvim oružjem prepolovili bismo grupu, jer promašaja ne bi bilo. Ali, imali smo samo pušle. Čak je i bombi nestalo. Šta da radimo? Tada Veljko reče:

 

-Imam jednu užičku bombu, d ali da je bacim?

 

-Bacaj brže! – odgovorih.

 

Dok se Veljko pripremao da baci bombu, otvorili smo puščanu vatru na ustaše.

 

Veljko je udario bombom  o kameni zid kuće. Istog trenutka, nešto nam je poput munje zasenilo oči i odjeknula je eksplozija.

 

Kad sam se ponovo privikao na tamu, primetih da rulje ustaša i domobrana više nema. Nekuda su nestali, ali kraj mene više nije bilo ni naših bombaša.

 

Ostao sam prislonjen uz zid nekoliko minuta. Kad sam se uverio da su se bombaši povukli, odlučih i ja da se povučem. Na onu stranu odakle smo došli nisam mogao. I zato odlučih da se povučem pored kuće Čizmića, jer je trebalo da otuda prodru u grad dobrovoljci. Nadao sam se da ću ih susreti.

 

Krenuo sam, iako je u tom pravcu neprekidno tukao teški mitraljez, po svoj prilici “švarcloze”. On mi je strašno išao na nerve. Dok tuče, on nekako bubnja i zvoni kao da je na nekakvom provizornom podijumu, pa poskakuje pri svakom ispaljenom metku. Bilo je očigledno da mitraljezac puca nasumice, više da razbije strah nego da pogodi cilj.

 

Kada se približih kući Čizmića začuh ustaše kako besno pocikuju. Tukli su mitraljezom u pravcu odakle je trebalo da nastupi dobrovoljačka vojska. Međutim, dobrovoljci nisu ni nastupili svoje polazne položaje, nego su pojedinačnom paljbom samo provocirali ustaše. Ta usredsređenost mitraljesca na jedan određeni položaj pomogla mi je da se kajkše izvučem iz obruča.

 

Kada sam prošao kuću Čizmića, gotovo se sudraih sa jednim domobranskim oficirom.

 

-Dole oružje! – povikah.

 

On posušno diže ruke. Kad sam ga razoružao, povedoh ga pred sobom. Kad smo izmakli sa položaja, on mi reče da je u onoj kući pred kojoj je žena plakala stanovao komandant garnizona I da je tada bio u zgradi. Zarobljeni oficir nalazio se pored zgrade I slušao naš razgovor. Znači, žena nas je prevarila.

 

U zoru sam se vratio u selo Gučevo, odakle smo krenuli u napad.

 

 

MIKOTA JOKANOVIĆ

U ZASEDI

 

Počela je treća neprijateljska ofanziva. Italijanska divizija »Pusterija« ulogorila se u Čajniču i Goraždu. S vremena na vreme veća ili manja motorizovana kolona pređe drumom od Čajniča ka Goraždu. Borci prepričavaju da su to pripreme za pokret Italijana na istočni front.

 

Dvadeset sedmog aprila 1942. godine 2. ariljska četa 1. bataljona dobila je zadatak da na brdu Kozari, preko koga prelazi drum Goražde – Čajniče, napravi zasedu i sačeka jednu od ovih italijanskih kolona.

 

Podne je. Laki proletnji povetarac miluje nas po licu dok žurno promičemo kroz rascvetale voćnjake paljenih muslimanskih sela. Pokret nije dug. Brzo smo stigli do ispod samih ćuvika koje treba da posednemo. Istrčavamo na vrh, i razvijamo se u strelice, opružajući se po vlažnoj zemlji, koju je pokrila rana retka trava. Brzo pronalazimo zaklone i najpovoljnija mesta za dejstvo. Ispred nas se belasa drum, koji sa Kozare vijuga i spušta se prema Čajniču. Osećamo da će akcija biti uspešna, jer očekujemo kao sigurno da se pojavi neka italijanska kolona. Tišinu remeti brujanje tenkova koje dopire iz kotline Drine.

 

Najzad, posle kratkotrajnog iščekivanja, iz pravca Čajniča prema Goraždu, ugledasmo dva kamiona. Nestrpljivo ih iščekujemo, dok se oni sporo kreću uz serpentine Kozare. Pustićemo ih što bliže, da im ne ostavimo mogućnost da beže.

 

Na prevoju, kod šumareve kućice, kamioni se naglo zaustavljaju. Italijani kao da nešto predosećaju, siđoše iz kamiona i počeše da izviđaju okolinu. Pomislili smo da su nas primetili i da će akcija propasti pa se sve češće priljubljujemo uz zemlju. Međutim, oni se ubrzo vratiše u kamione i produžiše ka nama.

 

U daljini se pojavi još jedna kolona kamiona. Ležim do Radoša Bojovića, desetara 4. desetine, koji je neobično hrabar i odlučan vojnik i svojom sigurnošću i hladnokrnošću uliva poverenje. On se odlikovao skromnošću, postojanošću i sigurnoću, tako da nije gubio prisustvo duha ni u najkritičnijim sitacijama. Nije pripadao onoj vrsti boraca koji su stvar rešavali bučno i eksplozivno, ali je iz njegovog mirnog i ćutljivog držanja uvek zračila sigurnost i snaga. To je naročito bilo značajno i u ovoj akciji.

 

Pritajali smo se i pratimo pogledom Italijane koji nam se sve više približavaju i ne slute šta ih za koji trenutak očekuje.

 

Iznenadni prasak puške na našem levom krilu poremeti tišinu pre ugovorenog znaka za napad. Dogodi se ono čega smo se najviše plašili. Izgleda da je neko, u uzbuđenju, opalio pre vremena. Italijani počeše da iskaču iz kamiona i hvataju zaklone kraj puta. Istovremeno u dejstvo stupiše i naši puškomitraljesci, koji drugim rafalima zasukoše kamione i put. Kozara se potresla od eksplozija bombi i brze paljbe. Treba nadoknaditi ono što je izgubljeno nesmotrenošću. Za kratko vreme među Italijana je napravljena panika. Gledamo kako padaju mrtvi, dok preostali daju samo toliki otpor da se nekako izvuku. Sve jače ih zasipamo vatrom.

 

Naša desetina otvara vatru i na drugu grupu kamiona, koja je već osetila zasedu i okreće da beži prema Čajniču. Međutim, oni su udaljeni preko 1000 m, tako da naša vatra nije efikasna.

 

Brzo smo se našli na drumu. Italijani uzmiču u pravcu svog logora, koristeći potok koji je vijugao ispod druma. Oko dvadeset ih leži mrtvih pored druma i oko kamiona. Radimo brzo i prikupljamo zaostali plen: 2 puškomitraljeza, 21. 500 metaka, 6 pušaka, jedan telefon i dosta drugog materijala.

 

Teški mitraljezi Italijana već počinju da tuku naš položaj. Znamo da će uskoro početi da dejstvuje artiljerija.

 

Kamione posipamo benzinom i palimo, jer, u ovim uslovima, nismo u mogućnosti da ih koristimo. Uspešno smo izvršili zadatak. Nemamo poginulih a samo je lako ranjen vodnik Desimir Vitorović.

 

Zadovolji se spuštamo obroncima Kozare, dok gusti stubovi dima izbijaju sa naših položaj. Ovoga puta italijanske haubice i bacači su precizni, ali su samo malo zakasnili.

 

Posebno je radostan puškomitraljezac Radiša Radosavljević Šoša, jer će najzad svog starog »šošu«, po kome su ga i prozvali, a od koga se nije odvajo, zameniti novom »bredom«. Već je bilo krajnje vreme da se automatizovani puškomitraljez zameni, a da u ruke majstora Šoše dođe savremeno i bolje oružje. Ujedno sa radošću na Šošinom licu se nazire i seta. Rastanak mu ne pada lako. Dugo je on slušao i navikao na pesmu njegovih razvučenih i bubnjavih rafala, koja je odjekivala prostranstvima Srbije i Sandžaka. Sa njim je Šoša prosto srastao i postao poznat među borcima, a o njegovoj hrabrosti se pričalo. Avijatičarski podoficir bivše jugoslovenske vojske, iako je već u prvim borbama pokazao zadivljujuću hrabrost, nije voleo vojnu stegu i dril, i oni su mu bili strani. U njegovim postupcima bilo je nečeg anarhičnog. Uživao je da sam pronađe položaj sa kog će dejstvovati. Često se izdvajao iz svoje desetine i voda i pronalazio najpogodnije mesto sa kog bi tukao neprijatelja. Gunđao je i ljutio se na desetara i vodnika kada bi mu naređivali mesto za puškomitraljezom i ubzo ga menjao, jer je smatrao da on u ovome poslu ima tačniji osećaj i znanje, i nije davao niko da mu se u to meša. Jednom prilikom, samo što je promenio mesto na koje ga je postavio desetar – sa mesta na kome je bio – odjeknula je teška mina.

 

Navići će se Šoša i na novu »bredu« i brzo joj upoznati ćudi, a njeni reski rafali upravljani veštom rukom i bistrim okom zapljuštaće po njenim doskorašnjim vlasnicima.

 

Naša zaseda nije ostala i bez daljih posledica. Već sledećih dana utvrđeno je izviđanjem da su Italijani na Kozari dovukli jednu veću jedinicu i da se utvrđuju, a to je bio najmanje bataljon, bar prema veličini logora i broju šatora. Očigledno bojali su se našeg novog napada, pa je i to bio još jedan uspeh naše zasede, što Italijani nisu mogli da raspoređuju svoje snage kako su hteli, već kako smo ih mi primorali.

 

 

RADOMIR SMILJANIĆ

PRVI MAJ 1942.

 

Kad je započela treća neprijateljska ofanziva naš bataljon nalazio se u selu Ifsaru, nedaleko od Čajniča. Kuće razbacene i međusobno dosta udaljene, smeštene ispod šumovite planine, podsećale su na sva naša planinska sela. Život, uvek oskudan u ovom kraju, postao je sada još bedniji zbog stalnog neprijateljskog pustošenja i pljačke. Ovde smo se kraće vreme odmarali iobezbeđivali od Italijana iz pravca Čajniča.

 

Osvanuo je 30. april 1942. Od štaba bataljona došlo je naređenje za pokret. Komandir čete, Pera Radovanović, upoznao nas je sa zadatkom i rekao da mi, proleteri, moramo dostojno proslaviti proleterski praznik na način koji će još jednom naterati neprijatelja da oseti našu snagu. Ovoga puta  proslavićemo 1. maj napadom na Čajniče.

 

Zatim je komandir naredio da prebrojimo municiju, kako bismo dobili popunu za mitraljez. Oni koju su imali »italijanke« mogli su tada biti zadovoljni, jer je u četi bio samo jetad italijanski puškomitračkez, a za njega je bio dovoljno municije. U poslednje vreme najviše borbi vodili smo sa Italijanima, koji su nas prilačno izdašno njom »snabdevali«. Već odavno nepraijatelja smo tukli njegovom municijom. Komandant je tražio da se jave dobrovoljci za bombaše. Izlazimo redom: Boško Buha, najmlađi među nama, Aca Baranjin, Milisav Stamatović, najstariji, koji je i vojsku služio, ja i drugi. Došao je red da se popunimo bombama. Desetar Ostoja Kovačević nam ih deli, a svi bismo želeli dadobijemo »kragujevku«. Nemačke bombe nismo voleli. Bile su nezgodne i glomazne za nošenje u našim prilikama.

 

Posle završenih priprema, krenusmo. Odmah po izlasku z sela zašli smo u gustu bukovu šumu. Put je raskvašen i klizav. Prema zadatku koji je dobio naš bataljon moramo ispod Čajniča preći cestu koja ide za Goražde. To je uvek neizvesno, jer postoji mogućnost da nas iznenadi neprijateljska motorizacija. Ali Italijani su to izbegavali; sigurnije su se osećali u utvrđenim naseljima, nego na drumovima. Kroz kolonu, kao i prilikom svakog pokreta, smenjivale su se razne naredbe i poruke.

 

Bili smo daleko od neprijatelja, pa je četom strujala neka veselost. Uvek se poneko našali na nečiji račun. Ako se ko oklizne i padne, onako kaljav počne da psuje sve vrste naprijatelja. A oneko, ljut na obuću, zapreti Italijanima da će im, kad ih zarobi, ovuti naše «vrce« da vidi kako je ići u njima po ovakvom bespuću.

 

Predveče smo izbili na cestu kao prethodnica, dok su naša dva voda određena za pobočnice i osiguranje prelaza. Mirnosmo prešli na drugu stranu. Sada je kolona počela češće da se prekida i gubi vezu. Ispred mene bio je Milisav Stamatović. Često je zastajeo, pa sam ga grdio zbog toga. Jer, noću je teško uhvatiti vezu, naročito sada kada se približavamo neprijateljskim položajima.

 

Zaposeli smo polazne položaje. Desno od nas bili su Požežani. Posle detaljnog upoznavanja sa zadatkom i raspoređivanja svakog borca, krećemo u napad. Italijani su nas primetili. Počeli su da nas zasipaju vatrom. Rakete osvetljavaju jedna za drugom prostor oko bunkera i noć se pretvorila u dan. Minobacači pretražiju šumu tako uporno da ni detlić ne ostaje pošteđen. Nemilice troše municiju. I zbog te paljbe, neprestane i nasumuce, činilo mi se da pucaju više iz straha nego iz stvarne potrebe. Na desnoj strani od nas, tamo gde se nalazila italijanska artiljerija, čuo se prodoran glas Petra Lekovića, zamenika komandanta 1. bataljona:

 

-Napred, proleteri, napred.

 

Ne krećemo na bunker, jer neprijateljska vatra žestoko tuče brisani prostor kojim mu valja prići. Puškomitraljezac Milan Huncig teško je ranjen; drugovi ga izvlače i nose na previjanje, dalje od prve borbene linije. Baranjin pokušava da priđe bunkeru sa strane ali ne uspeva, jer je neprijatelj stvorio zavesu od vatre iz minobacače. Eksplodiraju bombe, doline i šuma odjekuju od pucnjave i prosto ključa kao u loncu. Nemoguće je čuti i najbližeg borca do sebe. Pokatkad se prolomi snažno: ''Napred, proleteri!''. Borba se za časak utiša da bi se još žešće razbuktala kako se primiče dan. Pokatkad se iz bunkera začuje lelek ranjenog Italijana; oni su u tim prilikama prave kukavice.

 

Uskoro će da svane, pa se i posle nekoliko uzastopnih juriša moramo povući. Kao i obično, bombaši štite povlačenje i poslednji izlaz iz borbe. Dok četa odmiče, i mi odstupamo stopu po stopu. Ne moramo da žurimo, jer se Italijani ne smeju pokrenuti iz bunkera po noći.

 

Bilo je već svanulo kad smo došli više Čajniča na novu cestu koju treba preći. Četa je već na drugoj strani, a nas nekolicina ostali smo poslednji. Jedan drug koji je služio za vezu, obavestio nas je da je Huncig ostao pod mostom. Drugove koji su ga nosili iznenadili su Italijani, pa su ga sakrili kraj mosta. Odmah smo krenuli daga pronađemo i ponesemo. Ali, dočekala nas je italijanska zaseda. Pokušali smo na svaki način da izvučemo Hunciga, a na kraju smo morali da se povučemo.

 

Penjemo se, a brdo je okomito, gotovo kao zud, pa idemo sporo, mestimično i četvoronoške. Noge nam otežale, da se jedva vučemo; već više od 24 časa idemo kroz ovo bespuće. Na pola brda stižemo jednog puškomitraljesca iz Požeške čete. Jedva se kreće od umora, a ipak nosi svoj puškomitraljez. Neće od njega da se odvoji, iako Italijani svom žestinom zasipaju vatrom tu jedinu kozju stazu kojom moramo da prođemo. Prišao sam da mu pomognem i poneo oružje, ali sam i sam morao da se odmaram na svakih nekoliko koraka. Najzad, posle valjda tri časa penjanje, jedva smo izašli uz brdo za šta je u normalnim prilikoma bilo dovoljno pola časa.

 

Seli smo na vrhu da se odmorimo. Oči se sklapaju od neispavanja i umora. Sunce je već dobro odskočilo. Posle kiše koja je prestala u toku noći, dan je izgledao još lepši. Na vrhovima planina sneg se presijava na suncu, a tamo, daleko u dolini Drine, koja se sa ovog vrha lepo vidi, sve je ozelenilo. Vedro proleće pokazalo nam se u svoj svojoj lepoti.

 

A ispod nas, u Čajniču, još se čula pucnjava. I topovi,koji su iz varoši neprekidno tukli okolna brda kao da su svedočili o potrebi neprijatelja da razbije strah, doživljen i na dan proleterskog praznika.

 

 

ŽIVKO MIĆIĆ

BOMBAŠKI URANAK

 

Na Kozari se ušančili Italijani.

 

-Noćas napadamo. - Akcija se mora izvršiti glasi naređenje druga komandanta. -

 

Noć je topla i mračna. Naša desetina je određena u bombaše. Idemo pravo ka šancu. Čuju se Italijani. Mi se krećemo bez šuma, nečujno. Odjednom italijanska patrola... Osu vatra iz mitraljeza, topova i bacača.

 

-Napred! -  prenosi se komanda. -

 

Italijani iz bunkera zasipaju bombama. Biju iz mitraljeza.

 

-Napred!-

 

Mi se stranom primičemo bunkerima. Mitraljezi nas prebacuju. Top isto tako. Tresak bombi, mitraljeza, bacača meša se u zaglušujuću grmljavinu. Polako, ne pucajući, prišli smo bunkerima.

 

-Napred I četa!-... Jurili smo pravo na bunkere. Zasusmo bombama. Italijani su se nadali u bekstvo, bacajući sve pa čak i kape. Brzo smo istrčali na vrh. Gazimo preko velikog ratnog materijala i mrtvih Italijana.

 

Položaj osvojen... Vraćamo se. Prvi zraci sunca obasjavaju zelene šume i lugove. Drugovi se zakitali zelenim grančicama.

 

-Nikad bolji đurđevdanski uranak..-Imali smo prvi bombaški, noćni napad. Veselo se pozdravljamo:

 

-Drugovi, srećan vam uranak.

 

 

BOŽIDAR KOJADINOVIĆ

DOSETLJIVOST BOŠKA BUHA

 

Šestog maja 1942. napadali smo Italijane na brdu Kozari kod Čajniča.

 

Prilikom tog napada, naša grupa bombaša, u kojoj su bili Boško Buha, Boško Matić, Dragan Vasić Faca, Gvozden Šeković i Neša Mihajilović, imala je zadatak da likvidira italijanske bunkere.

 

O Bošku Buhi, siomašnom dečaku iz Slavonije, poznato je mnogo. Bio je malog rasta, bucmastog lica, retko se smejao, i piskavog glasa, a inače duhovit, pa nas je često zasmejavao raznim upadicama i dosetkama, bilo to van borbe ili uborbi. To nije izostalo ni ovde, na Kozari.

 

Kada smo se primakli bunkerima, Italijani su nas očekivali i otvoriše uragansku vatru. Jedva smo imali vremena da skočiimou jedan potok, s desne strane. Tu smo bili prilično bezbedni, ali nismo mogli s tog mesta da izvršimo zadatak. Onda smo počeli da pužemo i tako, skoro neopaženo, smo se privukli ispod jednog brežuljka, obraslog mladim brezama. Iza njega su se nalazili italijanski rovovi. I sa ovog mesta bilo je vrlo teško bacati bombe kroz šumarak, ada se one ne vrate na nas. Dalje se nije moglo od neprijateljske vatre, jer je, kako se to obično kaže, gorela zemlja i nebo.

 

Boško, pošto je nekoliko puta odmerio breze, prvi se doseti i baci jednu bombu preko njih. Ugledavši to, mi ostali, gotovo instinktivno zaklonismo rukama glavu, jer smo po pravilu očekivali da se bomba odbije od vrhova drveća i vrati pravo među nas.

 

-Šta to radiš Boško? Zar ne vidiš da će bomba da se odbije od grana i padne među nas? – reče mu storgo komesar Vojin Đurašinović Kostja.

 

Međutim, to se ne dogodi, jer začusmo eksploziju bombe negde pozadi brezove šumice oko italijanskih rovova.

 

Tada i mi pođosmo njegovim primerom. Uspeli smo! Posle bačenih bomnbi čule su se eksplozije, propraćene lelekom italijanskih vojnika. Odmah posle toga Italijani otvoriše vatru na kosu iza nas. Odmah posle toga Italijani otvoriše vatru na kosu iza nas. Istog momenta Boško poče da se smeje.

 

-Čik pogodite zašto su Italijani promenili pravac vatre – reče Boško. – Vidite, umesto da je koncentrišu na svoje desno krilo, gde su naši bataljoni, oni gađaju praznu kosu. A znate zbog čega? Kada smo počeo da bacati bombe preko vrhova drveća, tačno sam znao da će oni pomisliti da ih naši, sa one kose, gađaju lakim bacačima! – završi Boško ozbiljno.

 

Mi se zadivismo toj dosetljivosti.

 

-'Ajdemo sada da ih zbrišemo – povika on, pa ustade i polete napred.

 

Ali ga Kostja zadrža, jer smo morali da čekamo drugi deo ete, da bismo, zajedničkim snagama, izvršili napad. Boško je tako moraoda se pokori naređenju komesara Kostje.

 

 

VOJIN ĐURAŠINOVI KOSTJA

I TO SMO JELI

 

Jednoga dana u maju 1942. nas trojica išli smo u patrolu da izviđamo pravac niz Drinu ka Foči. Posle nepun sat hoda prolazili smo kroz neki muslimanski zaseok. Pred jednom kućom susretosmo ženu srednjih godina koja se vraćala sa izvora.

 

-Dobar dan domaćice! – pozdravi smo je.

 

-Dobar dan! – ljubazno nam dvrati ona.

 

-Kako ste, kako živite?

 

-Svakako, bolan! – reče nekako rasejano.

 

-Imaš li štogod mleka da nam daš? – upita Živorad Mijatović, onako uzgred.

 

-Nemam, dina mi. Jednukravicu muzem, a to mi ni za djecu ne stiže. Ako mi ne vjerujete hajde da vidite! – pozivaše nas u kuću.

 

Mi odbismo, jer smo se strogo držali pravila da ne zalazimou muslimanske kuće, poznavajući donekle njihove običaje.

 

-A da nemaš malo hleba? – opet će Živorad.

 

-Ama imam, samo to nije hleb, ali tako ga zovemo.

 

-Pa daj nam malo – reče Živorad.

 

-Ma ne valja to, bolan – sa prizvukom nekog gađenja reče žena.

 

-Kako ne valja a vi jedete?

 

-Mi moramo, jer drugog nema.

 

-Kad jedete vi, ješćemo i mi! – umeša se Milivoje Antonijević.

 

-Ama kad vam kažem, bolan, ne valja to, gadno je – snebivala se žena.

 

-Daj ti, ješćemo mi, ne brini se! – umešah se i ja.

 

-Bolan, ljudi, sramota me da vam to iznesem! – uporno se brani ona.

 

-Samo ti donesi ako hoćeš! – kaže Živorad.

 

Naposletku žena popusti i ode u kuću. Malo zatim izađe. U ruci je nosila komad tamnozelene boje, po prilici kao polovina osrednje pogače. Na prvi pogled načim je to podsećalo na pitu zeljanicu, pa nas odjednom obuze požuda i osećanje da ćemo pojesti lep zalogaj.

 

-Evo vidite da ne valja! – reče žena i koleljivo nam pruži ono što je iznela.

 

Milivoje to raskinu na približno tri jednaka dela i dade svakom po parče. Ja odmah tu pred ženo zagrizoh, da bih je uverio kako smo to tražili da bismo jeli. Ali, istog časa osetih neki odvratan ukusm, kao da sam blato uvalio u usta. Žvaćem, a kajem se što sam ovde zagrizao. Hvata me neka jeza i sve me više tera na povraćanje. Da je bar slano, možda bi se još nekako moglo i jesti. Ali onako ne sećam se da sam ikada nešto lošije stavio u usta. Naprežem se da pred ženom ne pokažem kako mi je gadno, pa se okrećem ustranu da sakrijem lice. Tako bih rado ispljunuo, ali se uzdržavam. Sramota me. Zato pokušavam što pre da progutam, ali nikako ne mogu. Neće to kroz grlo da silazi onako oporo i rapavo. Osećam kako struže. Nekad sam kao dete u selu prao zube pepelom, ali ono nije ni približno bilo gadno kao ovo što jedem. I pepeo sam ispljuvao, a ovo, vidim, moraću da progutam. Ne znam više šta da učinim. Mumljam po ustima i naposletku pribrah snagu, pa progutah. Lice mi se iskrivilo u gadljivu grimansu i stresoh se. Žena je to očigledno opazila, jer odmah zatim reče:

 

 -Je l' da ne valja?

 

-A, nije najbolje! – priznadoh otvoreno.

 

-Ama kažem vam, bolan, da ne valja – dodade žena.

 

Zainteresovano sam gledao u onaj komad i pitao se od čega li je ro načinjeno što ga ova žena zove hlebom. Po što nisam mogao naći odgovor, upitah.

 

-Od čega pravite ovo?

 

-A od čega? – ponovi pitanja kao da se i sama čudi, pa nastavi, rekao bih stidljivo: - Naberemo koprive i rese od ljeske i sameljemo konački što nam je ostalo, i eto, od toga! – reče i nemoćno sleže ramenima.

 

-Pa zar ni malo žita nemate? – upita Milivoje s prizvukom sažaljenja.

 

-Kakvog žita, bolan. Donekle nam teklo, a zimus dođođe četnici i sve izgrabiše. Ama opustili nas, odneli krompir, maslo i sve što naiđoše. Dobro smo i živi ostali! – priča žena a glas joj podrhtava.

 

Gledamo je i prosto smo zanemeli. Ne znamo šta da joj kažemo. Razmišljam o tome kako izgledaju posledice četničke pljačke. Odjednom mi pade napamet da mi bolje živimo. Pomislih da i ova žena možda zna kako nas u četi, kad se vratimo, čeka po parče govedine, istina neslane i mršave ali je iipak meso, i zbog svega toga pred njom mi je – kao da je mogla da pročita moje misli – bilo neugodnije. Zahvai me osećanje neke krivice.

 

-Da, nije vam lako! – prekinu Milivoje mučnu tišinu i nastavi življe: - Ali, mi se zato i borimo da nam svima bude bolje! – reče on.

 

-E, da nam je sa svima k'o s vama partizanima – veselo dočeka žena, sad bi ja vas ljepše ugosila. A ovako, vidite i sami, kako nam je. Da mi se bar ova djeca ne muče.

 

Neodlučno smo stajali, a trebalo bi da idemo. Vidimo i sami besmisleno je čekati, jer ništa ne možemo izmeniti, niti pomoći, pa krenusmo.

 

-Zbogom domaćice i hvala ti!

 

-Neka vam je srećno! – dobaci žena za nama.

 

Kad malo odmakosmo pričam onoj dvojici kako je užasno gadno ovo što smo dobili. Oni ne veruju. U tom zađosmo iza jednog brežuljka, pa uzeše i oni da probaju. Ali odmah ispljuvaše.

 

-Uh, ovo je zaista gadno! Kako oni to jedu svaki dan? – reče Živorad.

 

-Čuo si da drugo nemaju! – prekore ga Milivoje ljutito.

 

Usput smo dalje još dugo pričali, zaključujući da je u ovom ratu najteže biti narod, jer po njemu sve i svašta puca. Eto, mi ćemo negde otići, u nekoj borbi zaplenićemo hrane ili stići u bolji kraj, pa ćemo si i najesti, a ovaj narod ostaje ovde da jede ovakav hleb i da čeka dok ne dozre žetva, ako pre toga ne dođu četnici i pokolju ih. Posle svega bilo nam je nekako lakše kada smo videli da ima i gorih muka od naših partizanskih.

 

 

VOJIN JOVANOVIĆ

TRI DANA NA CRNOGORSKOM KRŠU

 

Početkom juna 1942. god. 2. bataljon je stigao na desnu obalu Tare i kod Ulzupa, u toku iste noći, izvršio prelaz preko žičanog mosta koji je povezivao dve obale. Ipak, nije sve išlo tako glatko. Žičana konstrukcija, visoko uzdignuta nad rekom, pretvorila se u stravičnu ljuljašku. Dobijao se utisak da će se svakog trenutka kolona zajedno s mostom naći u talasima nabujale reke. Bilo je drugova koji nikada nisu prezali od smrti, ali im je na nestabilnom mostu ponestalo hrabrosti. No, svako zastajanje je predstavljalo gubljenje dragocenih minuta, a nama se žurilo.

 

Sedmog juna stigli smo u selo Pišće, na Durmitoru. To je i naš prvi susret s tim krajem. Malo crnogorsko selo, bez hrane i vode sa snegom koji se, iako je već mesec jun, zadržao po vrtačama. Kupili smo sneg u porcije i željno ispijali hladnu vodu.

 

Okruženi narodom koji nas je dočekao s radošću, zaboravili smo na glad i žeđ. Kada su saznali da smo iz Srbije – nastale su duge priče starih ljudi o vremenu kada su oni ratovali skupa s našim očevima. Govorili su nam kako veruju u našu hrabrost i pobedu.

 

Vreme je odmicalo, a negde oko podne, došao je u Ljubićku četu Pero Ćetković, tadašnjin komandant tog sektora. Pozvao je komandu čete na jedno uzvišenje, severozapadno od sela Pišića i upoznao nas gde se nalaze četnici. Trebalo je krenuti iz sela i napasti četnike na jugoistočnim padinama Durmitora i proterati ih.

 

Zadatak smo izvršli istog dana i četnike proterali sa Durmitora ka Žabljaku.

 

Prenoćili smo u katunima ispod Durmitora.

 

Sutradan 8. juna ujutro, ponovo je došao Ćetković i dao nam novi zadatk. Trebalo je zatvoriti pravac od Dobrog Dola, Prutaša i Štita, jer su se četnici u toku noći, sa zapadnih kosa Durmitora pregrupisali i pripremili da nas napadnu.

 

Odmah smo krenuli u tom pravcu i ubrzo je došlo do sukoba sa četnicima. Bilo ih je mnogo.

 

Otpočela je ogorčena borba. Napad za napadom, kolona za kolonom silazi sa Durmitora, pojačavajući Četničke redove.

 

Ponestalo nam je municije. Sada je trebalo pokazati svoje streljačke sposobnosti. Jedan metak – pogodak. Samo tako smo mogli odoleti sve snažnijem pritisku četnika.

 

Pao je čuveni puškomitraljezav Đorđe Ilić, njegov pomoćnik Đuka Jovašević, Milorad Božović, Dragoslav Bojić i Milovan Minić, ali nismo posustajali. Uspeli smo da od poginulog Ilića uzmemo puškomitraljez, a pokušaj boraca sa uzme i pištolj sa njegovog opasača, doneo je ranjenika više.

 

I dok se borba sve više rasplamsavala, ostavljajući žrtve na obema stranama., iznenađeno sam pogledao komandira voda, Miliju Ristovića Plaču. Uatao je iz ležećeg stava i pod kišom kuršuma, između mrtvih tela svojih pet palih drugova, bolno govoreći: ''Ej moji Salandžići, izgiboste, s kim ću sutra ratovati, osvetiću vas, osvetiću drugovi''.

 

I osveta je počela tog trenutka. Stajao je i kosio četnike. Hrabro su jurišali naši borci, ginuli, a on – hrabi Plača, imao je sreću, ostao je neokrznut.

 

Morali smo se povući,ali kuda, kako? Iza nas je čistina i svaki pokušaj povlačenja u toku dana nije bio mogućan. Morali smo sačekati noć 8/9. juna i povući se sa Durmitora u pravcu sela Pišće, sela Krstac i preći reku Pivu. Tri dragocena dana – koliko smo zadržali četnike bili su presudi za naše snage na Tari.

 

Pregazili smo reku Pivu bez pet drugova. Samo tri dana ranije, prelazili smo Taru svi zajedno.

 

MIODRAG MILOVANOVIĆ LUNA

NAŠ BATALJON NA GATU

 

Članak je napisan u toku rata i nije objavljivan. Sačuvan je uz atorov lični dnevnik.

 

Gotovo svaki borac u našoj brigadi zna za Gat. Još i sada često se govori o žestokoj borbi i žrtvama koje je imao 4. bataljon. Opisati samu borbu i sve prethodne uslove, opisati hrabrost pojedinca, to bi bilo isuviše dugo.Moglo bi se govoriti mnogo o svakom pojedincu, teško bi se našao neki drug za koga bi se reklo da se nije pokazao dobro. Nabrajati i govoriti pojedinačno o palim drugovima, pisati njihove biografije i govoriti o njihovim zaslugama i o našoj tuzi za njima. O svemu tome moglo bi se pisti dugo i mnogo i tek onda se možda bi se dobila prava slika žestoke borbe, prava slika vrednosti 4. bataljona, i najzad, kakav je odraz imala na 4. bataljon borba i pali drugovi.

 

Zašto baš govoriti o toj borbi našeg 4. bataljona, kad smo imali još veliki borbi i slavnih pobeda. Istina, i munjeviti upad u Rogaticu, i ta borba gotovo gušanja sa ustašama, i silovito gotovo bezumno jurišanje na italijanske topove i bunkere na Kozari, i to su borbe, i mnogo još drugih ima o kojima bi se moglo govoriti i imalo bi se šta da govori. Ali tvrđava Gat, odvaja se od svih borbi koje je imao 4. bataljon. Samo rešenost za borbu, elan i zajednički udar, mnogo odskaču od svih dosadašnjih. I još mnogo drugih pojedinosti, činjenica, uslova i momenata stvarno se mnogo razlikuju od prošlih borbi i baš ovoj borbi na Gatu daju takav karakter.

 

Ni u jednoj od ranijih borbi naš bataljon nije imao takvu rešenost, ceo bataljon, svi borci bejahu kao jedan. Kroz sve nas strujaše samo jedna misao, dašao je trenutak da se već jednom obračunamo sa četnicima, sad ili nikad. Elan i polet mogao je samo osetiti onaj ko je tu bio i video sve. Ceo bataljon na komandu »trkom napred« zatalasa se i kao oluja jurnu ne prezajuću ni od brisana prostora ni od visoke tvrđave na boku. Jurnuše borci silovito, iako već četvrtu noć ne spavaju, četvrti dan maršuju, a predhodni dan proveli su bez hrane i vode. U tom momentu nešto nam je davalo neodoljivu snagu, mržnja prema narodnim izrodima, čvrsta volja da se ispuni zadatak, rasplasavahu se u borcima i borba poče.

 

Teško je perom izraziti i opisati tu žestoku bitku. Teško je to i da oseti onaj koji nije video. Ceo bataljon zaustavljen na jednoj čistoj kosi, ispred nas četnici komešaju se, pribijaju i jurišaju, dva njihova juriša odbijamo. Na desnoj strani nadvisilo nas utvrđenje i banditi sa njega gađaju nas pravo u teme. Ranjavanje pojedinih drugova izgledaše nam kao nešto obično i prirodno, a sami ranjenici ne obraćaju pažnju na svoje rane, govorahu »drugovi i mi ćemo sa vama zajedno napred«, svi bejasmo zauzeti jenom mišlju: napred, izvršiti zadatak. Paklena puščana i mitraljeska vatra, ginu pojedini drugovi, ali to ostale ne koleba, nastavlja se borba sve žešće i oštrije. Ginu puškomitraljesci, zamenjuju ih drugi, kvare se oružija od silne pućnjave, drugovi ih opravljaju na položaju i borba teče dalje. Drugarice po brisanom prostoru prebacuju se od ranjenika do ranjenika.Sve se talasa i huji, svi smo kao jedan i samo plamti. Ovde se pojedinci ne primećuju. Zar da govorim o Otrovu čija se puška usijala i ne govori više glasom čoveka, već pušta neke životinjske glasove, gotovo urliče. Urliče ne od straha, od radosti, već od silne napetosti borbe. Zar da govorim o njemu dok se Jaćimović prebacuje sa puškomitraljezom sa levog krila na desno. Govoriti o hrabrosti drugarica Nade i Milene na desnom krilu, kad Stanka pod kišom kuršuma na levom krilu previja ranjenike. Ceo bataljon, svi do jednoga bejahu isti. Nije trebalo komande, nije trebalo starešina – vodnika i desetara.Svaki je znao šta treba da radi.

 

Četnici su uspeli da nas zaobiđu sa desnog krila, istovremeno vrše juriš sa čela Izsa boka. Morali smo se povući. To nije bilo povlačenje da bi se izbegla borba, to je povlačenje sa borbom prsa u prsa. Ti momenti – kada treba odoleti nadmoćnom neprijatelju, zaustaviti ga i izvući ranjenike – zahtevali su od nas da pokažemo našu vrednost, kao celina I kao pojedinci, i stvarno dokazali da smo dostojni imena proleterskog. Sad bi trebalo opisati rad svakog pojedinca, da bi se dobila prava slika, to bi bilo dugo. Ovde se pokazalo naše požrtvovanje, herojsko požrtvovanje drugova prema drugovima. Više drugovi nisu mislili na sebe. Zar je Milinko mislio na svoj život kad iz stojećeg stava sa čiste ledine kosi neprijateljski stroj i štiti povlačenje drugova. Ovo je samo jedan primer, a svi bejasmo takvi. Mala drugarica Desa uzela piškomitraljez ranjenog druga i jedva sa njim ide kroz šiblje i kamenjar, a na drugom kraju Milena vodi ranjenog druga krvavih ruku, da bi čovek rekao šta se ovo dete upetljalo ovde. Jedan drug vodi ranjenog Dobrila*x6, našeg političkog komesara, plače, jer ne može dalje ali ga ne ostavlja. Dve gomile ljudi bejahuizmešane, jer su četnici sjurili niz brdo za nama, i bojište ličeše na mravinjak, nije se moglo razaznati gde su naši a gde četnici, gde – god pogledaš ustremio se čovek na čoveka. Jedan se sprema da ubije jednog našeg druga. Boško iz revolvera ubi ga i oslobodi druga – i ovo je jedan primer pored mnogih. Drugarice bolničarke, ne prezajući od opasnosti, spavahu ranjenike. U ovoj očajnoj borbi, gotovo gušanju, bejasmo obuzeti jednom mišlju, pomoći ranjenim drugovima i odbiti neprijatelja. Svi bejasmo svesni težine situacije, prisebnost se nije gubila. Drugarica Mara, pošto je u odbrani ranila jednog četnika, biva zarobljena, nju ništa ne zbunjuje. Naterali su je da previja njihove ranjenike, ona ih svesno truje. Streljali su je, ali odlučna volja da stigne bataljon pobeđuje i ona posle dva dana dolazi u svoj bataljon teško ranjena. Kostja*x8 nastupa zajedno sa četnicima, zastao je iza njihovog streljačkog stroja, probia se i stiže drugove. Milinko je opkoljen, on ima nemački puškomitraljez, ali se neprijatelj neće koristiti, skriva mitraljez a sam se sklanja u drugi žbun, noć je njegova, on produžuje dalje. Dobrivoje pada ranjen, ima snage da pomišlja na svoj mitraljez i poslednja reč mu je »drugovi, mitraljez«.Tuče nas italijanska artiljerija. Ranjenici su već napred, daleko iza njih grupica po grupica bataljon se prebacuje preko kamenjera i odmiče u brdo. Sunce je visoko, kamenjar se prosto usijao vrućine, a već je dva dana kako vode nismo videli. Jezik nam se lepi za usta a usne pobelele, samo kap vode dala bi nam nove snage. Pod širokim leskovim liskama još se zadržava rosa, drugovi zavlače glavu i ližu kapljice rose sa trave. Eto to je prisebnost bataljona i pojedinca.

 

Palo nam je mnogo drugova.

 

(Nastaviće se...)